НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

=“text-align: center“>Игуманов заменик
 
Прва брига оца Клеопе била је да обнови манастирско здање и келије које су изгореле у пожару 1941. године. Уз помоћ манастира Њамца, који је бесплатно дао стотине кубних метара дрва и грађе, и верника из околине, у јесен 1942. године започета је изградња двају крила келија са више од 20 просторија, наместо оних што их је пожар уништио. Следећих година, 1943-1944, на тим келијама су највише радили верници из села Радашењи – Сучеава, који због рата беху евакуисани у околне столетне шуме.
Новога игумана веома су ценили како братство Скита, тако и верници који се овде беху склонили, јер беше врло побожан, много је постио, беше кротак, храбрио их је све – монахе и мирјане – и нарочито је имао дар поучавања, којим је свакога путеводио и духовно хранио.
Након што се фронт померио западно од Карпата, отац Клеопа је наставио изградњу келија и камену цркву је покрио лимом.
Тако се, благодаћу Божијом и благословом Богомајке, заштитнице ове Свете обитељи, отац Клеопа од почетка доказао као врло ревностан монах, као храбар и духован игуман, и као добар економ.
 
=“text-align: center“>Кончина настојатеља Јоаникија Мороја
 
Након 33 године строгога духовничког подвига протосинђел Јоаникије Морој је тешко оболео и није више могао управљати скитом Сихастрија. Али беше срећан што је његов ученик, монах Клеопа, био одређен да настави његову духовничку делатност.
Последње две године живота велики настојатељ је провео више у келији, молећи се Богу даноноћно, исповедајући и саветујући своје ученике. Али беше срећан што се Скит обнављао и духовно, и материјално.
Године 1943. болест старешине Јоаникија се беше погоршала. Даноноћно је имао по два ученика који су га неговали. А августа 1944. његовог сина по телу, монаха Никанора, убили су руски војници у близини фронта.
Дана 3. септембра 1944, осећајући да му је кончина близу, старац је позвао све уз своју постељу и дао им последњи савет. То јест да се непрестано моле, да с љубављу творе послушање, да љубе Свету цркву и да проводе чист живот у Христу. Затим, иштући опроштај, све их је пољубио и трипут им рекао: „У уторак ћу отићи к Оцу!…“, проричући тиме кончину свога живота.
Након живота с тешким искушењима и великим патњама, 5. септембра у 10 сати, велики старешина Јоаникије Морој је предао своју душу у руке Оца Небеског, остављајући за собом достојнога настављача делатности обнављања овога Скита, оца Клеопу. Оплакан од целог сабора, сахрањен је на новом гробљу у манастирском воћњаку.
Након што је прошло неколико година, и схимонахиња Августина из манастира Агапије, његова бивша супруга, починула је у миру, и била сахрањена на манастирском гробљу.
 
=“text-align: center“>Како је отац Клеопа изабран за игумана
 
Након пресељења у небеско Царство старца игумана Јоаникија Мороја цела брига скита Сихастрија била је на раменима монаха Клеопе. Али он није хтео да прими ђаконску и свештеничку хиротонију, јер се бојао ове велике одговорности пред Богом. Ево, међутим, како је Бог одредио да буде рукоположен и затим да буде наименован за игумана скита:
Месеца октобра 1944. године монах Клеопа, заједно са неколико братије ишао је у виноград скита у општини Ракова-Бухуши, да би донели грожђа. Успут, у близини Бухуша, изашла је пред њега нека побожна жена, имајући у својим рукама једну свештеничку одежду, Служебник и свештеничку палицу, и рекла му:
– Оче, у мојој кући су остале ове одежде и Свете утвари од некога војног свештеника, који је становао код нас у време рата. Затим, отишавши с фронтом даље, оставио их је у нашој кући, и не знам шта да чиним с њима!
– Сестро, подај их којој цркви или којем манастиру којима су потребни, јер није добро да ове Свете предмете држиш у кући!
– Свети оче, ако их будем дала теби, хоћеш ли их примити?
– Дај их нама, хришћанко, па ћемо их однети у манастир, јер је грех да стоје било где!
– Изволи, оче, одежде, књигу и палицу! Благодарим Богу што сам вас срела да бих вам их дала!
Узевши ове предмете, отац Клеопа их је ставио у кола, и размишљао у себи: „Зашто ли је ова жена донела одежде, палицу и Служебник управо мени? Није ли то знак да Бог хоће да будем хиротонисан за свештеника и да овом палицом путеводим братство скита Сихастрије?“
Вративши се из винограда и исповедивши се, рекао је све то духовнику. А духовник, појмивши да је знак од Бога, рекао му је:
– Твори послушање, оче Клеопа, јер смо то сви обећали при монашењу, и без тога се не можемо спасти! Па ко да предводи братство скита, ако сви бежимо од одговорности? Јер Свети Оци веле: „Послушање је живот, а непослушање је смрт!“
Након два месеца, 27. децембра 1944, када се празнује Св. архиђакон Стефан, монах Клеопа је хиротонисан за јерођакона, а 23. јануара 1945, када се празнује Св. мученик Климент, хиротонисан је за јеромонаха од епископа Галактиона Кордуна, тада старешине манастира Њамца.
Након мало времена јеромонах Клеопа Илије биће званично наименован за игумана скита Сихастрија.
 
=“text-align: center“>Скит Сихастрија у раздобљу 1945 – 1946. године
 
По престанку рата радови на обнови Скита, започети 1942. године, настављени су још три године. Тако је године 1945. завршена и освећена нова трпезарија, у којој је могло да буде за столом више од сто људи. Такође су добрим делом завршене келије на северној страни комплекса, са десет великих просторија и кухињом за цело братство. Година 1945-1946, обновљено је и крило келија на јужној страни комплекса, састављено такође од десет просторија, али мањих.
Ево шта је причао отац Клеопа о тешкоћама на које је наилазио приликом обнове Скита:
„Када су ме наименовали за старешину, беше веома тешко. Скит није имао ничег. Храмовна слава се ближила, а ми нисмо имали ништа припремљено. Келије беху изгореле и звона истопљена, а кров на великој цркви беше такође сажежен у пламену. Тада сам отишао у манастир Њамц да позајмим нешто новца. Али ми нису дали, јер нису имали ништа у фонду. Затим сам свратио до протосинђела Јоакима Спатаруа, човека Божијег! Код њега се налазио неки добри хришћанин из Букурешта, Константин Валсан, генерални директор Телефонскога труста. Чувши да немам ништа за храмовну славу, он ми је дао 800.000 леја; велик новац у то време. Када сам дошао у Сихастрију, чекао ме је наш духовник отац Јоил Георгиу, који се мољаше Богу да добијемо нешто помоћи. Чувши о примљеној помоћи, задивио се и заблагодарио Богу“.
У пролеће 1946. године верници из општине Радашењи -Сучеава, који у време рата беху били евакуисани у шуме око Сихастрије, одлучили су да бесплатно саграде нови зимски параклис на место онога што је изгорео у пожару 1941. године, са истом храмовном славом – Светих Богородитеља Јоакима и Ане.
Ктитор тог новог Светог параклиса био је јеромонах и духовник Герасим Кампану, пореклом из истога села. До краја 1946. године параклис је био скоро готов. Недостајао је још иконостас, који беше у изради, и унутрашње сликарство. Тиме су становници Радашења, као и из других села, изразили благодарност Богу и подвижницима овога скита, што су у Сихастрији били избављени опасности и смрти у време рата у лето 1944. године.
Током те две године, 1945-1946, одредио је Бог да у братство Скита дођу бројни млади и старији, тако да се много повећао број житеља. То се догодило из два разлога. Једно због глади и сиромаштва који су претили целој земљи и друго због посебног угледа који беше почео да стиче протосинђел Клеопа. Због тога је скит Сихастрија узео посебан замах, и духовни, и материјални.
Душа тога напредовања беше, дакако, отац Клеопа, човек Божији, који је постајао све чувенији у околини. Јер док су други манастири и скитови имали недостатак особља, и особито недостатак духовних отаца, Сихастрија је дан за даном цветала, захваљујући кротком и милостивом игуману тога Скита. Он беше родитељ, отац и поучитељ свих: монаха, интелектуалаца, обичних верника, сиромаха и просјака.
Свакодневно су га сви тражили, и он стајаше у сред мноштва помажући, саветујући, корећи, хранећи и задовољавајући свакога. Тако се отац Клеопа прочуо у земљи, особито даром речи и проповедима, затим исповедањем и духовничким саветима, и најзад милостињом.
Захваљујући његовој духовној доброти и мудрости Бог умножаваше у њему благодат и дар, и изливаше их на братство тог Скита, молитвама Пресвете Богородице, заштитнице те Свете обитељи.
 
=“text-align: center“>Свети епископ Јован из планина Сихле и отац, Клеопа
 
Блажени епископ Јован срео се први пут са браћом Константином и Василеом у јесен 1930. године у Планинама Сихле, на месту званом Коројева јаруга, када је прорекао Василеу посредством његовога брата Константина „да треба да се припреми, јер има да пређе дугачак пут“. Заиста, након шест месеци брат Василе се преселио Господу.
Други сусрети тога чудесног епископа са оцем Клеопом нису нам познати, али верујемо да их је засигурно било. Међутим, мутна времена из раздобља 1940-1950. године учинила су да се не говори јавно о том Светом епископу, који се подвизавао у тој околини нешто после 1951. године.
Три „сусрета“ из времена 1946-1947. протосинђела Теодула Варзареа, духовника манастира Агапије, са тим Светим епископом у Појани Трапезеј, на стази што силази од Агапије према Сихастрији, доста су уверљива. Први сусрет догодио се у пролеће 1946. године, када је епископ затражио да му се донесе хартије и мастила, „јер има нешто да напише“.
Видевши духовника, епископ га је благословио обема рукама и рекао му пророчким гласом:
– Оче Теодуле, идеш ли у Сихастрију оцу Клеопи? Много пута одлазим и ја у Сихастрију и будем на служби у цркви, али даром Божијим нико ме не види! Знам да ти, свети оче, хоћеш да се повучеш из Агапије у Сихастрију, али немој ићи. Остани тамо и твори послушање, јер није те узалуд послао Бог у Агапију. Тамо ти је спасење, свети оче!“
Ето коју меру светитељства беше достигао овај велики епископ и сасуд Духа Светога! Он је долазио на Света богослужења у Сихастрију, али га нико није видео. Али је он посебно чествовао (поштовао, прим.изд) оца Клеопу.
Други састанак између оца Теодула и епископа Јована догодио се у лето исте године, на истом месту, када му је отац донео хартије и мастила, као што му беше искао, али нико не зна да ли је блажени епископ штогод писао, и шта наиме.
Благословивши га опет обема рукама, епископ га је пољубио у чело и рекао му: „Оче Теодуле, идеш у Сихастрију. Боље се врати натраг у Агапију, јер отац Клеопа није данас у Скиту, пошто је позван у манастир Њамц на заседање Савета!“ Ето како чудесан беше овај епископ пун благодати Духа Светога! Он се мољаше за оца Клеопу и помагаше му благодатно да добро поучава ту Свету обитељ.
Тако је овај Свети епископ, који је до 1918. године био викар Кијевске митрополије, након чега је избегао у Румунију и подвизавао се у планинама Сихле, био у тесној духовној вези са манастиром Сихастријом и са оцем Клеопом, са којим се вероватно сусретао, било у тајности, ноћу, било у Духу Светом кроз Свету молитву. Поједини оци духовници верују да се овај Свети епископ покаткад виђао са оцем Клеопом, у време када се овај повукао године 1948. у планине Сихастрије, јер су обојица имали пустињачке келије у околини.
Ми смо уверени да се они који чистим срцем служе Христу познају и овде и загробно, да траже једни друге, љубе се, помажу и моле се једни за друге. Јер то је радост преподобних, похвала праведника и утеха Светитеља, да и „у телу“, и „ван тела“ благодатно познају једни друге у Исусу Христу, Спаситељу света.
Трећи и последњи сусрет епископа Јована са оцем Теодулом догодио се у лето 1947. године, када је желео да се врати у своју отаџбину.
 
=“text-align: center“>Уздизање скита Сихастрије у достојанство манастира
 
Године 1947, пошто су име и духовничка и административна делатност протосинђела Клеопе Илијеа, игумана скита Сихастрије, постали општепознати, Румунска патријаршија је поклонила пажњу напорима на општој обнови те Свете монашке обитељи.
Први који је предложио уздизање скита Сихастрије на достојанство независнога и самосталнога манастира био је архимандрит Теофил Панделе, који беше директор и генерални инспектор у Министарству за вероисповести, и који је надгледао делатност свих манастира у земљи, како по надлежности министарства, тако и на нивоу Патријаршије.
Испитујући канонски и административно стање скита Сихастрије и установивши да та установа испуњава све законске услове да буде уздигнута у достојанство манастира, архимандрит Теофил Панделе је саставио опширну представку, коју је уручио и патријарху Никодиму, и митрополиту молдавском Иринеју Михалческуу, и Министарству за вероисповести. Провером на лицу места установљено је да скит Сихастрија има братство од преко 50 житеља и да обавља посебну духовничку и мисионарску делатност у околини, будући предвођен старешином великог угледа.
Узимајући све то у обзир, на предлог Молдавске митрополије, Патријарх Румуније је одобрио уздизање скита Сихастрије на достојанство манастира, патријарашком одлуком број. 299/30.06.1947, као и унапређење протосинђела Клеопе Илијеа у достојанство архимандрита, патријарашком одлуком број 379/19.09.1947. То је одлучено пошто је он успео да за само пет година од пожаром потпуно уништенога скита направи чувен и добро организовак манастир.
Одликовање оца Клеопе за архимандрита обавио је епископ Валерије Моглан, викар Молдавске митрополије, у манастиру Сихастрији, 19. септембра 1947. У својој проповеди епископ Валерије је упутио архимандриту Клеопи следеће речи:
– Оче Клеопа, прими ову палицу. Ко тебе буде слушао, свети оче, Бога ће слушати! Ко не буде слушао, можеш га тући целом шумом дрвета, па опет нећеш од њега направити човека!
Наводимо у наставку синодски акт о уздизању скита Сихастрије – Њамц, храма Рождества Богородице, у достојанство манастира:
 
Патријарх Румуније
Бр. 298. Кабинет
1947, јуна 30.
 
=“text-align: center“>Одлука бр. 299
 
Никодим, милошћу Божијом Архиепископ букурештански, Митрополит унгро-влашки и Патријарх румунски.
Имајући у виду извештај бр. 83/1947, којим Свети скит Сихастрија из жупаније Њамц, захтева уздизање у достојанство манастира;
Имајући у виду да братство Светога скита премашује 50 особа;
Имајући у виду љубав и пожртвовање којима братство Светога скита Сихастрије из жупаније Њамц испуњава монашке дужности,
 
=“text-align: center“>Одлучујемо:
 
Чл. I Свети скит Сихастрија из жупаније Њамц уздиже се на достојанство манастира, и називаће се убудуће „Свети манастир Сихастрија“, жупанија Њамц.
Чл. II Преподобни отац старешина Светога манастира Њамцу-Секу, жупанија Њамц, задужен је за извршење ове Одлуке.
Дано у нашој патријарашкој седници данас 30. јуна 1947.
 
=“text-align: right“>Никодим, Патријарх
 
Истовремено са том синодском одлуком подвлашћен је манастиру Сихастрији и скит Сихла, којим је тада управљао јеромонах Климент Поповић. Такође је у власништво манастира Сихастрије пренета пољана звана Почиорул Кручи, као и планина Тачиунеле.
Ово мало података је записано, да не би временом било заборављено од оних који буду уследили после нас.
 
=“text-align: center“>Монашење мајке оца Клеопе
 
Немајући више никога код куће, стара мајка Ана Илије плакаше свакодневно за своје деветоро деце рано пресељене ка Господу. Њена једина утеха у селу беху црква и гробље. Свакога празника била је неизоставно у цркви, а после службе оплакиваше децу на гробљу.
Њен последњи ослонац беше сада отац Клеопа, старешина Сихастрије, кога је Бог изабрао да служи Цркви Христовој.
Деца су јој, осим оца Клеопе, сва помрла као млада, а њен супруг Александар преселио се и сам у вечност 1943. године.
О том моменту отац приповедаше: „Када је умро отац, мајка ми је слала телеграм за телеграмом, зовући ме на сахрану.
Касније, када смо се срели, мајка ме је упитала: – Због чега ниси дошао на очеву сахрану?
– Ја сам дошао у манастир и немам више оца, ни мајку – одговорио сам.
– Како то? Зар ја нисам твоја мајка? – упитала је старица кроз сузе.
– Дођи у манастир, и тада си моја мајка!“
Једне позне новембарске јесени, године 1946, отац Клеопа је довео своју мајку из роднога села Сулице у скит Сихастрију, да би ступила у општежиће сестринства манастира Старе Агапије.
Овде се она даноноћно молила у цркви и много се радовала млађој братији која беху долазила да служе Христу, сматрајући их као сопствену децу.
У јесен 1947. године, 21. септембра, мајка оца Клеопе је замонашена са назначењем за манастир Стару Агапију, а име Ана јој је замењено са Агапија. Затим је у пролеће 1948. године уведена у општежиће тога манастира и поверена једној духовној мајци, Олимпијади. Овде се монашки подвизавала преко 20 година, молећи се Богу даноноћно, делећи своје радости и невоље са своје три ученице: монахињама Михаилом, Јустином и Јулијом.
Свакога дана мати Агапија је носила дрва за кухињу, мада беше стара. Њена ученица јој казиваше: – Мати Агапија, зашто ти носиш на леђима дрва за кухињу?
А она одговараше: – А зар да џабе једем хлеб?
Када би покоји сиромах долазио у Стару Агапију, и мати не би имала новца, узимала би од својих ученица по штогод, и казивала им: – Узела сам мало од вас, јер ја немам!
А оне би јој одговарале: – Добро што си узела, мати Агапија!
Међутим она све даваше сиромасима!
И док беше у мирском животу, мати Агапија даваше много милостиње сиромасима. Понекад је причала да ју је њен супруг корео и казивао јој: – Море, жено, џаба ја доносим колима, кад ти све раздајеш торбом!
С времена на време мати Агапија је прелазила планину и долазила у Сихастрију да говори с оцем Клеопом и да на гробљу плаче на гробовима својих синова: искушеника Василеа и монаха Герасима. Затим се враћала у Стару Агапију, утешена речима отаца из Сихастрије.
 
=“text-align: center“>Једно чудо Богомајке
 
Беше лето 1947. године. Архимандрит Клеопа је одлазио у Букурешт да донесе црквене утвари (сасуде) за нови параклис. Када је стигао у престоницу, оци из Патријаршије су га позвали на духовни састанак, у кући универзитетског професора Александруа Миронескуа, где већ беху сакупљени бројни свештеници, професори и верници.
Међу њима беху и архимандрити Бенедикт Гиуш, Доситеј Морариу, Геронтије Геноју, отац професор Димитрије Станилоаје и многи други интелектуалци. Постављала су се питања и давали духовни одговори. У том моменту је ушао у салон и отац Клеопа. Гости су устали и, тражећи благослов, чекали да им отац изговори корисну беседу.
Будући умољен, отац Клеопа је почео да им казује слово из Светих Отаца о чествовању Богомајке. За време док је он говорио, одједном се догодило чудо!
Велика икона Богомајке са зида, на којој беше насликан и пророк Давид, почела је да се јако клати неколико минута и да производи звук као харфин. Оци и верници сабрани у дворани, обузети узбуђењем, нису знали какво би то чудо било. Неки плакаху, неки се осењиваху крстом, неки се клањаху икони Богомајке, а неки се мољаху са сузама, будући запањени. Од свих највише је био ганут архимандрит Бенедикт Гиуш, и он је стално понављао:
– Богомајка… Богомајка… О чуда!.. О чуда!..
Након неколико минута икона се зауставила, клатно је избијало нормално, и сви, прожети узбуђењем, мољаху се Богомајци, да помилује румунску земљу и народ. То чудо Богомајке са Младенцем у наручју много је укрепило у вери све који беху присутни, тешећи им душу.
Након што је отац Клеопа закључио слово, сви су отпевали „Достојно“ и повукли се, свако са мишљу на чудо које се догодило. Највише њих је сматрало да је тим чудом Богомајка благоизволела да покаже знак бодрења и утехе за правоверне хришћане у моменту када је предстојало да тешка искушења дођу на нашу земљу.
 
=“text-align: center“>Освећење новога параклиса
 
Први параклис скита Сихастрије, храма Светих Богородитеља Јоакима и Ане, изградио је 1846. године духовник Калистрат из манастира Секуа. Године 1941, пошто је стари параклис изгорео, верници из општине Радашењи изградили су уз њега нови дрвени параклис истога храма.
Тада је завршен и иконостас од храстовог дрвета, који су резбарили браћа Василе и Јоан Резмерица из општине Грумазешти – Тргу Њамц, и купљени су Свети сасуди, одежде и остале потребне црквене утвари.
У јесен 1947. параклис храма Светих Богородитеља Јоакима и Ане био је припремљен за освећење. Као датум освећења био је установљен 26. октобар, када се празнује Св. великомученик Димитрије Мироточиви.
Чин освећења обавио је епископ Валерије Моглан из манастира Њамца, који је изговорио и лепо духовничко слово.
Исте јесени, након завршетка радова на унутрашњости параклиса, отац Клеопа је тражио фрескописца, да ослика унутрашњост. Али не беше задовољан онима који су се нудили.
Тада је Бог одредио да се нађе искусни сликар, Басарабац, именом Јоан Протченку, пореклом из Украјине, који је израђивао иконе за цркве у близини престонице. На настојање оца Клеопе сликар је доведен у Сихастрију, и у пролеће 1948. започео је фрескописање у параклису. Он беше дубок и молитвен хришћанин. Много се молио, веома мало говорио и упражњавао је Исусову молитву. Сликао је само постећи. А након што би јео, ништа више не би тога дана сликао, сматрајући да је грех сликати после јела. Пошто би се мало одморио на клупи у воћњаку, увек сам, вратио би се у своју собу и припремао боје за следећи дан.
Пре своје кончине примио је монашку схиму под именом Иринеј. Његов примерни живот подстицао је и манастирску братију да се више подвизавају за своје спасење.
 
=“text-align: center“>Радости и невоље
 
Не можемо да прећутимо невоље које је подносио манастир Сихастрија, а особито старешина ове Свете обитељи, под крај 1947. године, због познате разбојничке банде, која је пљачкала манастире и људе из области Њамца више од шест година, проузрокујући свуда узнемирење, штету и саблазан.
Манастир Сихастрија и скит Сихла, били су у подручју у коме су се склањали лопови, много су страдали од њих, будући повученији од осталих манастира.
Одмах по освећењу параклиса, лопови су окружили манастирски комплекс. Хришћане су задржали у цркви под претњом оружја, а они су узели све што вреди што су нашли у манастирском складишту.
О том догађају отац Клеопа казиваше:
„Једно вече када бејах старешина и стајах на бденију у цркви, дошао је Балта са својима, извели су ме са богослужења и захтевали од мене вина, јела и новца. И пошто нисам имао ништа, узели су ме, одвели ме у шуму и привезали ме за стабло дрвета да ме убију. Тада је један од њих рекао вођи:
– Зар се не сећаш како нам је давао да једемо, кад беше на бачији? А сада хоћеш да га убијеш?
Посвађали су се међу собом и отишли у шуму, а мене су одвезали и вратио сам се у манастир“.
Следећега дана отац Клеопа, ожалошћен свим овим, отишао је епископу Валерију из манастира Њамца и затражио му савет:
– Преосвећени, шта да радимо да бисмо спасли манастир од тих лопова што нас пљачкају и узнемирују шест година?
– Оче Клеопа, знате шта да радите? Да служите бденије Покрову Богородице свакога уторка увече и да даноноћно читате Псалтир у цркви, по два сата сваки, од старешине до последњег брата. Будете ли тако чинили, Богомајка ће удаљити те лопове и благословиће вас свим што вам је потребно, а манастир ће бити сачуван од сваке опасности!
Чувши то, старешина Клеопа је одредио да се редовно служи бденије Покрову Богородице уторком увече, а Псалтир да се чита непрестано у цркви, када нема богослужења. Тај поредак се неокрњено поштује до данас, а они злочинци су били ухваћени и кажњени по закону. Од тада је манастир Сихастрија сачуван од свих опасности, молитвама Богомајке, Заштитнице ове Свете обитељи.
 
=“text-align: center“>Како је отац Клеопа избавио једну жену од смрти
 
Године 1947, једне ноћи у време Божићног поста, отац Клеопа је исповедио многе, до поноћи, и осећао је умор. Када је хтео да се мало одмори, ушла је нека узбуђена жена, која је плакала и рекла му:
– Оче, овде сам већ шест сати… Дошла сам да се исповедим, јер имам врло тешке грехе на души.
– Жено, уморан сам. Молим те, дођи ујутру.
– Оче, ако ме не примиш сада на исповест, идем да се убијем. Ево, имам и конопац при себи. Учинила сам велике грехе и побацила многу децу. Прими ме, јер не могу више да поднесем!
Тада је отац исповедио ту жену, охрабрио је, душевно окрепио, дао јој покајно правило и раздрешио је од њених тешких грехова. Сутрадан након Свете литургије жена је узела богојављенску водицу, целивала је Свете иконе и смирена се вратила својој кући.
Такви тешки случајеви понављали су се више пута, али је отац Клеопа својом кротошћу и мудрошћу увек успевао да их утеши, да их смири и да свима удовољи.
 
=“text-align: center“>Увођење оца Пајсија у општежиће Сихастрије
 
У својству игумана и затим старешине манастира Сихастрије архимандрит Клеопа је веома желео да у своје братство доведе свога првог духовног оца јеросхимонаха Пајсија. Вољом Божијом, 1948. године, 1. децембра, велики духовник Пајсије Олару из скита Козанчее ступио је у општежиће братства манастира Сихастрије, на утеху и радост свих.
Већ од првих дана јеросхимонах Пајсије је био одређен да поучава и да исповеда вернике, који су овамо долазили у све већем броју. Тако је манастир Сихастрија, како кроз свог тадашњег игумана, тако и кроз искусне духовнике које је имао, засновао обновитељски покрет духовнога живота у манастирима из предела Њамца.
Свакодневно су монаси и верници долазили из других манастира у Сихастрију и чекали да говоре с оцем Пајсијем, духовником, и да отворе своје срце пред њим. Свештеници, монаси, верници из села и градова, интелектуалци и млади свих узраста, излазили су озарени из његове келије и узносили хвалу Богу што им је одредио тако кротког и искусног духовног оца. Петак је био дан за седмично исповедање монаха. Више од половине братства манастира Сихастрије редовно се исповедало код оца Пајсија и тешило се његовом мудрошћу, тиховањем и смирењем. Отац није много говорио, него је духовно све назиђивао, особито својом добротом и постојаношћу. Углавном је успевао да у просеку дневно исповеди између 50 и 100 душа, монаха и верника из свих области земље.
 
=“text-align: center“>Прво повлачење архимандрита Клеопе у планине
 
Ходећи много година за манастирским овцама по планинама, отац Клеопа је добро познавао сва места и келије пустињака са подручја Сихле и Сихастрије. Такође је познавао и бројне монахе испоснике, велике подвижнике, који су се трудили у дубини шума, а да их није познавао нико, до само Бог и њихови духовници.
На дан 21. маја 1948. године, када се славе Св. цар Константин и царица Јелена, Преподобни је служио Свету литургију са сабором свештеника и изговорио је дневну проповед, хвалећи ревност великих царских личности, које су дале хришћанима слободу и саградиле многобројне цркве.
Касније је свети отац причао својим ученицима:
„На дан Светога цара Константина и царице Јелене држао сам проповед и рекао: – Нека би дао Бог да и наши садашњи руководиоци буду као Свети цареви, да би их Црква помињала вавек!
Одмах ме је неко из народа откуцао (код комуниста, прим.изд), и нисам стигао ни да скинем одежду, јер је дошао неки аутомобил, и рекли су ми да идем с њима. Одвели су ме у Тргу Њамц и тамо ме сместили у неки подрум, у којем није било ничег другог, до један лежај од цемента. Затим сам био под истрагом пет дана, без воде и без хране. Најзад су ме пустили“.
После неколико дана један добронамерни хришћанин казао је у тајности оцу Клеопи да се повуче за неко време било у планине, било на другу страну. Чувши то, старешина се посаветовао са неколико духовника и те ноћи се повукао у планине Сихастрије на месту званом Почиорул Кукулуј, у дубини шуме, на преко шест километара изнад манастира. Тамо је себи у земљи направио земуницу од дрвета, и даноноћно, непрестано се молио, тражећи помоћ и милост Бога и Богомајке.
Једном седмично долазио је ноћу јеромонах Макарије, исповедао га и доносио му понешто хране. Покаткад је још долазио и монах Антоније са бачије, са којим је творио послушање код оваца.
Казивао нам је отац Клеопа да су, док је градио земуницу, долазиле неке птичице и слетале му на теме. А када се први пут причестио испред земунице, дошло је к њему јато птица, каквих никада до тада није видео. Оне су имале на челу крстообразни знак и певале су веома лепо, сво време док се причешћивао. Затим су одлетеле.
Касније, када је потрошио све залихе Светих Дарова, одлучио је да служи Свету литургију. Након што се припремио очитавши све молитве, положио је Свети антиминс на оближњи пањ и отпочео службу. Када је благословио, изговарајући: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа caдa u свагда и у векове векова. Амин, поново се појавило јато врло лепих птичица. Птичице су слетеле на оближњи жбун и почеле су певати. Отац се запитао у себи: „Шта ће ово бити?“ А неки тајински глас му је казао: „То су појци са певнице!“
Затим је наставио Свету литургију и причестио се. Након што је завршио отпуст, птичице су одлетеле. И казиваше отац Клеопа да од тада није више видео у шуми птице лепе као оне. Свакако, чињеница да се причестио и чудо са птичицама веома су га утешили. Од срца је заблагодарио Богу за Његово велико човекољубље.
Док је боравио на том месту, помагали су му још протосинђел Јоил Георгиу, монах Антоније од оваца и један хришћанин из села Митокул Балан. Сигнал за састајање с оцем Антонијем беше овај: ученик би ударио једном у какво стабло, и ако би отац чуо ударац, ударио би и он једанпут у неко стабло. Ако један не би одговорио, други би чекао док не би чуо унапред установљени сигнал.
Отац Јоил му је доносио намирнице: со, пшеницу, двопек, и остављао их под једно пало стабло дрвета, јер нико није знао где му је била земуница.
Отац Клеопа се много подвизавао у својој земуници, молећи се даноноћно. Због тога су му и ђаволи чинили многа искушења и плашили га, било када беше будан, било у сну и свакојаким утварама, као што касније казиваше својим ученицима:
„Једном око поноћи читао сам правило, стигао сам до Акатиста Покрову Богородице. Наједном је отпочела снажна бука. Ух, човече, рекох ја, снажан земљотрес! Када сам одшкринуо врата, видео сам точак велик колико јеле и неке Арапе око њега са огњеним вилама. И рече један: – Ово је старешина Сихастрије! Ставите га у точак!
И намах сам се нашао горе на точку. Точак се вртео, и они стајаху припремљени с вилама, да бих пао с точка на њихове виле.
Али ја сам имао при себи Акатистник и рекао сам: – Склоните се у страну, јер имам исправе од Богомајке!
Тада више нисам видео ни точак, ништа… И освестио сам се у земуници“.
Отац Клеопа је свакодневно читао Акатист Покрову Богородице. Једнога дана када је отворио књигу да чита, осетио је миомирис кринова и ружа. Тада се молио Богу да уклони од њега тај миомирис и није више читао акатист извесно време, поимајући да је тај мирис прелест од ђавола, да би га бацио у гордост. Јер казиваше отац Клеопа:
– Када се молиш, није добро да примаш никакав мирис или чулни утисак, јер тада долазе и ђаволи на лице места и желе да те баце у гордост.
Када је поново почео читање акатиста, није више осећао тај миомирис. Тако се избавио ђаволових замки!
Након шест месеци повлачења у планине, архимандрит Клеопа је поново доведен за старешину братства манастира Сихастрије, на радост свих, како монаха, тако и верника.
После 40 година отац Клеопа заједно са два ученика отишао је да тражи земуницу у којој је обитавао 1948. године. Неколико сати су полако ишли шумом ка месту где се отац подвизавао, али га нису пронашли. Затим су пошли даље. Када су се вратили, уморни, сели су на ивицу неке јаруге, да би штогод окусили.
Док су јели, отац Клеопа је приметио да седе управо на месту земунице. Међутим, сада беше порушена. Могли су се видети само комади дрвета, картона и гвожђа. Отац беше веома радостан што је нашао своју земуницу из младости и рекао је: – Ето истинскога чуда! Када смо мислили да смо се трудили узалуд, Господ нас је обрадовао проналаском земунице!
Затим, узневши славу Богу, вратили су се у манастир.
 
=“text-align: center“>Архимандрит Клеопа старешина манастира Слатине
 
Након скоро годину дана спокојства, опет се жалост распрострла над братством манастира Сихастрије. Беше месец август године 1949, када је архимандрита Клеопу позвао у Свету Патријаршију Патријарх Јустинијан, који га је много ценио, и одређено је да са групом од 30 монаха из братства манастира Сихастрије оде у манастир Слатина – Сучеава, да би обновио тамошње братство и духовни живот.
Вративши се у Сихастрију, отац Клеопа је изабрао 30 отаца духовника, свештеника, монаха и искушеника – међу којима и јеросхимонаха Пајсија Оларуа. Затим је, остављајући у Сихастрији за старешину протосинђела Јоила Георгиуа, ученика великога старешине Јоаникија Мороја, одредио полазак за 30. август 1949. године.
Цепање братства на два дела и њихово растављање било је болно за све. Сваки је проливао сузе и молио се, тражећи помоћ Богомајке. Затим је оца Клеопу и ону тридесеторицу отаца и браће цео сабор испратио на пут, а у близини Параула Алба опраштали су се једни од других, целивајући се и проливајући сузе.
У том трену управо је пристизао у Сихастрију архимандрит Максим, духовник манастира Агапије, велики појац и одлучан и искусан духовник. Присуствујући овом растанку, охрабрио је и једне и друге, казујући:
– Оци, због чега сте тако ожалошћени? Свети оци су положили живот за Христа и бранили су Православље, а ви, Свети оци, плачете овде као на рекама вавилонским? Чујте како поје Црква: „Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да помилује душе наше“. Дакле, творите послушање, и Бог ће вам помоћи, молитвама Богомајке.
Затим су отпевали: Достојно је ваистину и Теби, војвоткињи која се бори за нас, и растали су се.
Манастир Слатина, задужбина Александруа Лапушнеануа из 1554. године, који је имао само седморицу стараца у братству, чекао их је. Почетак је био тежак, али за неколико месеци ново братство се привикло и све је потекло нормалним током.
Отац Клеопа је отпочео обнову духовнога живота у Слатини, успостављајући добар поредак дневних и ноћних богослужења и Свете Литургије. Такође је одредио седмичну исповест, монашку школу за браћу, и општежиће, по узору на Светога Теодора Студита.
Од 1950. године ступило је у општежиће Слатине и неколико искусних теолога, који су особито поштовали оца Клеопу. Од ових помињемо протосинђела Петронија Танасеа, јерођакона Антонија Пламадеалу, потоњег Митрополита ердељског, архимандрита Доситеја Морариуа, протосинђела Геронтија Балана, јеросхимонаха Данила Тудора и јеромонаха Арсенија Папачока. Сви су они помагали оцу Клеопи у добром организовању овог царског манастира, стварајући од манастира Слатине праву духовну академију, јединствену у то време у читавој земљи.
Вест о обнављању овог манастира брзо се проширила по целој земљи, тако да долажаху на поклоништво бројни верници, студенти, интелектуалци, људи свих узраста и друштвених класа, и примаху савете од оца Клеопе и од осталих духовника. Под руководством протосинђела Петронија организован је, са преко тридесеторицом млађе братије, и леп црквени хор, који би свакога гануо до дубине душе.
Тако је отпочела духовна обнова манастира Слатине.
 
=“text-align: center“>Духовни поучитељ више манастира у Молдавији
 
Молдавска митрополија одредила је архимандрита Клеопу да по узору манастира Слатине надгледа и упућује духовни живот више манастира у околини: Путне, Молдовице, Рашке, Сихастрије и скитова Сихле и Рарауа. Због тога је редовно одлазио у сваки од њих, и пошто би их обишао и дао духовничке савете, враћао се поново у Слатину.
Преподобни је највише настојавао на – послушању с љубављу, седмичној исповести, молитви Господе Исусе“ и учествовању на Светим богослужењима; а у келијама захтевао је испуњавање монашкога правила, јер се само тако могу образовати добри монаси, ревнитељи за Христа, послушни и смирени. А када би се у овим манастирима појављивале извесне смутње или искушења, отац би слао по једног или по двојицу духовника и успостављао би мир и спокојство.
У свим пређепоменутим манастирима редовно је радила монашка школа и одржавао се истоветни поредак духовног живота.
Током три године сви ови манастири су много узнапредовали у монашком животу, и заслугом својих старешина, али особито заслугом архимандрита Клеопе, који подробно надгледаше благообразно одвијање духовног живота, на хвалу Бога и радост верника.
 
=“text-align: center“>Како се отац Клеопа избавио старешинства над манастиром Њамцом
 
Почетком 1951. године Патријарх Јустинијан, желећи да духовно обнови манастир Њамц, највећу лавру у земљи, предложио је да премести у Њамц оца Клеопу са 70 монаха из Слатине и Сихастрије.
Чувши ово, отац Клеопа се веома ожалостио и молио се Богомајци да га избави овог искушења, сећајући се савета духовника Викентија из манастира Агапије, који казиваше: – Слушај, дете, када будеш наишао на тешке невоље, пости три дана и моли се са сузама, и Бог ће те научити шта да чиниш!
И ево како је поступио.
Једне ноћи се закључао у келији, само са знањем свога ученика јеромонаха Серапиона, и постећи молио се седам дана: од понедељка до недеље.
Након седам дана, током ноћи, како је седео на столици и мало задремао, видео је небеску светлост око Богородичине иконе са зида. Затим му је Богомајка прозборила са иконе, казујући му: – Не жалости се због смутњи у манастиру Њамцу, јер ћу их ја смирити. Али немој да се двоумиш.
Јер једна му мисао казиваше да оде у Њамц, а друга – да оде у пустињаштво.
Затим је отишао к свом духовнику јеросхимонаху Пајсију, исповедио се и рекао му све што је чуо и видео на Богородичиној икони у келији. Старац му је рекао:
– То је божански знак. Али немој сада више ником казивати ово виђење. Сада се припреми и сутра да се причестиш. И ако буде било од Бога да те одведу у манастир Њамц, Богомајка ће ти помоћи. А ако не буде била Његова воља, остаћеш ту.
Сутрадан, после Свете литургије, отац Клеопа је добио вест да се Патријарх саветовао са више њих и одлучио да све остане на месту, као раније.
Тако се све смирило молитвама Богомајке и благословом његовог духовника јеросхимонаха Пајсија.
 
=“text-align: center“>Друго повлачење старешине Клеопе у планине 1952-1954. године
 
До пролећа 1952. године манастир Слатина је много процветао, спадајући међу најорганизованије манастире у нашој земљи. Тада је имао преко 80 житеља, од који њих 60 беху млади. Верници долажаху о празницима да слушају Света богослужења и беседу оца Клеопе, која је покретала срца свих. Тако се све одвијало у миру и добром поретку. Али отац Клеопа у тајности казиваше својим ученицима:
– Ја сам само телом овде у Слатини, али душом сам све тамо у Сихастрији, где сам замонашен и где сам живео толико година.
Међутим ђаво, који никада не спава, није могао да поднесе добро подвизавање и склад монаха у манастиру Слатини. Због тога је подстрекао Секуритатеу (румунску УДБ-у, нап.изд) да спроведе подробну истрагу у братству овог манастира. Органи безбедности су дошли у великом броју, ноћу, спроводили су истрагу над старешином и над најзначајнијима у манастиру и претили им. На крају су задржали неколико њих, на челу са оцем Клеопом, јеромонахом Арсенијем Папачоком и братом Константином Думитрескуом.
Одвезавши их у Фалтичењи, држали су их под истрагом целе ноћи. Тада су оцу Клеопи приговарали: – Ти саботираш националну економију и казујеш да је данас Георгије и сутра Василије, да је празник, па људи одлажу алат и не раде!
Међутим отац Клеопа им је одговарао: – Како да не кажем да је празник, ако га је Света Црква записала у календар?
На крају су рекли оцу да више не спроводи религиозну пропаганду и пустили су га.
Стигавши ноћу у манастир, отац Клеопа се исповедио своме духовнику и, по његовом савету, повукао се у тајности заједно са јеромонахом Арсенијем Папачоком у планине Станишоаре и у друга за нас непозната места, док се нису умирили немири у Слатини. Исповедали су се један другом и имали су са собом Свете Тајне, којима се причешћиваху на две-три недеље, јер нису били заједно све време. Дуго су били скривени у шумама око села Негрилеаса[1] и Остра[2], склањајући се у некој напуштеној бачији и примајући намирнице једном месечно од једног доброг хришћанина, по имену Стратон.
У планинама Станишоаре беше тада много вукова, али они који им доношаху храну их се нису бојали, због молитава ових двају скривених пустињака.
По свом повратку у Сихастрију отац Клеопа је покаткад причао моменте из свога странствовања у планинама.
„Када бејах по шуми прогнаник, посећивали су ме моји „пријатељи“, који беху: деда меца и лукава лисица. „Деде“ сам се лакше спасавао. Када бих га чуо да мрмља, бацио бих му по кромпир, и он би одлазио, али с лисицом не беше исто тако. Она је долазила ноћу до врата земунице, и ако случајно бејах заборавио напољу штогод хране – радости њене. Бринула је она!
Једном бејах заборавио котлић у којем сам припремао храну. Беше још остало нешто у њему. Дошла је лисица без трунке срамоте и почела да једе. Ја сам је видео кроз прозорче и изашао сам напоље. Када ме је угледала, она се дала у бег, али јој се дршка котлића закачила за главу. Сада ми не беше за храну, беше ми жао котлића, јер нисам више имао у чему да припремам храну. Трчао сам за њом и викао: – Остави котлић!
Али она, лукава, као увек. Приближила се некој грани, закачила је котлић, извукла је главу и побегла. Ја сам био радостан што ми је остао котлић!
Имао сам и друге пријатеље, још страшније. То беху шумски пацови. Ако не умеш да се организујеш, ови те остављају без хране у јеку зиме. Имао сам у келији врећу са двопеком привезану за греду. Како би се спустило вече, долазили би и „парохијани“. Проглодали су земуницу и долазили на двопек.
Мени није било до двопека, колико сам се љутио што не могу да вршим правило. Како бих почео да читам, они би почињали да грицкају двопек. Шта да радим? Узео сам штап у десну руку и Псалтир у леву руку. Тако сам ја вршио правило: Господе, услиши молитву моју (уп. са Пс 142,1), а штапом по шумским пацовима! Након што бих их ударио, претварали су се да су мртви. Затим бих настављао: саслушај моје мољење (уп. са Пс 142, 1) и других неколико стихова, и опет би почели да грицкају, и ја сам их опет ударао штапом. И ето тако сам ја творио своје правило, све док нисам запушио све рупе“.
Једном док је ишао по шуми једне позне јесени ухватила га је хладна киша, која га је сквасила до коже. Будући веома далеко од земунице, требало је да превали добар део пута у мокрој одећи. Будући да је било хладно и да је дувао и хладан ветар, путем се скоро укочио и пао је недалеко од земунице, не могавши више ни да мрдне.
Отац је размишљао: „Сада ћу умрети, а немам Свето причешће при себи“. Затим се топло помолио и полако-полако је допузао до склоништа. Тамо је с муком запалио ватру, сео поред ње, осушио се и тако дошао к себи и утекао од смрти.
Али отац Клеопа је имао и друкчија искушења, као што нам је и казивао:
„Бејах једне ноћи у један сат у земуници. Бејах завршио Полуноћницу и стигао под крај Јутрења, кад одједном чујем: буф, буф, буф…! Тресла се земља. Изашао сам да видим шта се чује, али када сам отворио врата на земуници, видео сам напољу велику светлост, и у светлости – месингано возило са много точкова.
Из њега је сишао висок човек са великим очима, пола белим, пола црним, који је само толико рекао, наглашавајући: -Шта тражиш овде?
Тада сам се сетио шта кажу Свети Оци: да ако имаш Свете Тајне, имаш Живога Христа! Ја бејах имао Свете Тајне у једној јеловој дупљи у земуници. И када сам се сетио овога, ушао сам брзо унутра, обухватио сам рукама јелу са Светим Тајнама, и само сам толико рекао: – Господе Исусе, не остављај ме!
Да видиш шта је молитва када ти је ђаво на прагу! И када сам поново погледао напоље, видео сам га како се повлачи, одагнан Христовом силом. Уз земуницу беше нека велика јаруга, где је пао онај нечисти дух. Али како је пао? Када је стигао до јаруге, трипут се претумбао заједно са возилом, и затим је пао, и настала је велика бука, да су ми уши пиштале до сутрадан у један сат“.
Други пут, док је био у земуници, опет је чуо буку. И када је изашао напоље, изгледало је као да настаје прави рат. Видео је тенкове како долазе према њему, наоружане војнике како трче, и чинило му се да цела једна војска покушава да га ухвати. Онда је започео Исусову молитву, и сав привид је нестао.
И отац Арсеније је причао један догађај из пустињаштва са оцем Клеопом:
„Ухватила нас је једном јака киша у некој не тако високој шуми, високој колико кућа. Отац Клеопа беше на једној страни, а ја на другој страни. Тражили смо гушће жбуње како бисмо се склонили. Али отац је настојавао, тако, испод грања, да дођем к њему. Донде беше око 30 метара. Ја сам говорио да је боље моје место, а Свети отац казиваше да је његово место боље. Тада сам рекао себи: „Не! Стани, братац! Да ја послушам оца Клеопу!“ Побегао сам оданде, и одмах је гром ударио у оно место где сам ја био. Ово ме је потресло! Ето шта значи послушање!“
У зиму 1953. године, будући веома хладно, Оца Клеопу су примали у своје усамљене куће верници. Увече би отац држао поучну реч укућанима. Затим би домаћин рекао: – Оче, имам унуче. Да дође и оно?
– Да, нека дође!
Након неког времена опет би рекао: – Оче, имам и унуку. Да дође и она да слуша беседу?
– Нека дође и она!
Али када би отац приметио да се многи сакупљају, оставио би на столу хартијицу, на којој беше написано: „Отишао сам. Опростите ми!“, и повлачио се у планине.
Док се налазио код неког верника, имао је и друго искушење. Непријатељ, узевши лик веверице, стао је над иконом у соби где је становао. Разгневивши се, отац се бацио нечим за њом. Али је одмах затим почео плакати, јер, у ствари, требало је да се само молитвом користи у борби са ђаволом.
Оци Клеопа и Арсеније су се подвизавали у планинама Станишоаре до лета 1954. године, када је Патријарх Јустинијан издејствовао дозволу да се ова два подвижника врате у манастир или да дођу у Патријаршију.
Када су дошли да оца Клеопу изведу из пустињаштва и да га одведу у Патријаршију, бојао се да како не буде каква замка. Али се почео молити Богу да му покаже треба ли да иде или не. Тада му је пало на ум слово Светога Јована Лествичника, које вели: „Срамота је за пастира да се боји смрти, када је смрт одређена послушањем!“ И рекао је отац себи: „Ко ме зове? Зове ме Патријарх Цркве! Ако ме шаље у смрт, идем у смрт!“
Тако су, након више од две године пустињачкога подвизавања, оци Клеопа и Арсеније отишли у Букурешт у пратњи јеросхимонаха Данила Тудора.
Тамо их је са пуно љубави примио патријарх Јустинијан, с којим су се свако вече духовно саветовали. Затим су их слали у више манастира око престонице, да исповедају и саветују монахе.
После тога оци Клеопа и Арсеније су се вратили у манастир Слатину, на радост монаха и верника из околине.
 
=“text-align: center“>Поклоништво по светим манастирима
 
Почетком 1956. године архимандрит Клеопа се повлачи са послушања старешине манастира Слатине, остављајући уместо себе протосинђела Емилијана Олара, једног од својих ученика. А он, у пратњи двојице ученика, био је позван у духовничку мисију у Темишвар и Арад. Овде је срео митрополита банатског Василеа Лазарескуа, који је управо тада припремао ковчег за мошти Светог Јосифа Новог из Партоша.
Одавде отац Клеопа посећује манастир Васиову, где је више година служио чувени духовник Викентије Малау, један од највећих духовника наше земље, о којем је свети отац тврдио да „би могао бити канонизован за светитеља било када“.
Затим је отац Клеопа са својим ученицима био упућен у манастир Гај близу Арада, где је боравио неко време. Овде је успоставио духовни поредак тачно као и у Сихастрији. Али када је ударило звоно за јутрење, верници ненавикнути на службу Полуноћнице, позвали су ватрогасце да угасе пожар, мислећи да се запалио манастир. Отац их је позвао у цркву и одржао потресну проповед. У његовој проповеди биле су и ове речи:
– Огањ који се запалио овде у манастиру Гају нека се више не угаси до свршетка века!
Из Гаја је отац Клеопа повремено позиван к епископу арадском Андреју Магеруу, с којим се духовно саветовао и којег је и исповедао.
Након посете и другим манастирима у околини, враћа се поново у Молдавију и настањује се неколико месеци у манастиру Путни. Овамо је био позван да помогне духовном обнављању овог манастира, где беше наименован нови старешина архимандрит Доситеј Морариу, један од његових ученика из младости.
У манастиру Путни говорио је свакодневно са много осећајности свим поклоницима из земље и ван граница о витештву благоверног молдавског војводе Стефана Великог, о жртви са којом је бранио своју земљу и праву веру и о његовим многобројним задужбинама, које трају и данас на нашој Светој земљи.
Овде је имао прилику да говори и младима, и одраслима, како Румунима, тако и странцима, о лепотама Православља, о јунаштву наших предака, о лепим манастирима споља тако дивно осликаним, на славу Богу и на благослов румунском народу.
У овом кратком предаху у манастиру Путни отац Клеопа је у својим проповедима складно преплитао прадедовску православну побожност са патриотизмом наших претходника и не мање са жртвом толиких нараштаја монаха који су одржавали живо кандило праве вере и душу нашег народа.
У јесен 1956. године отац Клеопа узима гуњ и своје духовне књиге, које је толико волео, и враћа се у место пострига, у Свети манастир Сихастрију, који је тада предводио протосинђел Јоил Георгиу, келејник великога старешине Јоаникија Мороја.
 
=“text-align: center“>Манастир Сихастрија у раздобљу 1949 – 1959. године
 
Смирени старешина протосинђел Јоил, наследник архимандрита Клеопе, предводио је са много мудрости братство манастира Сихастрије током 10 година. Његова највећа врлина беше редовно, свакодневно, даноноћно присуство на свим црквеним богослужењима. Први је улазио и последњи излазио из цркве. Због тога, када би видео покојег брата или оца да касни на Света богослужења, рекао би му:
– Мили мој, дођите на време у цркву! Не пропуштајте Света богослужења, ако немате друго послушање, јер смо због тога дошли у манастир!
Преподобни је имао призив за свештенослужење више од свих отаца и браће манастира и био је жива икона за сваког. А био је и духовник братства заједно са јеросхимонахом Пајсијем Оларуом, који се 1953. године вратио из Слатине. Ова два Богом изабрана оца красила су духовни живот у манастиру Сихастрији, одржавајући га на истој висини као и за време игуманства оца Клеопе, сакупљајући око себе многобројне христољубиве младиће.
У јесен 1956. године вратио се и отац Клеопа у место свог пострига, мирне савести да је извршио послушање где га је Црква послала. Од тада се духовни живот Сихастрије још јаче утврђује. Отац Клеопа је исповедао и поучавао вернике у својој келији на брду; отац Пајсије је исповедао и учио своју духовну децу у келијама из шуме, будући велики љубитељ тиховања и смирења; а отац Јоил беше свагда присутан најпре у цркви и затим у старешинским просторијама.
Ова три старца, узрасла у молитвама и благодати, дали су манастиру Сихастрији нову духовну димензију у овим преломним временима. Живи пример свакога од њих подстицао је њихову духовну децу да се више моле, да испуњавају вољу Господњу и да се припремају за тешке дане који се назираху на хоризонту.
Братство манастира Сихастрије беше нарасло на преко 80 отаца и братије, одреда ревнитеља и молитвеника, одреда Христољубаца. Највећа радост братства беше свакодневно слушање божанске Литургије и поноћних богослужења. Млади су творили послушање током дана и били присутни у цркви особито ноћу; а стари беху неизоставно у цркви, како дању, тако и ноћу.
Све се одвијаше у спокојству, с миром, с радошћу и са поуком, и сви су слушали ову тројицу великих духовника Сихастрије: оце Пајсија, Клеопу и Јоила. Отац Пајсије је подстицао своје ученике на живот у безмолвију, тиховању и молитви. Отац Клеопа је подстицао све, монахе и мирјане, да не заборављају час смрти, да слушају духовника и да бране – у време и невреме – праву православну веру. А старешина Јоил их је подстицао да не изостају са црквених богослужења.
Тако је манастир Сихастрија постао духовни бедем румунског Православља, станиште молитве за сва чеда Христове Цркве и дом духовног мира и радости, где си могао бити ближе Богу.
У раздобљу 1956 – 1959. године Сихастрија, као и остали румунски манастири, проживела је неколико година духовнога мира и особитог духовног напретка, али се назирала велика бура против Цркве Христове. Атеизам и секташтво свих нијанси припремали су нови напад против Православља, које је прошло кроз толико тешкоћа током историје. Јер то је била одувек судбина апостолске Цркве: да стално буде прогањана, стално под присмотром, али стално жива, снажна, победоносна и спасоносна.
 
=“text-align: center“>Прогон Цркве у раздобљу 1959 – 1964. године
 
Прогон у раздобљу 1959 -1964. године означио је најтежи период за румунско монаштво у XX веку.
Комунистички прогон је отпочео месеца априла 1959. године. Најпре су доживотно били истерани из монаштва старешине и духовници који су имали интензивнију духовну делатност, и којима су долазили многи верници. Истог месеца била је искључена из свих манастира у земљи сва омладина, то јест братија и искушеници.
Пред крај 1959. године атеистичка влада из Букурешта изгласала је посебни указ, којим су из манастира протерани сви монаси старости од 55 година и монахиње до 50 година. Указ је био строго спроведен под контролом Секуритатее и уз надзор политичких органа сваке области. До пролећа 1960. године избачено је из манастира више од 4.000 монаха и монахиња.
Али најтеже погођени беху молдавски манастири, будући многобројнији и са већим духовним позивом. Неки манастири, као Сихастрија и Слатина, били су претворени у манастире-старачке домове: Сихастрија за старе монахе а Слатина за старе монахиње. У Сихастрију је доведено више од 40 стараца из молдавских манастира, који су се, након више година, преселили Господу. Њихови гробови се налазе на манастирском гробљу.
Мали скитови, манастири остали без монаха, као и мисионарски манастири, затворени су или претворени у парохије, које су опслуживали мирски свештеници, а примање подмлатка у манастире беше забрањено и под надзором Секуритатее.
Старешина манастира Сихастрије протосинђел Јоил Георгиу заједно са јеромонахом Варсануфијем Липаном, учеником архимандрита Клеопе, били су и сами избачени из манастира 22. априла 1959, будући упућени сваки у своје родно село на обавезни боравак: протосинђел Јоил – у општину Думбрава Рошие, а јеромонах Варсануфије – у Пипириг – Њамц. Тако је манастир Сихастрија изгубио старешину и више од 40. сабраће у узрасту млађем од законом наметнутога, а архимандрит Клеопа беше изгубио келејника и већину својих духовних синова.
=“text-align: center“>Треће повлачење у планине
 
Видевши ово тешко стање и знајући да је под сталном присмотром тајне полиције, отац Клеопа се, руковођен Духом Светим, поново – по трећи пут – повукао у Молдавске планине, у своје много љубљено тиховање. Најпре је отишао у шуме из околине општине Хангу.
Одавде се упутио ка северу, ка планини Халаука-Пипириг. Затим је направио себи малу дрвену земуницу недалеко од планине Петру Вода, где је проборавио више од две године, будући потпомогнут од неког хришћанина из околине, по имену Павел Марин.
Године 1962. дошао је к њему и његов ученик отац Варсануфије, с којим се заједно подвизавао на више места дуже од три године. Међу онима што су посебно помагали оца Клеопу у овом повлачењу у планине били су Думитру Ница и Георге Олтеану из места Долхешти, општина Пипириг, као и рођаци оца Варсануфија из исте општине.
Оба оца су исповедала један другога седмично и причешћивала се на две-три седмице Светим Тајнама донешеним из манастира Сихастрије.
Како су године пролазиле, сви су нестрпљиво ишчекивали повратак оца Клеопе кући. Сви су желели да дође, али можда највише његова стара мајка, мати Агапија из манастира Стара Агапија. Не беше га видела скоро шест година и није хтела отићи Господу, а да га не сретне још једном.
Међутим, отац Клеопа није долазио. Беше навикао на безмолвије и непрестану молитву, а утехе Духа Светога даноноћно му одмараху душу. Потпомогнут молитвама свих својих духовних синова, још беше здрав, и поред молитве бављаше се и писањем побожних књига „на јеловим жилама“, како је касније сам посведочио.
Ево наслова неколико његових списа, остварених током више од пет година пустињачког подвизавања у планинама: Беседе за монахе, названо и Успон ка Васкрсу; Исповест архијереја, Исповест старешина, Исповест духовника, Исповест мирских свештеника, Исповест монаха, О сновима и виђењима, као и Божија чудеса у творевини.
Архимандрит Клеопа је написао и другa полезна (душекорисна) штива, од којих су некa штампанa, а некa су се временом изгубилa. Али онa које су до данас очуванa доказују да отац Клеопа беше веома ревностан за Свето Писмо, за списе Светих Отаца и Свете каноне, и особито за непрестану молитву.
Свети отац се мољаше у усамљеништву по 10-12 часова током дана и ноћи. Како нам касније казиваше његов ученик јеромонах Варсануфије, отац Клеопа је уобичајавао да изјутра чита следеће молитве: Јутарње молитве, неколико акатиста, међу којима су увек били Акатист Спаситељу и Благовештенски затим читаше Покајни молбени канон, Молбени канон анђелу чувару, Молбени канон небеским силама и неколико катизми из Псалтира. По подне читаше Вечерње, Повечерје и неколико канона из Богородичника[3]. Затим, након малог предаха, јео би једном дневно на заласку сунца и настављаше с вечерњим молитвама и Молбеним каноном Богородици. У преостало време понављаше Исусову молитву.
Како нам казиваше његов ученик, удостојио се да стекне и умносрдачну молитву, тако да покаткад плакаше са врелим сузама и осећаше велику духовну топлоту у свом срцу, које гораше као пламен огњени.
 
=“text-align: center“>Сихастрија без оца Клеопе
 
У време прогона тешко су се служила богослужења у манастиру Сихастрији, због недостатка свештенослужитеља. Духовника беше све мање, верници долажаху у манастире са извесном бојазни, а млади који су желели да остану примани су као запослени, у грађанском оделу.
Одсуство архимандрита Клеопе и протосинђела Јоила Георгиуа још више је отежало духовнички живот. Сада је целокупни терет налегао на рамена старога духовника Пајсија. Више од свих свети отац је даноноћно исповедао монахе и мирјане; тешио је, храбрио, свима уливао наду, с вером се молећи Богу.
Сви питаху за оца Клеопу и помињаху га у својим Светим молитвама. Сви су желели бар да га виде и да се радују његовим речима, али нико није знао где се заправо подвизава и моли Богу. Међутим, сви су тајински (тајинствено) осећали силу његових молитава. И то уверење уливало је свима наду да ће се раније или касније вратити својој духовној деци.
Нови старешина манастира Сихастрије протосинђел Калиопије Апетри био је промислом одређен да предводи ово братство. Он беше у ствари ученик оца Клеопе, с којим је заједно пребивао и у манастиру Слатини. Истовремено беше веома храбар отац, смео, ревностан за Светиње и пун доброте. Све ове врлине заједно са благодаћу Божијом помогле су му да у истој ревности и поретку одржи братство манастира Сихастрије током 12 година.
Богослужења су била исто тако лепа као и у прошлости, држаху се проповеди, верници су долазили у све већем броју, и критично стање из раздобља 1959-1962. много се побољшало након 1963. године.
Зато можемо рећи заједно са пророком Давидом: Који је бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чиниш чудеса! (уп. са Пс 76,13-14)
 
=“text-align: center“>Сузе монахиње Агапије
 
Беше то у лето 1964. године. Догађаји у земљи одвијали су се на добро Хришћанства. Људи су поново стицали наду у сутрашњи дан. Манастири, ови бедеми древнога Православља, постојано су се молили за победу Христовог Крста. Цркве беху све пуније верника, поклоништва по манастирима су се умножила, а Бог се беше окренуо лицем к нама грешницима.
Долазио сам из Тргу Њамца ка манастиру Сихастрији преко Старе Агапије. Хтео сам да утешим мајку оца Клеопе и да јој однесем понешто од онога што јој је потребно. Када сам стигао на манастирску капију, стара мати Агапија је чекала да дође покоји поклоник, да би му се обратила. Како би видела кога да улази у манастир, и не познајући га, мати Агапија га је питала: – Слушај ти! Ниси ли видео мога Клеопу?
Верник би јој казивао: – Не, мати, не познајем га!
Када су долазили други верници, старица им је приступала и питала и њих са сузама у очима: – Нисте ли како видели мога Клеопу?
А они јој одговараху: – Не знамо, мати, нисмо га видели!
Тада би старица уздишући брисала сузе из очију, гледајући некамо у даљину.
Поимајући њен велики бол, приближио сам се мати Агапији да бих јој дао што беше припремљено за њу, и рекао сам јој кротко: – Мати Агапија, немој више питати људе где је отац Клеопа, јер они не знају где се налази!
Тада ми је старица са сузама бола рекла: – Еј, оче Јоаникије, кад ниси био мајка!..
Од њених речи су ми наврле сузе, и након што сам се поклонио у цркви, рекао сам јој: – Остави, мати Агапија, јер ће отац Клеопа ускоро доћи у Сихастрију!
Затим сам отишао преко планине у манастир.
Сутрадан по подне мати Агапија, обузета чежњом за својим сином, Клеопом, узела је штап у руку и, не казујући ништа монахињама, пошла преко планине ка Сихастрији. Али будући сама и имајући преко 88 година, залутала је стазом у шуми, и пре сумрака ју је нашао неки човек и одвео у планинарски дом. Није више умела ни да се врати натраг, ни да дође у Сихастрију. Радници из дома су јој дали једну собу да преспава. За то време звона манастира Стара Агапија су непрестано звонила, и све сестре су је тражиле по шуми. Тек сутрадан око поднева су је нашле и упитале: – Како си доспела овамо, мати Агапија?
– Хтела сам да одем у Сихастрију да видим није ли дошао мој Клеопа! Али сам залутала. Довео ме је неки човек у овај дом, и не знам куда да идем.
– Хајде, одвешћемо те ми, мати Агапија!
Стигавши у Сихастрију, мати Агапија је клекла пред гробовима двојице својих синова – Василеа и Герасима, и након што се сама довољно исплакала, устала је, целивала крстове, поклонила се у цркви и рекла сестрама: – Од сада могу да умрем! Али нећете ли ме оставити да останем овде?
– Не, мати Агапија! Хајде да идемо натраг!
– Хајде да идемо…
 
=“text-align: center“>Повратак оца Клеопе у манастир Сихастрију
 
Месеца августа 1964. неисказана радост ослобађања земље и свих Румуна поробљених комунизмом обухватила је све. Затвори су се испразнили, преживели су били ослобођени, манастири и цела земља су приносили благодарне молитве Богу, и сви су се надали бољитку сутрашњега дана.
Крајем истог месеца, у пратњи неког добронамерника, стигао сам до земунице оца Клеопе, скривене за погледе многих. Клекнувши, целивао сам му руку, загрлили смо се и заједно плакали. Чинило ми се да сањам. Затим, пошто нас је Господ укрепио, дуго смо се молили, и рекао сам оцу Клеопи:
– Преподобни оче, дошао сам, послан од отаца из Сихастрије, да вас доведем кући након скоро шест година од одласка. Отворили су се затвори, и Бог нам је благословио земљу са мало слободе. Дакле, молимо Вас да се вратите у Сихастрију! Сви оци вас очекују, плачући од радости. Очекују Вас и верници, али највише Вас прижељкује отац Пајсије, духовник свију нас, који Вас је подизао од малена, и мати Агапија, Ваша мајка, свети оче!…
Али отац Клеопа се колебао. Беше навикао на безмолвије. Тајинска (тајинствена) борба беше у његовој души. Да одустане од безмолвија ради користи других? Или да остане даље у пустињаштву? Тада, видевши га у том двоумљењу, оставио сам га да се моли Богу још две недеље. На дан Светога Киријака Отшелника, 29. септембра, идући преко планина и долина, шумама само њему знаним, отац Клеопа и његов ученик Варсануфије стигли су у манастир Сихастрију.
Радост је била велика, оци и браћа су га целивали са сузама у очима и узносили славу Богу што се поново здрав вратио у своју келију. Као благодарност, те вечери се држало ноћно бдење. Следећи дан отац Клеопа је провео заједно са својим духовником јеросхимонахом Пајсијем.
Такав је био повратак архимандрита Клеопе у братство Сихастрије.
 
=“text-align: center“>Духовничка делатност оца Клеопе
 
Вест о његовом доласку у манастир Сихастрију проширила се за неколико дана по целој земљи. Полако, полако, почеле су опет да га посећују групе верника одасвуд, да му траже савет и да примају благослов.
Тако је отац Клеопа отпочео да изнова теши свет, да свакодневно казује душекорисну реч, да исповеда и да многе привлачи Христу речју и молитвом. Свакога дана долажаху у његову келију десетине и стотине верника из земље, и чак из иностранства.
Овде слушаху охрабрујући савет и слово старца, постављаху духовна и теолошка питања од најједноставнијих до најдубљих, и свако је од њега излазио задовољан, радујући се да га бар види и да прими благослов. Тако, с обзиром да је био познат у целој земљи, сви су благодарили Богу што нам га је подарио као небески благослов.
Прва дужност коју је отац Клеопа захтевао од верника свих узраста и друштвених положаја беше свето чување праве вере, то јест догмата Православне цркве. Без праве вере нико се не може спасти, чак и да има нека добра дела.
Затим је отац настојавао на исповедању грехова, подстичући вернике да се исповедају најмање четири пута годишње. Он им казиваше:
„Брате, када видиш да се разболео у кући отац или мајка…, не зови најпре лекара, него свештеника. Јер му лекар не може дати ни трен живота. Јер, кад би могао дати, не би дао теби, задржао би га за себе. Све је како Бог хоће! Позови свештеника и реци му: „Оче, исповеди ми оца или мајку“. А свештеник нека га пита да ли је учинио тај и тај грех, или онај и онај грех, овако или онако…
Након исповести добро је да онај који се исповеда каже да је у свему грешан. Јер ако не грешимо делом, грешимо умом или речју. И свештеник може на крају да га раздреши од свих грехова, даром који му је дао Христос.
Затим можеш позвати и лекара. Јер ако човек умре чисто исповеђен, Црква га може извадити из пакла за 40 или можда више дана, али га може избавити. Али ако је неисповеђен, и има тешке грехе, неће га више избавити из пакла ниједно богослужење. Без исповести нема спасења“.
Свети отац је сваком препоручивао да има свога духовника у парохији којој припада. А ако је когод желео подробнију исповест, могао ју је обавити особито код старих духовника из манастира. У том су случају верници који су се исповедали у манастирима били дужни да од месног свештеника узму благослов и затим да изврше наложену епитимију.
Подсећамо овде да је Преподобни, поред многобројних верника, имао на исповести и око 40 отаца и сабраће из братства манастира Сихастрије, којима су се прикључивали многи монаси и монахиње из других манастира, као и мирски свештеници и више епископа.
Кроз исповест отац Клеопа је придобијао многе душе за Христа, али је свакога питао да ли може да изврши епитимију коју му је наложио. А ако би когод казао да је не може испунити, отац му је налагао мању епитимију, по његовом узрасту, снази и ревности.
Затим је од сваког верника тражио да се моли што више, као што заповеда сам Свети Павле, казујући: Молише се без престанка (1. Сол 5, 17). Углавном, отац је препоручивао да свако твори изјутра Јутарње молитве и Акатист Богородици, увече – Молитве пре спавања и Молбени канон Богородици, са упаљеним кандилом; а у остало време дана, колико је могуће, молитву Господе Исусе“.
Али се најпре он сам свакодневно молио за себе, за Цркву, за вернике, за пале у тешке грехове, за болесне, за оне који су у патњи. Тако су молитве оца Клеопе понекад чиниле истинска чудеса, јер се људима испуњаваху полезне молбе (жеље које им беху на корист духовну, прим.изд), враћаху се здрави из болница и са путовања, и успеваху на испитима и у свакодневном животу.
Затим им је тражио да одлазе у цркву седмично, или у случају нужде, на две-три седмице. Када не могу ићи, да пошаљу кога из породице (било супруга, било супругу, или кога од деце), којег је називао „апостолом породице“. А код куће да читају побожне књиге, да се моле и да не једу, док не дође из цркве „апостол породице“ са Светом нафором.
Подстицао је и на милостињу:
– Нека не оде од вас нико без милостиње, децо! Немаш новца, дај му кромпир, окрајак хлеба, марамицу, дај му штогод, ма колико мало. Ако даш мало а жалиш што не дајеш више, твоја милостиња стиже до Бога као муња. Због чега? – Сусреле су се две велике врлине: милостиња са смирењем.
Свакоме је саветовао да твори милостињу у име Христово, по својој моћи, јер који твори милостињу „Богу позајмљује“ и најлакше се спасава. Јер у Светом Јеванђељу Господ вели: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт 5, 7).
Такође је препоручивао верницима да живе у сталној љубави и хришћанском складу, по речи коју изговара сам Христос: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн 13, 35).
Главна дужност, коју је захтевао од верујућих породица са села и из градова беше и рађање деце. Сходно Светим канонима отац Клеопа је потпуно забрањивао побачај и чедоморство било које врсте, јер је то један од највећих грехова у животу хришћана. Затим је младима препоручивао да проводе живот у девствености до црквеног брака и да слушају своје свештенике и родитеље, по заповести која је дата Мојсију: Поштуј оца свога и матер своју, да ти буде добро и да будеш дуголетан на земљи (Излазак 20,12). А од оних који су водили парнице и свађали се за земаљско старац је захтевао да се помире једни с другима и да следе савет свога свештеника.
На крају би им отац Клеопа држао полезно слово, према њиховом разумевању, и одговарао им на питања која су постављали. Затим би их благосиљао Светим Крстом, мироносао их, давао им иконица и тамјана и отпуштао их у миру њиховим кућама. Након што би се мало одморио, долазиле су друге групе верника, да му траже савет и благослов.
Било је дана, особито лети, када је отац имао више група верника са по више стотина људи.
То је била највећа духовничка мисија, коју је непрекидно извршавао отац Клеопа од јесени 1964. године до 2. децембра 1998, када је предао свој дух у руке Христове.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Negrileasa – село у оквиру општине Стулпикањи (Stulpicani), жупанија Сучеава (Нап. прев.).
  2. Ostra – село, седиште истоимене општине, жупанија Сучеава (Нап. прев.).
  3. Књига која садржи Каноне Богомајци (Нап. прев.).
Кључне речи:

Један коментар

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *