НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

=“text-align: center“> 
=“text-align: center“>III
=“text-align: center“> 
=“text-align: center“>ДЕЛА И ПОУЧИТЕЉНА СЛОВА
 
1. Отац Клеопа је имао велико поштовање према Богомајци, „Царици херувима и серафима и Владичици нашој…“. Због тога не беше дана да му је остао неочитан Акaтист Благовести и неколико канона из Богородичника.
2. Казиваше отац Клеопа: „Знате ли ви ко је Богомајка? Она је Царица херувима, Царица свеколике творевине, клет оваплоћења Бога-Логоса, двер светлости, јер је неприступна мислена светлост кроз њу дошла у свет. Она је двер живота, јер је Живот Христос кроз њу ушао у свет. Она је двер закључана, кроз коју није прошао нико, до Господ, као што каже пророк Језекиљ“.
3. Још казиваше: „Богомајка је лествица ка небу, мост ка небу; голубица која је зауставила потоп грехова, као што је Нојева голубица потврдила престанак потопа. Она је божанска кадионица, јер је примила огањ Божанства, и Црква је Духа Пресветог. Богомајка је Невеста Оца, Мајка Логоса и Црква Духа Светога“.
4. Опет казиваше: „Када видиш икону Богомајке с Младенцем Христом у наручју, знаш ли ти шта видиш тамо? Небо и земљу! Небо је Христос, Наднебесни, Саздатељ неба и земље. А Богомајка представља земљу, то јест све народе на земљи, јер она је од нашег рода. Од царског је и архијерејског порода“.
5. Казиваше старац: „Руке Богомајке су много снажније од рамена херувима и преблажених престола. Дакле, кога Дјева Марија држи у наручју? Знате ли кога држи? Онога Који је створио небо и земљу и све видљиво и невидљиво“.
6. Опет казиваше: „Знате ли ви ко је Богомајка и колико части, колико моћи и колико милости има? Она је наша мајка, јер има милости и према сиротима, и према удовицама, и према хришћанима. Свагда се моли Спаситељу Христу за све нас“.
7. Скоро у свакој проповеди отац Клеопа би питао хришћане: „Имате ли ви икону Богомајке у кући?“; „А кандилце код иконе Богомајке имате ли?“.
И саветовао их је: „Узмите за заштитницу и за помоћницу Богомајку, мајку нашу на небу и на земљи! Царицу неба и земље! Ако ли њу будете узели за заштитницу, читајући јој јутром по акатист са ужеженим кандилцем и вечером – по молбени канон, имаћете помоћ и за живота, и у часу смрти, и у дан Суда… Знате ли ви колико може Богомајка пред Престолом Пресвете Тројице? Да не беше ње, верујем да би се овај свет затро много раније!“.
8. Онима што даваху помјанике за службе у цркви казиваше: „Овде смо поставили помјанике за велике службе, али ако човек код куће не чини ништа, испуњава се што се казује у Светом Писму: Када се један моли, а други се не моли, један гради а други разграђује! Толико вам налажем: после јутарњих молитава да читате Акатист Благовести са упаљеним кандилцем. Видећете да је Богомајка брза помоћница!“
9. Казиваше његов ученик: „Када сам дошао оцу Клеопи, рекао сам му да хоћу да останем у манастиру. Онда ми је свети отац рекао: „Ако си решен да подносиш три боја на дан и једном на три дана храну, онда остани у манастиру!“ Те речи су ме окрепиле и учиниле ме одлучнијим. Схватио сам да треба да заложим више воље, и Бог ће ми помоћи“.
10. Често би отац Клеопа говорио: „Шта смо ми? Шака земље на дну гроба! Од добре смо земље били створени, али смо је оскврнили и идемо у земљу и скврнимо земљу! Шта смо ми? Оскврњење и црвима храна“.
11. Отац Клеопа стално понављаше: „Сутра-прексутра отићи ћу Христу! Сутра полази деда-трулеж!“; „Сутра нећете више видети, до крст на гробљу!“; „Сутра-прексутра – вјечнаја памјат деди-трулежу!“; „Ето, старудија везана жицом!“; „Сутра ћу отићи к својој браћи. Они ми довикују: Хајде, хајде, брате! Остави разговор с људима!“.
12. Много пута када би му когод певао „На многаја љета!“, свети отац га заустављаше и казиваше: „Не тако, него: Вјечнаја памјат, вјечнаја памјат, вјечнаја памјат!“. Или казиваше: „На многаја љета, дедо-трулежу!“
13. Онима који казиваху да их мучи грех блуда, старац често казиваше: „Смрт, смрт, смрт! Ковчег, лопата, ашов, пијук… Св. Василије Велики каже: Када будеш видео најлепшу жену на свету, оди умом у њен гроб на три дана пошто буде умрла. Толико тешкога мириса и смрдљивога течења излази из њеног тела, да сви нужници на свету не смрде горе. Ето шта си желео!“
14. Кад би когод хтео да га фотографише, отац Клеопа му казиваше: „Потражи магарца, направи фотографију и напиши на њу Клеопа!“
15. Отац Клеопа говораше: „Св. Василије Велики казиваше да највећа мудрост, која чува човека од свеколиког греха и води га у Рај, у вечно блаженство, јесте смрт. Смрт и сећање на смрт. А у уму и у срцу имајмо молитву Господе Исусе!“
16. Други пут је казивао: „Ово тело нас вуче к земљи, као што каже Св. Јован Дамаскин: Земља к земљи вуче! Али ми не треба да му допустимо, не треба да се поведемо за овом стрвином“.
17. Жене које би се жалиле да имају зле мужеве отац Клеопа је саветовао да се не разводе, него радије да се моле за њих: „Не велим ти ја, него Св. апостол Павле: Откуд знаш, жено, да нећеш спасти свога мужа? Не знаш ли ти да се неверујући муж посвети женом верујућом, и обрнуто?“ И људима је исто тако саветовао, и многи се радоваху видећи чудеса у својим кућама.
18. Многи се хришћани данас боје чини и враџбина. Ове је отац Клеопа саветовао: „Не бојте се враџбина! Имајте страха Божијег и бригу да Га не разљутите гресима, па чини неће имати никакву моћ! Исповедајте грехове, постите и творите свето јелеосвећење“.
19. Болеснима који долажаху њему казиваше: „Највеће богослужење за болесне јесте Свето јелеосвећење. Али не помаже ако се човек не исповеди. Дакле, најпре исповедите све своје грехе и затим творите свето јелеосвећење са најмање три свештеника“.
20. Младима који су хтели да ступе у брак давао је савете, благословио би их, узимао им имена за помен на Богослужењима и казивао им је: „Молите се Богомајци постом и метанијама и читајте Акатист Благовести!“.
21. Често казиваше хришћанима и ово слово: „Када видите да се когод разболео код вас у кући: било отац, било мајка, било син, било кћи, ко год био, не зовите најпре лекара, него свештеника да га исповеди. Јер Боже сачувај да га смрт затекне неисповеђеног и са тешким гресима. Нема више опроштења, и службе му тада ништа не помажу“.
22. Када би се когод забринуо због садашњих времена и питао га: „Шта ће бити, оче?“, свети отац би одговорио: „Године и времена оставио је Отац у Својој власти. Како Отац хоће, тако твори!“. А ако би когод рекао: „Напољу је лоше време“, отац би одговорио: „Све што Бог даје добро је!“.
23. Монасима и искушеницима који су хтели да оду у пустињаштво казиваше: „Имаш ли 20 година најнижих послушања у манастиру? Само тада можеш да идеш у пустињаштво! Ко хоће да иде у пустињу – вели Св. Василије Велики – нека узме са собом једнога или двојицу и да има искуство послушања и сламања воље у манастиру“.
24. Опет казиваше: „Духовник код монахиња нека има узраст од најмање 50 година и 20 година послушања у неком манастиру“.
25. Чак и када би пио воде, отац Клеопа је најчешће искао благослов свога келејника или неког брата, да би нама дао пример смирености.
26. Покаткад, када се догађало да уђе у келију и да се не може помолити, јер би долазили хришћани за њим, казиваше: „Ушао сам у келију и нисам се помолио. Ушао сам као лопов и као разбојник!“ И устајао је, и чинио најмање три поклона до земље, говорећи: „Пресвета Тројице, Боже наш, слава Теби!“. Затим би творио и поклон пред Богомајком.
27. Исти ученик казиваше: „Када бих искао благослов да једем, казиваше ми отац Клеопа ову реч: Једи, пиј, спавај! И питао сам га: Шта значе ове речи? А он ми је казивао: Једи кад си гладан, пиј кад си жедан и спавај кад си сањив!“
28. Много пута свети отац говораше о својим немоћима и болестима, казујући о самом себи: „Деда-трулеж, 86 година, шест операција, једна рука сломљена, ребра поломљена… „Ко год би дошао светом оцу, он налагаше свом ученику да му каже то слово. Понеки говораху ученику: „Шта нам то ти казујеш? Ми долазимо оцу Клеопи као к светитељу! Шта нам ређаш толике болести и немоћи?“
29. Једном је ученик запитао оца Клеопу може ли да иде ван манастира без мантије. А он је рекао: „Онога дана када идеш некамо и изађеш из манастира без мантије, да твориш 1000 метанија! Чак ако је и не би обукао, носи је са собом“.
30. Његов ученик још казиваше: „Светога оца нисам никада видео без опасача или да је свукао доламу. Чак је стално преко доламе имао прслук или кожух“.
31. Често говораше: „Црква је наша мајка! Не остављајте Цркву, јер се овде сједињујемо с Христом. Овде се мири Марта с Маријом. Држите поредак богослужења и јела по типику. Црква нас све одржава!“
32. Опет казиваше ученик: „Док сам био ученик код оца Клеопе, он обично држаше ово правило: Јутарње молитве, Акатист Спаситељу с каноном и Акатист Богородици, особито Благовештенски. А ако беше дан којег Светитеља, читао је и акатист Светитељу. Затим је читао најмање три катизме из Псалтира и неколико канона из Богородичника, ако га верници не би узнемиравали.
Око 15-16 часова почињао је вечерње правило, и то: два-три канона Богородици из Богородичника, Покајни канон, Канон анђелу чувару, Канон свим Светима и најмање три катизме из Псалтира. Након што би говорио хришћанима и јео, читао би вечерњу молитву.
У поноћ је устајао и читао Полуноћницу. Каткад би читао Псалтир и најмање сат времена казивао: „Господе Исусе…“ Скоро си га стално могао видети с руком на бројаницама, тако да му је нокат с прста којим премешташе зрна бројаница био деформисан. Читао је још из Светога Писма и Светих Отаца“.
33. Када би га хришћани питали је ли добро да читају Псалтир, отац Клеопа би одговарао: „Св. Василије Велики каже: Боље је да сунце стане у свом путовању, него ли да се Псалтир не чита у кућама хришћана. И као што је сунце највеће међу осталим светилима, тако је и Псалтир међу осталим књигама надахнутим Духом Светим. Држите Псалтир као добар колач. Када си гладан, одсечеш парче, поједеш, радиш даље, затим опет прочиташ катизму, две, три, колико можеш“.
34. Свако би вече излазио напоље, особито после поноћи. Чак и зими би остајао најмање по сат времена. Казивао би: „Господе Исусе…“, слушао ноћне птице, гледао звездано небо и радовао се спокојству. Тражио је да изађе на ваздух након што би се завршило поноћно богослужење, када су сви спавали, да не би био узнемираван. Али много пута су долазила сабраћа и реметила му мир. Тада, видећи да се неће спасти, након што би им казивао и казивао да оду, беседио би им мало или би побегао у келију.
35. Покаткад казиваше и ове речи: „Шта да радим, кад Свети Оци веле: Бежи од света! Бежи од света! Исто вели и Спаситељ: Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама или када хвала ваша претекне дела ваша! (Лк 6,26)“.
36. Све монахе који су долазили за корисну поуку старац би питао из којег су манастира, је ли манастир повучен у шуму, има ли општежиће, то јест једну кесу, једну трпезу и једну цркву. Затим би их питао да ли се једе месо у том манастиру.
Ако би рекли да се једе месо, отац Клеопа би се жалостио и казивао: „Ех, да сам ја тамо! Ево, видите ли Светог Калиника? Гледа нас!“ И показивао би прстом на икону Светитеља. „Свети Калиник је саставио завештање у којем пише: Када монах или монахиња буду јели меса у манастиру или у свету код родбине, тада нека се сакупи цео манастирски сабор, нека прокуне оног што беше јео меса и нека му удари 39 кнутова по леђима!. Удри, удри, удри! И да га избаце из манастира“.
37. За време комунистичког прогона отац Клеопа је провео више година у пустињаштву, али подвизи и искушења које је поднео остали су незнани. Ипак се за неколико сазнало. Док отац беше у животу, казиваше нам да ћемо по његовој смрти сазнати и остале.
38. -Оче Клеопа – рекао је неки ученик – реците нам како је било оних десет година пустињаштва. Каква сте искушења имали? Чуо сам да сте се борили с непријатељем! Како вас је и чиме кушао?
-Ако хоћеш да знаш како је у пустињаштву, иди те буди и ти тамо годину дана, па ћеш видети!
39. Неки брат је упитао оца Клеопу: – Шта да чиним, Преподобни, да бих се спасао?
-Да имаш сдесна страх Божији, слева умовање о смрти, а у уму и срцу молитву „Господе Исусе Христе“, и постаћеш светитељ, брате!
40. Други брат казиваше старцу: – Оче, моли се и за мене грешног, и ако одеш Господу, немој ме заборавити.
-Да! Само ти, брате, једи и спавај досита, а ја ћу се молити за тебе!
41. Неки отац га је упитао како да се моли. А старац му је рекао: – Моли се најпре устима, јер са уста молитва прелази на ум и затим у срце. Али за то нам је потребно много труда, много суза и благодат Духа Светога!
42. -Оче Клеопа, дајте ми корисно слово! – рекао му је неки отац.
-Не заборављај на смрт. Смрт, смрт, смрт! Страх од смрти нас чува од свеколиког греха!
43. Неком брату је рекао: – Припреми се да трпиш, да те бију, да гладујеш и да жеђујеш, А ако те изгоне одавде, немој отићи! Буди на манастирској капији, и ако те полиција приведе, врати се да умреш у манастиру!
44. Неки брат га је упитао: – Како треба да се припремим за манастир?
-Када дођеш у манастир, овако треба да дођеш: Да будеш решен да претрпиш смрт од свих!
45. Неки брат је рекао старцу: – Оче, не могу да се молим довољно! Шта да радим?
-Не чујеш ли шта каже Апостол? -Молите се непрестано! Дакле, моли се што више дању и ноћу, и осетићеш благодат Духа Светог у свом срцу!
46. Неки хришћанин је упитао оца Клеопу: -Оче, моја је супруга извршила самоубиство, будући сама у соби. Нашао сам је мртву. Могу ли да је помињем међу мртвима у цркви и код куће?
Тада је старац одлучно рекао: -Не! Није нам допуштено да помињемо никога од самоубица, чак и ако су нам блиски рођаци. Све остаје на милости Божијој! Могу се помињати на службама само који су били психички болесници.
47. Један брат је рекао старцу: – Оче, ако ли будемо у затвору због вере, и ако нам се хипнозом измени мишљење, имамо ли какве кривице?
-Не може те нико изменити, ако имаш у свом срцу „Господе Исусе…“ Али треба да имаш одређени степен молитве. Када казујеш „Господе Исусе…“, стрепи читав пакао, само да казујеш из срца!
48. -Колико одела треба да има монах? – упитао га је неко.
-Два одела! Шта? Хоћеш да постанеш пустињак с товаром одела? А када се поцепа, ставиш по закрпу, једну жуту, једну црвену, једну зелену…!
49. Лењима отац казиваше: „Стрвином, то јест телом, приони послу, а умом – пред ноге Господу, то јест молитви…“
50. Једном је дошао неки брат оцу Клеопи, након што га више пута беше слушао, и упитао га је: – Оче, шта да радим, да бих се спасао?
А отац, који му познаваше срце, одговорио му је по мери, рекавши: – Ради шта знаш, и спашћеш се!
Онда је он, испитујући себе, схватио да му не недостаје знање, него духовно живљење.
51. Опет казиваше старац једном од својих ученика:
-Када будеш провео девет година у манастиру и будеш добио седам бојева на дан а јело једанпут у три дана, онда ћеш бити добар монах!
52. Неки брат је упитао оца како може да се спасе. А отац је одговорио:
-Стрпљење, стрпљење, стрпљење. И када ти се буде учинило да си га исцрпео, почни испочетка: стрпљење, стрпљење, стрпљење. И не до пола пута, него до краја!
А брат је упитао: – Али шта да трпим?
-Да трпиш све увреде и сва бешчашћења за љубав Христову!
53. Неки отац га је упитао: – Када можеш да постанеш јуродив Христа ради?
А он је одговорио: – Након 40 година монаштва!
54. Опет казиваху браћа: – Свети оче Клеопа, твоја браћа, су се строго подвизавала, али ми не можемо да творимо тако.
– Није то, море, него ти нећеш, нећеш, нећеш! Узми Богомајку за помоћницу! Читај Благовештенски акатист јутром са упаљеним кандилцем и Молбени канон вечером, и смоћи ћеш да истрајеш до краја!
55. Када би когод од браће показао жељу да страда за Господа, старац би му казао:
– Видећу шта ћете радити, када вас убаце у аутомобиле и одвезу вас у долину!
56. Неки хришћанин му је рекао: – Оче, ја не верујем да постоје ђаволи!
Старац, пошто га је довољно поучио из Светог Писма, рекао му је:
-Ако ли ипак не верујеш да постоје ђаволи, отиди у пустињаштво, започни пост и молитву, па ће те они чешати!
57. Неки монах из братства манастира Сихастрије рекао је старцу: – Шта да радим, оче Клеопа, да бих се спасао?
-Имај свагда смрт пред собом и „Господе Исусе“ у уму и у срцу, и не бој се више ничега! Имај покајање разбојника с крста!
58. Опет казиваше браћи:
-Све је пролазно! Брините о души, исповедајте се, причешћујте се, водите чист живот, чините милостињу, творите од свега колико можете и живите у љубави једни с другима, јер љубав никада не умире!
59. Другим оцима казиваше: – Из пакла те нико не може извући, до милост Божија и добра дела.
60. Казиваше и ово: – Имајте према Богу синовско срце, према себи ум судије и према ближњем материнско срце.
61. Стари оци, који су били очевици, сведоче о чуду које се догодило код ковчега Свете Параскеве у Јашиу 14. октобра 1951. О храмовној слави, док људи чекаху у реду да се поклоне, дошле су и две старе хришћанке из Фокшања. Видећи много света, рекле су једном свештенику архимандриту Клеопи:
– Оче, допусти нам да се поклонимо Светој Параскеви а да не чекамо у реду, јер смо болесне, и да јој ставимо под главу овај јастук, који смо од куће донеле као благодарност за помоћ коју нам је дала!
– Бог нека вас благослови – рекао је отац Клеопа – Идите и поклоните се!
У том трену свештеници и верници су видели нешто сасвим свето и чудесно. Преподобна је сама подигла главу, а након што су јој жене ставиле донети јастук и поклониле се, Света Параскева је поново спустила главу на јастук.
62. Неки ученик га је упитао: – Шта је чиста молитва?
-Да казујеш устима, да поимаш умом и да осећаш срцем.
63.Други пут казиваше:
-У молитви немој теологисати, немој примати мисли, него лиј сузе. На митарству маште стоје архикони пакла (демони који знају напамет цело Свето Писмо, нап.прев), који ти приводе маштарије и тумаче Свето Писмо, говорећи: Планине скакућу као овнови и брда као јагањци овчији. Затим долазе и питају те: Ко су планине? Ко су брда? И исто они одговарају: Планине су продуховљени људи, а брда су они с друге степенице.
64. Опет казиваше: – Послушање без молитве јесте кулучење, а ко твори послушање с молитвом, Литургију служи.
65. Још казиваше: – Смирење се рађа из послушања без роптања.
66. Опет казиваше: – Молитва није условљена временом или местом. Она је храна душе.
67. Неки брат из манастира се смутио што би понекад долазила деца и галамила и трчала по брдима. Дошавши к старцу, упитао га је шта да ради. А отац Клеопа му је рекао:
-Де, присети се; зар ти ниси био дете? Мени су деца врло драга, јер су као анђели! И бојим се да не падну, и да које од њих не сломи руку или ногу. Њих и Христос љуби и каже: Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство Небеско (уп. са Мт 19,13-15).
68. Казиваше отац Клеопа:
-Никада ником не дај савет, док га ти ниси животом искусио! Ко даје савет а сам га није животом искусио јесте као извор воде насликан на зиду. А ко говори из свога искуства подобан је извору воде живе!
69. Неки брат је упитао: – Шта да радим, оче Клеопа, да бих се спасао?
А старац му је одговорио: – Слушај, брате. Ти умеш да се молиш, ти умеш да идеш у цркву, ти умеш да постиш, ти умеш да твориш милостињу, ти знаш све заповести Божије. Само да хоћеш да их испуњаваш, јер иначе се не можеш спасти!
70. Оца Клеопу је запитао једном неки отац из манастира: – Преподобни оче, шта ће се догодити с манастиром Сихастријом, кад ви, свети оче, одете Господу?
А старац, гледајући надоле, рекао је: – Зидине, зидине, зидине…!
71. Други пут му је рекао неки отац из манастира: – Преподобни оче, реците нам слово о светој молитви.
А отац је рекао: – Молитва је храна и живот душе. Као што тело, без јела и пића, умире, исто тако и душа, без молитве, умире.
72. Рекао је неки отац: – Често смо уморни од послушања и не можемо да се молимо. Шта да радимо?
-Брате, тело је Марта, а душа је Марија! Марта се труди о земаљском, а Марија, која оличава душу, седи код ногу Господа и моли се. Због тога Господ вели да је Марија добри део изабрала (уп. са Лк 10,42). Дужни смо да помиримо Марту с Маријом, то јест најпре да се молимо и затим да творимо послушање, с молитвом у уму и у срцу.
73. Отац Клеопа уобичајаваше да понавља и овај стих, који често казиваше Св. Григорије Богослов: „Ум се вара и истина се краде од превише љубави и превише мржње!“
74. Неки отац је често ишао к старцу, клечао пред њим и молио да га благослови. Свети отац би му ставио руку на главу и осенио би га знаком Светог крста, казујући му: – Бог нека те благослови!
И тај отац сведочи да је одлазио од старца са много мира и смирења, осећајући на својој глави дуже од пола сата топлоту као од огња, а душа му се испуњавала понизношћу и сузама.
75. Неки стари отац је упитао оца Клеопу: – Преподобни оче, како да се молимо ми стари и болесни, који не можемо више да творимо метаније и поклоне, да бисмо ипак испуњавали своје монашко правило?
-Оче, овако да чиниш: Стави часовник да звони након два сата и моли се на коленима на кревету или на столици, изговарајући с великом пажњом Исусову молитву! То је правило за старе и болесне монахе, који не могу да творе други подвиг. Затим очиташ и свакодневно монашко правило. Колико се пажљивије и са сузама будемо молили, толико ће нам Бог опростити.
76. Једном када му је неко показао нову цркву у манастирском воћњаку, отац је рекао: – Теже је начинити правог монаха него ли саборну цркву!
77. Опет казиваше старац: – Море дете, не седи бадава и не траћи време. Стави књигу у торбу ма где год да идеш, за овцама или за кравама, или где те шаљу; и читај слово Божије!
78. Још казиваше: – Ако прочитам коју књигу двапут или трипут, знам је скоро наизуст.
79. Отац Клеопа казиваше ученицима понешто од невоља и искушења која су му долазила од људи. А о искушењима која су му долазила од ђавола, кад беше у пустињаштву, није радо говорио. Прво, због тога што беше скривено, а друго, пошто не беше ко да то појми.
80. Покаткад нам казиваше: – Забрањују ми Свети Оци да више говорим, јер они веле: „Не причај своје“. А ја вам толико кажем: да сте били ви тамо у пустињаштву везани за стабло , дрвета, па да сте видели ђавола, истргли бисте дрво из корена и побегли бисте с њим на леђима!
81. Они из Пучиоасе[1] су му писали неколико пута, и отац Клеопа им је дао одговор у добро осмишљеном писму, којим им казиваше: „У Пучиоаси смрди[2], и смрад се неће разићи, док не будете били послушни Светом синоду!“
82. Отац Клеопа казиваше верницима: – Св. Герман вели да ће свет, ако буде добар, прећи 2000. годину, а ако буде зао, неће достићи 2.000. годину.
83. Још је казивао да ће се око 2000. године показивати божански знаци, и наводио Светог Агатангела, који је то прорекао.
84. Очев ученик нам казиваше: „Много писама је долазило на адресу оца Клеопе са сваковрсним невољама и проблемима, а свети отац ми је казивао да им одговорим. Долазили су и многи хришћани, и отац ми је налагао да им говорим и да им записујем имена за помен. Дакле, будући веома заузет, нисам успевао да извршим цело правило и монашко правило, и питах га шта да радим. А он ми одговараше:
-Твори послушање, пиши писма, говори људима и казуј „Господе Исусе…, јер „Братовљева корист твој је плод“, веле Свети Оци.“
85. Опет казиваше ученик: „Када бих писао писма верницима и имао који тежи проблем, питао бих оца Клеопу, а он би ми одговарао укратко и казивао би ми да свима одговорим да је он стар, болестан и више не пише. Затим би ме слао да кажем људима да је немоћан, да више не долазе к Деди-трулежу, јер је деда-трулеж умро! Нема га више! Оде..!“
86. Године 1996, када је у Јаши донета из Грчке глава Светог апостола Андреја, неки брат је хтео да иде да јој се поклони. Неки возач се понудио да га одвезе до Јашија. Али брат је хтео да иде без знања оца старешине. Отишао је да узме само благослов од оца Клеопе, пошто му беше духовни син.
Када је чуо о чему је реч, старац је гласно рекао: – Чујеш, брате, имаш једног старешину и једног Бога!
– Шта да чиним? Да идем оцу старешини да га питам? -рекао је ученик.
– Да! Иди и ишти му благослов – одговорио је отац Клеопа.
87. Једном је неки хришћанин упитао старца: – Оче Клеопа, шта да радим, јер не успевам да нађем себи духовника?
-Ти да га нађеш? Он тебе нека нађе – одговорио је отац.
88. Неки брат је замолио оца Клеопу да га помиње на молитви. А старац му је рекао, показујући прстом замишљени траг што кривуда по земљи:
-Моја молитва је као Каинов дим! Тако пузи по земљи…
89. Једном, седећи на доксату, погледао је право у свога ученика и рекао искрено и чисто: – Не знам шта тражи толико света код мене, код трулога старца!
90. Други пут неки брат, након што га је старац исповедио, рекао је: – Оче, не заборављајте ме не молитви, јер сам јако грешан!
-Господ! – рекао је отац. Затим је изговорио тихо, као за себе: Ја сам гори од свих.
91. Неки ученик казиваше да је отац Клеопа понекад на исповести поступао и овако: Знајући да је његов ученик славољубив, он се показивао да је грешнији, већи тврдица и гори од свих, ниподаштавајући себе, да би свога ученика научио делању смирења.
92. Једном је дошао неки репортер да му старац да интервју, говорећи: – Људи хоће светлост, хоће воду живу…
-Да!.. Људи имају светлост од Светог Јеванђеља, од пророка, од светих Апостола, од Светих Отаца, од великих испосника и од толиких милиона мученика… Дакле, имају одакле да узму светлост! Од мене само мрак може да се узме. Јер ја сам син мрака, не светлости. Грешан човек, пун злоће, пун немоћи и сањив… Немам љубави Божије, немам уздржање, немам разборитост, ништа немам! Све, све сам изгубио својом леношћу, и немам ничег доброг на овом свету! Апостол Павле каже овако у Посланици Јеврејима: Христос Исус је дошао у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја. Ако онај који се узнео до трећег неба каже да је први грешник, шта да ја кажем? Да сам урадио штогод добро? Никада, у векове векова.
93. Када је у пустињаштву имао ужасно искушење блуда, показао му се ђаво блуда и рекао му: – А ако сада паднеш у блуд?
А отац му је одговорио: – Свако може да падне, јер шта су човек и жена? Трулеж су и смрад.
Други пут, када је имао слично искушење, стао је ногама на жар, да одагна демона блуда.
94. Када би људи долазили узнемирени што антихрист обмањује народе, што ће бити ратова, или нечим сличним, отац Клеопа би казивао снажним гласом: „Отац је на кормилу!“ и наводио 10. стих из 32. Псалма: Господ разбија намере народа и осујећује намере владара. А намера Господња остаје до века и мисли његовог срца – од поколења до поколења. Затим би их храбрио: „Не узнемиравајте се и не бојте се, јер неће бити као што они хоће. Ехеј, колико би они хтели да учине! Ви се не бојте. Молите се и с вером се осењујте Светим Крстом, и побећи ће сви ђаволи!“
95. Још казиваше отац Клеопа:
– Ниједнога посла да се не прихватиш, док се не осениш Светим Крстом! Када пођеш на путовање, када започињеш посао, када идеш да учиш, када си сам и када си са више њих, запечати Светим Крстом чело своје, тело своје, груди своје, срце своје, усне своје, очи своје, уши своје, и све твоје нека буде запечаћено знаком Христове победе над паклом. И тада се нећеш више бојати чини или бајања или враџбина. Јер се све то топи од силе Крста као восак од лица огња и као прах пред лицем ветра.
96. Једном је к оцу Клеопи дошла нека жена са својим унуком, који је, не будући крив, био окривљен за убиство. Унук је рекао оцу да је у парници због убиства, али му није казао да је невин. Отац га је зауставио и рекао му: – Ниси крив и нећеш робијати!
Заиста, младић се спасао те неправедне оптужбе.
97. Када се свети старац беше повукао у манастирски пчелињак, дошао му је неки верник, плачући што га тражи Секуритатеа. Након што је изложио оцу положај у којем се налази и дао му да се моли за њега, отац Клеопа му је рекао: „Од сада се више не бој!“. И заиста, од тада га више нису пратили.
98. Неки брат, који беше дошао у манастир с намером да проведе два-три месеца, отишао је на исповест оцу Клеопи. А старац му је рекао невиним и одлучним гласом: – Ехеј, дошао си код деда-Костакеа! Нећеш ти више отићи одавде!
И тако је и било, јер је милошћу Божијом остао у манастиру.
99. Неколико месеци пре очеве смрти дошао је неки јерарх (епископ) из Грчке и није отишао, док му старац није дао своје бројанице. Доста година пре тога отац Клеопа, надахнут Духом Светим, предсказао му је да ће постати јерарх.
100. Неки брат беше започео неке подвиге изнад своје моћи. Није спавао на кревету, много је читао Псалтир и творио много метанија, али не с добрим циљем, него је тежио само умирењу телесних страсти, не сламајући душевне. Због тога беше гневљив, судио је, осуђивао и имао искушења.
Тада је отишао оцу Клеопи да му иште благослов. Старац му је показао неки текст на зиду, испод икона, говорећи: – Гле шта пише тамо: „Добро није добро, када се не твори добро.“ Ја сам то написао!
101. Неки јеромонах је по први пут отишао старцу Клеопи да му иште корисно слово.
-Благослови ме, преподобни оче Клеопа!
Гледајући га, свети отац је рекао: – Ко је овај свештеник?
Након што му је отац Клеопа дао поучно слово, јеромонах се повукао, чудећи се што је отац, не познавајући га, знао да је он свештеник.
102. Неки отац из манастира прича:
„Долазећи често у манастир и слушајући оца Клеопу, пожелео сам и ја да узмем Христов јарам. Али још се нисам потпуно решио. Онда сам помислио да упитам светога оца, као човека који ме је подстрекао на ревност за Христом, и рекао сам себи: Што ми буде рекао оно ћу чинити!
Када сам га упитао, отац Клеопа, као да ми је познавао срце, рекао ми је: – Немој долазити! Буди у свету и мисионари!
Од тада бејах ревноснији и ширио сам побожне књиге.
Након неко две године, када се моје срце потпуно преклонило монаштву, одлучио сам да одем у манастир, али с неком бојазни, помишљајући на старчеву реч. И молећи се Богу, дошао сам к њему и рекао му: – Оче, хоћу да дођем у манастир.
-Дођи! – рекао је отац Клеопа, испунивши ме радошћу“.
103. Неки брат је рекао старцу: – Оче, у манастиру је много посла, и нема се довољно времена за цркву. Шта да радим?
-Брате, када рука ради, ум нека се моли, понављај стално „Господе Исусe“!
104. Двоје младих су ступили у брак и изродили су децу, али нису знали да су у крвном сродству. Духовник им је саветовао да се исповеде код неког архијереја и да следе његов савет. У мећувремену супруга су упутили да тражи и савет архимандрита Клеопе Илије, којег још не беше упознао.
Отишавши к светом оцу, није се могао приближити, јер је отац Клеопа био окружен многим верницима, као обично. Зато је чекао да дође на ред. Одједном га је отац позвао: – Антоније, дођи к мени!
Он је помислио да другога позива и није отишао. Након мало времена опет га зове: – Антоније, дођи к мени!
Али овај, не знајући да њега зове, опет није отишао.
Тада га је отац, гледајући право у њега, позвао прстом и рекао му: – Ти, ти, Антоније, дођи к мени!
Обузет страхом, Антоније је рекао у себи: „Како то да ме зна овај отац који ме никада није видео?“ Затим, пошто је отишао к старцу, овај га је дуго саветовао и отпустио у миру.
105. Две жене које је мучио ђаво дошле су старцу Клеопи, а он их је благословио и рекао им: – Након три света јелеосвећења оздравићете.
И тако је било, вољом Божијом.
106. Неки брат, видећи оца Клеопу како седи на чардаку, приступио му је, целивајући му руку и тражећи благослов. Али му није разоткрио да га у срцу веома нападају зле мисли. Отац, прозирући ово, рече му:
-Брате, иди свом духовнику, чисто се исповеди и ишти му епитимију, да би се избавио нечистих мисли које владају тобом.
107. Када говораше свету, отац Клеопа често казиваше:
-Анђели Господњи су вас довели у свете манастире, децо! Ви их не видите, али свако има уза се анђела чувара.
И старац кротко посматраше људе, као да је видео њихове анђеле.
108. Једном је старцу дошао неки верник са својим рођаком, који беше заведен у секту „Јеховини сведоци“. Верник беше покушао многим разговорима и аргументима да га врати правој вери. Али секташ, мада беше побеђен кроз питања, није признавао заблуду. Тада је верник убедио секташа да посете старца Клеопу.
Код келије оца Клеопе беше много света, као обично, а oтац је говорио на тему: „Како ђаво обмањује човека“. Чекајући да заврши проповед и нашавши погодан тренутак, верник je хтео да замоли оца за разговор са секташем, да би се посведочила права вера. Али у том тренутку је видео да је секташ сасвим измењен у лицу. Лик му сада беше врло весео, зрачећи неописивом радошћу. Слушајући проповед оца Клеопе, био је дубоко ганут у свом срцу, тако да више није имао шта да пита. Када је верник хтео да отпочне разговор с оцем, секташ је рекао: „Немам више шта да га питам! Таквог човека нисам видео у свом животу!“
То је један од бројних случајева, када је само присуство оца Клеопе било довољно да би изменило срце једног човека.
109. Други пут је нека побожна жена из породице интелектуалаца из места Пјатра Њамц у више наврата долазила код старца Клеопе, жалећи се на непобожност свога супруга, професора физике, који се изјашњавао да је убеђени атеиста. На предлог оца Клеопе жена је успела да убеди супруга да посете старца, мада професор казиваше: – Немам ја шта да говорим с неким попом! Мене нико и ништа не може убедити!
Када су стигли у Сихастрију, отац Клеопа разговараше са људима.
Након што је завршио разговор са верницима, отац, уморан након целог дана, ипак се није поштедео. И седео је с професором, наводећи му податке из астрономије, о међузвезданим просторима и друго, из физике, о законима природе, стварања и о многом другом. На крају разговора, који се беше протегао до поноћи, професор је извадио бележницу и записивао је, говорећи: – Оче, у колико сам год школа студирао, никада нисам чуо такве ствари! Откуд знате толико?
– А ко ми брани да знам? – рекао је отац Клеопа. На крају је професор тражио да се исповеди.
После неког времена његова супруга је дошла радосна у Сихастрију, говорећи:
-Свети оче Клеопа, од када је мој супруг имао разговор с вама, потпуно се изменио. Одлази у цркву, моли се и тражи да и друге убеди у Божије постојање!
110. Углавном, свети отац Клеопа не беше за претерано подвизавање, мада се он беше много подвизавао у пустињаштву. Али светитељи су увек строги према себи и пуни љубави према другима.
Казивао би да се шума не боји оног који узима много дрва одједном и претоварује кола. Јер зна да ће се мало даље кола покварити, јер су претоварена. Шума се боји онога што узима по једно дрво, по један мали терет. Тога се шума боји, јер зна да ће је мало-помало целу исећи.
111. Неки брат почетник, након само неколико месеци у манастиру, дошао је говорећи: – Оче, веома мрзим ђаволе. Допустите ми да читам молитве Светог Василија Великог!
Отац Клеопа му је рекао: – Ти, море? Тешко твојој глави! Криво ти је на (мрзиш, прим. изд) ђаволе? Да видиш колико они мрзе тебе! Бежи одавде, немој случајно да чиниш такво што… Чујеш ли, малочас је дошао у манастир и хоће да проклиње ђаволе и да чита молитве Светог Василија Великог. Велики си ми ти јунак!
112. Једном је неки старешина из неког манастира дошао код старца Клеопе за савет. И након што му је казао да немају времена за молитву, јер је велики посао, упитао га је решен да чини оно што му каже отац.
– Шта да радим, оче Клеопа? Да максимално ограничим радове и рад?
Отац му је одговорио: – Да држиш царски пут!
То јест без претеривања, ни на једну страну, ни на другу. Него све да буде разборито.
113. Казиваше отац Клеопа: – Имајмо мисао да сваког трена жалостимо Бога. Без оваквог смирења у срцу не можемо се спасти.
114. Казиваше отац групи богослова: „Можеш дати људима епитимију да чине милостињу. Али не богатима. Јер они имају препуне џепове, долазе и стављају ти дењак новца на сто и кажу: Готово! Спасао сам се. Али се Царство Божије не купује новцем!
Наложи им да посте, да чине метаније, да бдију… Јер тада се труде и имају плату од Бога. Милостињу да чини наложићеш коме сиромашнијем. Јер он треба да се труди да добави новац, и тако има плату од Бога“.
115. Када би говорио и када би давао савете, отац Клеопа би стално помињао старце које беше познавао, говорећи: „Тако казиваше отац Јоаникије Морој…“, „Тако казиваше отац Пајсије Олару… „, „Тако казиваше отац Викентије Малау…“ Јер су Христољубиви старци увек носили велику духовну мудрост.
116. Брат Константин, потоњи отац Клеопа, провео је много година на послушању код оваца Сихастрије. А његова сестра Екатерина, која се подвизавала у братству манастира Агапије, покаткад га је посећивала. Али видећи га стално код оваца, казиваше му: – Море брате, па ти стално код оваца? Ишти и ти послушање у цркви! Код куће код оваца, овде код оваца!
Али брат Константин, као истински послушник, какав беше, одговараше јој: – Иди од мене с тим речима!
117. Још док беше код оваца отац Клеопа је упознао многе пустињаке и пустињакиње у шумама око Сихастрије и многима је носио по штогод за јело са бачије. Нека монахиња Клеомида, министарска кћи, упитала је једном брата Константина: – Де реци, брате Константине, јеси ли научио Псалтир наизуст?
– Научио сам само неких 40 Псалама – одговорио је он.
– Цели Псалтир да научиш наизуст, јер се тако захтева од монаха!
118. Од 1930-1944. године живео је у општини Борлешти-Њамц неки црквени појац који се звао Некулај Думитриу. Беше то врло побожан верник и често је долазио у манастир Сихастрију. Кад би он појао за певницом, проливао би много суза из очију, тако да су сви имали користи од његовог живота.
Затим, оболевши, умро је, и док га ношаху на гробље, пробудио се из мртвих и живео је још много година. Он је увек са сузама причао како је видео муке пакла и оне што су горели у том огњу, а када би певао за певницом, сав народ би плакао.
Једном када су га питали: – Што плаче народ, када ти појеш?
Он је одговорио: – Кад појеш из срца, у срце стиже.
Када отац Клеопа беше млад, тек неколико година како беше дошао у манастир, појац Некулај је казао осталом братству:
-Смејете му се ви – то јест оцу Клеопи – али знајте да ће вам бити старешина!
То пророчанство се испунило године 1945.
119. Кад отац Клеопа беше старешина у Сихастрији, догодило се да су чобани изгубили овце. Тражили су их они неко време, али их нису нашли, и сада се бојаху да кажу старешини. Кад више нису имали куд дошли су код старца Клеопе. Он их је саслушао и затим их је одвео у цркву, где су сви клекли пред иконом Богомајке и почели да се моле. Након што су се помолили, отац им је рекао:
-Хајде, идемо заједно према Сихли и према Коројевој јарузи!
Путем су направили више предаха, молећи се под очевим упутством. Најзад, помоћу Божијом и Богомајке стигли су до неке мале пољане, где су нашли овце, како се мирно одмарају. Тада је отац Клеопа рекао:
-Велика је радост што смо нашли овце, али је хиљадама пута већа што нас је Бог путеводио. Ево шта вам казујем: Ништа у свом животу не започињите да радите а да се не помолите Богу и Богомајци.
Кренувши се затим с овцама у долину, направили су исто толико предаха колико беху направили приликом успона, благодарећи Богу за указану помоћ.
120. Када је дошао у Слатину као старешина, отац Клеопа је отпочео с прегледом манастира. Најпре је био одведен у настојатељске просторије, али је он тражио да иде даље. Тако је прошао кроз више келија, које је благословио, док је дошао до неке забачене оставе, где манастир држаше алат и материјале за тесарство и зидарство. Овде се отац радосно зауставио и рекао: – Овде ће бити моја келија!
Браћа, срећна и сама што им је Бог послао старешину за спасење њихових душа, одлучили су да поспреме колибу, али отац их је зауставио, говорећи:
-Браћо, није ми потребна помоћ, све што треба урадићу ја својим рукама!
И прионуо је на посао.
Као намештај поставио је себи кревет са врло једноставном простирком, на коју би раширио свој овчији кожух. На кревету је држао и своје књиге, и писма примљена из целе земље.
121. Отац Клеопа је провео више година у пустињаштву заједно са својим учеником протосинђелом Варсануфијем, који беше дошао у манастир по очевом савету и молитви. И ево како је он упознао оца Клеопу:
Беше ожењен, и радио је у шуми. Једног дана му неко је украо алат, и дошао је у Сихастрију да тражи молитву за откривање лопова. Тада му је отац Клеопа казао неколико духовних речи, које су учиниле да заборави на алат и да промишља како би могао и он да уђе v монашки живот.
Након што се исповедио духовнику и прочитао више побожних књига, одлучио је да живи у чистоти са својом супругом. Али је имао од ђавола велика искушења да не служи Христу, него да остане код куће. Једне ноћи је дошао непријатељ к њима у виду ружног, црног и ћосавог човека и рикнуо је, да се потресла кућа и попуцали прозори, говорећи:
-Несрећници, шта ми ви чините!
Затим је демон ишчезао. Након три године обоје су отишли у манастир: супруг у Сихастрију и супруга у Стару Агапију-
122. Године 1953. отац Варсануфије је замонашен, а године 1956. је рукоположен за јерођакона и свештеника у манастиру Сихастрији. Он је био један од највернијих ученика оца Клеопе.
1997, када је дошло време да старац Варсануфије оде Господу, отац Клеопа му је читао Молитве при исходу душе. Када је рекао: „…ослободи раба Свога протосинђела Варсануфија ове несносне муке и горке слабости која га обузе, и упокоји га тамо где су духови праведника…“, тада је отац Варсануфије уздахнуо двапут и предао своју душу у руке Господу. А отац Клеопа је наставио молитву, говорећи: „… Јер ти си упокојење душа и тела наших, и славу узносимо Теби…“
123. Птице су много тешиле оца Клеопу. Често је говорио о „горским момцима“, о кукавици, о славују и о толиким другим птицама, показујући нам чак и како певају и какав им је глас, веселећи срца наша.
Отац нам је причао: – О, каква ми је велика радост била, када сам се први пут причестио у пустињаштву, јер је дошло јато птичица, и тако су ми лепо певале!..
И отац, када могаше, с љубављу би хранио птице небеске.
А та се љубав није прекинула, јер је на две године пред крај његовог живота, након што се причестио у цркви, док је ишао ка келији у пратњи двају отаца, дошло јато малих птица, које су цвркутале и слетале му на рамена, на главу, на руке и кљуцаху му браду и расу, не дотичући се, међутим, остале двојице.
Затим су одлетеле на неку јелу и почеле да певају. Тада је отац, уздишући, рекао: – Како бих желео да опет живим са птичицама у шуми!
124. Казиваше старац:
-Једном ме је Секуритатеа ухапсила у манастиру Слатини и затим одвела у Фалтичењи. Ту су ме тукли и увели у неки подрум у којем је горело неколико стотина сијалица. Сви који су бачени тамо излазили су скоро луди. Увели су и мене да изгубим памет. Нисам више видео очима и нисам више могао од топлоте. Онда сам Исусовом молитвом спустио ум у срце. Након једног сата су ме извели и чудили су се сви да сам још говорио и ишао, а да ме нико не придржава.
125. Често отац Клеопа помињаше грехе који извиру из самољубља и подстицаше све на покајање, говорећи:
-Извор свеколиког зла и свеколиког греха јесте самољубље! Самољубље је неразумна љубав према телу, и најтежа је и најтананија од свих страсти које поробљују људску природу. Из самољубља се рађају: самосажаљење, самопоштеда, самооправдање, самозадовољство, самохвалисање, самохвала, самозадовољство, надменост и сви остали греси знани и незнани.
126. Слушајући оца Клеопу, ниси се могао заситити. Што год би казивао беше занимљиво. Приповедао би свети отац из свог детињства, о манастирском животу, како је био прогањан, хапшен, затим како је одбегао у шуму, о каснијем служењу народу, о путовањима у Јерусалим, на Свету Гору, затим и мноштво других причица. Често су плакали који су га слушали, покаткад би плакао и отац. Сви беху душевно ганути, али не само због оног што је казивао, него је у првом реду делала благодат Божија који беше у њему; дакле, само његово присуство – благодаћу Духа Светог које старац беше пун – преображавало је срца људи.
127. Када отац говораше, говораше по надахнућу Духа Светог. Једном када је дворана била пуна верника, отац је почео да казује нешто без везе с оним о чему се до тада разговарало. Нешто што као да није занимало народ. Али на крају је дошла, лијући сузе, нека жена која је стајала натраг, и рекла му је:
– Опрости ми, оче, јер сам грешна! Отац беше говорио о тој жени.
128. Нека верница прича како се њен отац исцелио молитвама оца Клеопе:
„Беше под крај године 1995. Ја сам била већ неколико пута у Сихастрији и сретала сам и старца Клеопу. Мој родитељ беше врло болестан, и скоро 40 година га мучаше страст пијанства. После многих покушаја стигла сам једног дана с њим код старца. Седео је на пољани под неким грабом и беше ту још неколико хришћана. Сели смо на клупу управо испред оца Клеопе, који казиваше корисне речи присутнима.
Одједном се зауставио на трен, погледао је преко наших глава и почео да говори о пијанству. Мој родитељ као да се скаменио тамо на клупи. Трајало је неко време то корисно слово старчево, затим нас је отпустио, дајући нам сваком благослов, као што је обично чинио. Приступила сам са својим родитељем, и када се приклонио, старац му је ухватио главу обема рукама, направио је велики крст и рекао му:
-Тако, драго дете, да се чисто исповедаш, и Богомајка ће помоћи. Нека би дао Бог да се видимо у рају!
Отишли смо спокојни. Шта се тада догодило не знам. Скоро 30 година нисам видела свога родитеља да се осењује Светим Крстом, али сада, кад смо се вратили кући, ушао је у трпезарију и направио три велике метаније. Гледала сам мајку, и она мене, и чудиле смо се. Од тада се мој отац редовно исповеда и избавио се страсти пијанства“.
129. Следеће сведочи о оцу Клеопи његов ученик монах Јакинт:
„Ја мислим да отац Клеопа беше прозорљив духом. Јер много ми је казивао док је био жив, а ја не веровах, али се испунило као што је казао свети отац. Ја верујем да ми је отац видео срце и казивао што ми је корисно. Тада то нисам поимао. Али је било боље да сам пажљивије и с вером творио послушање. Међутим, он ме је волео и дао ми што ми је корисно за спасење. Ја мислим да је отац Клеопа Светитељ. Ја осећам његову помоћ. Осећам да је са мном! Сећање на светога оца даје ми мир, спокојство, радост и наду да се он моли за мене!“.
130. Казиваше један од његових ученика:
-Отац Клеопа све време казиваше ствари које беху на духовно назидање. Није било таште речи у његовим устима. Умео је да умножи овај талант. Дању, када не би имао поклоника, узимао би бројанице и одлазио на планину. Много пута сам га видео на коленима под дрвећем или на пањевима, погруженог у молитви. Требало је да вичем више пута, да би ме чуо. Ако бих му доносио вест да му је дошла каква група људи, у почетку би зажалио због губљења спокоја, али, будући поражен љубављу и вером оних што долажаху, примао их је и говорио им, утврђујући их у вери и ублажавајући им горчине и невоље. Затим би се опет повлачио, молећи се за њих, да им Благи Бог да „крајичак Раја“.
131. Последњих година живота отац је имао моменте великог умора, тако да није више могао примати никог. Зато казиваше ученику: – Закључај врата двапут, и немој ме више узнемиравати, ни ако јапански цар дође!
Али ако за јапанског цара отац не би устао, за љубав Цара Христа и верника он устајаше увек када беше позван, и тешио их је, учећи их и благосиљајући све.
132. Од 1996. године пуне две године је трпео јаке болове у десном бубрегу, који више није функционисао. Од почетка болести он није хтео да иде лекарима, и ни лекове није узимао. Само би мало чаја окусио за трпезом, као што је и говорио: „Најбоље јело је чај са хлебом. Лако јело!“ Затим је с великом тешкоћом отишао у Јаши к лекарима, из послушања, на захтев Преосвећенога митрополита Данила и оца старешине. Али је тешко прихватао да узима таблете или да му се дају инјекције.
133. Док је отац био у Јашиу у болници „Пархон“, све је задивио. Чак су и лекари подесили свој програм да би слушали оца Клеопу.
Многи људи, чувши да је отац у болници, долажаху и доношаху му свакојаке намирнице. А он би позвао болничко особље, да све што је примио однесе у кухињу и поделе осталим болесницима. На изласку из болнице лекари су му рекли:
-Док си ти, свети оче, био у болници, није више било потребно да се снабдевамо. Све што сте примали овде било је довољно за целу болницу.
134. О истом периоду причао је отац Клеопа:
„Након операције однели су ме на интензивну негу. Тамо сам заспао у некој столици на расклапање и спавао сам три дана и три ноћи, када сам се пробудио, рекли су ми: – Оче, знаш ли ти да си спавао три дана и три ноћи и све време говорио?
– Не знам ништа! Шта сам говорио?
– Оче, знаш ли колико смо проповеди снимили? Гледај шта смо снимили! Показали су ми пуно касета. Беху то проповеди које бејах казивао 30-40 година раније. Али ја нисам знао ништа!“
135. Још причаше отац Клеопа:
„Када сам био у Јашиу ради операције, требало је да ми направе урографију на бубрезима. Беше Велики пост. Урадили су ми једну анализу, и није успела. Затим је дошла нека лекарка и рекла ми: – Оче, да би успела урографија на бубрегу, треба да поједеш три јајета!
– Чујеш ли, госпођо. Да ми даш златне планине од Николине[3] до Копоуа[4], нећу ти појести три јајета у Великом посту!
– Ето, због тога долазите у болницу, и због тога умирете!
– И шта ако будем умро? Умире ли краљ? Умире и старачки трулеж! Шта? Зар само ја умирем? Зар не умире цео свет?
– И зашто не једеш јаја?
– Ја не верујем у јаја!
– А у шта верујеш?
– Ја верујем у Оца, у Сина и у Духа Светог! Отишла је и рекла директору болнице.
– Има тамо неки калуђер који неће да једе јаја ради анализе!
Али директор ме познаваше, и каже лекарки: – Па знаш ли ти ко је тај калуђер? То је старац Клеопа! Он је провео скоро десет година у пустињаштву с једним кромпиром на дан и нешто траве…
Када је она то чула, дошла је к мени у салон са посном храном коју је сама зготивила, тражила је опроштај и затим сам поново ишао на анализу. И направили су ми ону урографију; без јаја. Када су дошли са снимком, рекли су ми: – Гледај, оче, како је лепо испало!
– Госпођо, је ли испало без три јајета?
Сви се смејаху. Леви бубрег се видео отечен, а десни нормално.
– Видите ли да је испало без јаја?
– Оче, опростите нам! Овако нешто нисмо видели од када смо овде!
На изласку, вратар болнице ми је рекао: – Свети оче Клеопа, да сте још мало седели у болници, ја бих завршио кућу с оним што примах од посетилаца који су долазили к вама!“
136. Свети отац беше прозорљив духом. Од свог мноштва људи који долажаху к њему отац је Светим Духом препознавао оне што су имали добра дела, иако не казиваху ниједну реч, и гледао их је са посебним задовољством и благосиљао их.
137. Једном је дошао аутобус са верницима. Након што им је отац казао неколико речи неких 20-30 минута, они су почели да му постављају питања у вези са својим боловима и невољама. Међу њима беше и неколико болесника, и почели су да га питају:
– Оче, толико сам година болесна. Ишла сам и лекару, шта још да радим?
– Иди лекару и види шта ти је. Опериши се – рекао је отац.
– Оче, имам ћерку код куће болесну неколико година. Имам невоља с њом. Шта да радим? Да идемо лекару или не?
– Иди лекару – одговорио је старац.
– Оче, и ја сам болесна. Шта да радим?
– Да идеш на Свето јелеосвећење!
– И да не идем лекару?
– Не, не! Да идеш на Свето јелеосвећење!
Затим је неко други рекао: – Оче, и ја сам болесна. Шта да радим?
– Иди лекару, види шта ти је…
Тако се догађало кад год би му когод тражио савет. За свакога је имао посебан одговор, сходно његовим проблемима.
138. Једном је код старца дошао неки брат подвижник, говорећи:
– Оче, благословите ми да једем једанпут на дан по заласку сунца?
– Ти, брате? – рекао је старац. – Зар не видиш како си слаб? Двапут на дан да једеш, Рај те видео!
139. Други пут отац Клеопа казиваше:
– Навикавајте да постите, јер ће доћи време када ћете јести по један кромпир недељно!
140. Нека верница је дошла заједно са својим супругом код старца Клеопе, очајна што су се три начелника са радног места спремала да је неправедно избаце. Након што му је изнела стање, отац ју је утешио речима:
– Не бој се, доћи ћеш к мени и рећи ми: „Оче, још нисам чула за тако велико чудо!“
Хришћанка се спокојна вратила кући, али се стање погоршало. Преостао је само још један потез, па да буде избачена, а њен супруг беше изгубио свако стрпљење и уздање и више није ни хтео да иде у манастир, када се предсказано чудо догодило. За недељу дана избачена су сва три начелника: у понедељак – највећи у рангу, у среду – следећи и у петак – последњи. Када су поново посетили очеву келију, обоје супружника су одједном нехотице повикали:
– Оче, још нисмо чули за тако велико чудо!
141. Неког верника који се развео непрекидно су нападали рођаци његове бивше супруге, врло утицајне особе. Био је стављен под присмотру, и претило му је више официра милиције. Тада је заједно са својом сестром отишао код старца Клеопе да плати богослужења. Кад су хтели да пођу, срели су се с неким монахом који их је замолио да му помогну да однесе свој пртљаг у Сихлу. Путем су му испричали невоље које су имали са официрима милиције. Када су стигли у Сихлу, након што је чуо како се зове један од милицајаца, монах је сишао, отишао пред цркву и направио три метаније, казујући:
– Благодарим ти, Господе, што си ми донео одговор на питање: Зашто се ја молим за Константина, и он има невоља; ја се јаче молим за Константина, и он има још већих невоља.
Константин беше један од милицајаца који су прогонили верника и у последње време супруга му беше тешко оболела, а ћерку му је ударио аутомобил. Након што му је монах телефонирао и показао му његову грешку, он је постао један од најкоректнијих милицајаца.
Али прогон против верника се настављао. Рођаци бивше супруге су се обратили неком пуковнику који му је телефонирао, казујући му:
– За пет дана бићеш у затвору! Досије је припремљен!
– Без разлога? – упитао је хришћанин.
– Мени није потребан разлог, а из затвора ћеш изаћи само мртав, с ногама напред – био је пуковников одговор.
Чувши то, верник је поново са својом сестром похитао оцу Клеопи, управо у јеку ноћи, и казао му о претњи. Старац их је примио, али их је укорео:
– Како сте маловерни! Како да се бојите људи?
– Да, оче, али нам је дао тачан рок: пет дана!
– Оставите га на миру, јер ће за три дана он бити у затвору заиста, после три дана су сазнали од неког судије да је официр био ухапшен. Од тада вернику више нису претили. Када су поново отишли оцу Клеопи, он им је рекао:
– Никада се не бојте, и то не од неколико официра, ни од хиљаду официра, ни од милион, ни од милијарду. Чак ако су с пушком на оку, с метком у цеви и с прстом на орозу. Ниједна пушка неће опалити, ниједан вас метак неће погодити, ако сте праведни пред Богом.
142. Нека верница је отишла од куће са својом мајком, без приволе свог супруга, узевши и аутомобил, да би ишла на парастос неког рођака. Враћајући се касно кући, свратила је најпре код старца Клеопе, тражећи да се моли за њу, да не би имала проблема са супругом, када се буде вратила кући. Сталожено, отац јој је одговорио: – Идите с миром и без страха, јер када будете стигли кући, затећи ћете га на коленима пред иконама, и неће вам никада ништа казати.
Заиста, код куће она је затекла супруга тачно како јој беше предсказао отац Клеопа.
Једном је жена упитала старца: – Оче, откуда сте знали све што ће се догодити?
А отац јој је кратко одговорио: – Молитва те уздиже на степенице знања. Што се више молиш, то више и боље знаш. И никада се не бој никога и ничег. Само се моли! Бог и Мајка Његова виде те и чују!
143. Неки отац је упитао старца шта ће бити након његовог одласка Господу. А отац Клеопа је одговорио:
– Биће јаке хладноће и тешки мразеви.
144. Нешто пре одласка оца Клеопе Господу, дошле су к њему две хришћанке из општине Појана Тејулуј и узеле благослов. Затим, пошто су искале корисно слово, старац им је рекао:
– Ја ускоро идем Господу, али вас чекају тешка времена!
145. Отац Клеопа је знао унапред кончину коју чека и казивао је о њој у причама. Једном је казао: – Море, како ћу велик и леп крст имати над главом.
Управо у данима пред смрт оца Клеопе завршен је велики крст са иконом, који се налази на сред манастирскога гробља. На његовом подножју се сада налази очев гроб.
Други пут, мада тај крст не беше започет, отац казиваше шта ће бити писано на крсту. Али тада нико није знао о чему он говори.
146. Казиваше неки ученик о оцу Клеопи:
– Много би могло да се казује о преподобном оцу нашем Клеопи. Али највећа ствар јесте да је свети отац имао Бога у срцу! Живљаше у Богу, и Бог у њему!“
147. Пред смрт оца Клеопе неки брат је нашао у манастирском воћњаку неку јабуку која је имала плодове посебног укуса. Зато их је он називао „јабукама из рајског врта“. Хтео је да однесе неколико и оцу Клеопи, али се стидео. Али отац му је познао мисли и рекао му:
– Иди и донеси ми сада, јер ми догодине више нећеш моћи донети.
148. На дан 3. новембра 1998. отац Клеопа казиваше својим ученицима:
– Моји су дани на прстима избројани! Ускоро ћете ми творити вјечнују памјат! Молим вас да ме помињете у молитвама!
149. Ученик оца Клеопе прича и ово:
– У ноћи између четвртка и петка и у ноћи између петка и суботе спавао сам код светог оца у келији, неколико дана пре но што ће отићи Господу. Тада сам се задивио његовом подвигу. Целу ноћ није спавао, него се трудио да чита молитве, и није могао, јер беше врло уморан и немоћан. Умом се молио и рука му је прелазила по бројаницама, али очи није могао да држи отворене, како би читао из књиге. Легао би мало, затим би опет устајао и тако се подвизавао на молитви!
150. После одласка оца Клеопе Господу многи хришћани нам пишу и казују нам да осећају помоћ његових молитава. Једна хришћанка казиваше да нека њена рођака, будући веома болесна, очајаваше. Али рекавши: „Оче Клеопа, помози ми!“, била је обузета таквим миром и радошћу, да није више желела ни здравље, нити што друго, него је с радошћу носила свој крст.
151. Нека хришћанка из Констанце дошла је у Сихастрију месец дана пре но што ће отац Клеопа отићи Господу. Беше блиска светом оцу. Касније она нам казиваше следеће:
„Дошла сам у келију оца Клеопе 29. октобра 1998. да му иштем корисно слово, и рекао ми је: – Сестро, када следећи пут дођеш у Сихастрију, дођи тамо горе код крста на гробљу и кажи ми све што имаш да кажеш и, ако Бог допусти, ја ћу те чути и помоћи ти“.
152. Старчев келијски ученик сведочи:
– Многи, сећајући се оца Клеопе, задобијају храброст и ревност да би ишли путем Господњим. Мир, радост и дух светости осећају многи од оних што улазе у келију светог оца, чак и мирјани. То се осећало и када келија беше празна, без иједне иконе и без ичега. До недавно отац је делио речи, а сада дели дух у срца верника.
153. Нека верница, блиска оцу Клеопи, дошла је о Светом Васкрсу у Сихастрију, али није свратила у очеву келију, мислећи да нема смисла да још свраћа тамо, с обзиром да је умро. Али док се одмараше у гостопримници, пре службе Васкрсења, уснула је сан. Налазила се пред келијом оца Клеопе, мислећи да је он умро, и одједном се отац појавио на вратима и рекао јој:
– Хајде унутра! Што не уђеш?
– Али зар нисте мртви, оче? – упитала је она.
– Зар не видиш да сам жив? – рекао је отац.
Другога дана, о Васкрсу, жена је отишла у келију оца Клеопе и поклонила се светим иконама, снажно верујући да је он жив и моли се за све који од њега ишту помоћ.
Многи се клањају у келији и на гробу оца Клеопе и узимају земљу и цвеће као благослов, казујући да осећају помоћ кроз молитве светог оца.
Размишљајући о сведочењима садржаним у овој књизи и о многима другим која више нису овде записана, уверени смо да га је Благи Бог уврстио у чету преподобних отаца. Зато се усуђујемо да се и ми молимо у његовој келији и на гробу, говорећи:
 
Преподобни оче Клеопа, ако си стекао благодат и милост пред Христом Богом, моли се и за нас, твоје грешне синове!
 

=“text-align: center“>Додатак
 
=“text-align: center“>
=“text-align: center“>ДУХОВНЕ ПОРУКЕ БЛАЖЕНИХ СТАРАЦА ЗАПИСАНЕ НА МАГНЕТОФОНУ[5]
=“text-align: center“>( I )
 
=“text-align: center“>Отац Клеопа оцу Арсенију Папачиоку
=“text-align: right“>(1979)
Ако Господ не би чувао дом душе, узалуд бисмо бдели. А пошто нам штити душу, нико неће разорити наш град (уп. са 2. антифоном трећега гласа). То je антифон који Црква пева. Ја сам грешан и недостојан Божије милости и покрова. Али надам се Његовој милости, јер је Христос умро за грешнике.
Реци Преподобном оцу духовнику Арсенију, великом старешини из Текиргиола[6], да се моли за мене грешног, јер знам да је он активна, верујућа, саветодавна, укрпељива, искусна душа, и да је украшен свим добрима.
А ја ниједно немам. Ја сам лењ, нетрпељив, неискусан, дремљив, расута ума, без побожности, без бдења ума, и немам ничег доброг. Нека се моли за мене грешног да поставим и ја добар почетак. Желим му на многаја и блажена лета свете празнике. И нека би дао Пресвети и Благи Бог да се сретнемо сви у Рају.
 
=“text-align: center“>Отац Клеопа оцу Илариону Аргат
=“text-align: right“>(1979)
Пренеси оцу архимандриту Илариону Аргатуу смирене поклоне са свом љубављу у Исусу Христу. Нека се моли за грешног, да би ми помогао Пресвети Бог да поставим добар почетак добром делу и да имам трпљења, јер немам ни трпљења, немам ни смирења, немам ни уздржања, немам ни бдења, немам ни молитву, убог сам у свему. И можда молитвама његове високопреподобности да поставим и ја грешник добар почетак. И пренесите му многаја и блажена љета, нека се моли за мене грешног Богу и Богомајци. Амин.
 
=“text-align: center“>Отац Клеопа оцу Пајсију Оларуу
=“text-align: right“>
=“text-align: right“>(Петак, 1. августа 1980)
Благослови, преподобни оче Пајсије!
Ево, преко брата Петруа можемо разменити неколико речи. Ја сам сада завршио са исповешћу братства. Близу је два сата (14). Био сам у Пјатра Њамцу, повадио сам скоро све зубе с горње стране. Само су још два остала. Исекао сам старе крунице са зуба. Један доњи кутњак ме боли. Не могу добро да говорим. Говорим кроз нос.
Имам заказано код лекара у уторак уочи Преображења. У седам сати треба да будем у Пјатра Њамцу. Не знам хоћу ли моћи да идем на храмовну славу. Само ако будем по некоме послао лекару поруку да одустајем да идем у уторак. Треба да ми узме меру, јер треба да ми ставе протезу.
Овде ме свет више не оставља даноноћно. Као на главној железничкој станици. Жао ми је што нисам отишао за стално на Свету Гору, како сам мислио. Да се тамо спасем људи, јер се овде сам више нећу спасти. Ако би се ти, свети оче, молио, можда, можда… и буде ли ме прошао овај кутњак што ме боли, можда у понедељк да одем на брдо, ако будем одустао да идем лекару. Ако ce нe будеш молио с вером, нећу оздравити, и онда нећу ићи.
Отишао бих од понедељка увече, то јест у понедељак након службе да будем тамо, јер ми је потребна и исповест, и ако буде помогла милост Божија, можда и да служим. Не знам како ће бити са беседом, јер не могу да говорим добро. Тако је.
Овде сам имао високе госте, три епископа: Епископа римничког, Епископа романског и Епископа угровлашког, Преосвећенога Романа, који је дошао с директором Библијског института оцем Ананијом.
Заузети смо до гуше. И уморни и болесни. И не могу више! Знам да си и ти, свети оче, заузет. Схватам, и особито у твојим годинама, свети оче, али нама овамо долазе аутобусима и стално долазе.
Сада је било речи да ће стићи још нека делегација однекуд из Америке. Стигла је у Јаши. Хоће ли стићи и овамо или не – не знам. Тако да, ако буде воља Господња и будем могао, и будем видео да се могу поуздати, јер сада сам на терапији, узимам неки тетрациклин ево скоро два дана, и још имам да узимам. Видим да ме је мало прошао кутњак, можда могу да се поуздам да ћу моћи да се попнем тамо на брдо. Благословите и опростите ми и молите се за мене грешног.
 
=“text-align: center“>Одговор оца Пајсија оцу Клеопи
=“text-align: right“>
=“text-align: right“>(субота, 2. август 1980)
Благослови, преподобни оче Клеопо! Примио сам вест преко брата Петруа, нашег повереника, о стању у којем се налазите, свети оче, и о жељи да дођете до нас. Радујемо се тој вести.
Одустаните од зубара, ићи ћете други пут, јер се зубар може наћи било када, а дан Преображења – једанпут годишње. И ако да Бог и буде лепо време, хтео бих још једном да Вам чујем глас, беседу, коју Ви, свети оче, имате обичај да казујете.
Овде је време лепо. Биће богослужење напољу, као што је и пре бивало. За Свету Гору, пошто вeћ помињете, немате од нас благослов! С друге стране ако будете добили благослов, али знајте да од нас немате благослов да за стално одете на Свету Гору. Значи, можда би требало да се задовољимо овим што смо у својој румунској земљи, не на другој страни, и да чувамо своју прадедовску цркву.
Намислио је и отац Кирил (Рошу) и можда је скоро и спреман да пође. Не могу се препирати с њим. Супротстављао сам му се неко време, и сада сам рекао: „Иди у миру, оче Кириле, и моли се и за нас“; али још није отишао.
Значи, чекамо Вас да дођете, онако како будете говорили кроз нос, изговорићете мало беседе. Ја говорим кроз нос већ неких десет година, и ко има добре уши чује ме, ко не – могу да му вичем на уво, па не вреди..
Значи, благодарим брату Петру што нам доноси добре и радосне вести и од нашег брата, оца Арсенија, од монахиња из Римеца, и остајемо у ишчекивању да дођете од понедељка увече или уторка ујутру, када будете могли.
Бог нека Вам да здравља и снаге да бисте могли испунити и ово послушање и ове године. Боже помози! Благословите и праштајте!
Амин.
 
=“text-align: center“>Отац Клеопа оцу Арсенију
=“text-align: right“>(петак, 1. август 1980)
Благослови, преподобни оче Арсеније!
Ево, помоћу Божијом и Богомајчином, и посредством брата Петра, опет можемо да разменимо неколико речи на великој раздаљини.
Схватам да Вас је Промисао Божија одредила тамо, јер сте Ви, свети оче, активна душа, која воли да се стара и о спасењу других. И тамо, више него игде на другом месту, можете да имате везу са разноразним особама, које одлазе тамо на одмор, у бању. Ја не знам како је тамо. Али знам да сте активни и занимате се и борите сваким начином за спасење људских душа.
И код нас овде није мало посла. Има га врло, врло много. Ретко се догађа да сам слободан сат или два на дан. Можда радним данима, али празником је – прекомерно.
Разумео сам да је нека монахиња оданде откуцала на машини књигу проповеди. Ако буде воља Божија, послаћу вам и другу књигу, али пошто најпре добијем ову. Колико буде коштало куцање на машини и повез – плаћам ја монахињи која се трудила. И затим ћу вам дати другу књигу, јер сам сада завршио књигу Проповеди за монахе.
Да и сектологију, на којој сада вршимо последњу коректуру ради штампања, јер је одобрена и од Свјатјејшега Патријарха и од државе. Јуче је био овде отац Вартоломеј Ананија са епископом Угро-Влашке, са Преосвећеним Романом, и рекао ми је да је одобрена и да се нада да ће се некако октобра-новембра одштампати. Та се књига назива: „Путеводитељ ка познавању и одбрани прадедовске вере“. Радио сам на њој неколико година, онако, кад сам доспевао.
Сада радим, ако буде милост Господња, на нечем другом, што ћу вам касније казати. Али сам врло мало слободан, да бих се могао и тиме бавити. Ево, управо овог часа када вам говорим дошао сам са исповести монаха, из долине. Од јутрос до сада, скоро је два (14) сата, имао сам исповест отаца.
Болестан сам, испали су ми горњи зуби; доле имам још неколико пломбираних кутњака, и ти ме боле. Тешко говорим. Долази рака, долази гроб, нисам се ничим припремио и одлазим убог из овог света. Нисам урадио ништа добро. Молим Вас да се молите за мене грешника.
Дошао је овамо Високопреосвећени Антим из Галација са оцем Теофилом Панделеом. Дошао је и Преосвећени Епифаније из Констанце, недавно. И настојавали су и један и други да идем у Добруџу да им посетим манастире. Рекли су да ће ми дати аутомобил, ићи ће они са мном.
Нисам баш обећао, јер немам времена, подељени смо на сто страна. Али можда после Госпојине, после Успења Богомајке, ипак одем до Галација, јер је тамо манастир салио велико звоно у некој државној ливници, звоно од 2.300 килограма. И казиваше старешина да по сваку цену хоће да повезе и мене на дочек звона, и настојавао је много отац Теофил, који је дошао сада по други пут – Теофил, ако га знаш, који је био директор у Министарству вероисповести. Велик је наш ктитор, велики доброжелатељ за наш манастир.
И ако некако помогне милост Господња и одем тамо, и време буде повољно, може се догодити да стигнем и до Вас, преподобни, јер бих желео да се још видимо лицем к лицу у овом животу, јер сам Вас се зажелео, свети оче. Не зна се шта носи живот. Ја патим и од срца и осећам се веома уморним. Хтео бих да се, пре но што се растанемо телима, још једном видимо, ако буде воља Господња и Богомајчина.
Молим Вас да ми опростите и да се молите за мене грешника. Чуо сам да је тамо време лепо, жетва је текла добро. Код нас, у планинама, кисне па кисне. Данас имамо леп дан. Али је дуго кишило. Тако је на планинама, као што знате, свагда.
Праштајте, и нека помогне милост Господња да се још видимо.
Бог нека нас помилује.
Амин.
 
=“text-align: center“>Отац Пајсије оцу Арсенију
=“text-align: right“>(субота, 2. август 1980)
Благослови, оче Арсеније! Нека вас брат Петру затече радосног и у духовном напретку. Благодаримо вам за пажњу што нас нисте препустили забораву, као што Вас и ми у својим недостојним молитвама помињемо. Радујемо се што се бар тако, путем вести које се могу донети оданде, радујемо један другом. Молим вас да ми опростите. Ја сам у Сихли. У ишчекивању сам.
Видео си, и то из књиге. Неки старац је послао ученика на вашар. И стајао је на вратима и чекао га и стално климао главом: „Који ли ће ученик најпре доћи? Онај од горе или онај од доле?“ Тако и ја пребивам у ишчекивању, да видим који ће ученик доћи!
Молим вас да ми опростите јер сам болестан, телесно заузет и са животним бригама. Благословите! Бог нека вам помогне, да вам претекну и дела и слова и беседе које дајете народу и монахињама које су тамо.
Бог нека нам помогне! Ако се не будемо могли срести овде, у овом свету, нека нам Бог и Мајчица Божија доделе да се састанемо с оне стране. Тамо где нема жалости, ни туге, ни уздисаја, него је живот радосни и бескрајни.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Pucioasa – град у жупанији Дамбовица (Dambovita). Тамо се био одржао, па и развио покрет Војска Господња (Oastea Domnului), заснован у Румунској православној цркви између два рата, који у раздобљу 1948 -1990. године није био признат (Нап. прев.).
  2. У оригиналу игра речи која се не да превести. Заједничка именица pucioasa значи сумпор, дакле везана је за смрад, јер смрдети се каже а pute (Нап. прев.).
  3. Планина у источним Карпатима (Нап. прев.).
  4. Планина у источним Карпатима (Нап. прев.).
  5. ( (Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, стр. 134-142)
  6. Techirghiol – место у Добруџи, жупанија Констанца (Constania) (Нап. прев.).
Кључне речи:

Један коментар

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *