5. Претензије Цариградске Патријаршије на искључиво право давања аутокефалности
Институција аутокефалности уобличавала се у Православној Цркви постепено и њен данашњи облик плод је вишевековног развоја.
Ни Јерусалимском, ни Римском, ни Александријском, ни Антиохијском, ни Цариградском престолу нико није дао аутокефалност: сви су постали аутокефални стицајем околности историјског развоја Цркве у првим вековима хришћанства.
У будућности аутокефалности су настајале и укидане из различитих разлога, и није постојала јединствена општеприхваћена процедура за давање или укидање аутокефалности. Аутокефалност је могао дати Васељенски Сабор. Тако је, на пример, Кипарска Православна Црква добила аутокефалност одлуком III Васељенског Сабора 431. године.[1]
Аутокефалност је могла дати и Мајка Црква, из чије је јурисдикције настала нова независна Помесна Православна Црква. На пример, аутокефалност Српској Православној Цркве је три пута – 1219, 1557. и 1879. године – давала Цариградска Патријаршија, која је аутокефалност доделила и низу других Помесних Православних Цркава које су настале из њене јурисдикције.
Руска Православна Црква има више од миленијума историје, која датира од 988. године, када је Кијевску Русију крстио Свети равноапостолни кнез Владимир у водама Дњепра. Неколико векова, уједињена руска митрополија – са центром прво у Кијеву, затим у Владимиру и, коначно, у Москви – била је део Цариградске Патријаршије. Међутим, 1448. године Руска Црква је стекла фактичку независност након што је Свети Јона изабран на Московски митрополитски престо без сагласности Цариграда. Ова одлука је за Руску Цркву била изнуђена: Цариградски Патријарх је у то време био у унији са Римом, а Руска Црква је категорички одбацила унију.
Цариград и други источни Патријарси нису одмах признали аутокефалност Руске Цркве. Међутим, 1589. године, уз учешће Цариградског Патријарха Јеремије II, у Москви је установљена Патријаршија, а Свети Јов уздигнут у достојанство Патријарха. У вези са овим чином, Патријарх Јеремија и лица у његовој пратњи, као и епископи и архимандрити Руске Цркве, потписали су „Положену грамату“. Патријаршијско достојанство Московске катедре одобрено је на Саборима Источних Патријараха у Цариграду 1590. и 1593. године.[2]
Одлуке о давању аутокефалности деловима Цариградске Патријаршије више пута су доносили Свети Синод или Сабори ове Цркве. Тако је Цариградска Патријаршија доделила аутокефални статус Грчкој (1850), Српској (1879), Румунској (1885) и Албанској (1937) Цркви које су биле у њеном саставу.
У историји, осим Сабора, аутокефалност је давала не само Цариградска Патријаршија, већ и друге Цркве. Тако је у 5. веку аутокефалност Грузијској Православној Цркви дала Антиохијска Патријаршија, а Московска Патријаршија је у 20. веку дала аутокефалност Пољској Православној Цркви (1948), Чехословачкој Православној Цркви (1951) и Православној Цркви у Америци (1970). Македонска Православна Црква (Охридска Архиепископија) је 2022. године добила аутокефалност од Српске Православне Цркве.
Његова Светост Патријарх Цариградски Атинагора је у писму од 24. јуна 1970. године Местобљуститељу Патријаршијског трона Руске Православне Цркве, митрополиту Крутицком и Коломенском Пимену, писао: „Не постоје посебни канони који би прецизно одредили све што недостаје у црквеном законодавству, везано за аутокефалност; њено давање спада у надлежност целе Цркве и никако се не може сматрати правом „било које аутокефалне Цркве“; коначна пресуда по питању аутокефалности спада у надлежност општијег Сабора који представља све Помесне Православне Цркве, а посебно Васељенског Сабора“.[3]
Схватање поступка додељивања аутокефалности као саборног посла „целе Цркве” било је основа за нацрт документа о аутокефалности и начинима за њено додељивање, који је разматран на састанку Међуправославне припремне комисије 1993. године и на Четвртом Свеправославном предсаборском састанку 2009. године.
Процедура додељивања аутокефалности, предвиђена овим нацртом и претходно договорена, предлаже: а) сагласност Помесног Сабора киријаршијске Мајке Цркве да њен део добије аутокефалност; б) утврђивање од стране Васељенског Патријарха консензуса свих Помесних Православних Цркава, израженог једногласношћу њихових Сабора; в) на основу сагласности Мајке Цркве и свеправославног консензуса, званично проглашење аутокефалности издавањем Томоса, који „потписује Васељенски Патријарх и о чему сведоче потписи Њихових Блаженстава Предстојатеља Светих аутокефалних Цркава, које је у ту сврху позвао Васељенски Патријарх“. Што се тиче последње тачке, није у потпуности договорена само процедура потписивања Томоса, што није умањило значај постигнутих договора о осталим тачкама.
На Сабрањима Предстојатеља Помесних Православних Цркава 2014. и 2016. године, делегација Московске Патријаршије је, уз представнике неких других братских Цркава, инсистирала да се питање аутокефалности уврсти на дневни ред Сабора. Међутим, Цариградска Патријаршија се обратила Помесним Православним Црквама са молбом да се тема аутокефалности не износи на Сабор, који је био заказан за јун 2016. године. Руска Црква пристала је да ову тему искључи са дневног реда Сабора тек након што је Патријарх Вартоломеј 24. јануара 2016. године током Сабрања Предстојатеља уверио да Цариградска Црква нема намеру да спроводи било какве радње везане за црквени живот у Украјини, нити на Светом и Великом Сабору, нити после Сабора.
Сада је постало очигледно да је Цариградски Патријарх већ спремао инвазију на Украјину, па је због тога избегавао да расправља о теми аутокефалности, инсистирајући на њеном искључењу са дневног реда Сабора, наводно због недостатка времена за њено детаљно проучавање. У ствари, Цариградски Предстојатељ је желео да одустане од свих раније постигнутих прелиминарних договора на свеправославном нивоу у име лажне теорије да право додељивања аутокефалности припада само и искључиво Цариградској Цркви. Резултат развоја ових ставова било је додељивање Томоса аутокефалности 2019. такозваној „Православној цркви Украјине“.
Верна чеда Руске Православне Цркве не признају и неће признати оне аутокефалности које Цариградска Црква ствара или ће стварати убудуће сама без сагласности других Помесних Православних Цркава, а још мање без иницијативе и сагласности киријаршијске Цркве. О теми аутокефалности потребно је даље дискутовати на основу оних прелиминарних договора који су постигнути током предсаборског процеса, посебно на комисијама и састанцима 1993. и 2009. године.
НАПОМЕНЕ:
[1] „Нека предстојници светих цркава кипарских имају потпуну и неоспориву власт, сходно правилима Светих Отаца и староме обичају, сами по себи постављати најпобожније епископе“ (8. канон III Васељенског Сабора).
[2] Цариградски Сабор је 1593. одредио Предстојатеља Руске Цркве „да буде и зове се брат православних Патријараха, по снази овог имена, састављен и сапрестолни и једнак по чину и достојанству, да буде уписан и потписан по обичају православних Патријараха: „Патријарх Московски и целе Русије и Северних земаља” (Акт Цариградског сабора 1593).
[3] Писмо број 583 Цариградског Патријарха Атинагоре Местобљуститељу Патријаршијског трона Руске Православне Цркве, митрополиту Крутицком и Коломенском Пимену од 24. јуна 1970.
