ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

 

ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ
 
ШТА ЈЕ ЧОВЕКУ НА КОРИСТ?
 
Блажен је човек који познаје своју болест и труди се да је излечи. Јер то је темељ врлине. Колико је неко попустљив према себи, толико заостаје у духовном животу. Колико приморава себе, толико више напредује у врлини.
Своју болест може упознати неко преко искушења која допушта Бог. Кроз искушења упознаје неко своју слабост, али и величину помоћи коју шаље Бог.
Душу треба да хранимо уздржањем и унутрашњим миром. Тако се може приближити Богу и имати користи. Страх Божији и страх од казне, буде нас из сна. Јер грех и ђаво нас успављују, и тада губимо сваки додир са Богом. Не заборавимо никада, да је само помоћ Божија оно што спасава и користи човеку. Ко осећа потребу за божанском помоћи, много се моли, постаје смирен и напредује у врлини. Бог никада не презире “скрушено и смирено срце”.
Смирење помаже човеку да привуче милост Божију. Тада срце осећа божанску помоћ и добија снагу. Када човек осети божанску помоћ, одмах се срце његово испуњава радошћу и вером и хита журно на молитву, која је уточиште помоћи, извор спасења, ризница врлина и пристаниште које спасава човека од буре живота. Молитва осветљава мрак душе. Она је копље којим се прогони ђаво. Пошто се избори човек и Божијом помоћи победи, тада у срце његово долази радост Божија. Само заједничарење човека са Богом користи. Када схвати да је молитва ризница која га испуњава радошћу и срећом, одмах узноси благодарност Богу. И тада дело молитве не чини принудно, са муком и напором, него весело и радосно, јер зна да ће имати много духовне користи од ње. Узноси химне и слави Бога, дивећи се Његовом величанству.
Онај који узнапредује у молитви, не унапређује је ни са чим сујетним и пролазним у свету. Непрестана молитва изгони из душе сваки страх и бојазан и испуњава је весељем и благодаћу Божијом.
Све ово настаје у човеку од свесности сопствене болести. Истрајном молитвом се приближује Богу и жудно хита к Њему, да прими светлости од светлости Његове и благодат од благодати Његове.
Удовица, која се наводи у светом Јеванђељу, молила је и преклињала гласно и упорно много пута судију, да јој дарује њену правицу. И он је рекао: “Бога и људи се не бојим нити марим за њих, али због њене упорности, учинићу оно што тражи”. Као што, дакле, удовица вапије силно за своје право, тако и ми треба да молимо Бога са смирењем, да нам ниспошље Своју благодат. Јер удовица из Јеванђелске приче је успела у ономе што је тражила, упркос судијином многобројном одбијању, вређајући је на најгори начин.
Бог зна шта нам користи а шта не. Зато нам некада даје све што Му тражимо, а некада – не. Бог хоће корист за нашу душу, иако много пута ми то не разумемо и неразумно тражимо да нам испуни сваку молбу.
Многомилостиви Бог често пута одлаже да нам пошаље Своју благодат, и то чини да би више и гласније вапили на молитви, и тако Му се приближили. Од онога што тражимо нешто нам дарује одмах, а нешто касније, имајући у виду нашу душевну корист. Ми, наравно, хоћемо да нам увек одговори одмах, али Бог као савршени и јединствени педагог, одговара нам онда када ће нам бити користи за душу. Друге опет, оставља да претрпе искушења да би се показало да ли Га истински воле.
Ако човек не осети своју болест, налази се у великој опасности, јер мисли да је нешто. И тада се Бог удаљује од њега, јер је гордост највеће зло што постоји. За гордога не постоји могућност да достигне у савршенство.
Смирење долази, са скрушавањем срца и удаљавањем гордељивих помисли. Ниједно духовно дело не може да се одржи без смирења. Само смирењем човек се приближава Богу и долази на њега благодат Светога Духа. Смирени човек не боји се борбе коју му намеће ђаво ружним помислима и телесним страстима. Зна да све то допушта Бог да не би пао у егоизам, у ту страшну змију пуну отрова. Човек, међутим, не треба сам да тражи искушења. Оно што треба да чини, јесте да издржи невоље када их Бог допусти.
Човек треба да је опрезан и да се труди за спасење душе своје, више него за све остало. Јер, душа наша вреднија је од читавог света, рекао је Господ. Да чини добро, да верује, да познаје своју слабост и да увек тражи помоћ Божију.

One Comment

  1. Ко пости, душу гости!