1. Претензије Цариградског Патријарха на првенство власти над Васељенском Црквом
Цркву је на земљи основао Сам Господ Исус Христос. То је заједница верујућих у Христа, у коју Он Сам позива свакога да уђе. Црква није обична људска заједница, у њој је присутан и делује Дух Свети.
Црква је богочовечански организам, тајанствено Тело Христово, како каже апостол Павле: Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који нас је благословио сваким благословом духовним на небесима кроз Христа;… И све покори под ноге Његове, и Њега даде за главу цркви, над свима, која је тело Његово, пунина Оног који све испуњава у свему (Еф. 1, 3; 22-23). Слика тела указује на јединство свих чланова Цркве под једном Главом – Господом Исусом Христом (в. Кол. 1, 18).
Сврха Цркве је спасење људи и целог света. Спас се може наћи само у Цркви Христовој. Према речима свештеномученика Кипријана Картагинског „не може имати Бога за Оца онај коме Црква није мајка“.[1]
Символ вере указује на четири суштинска својства Цркве: јединственост, светост, саборност и апостолство.
Црква је једна, јер је Бог један. Црква је једна једина, јер обједињује верујуће јединством вере, Крштењем, даром Духа Светога и евхаристијским заједничарењем са Господом Исусом Христом. Црква је недељива: „Где је Христос, тамо је и Црква“,[2] „Где је Дух Свети, тамо је и Црква“.[3]
Црква је света јер је света њена Глава Исус Христос. Чланови Цркве причешћују се Његовом светошћу.
Црква је саборна (католичанска), јер да је распрострањена по целом свету, отворена за вернике без обзира на време, место, порекло и друштвени статус оних који желе да јој се придруже. Саборност Цркве се огледа и у заједници између Помесних Цркава које чине Васељенску Цркву. Епископи Помесних Цркава, упркос разлици у својим положајима, међу собом су једнаки као они који су уздигнути на исти степен свештенства. Пошто је сваки епископ примио од Духа Светога благодат једнаку оној од осталих епископа, достојанство свих епископа је једнако: „Епископ првог престола нека се не назива егзархом свештеника или врховним свештеником“ (48. канон Картагинског Сабора). Усвајање посебног значаја било ког епископа у тајинском или теолошком смислу је искривљавање саборности.
Својство саборности не искључује службу првенства. У документу „Став Московске Патријаршије по питању првенства у Васељенској Цркви“, који је усвојио Свети Синод Руске Православне Цркве 2013. године, наведено је да „у Светој Цркви Христовој првенство у свему припада њеној Глави – Господу и Спаситељу нашем Исус Христу, Сину Божјем и Сину Човечијем“. У документу се наводи да је замена традиционалног и канонски оправданог првенства части Цариградске Патријаршије учењем о првенству власти која јој наводно припада, оправдана противправним преносом власти са нивоа епископије на ниво Васељенске Цркве, док на различитим нивоима црквеног живота првенство има различиту природу и различите изворе. Ови нивои су: а) епископија (епархија), б) аутокефална Помесна Црква и в) Васељенска Црква.
На нивоу епархије првенство припада епископу. Извор првенства епископа у његовој епархији је апостолско прејемство, дато кроз хиротонију. У свом црквеном наслеђу епископ има пуноћу власти – светотајинске, управне и наставне.
На нивоу аутокефалне Помесне Цркве првенство припада епископу, кога за Предстојатеља Помесне Цркве бира Сабор њених епископа. Извор првенства на нивоу аутокефалне Цркве је избор главног епископа од стране Сабора (или Синода), који има пуну црквену власт. Предстојатељ аутокефалне Помесне Цркве је први међу једнаким епископима, како каже 34. Апостолско правило: „Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимају без његовог знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају. Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух.“ Овлашћења Предстојатеља утврђује Сабор (Синод) и уписана су у повељи коју усваја Сабор. Предстојатељ аутокефалне Помесне Цркве у њој нема искључиву власт, већ њоме управља саборно, у сарадњи са другим епископима.
На нивоу Васељенске Цркве као заједнице аутокефалних Помесних Цркава, првенство се одређује у складу са предањем светих диптиха и представља првенство части. Извор првенства части на нивоу Васељенске Цркве је канонско предање Цркве, забележено у светим диптисима и признато од свих аутокефалних Помесних Цркава. Канонска правила на којима се заснивају свети диптиси не додељују епископу који има првенство части било каква овлашћења на општој црквеној скали.[4]
Вековима су ово схватање бранили сами Цариградски Патријарси, посебно оспоравајући претензије римског папе на васељенску јурисдикцију. Међутим, сада један од водећих теолога Цариградске Патријаршије тврди: „Феномен антипапизма, схваћен као порицање првог у Васељенској Цркви… је, у ствари, јеретички… Чињеница да Православне Цркве данас одбијају да признају међу собом било какво првенство попут римског, главни је проблем у њиховом дијалогу са Римом.“[5]
Сада је Цариградска Патријаршија развила и спроводи нову визију првенства на нивоу Васељенске Цркве. Цариградски Патријарх је представљен не као „први међу једнакима“, већ као „први без једнаких“.[6] Његово првенство у Васељенској Цркви упоређује се са првенством Бога Оца у Светој Тројици.[7] Он је наводно „духовни отац свих људи, разумели они то или не“.[8] Друге Помесне Цркве третирају се као да су у крилу једне Цркве због општења са Цариградом.[9] Посебна овлашћења Цариградског Патријарха дефинисана су као проистекла из неких до сада непознатих привилегија, добијених готово од самих апостола.[10] Право да се говори у име целокупне православне Пуноће представљено је као оно које аутоматски произилази из позиције Цариградског Патријарха, а не као оно које је усвојено свеправославним консензусом Помесних Цркава.[11]
У званичним говорима садашњег Предстојатеља Цариградске Патријаршије, ова Помесна Црква се заправо поистовећује са Васељенским Православљем. Говорећи у Вилњусу 22. марта 2023. године, Патријарх Вартоломеј је изјавио: „Да ли ће православље и даље духовно водити његов извор и заштитник, његов традиционални и историјски центар, Васељенска Цариградска Патријаршија? То је суштинско питање које одређује карактер, идентитет и постојање Православља“.[12]
Патријарх Вартоломеј тврди да „Православљу Васељенска Патријаршија служи као квасац који укисели све тесто (Гал. 5, 9) Цркве и историје“; Цариградска Патријаршија „отелотворује прави црквени етос Православља: У почетку беше Реч … У Њој беше живот, и живот беше видело људима (Јн. 1, 1-4). Почетак Православне Цркве је Васељенска Патријаршија, „ово је живот, а живот је светлост Цркава“.[13] Цитирајући изјаву покојног митрополита Гортинског и Аркадијског Кирила да „Православље не може да постоји без Васељенске Патријаршије“, Патријарх Вартоломеј наводи да „свако од нас мора бити још снажније сједињен са Првим међу нама да бисмо пили од пуног источника, чији је извор наш побожни народ и непорочна вера“. Наводи да је „Васељенска Патријаршија одговорна за довођење послова у црквени и канонски поредак, јер само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора, да испуни ову највишу и изузетну дужност као брижна Мајка и родитељ Цркава. Ако се Васељенска Патријаршија одрекне своје дужности и напусти међуправославну сцену, Помесне Цркве ће постати као овце без пастира (Мт. 9, 36), трошећи снагу на црквене иницијативе, у којима се смирење вере меша са надменошћу власти“.[14]
Према речима Патријарха Вартоломеја, учење о једнакости Православних Предстојатеља је изобличење православне еклисиологије, на шта сматра да је потребно упозорити епископе Цариградске Цркве: „Без признања пожртвоване, кенотичке и незаменљиве одговорности Цариградске Патријаршије међу православнима, еклисиологија ни у ком случају не може бити здрава и никако не одговара начину размишљања и етосу отаца који су нам претходили, како овде тако и другде. Служите истинској и непроменљивој еклисиологији, далеко од тужног изобличења да смо сви једнаки, а први, Цариград, постоји просто „части ради“. Да, једнаки смо, имамо исти епископски чин, али смо на основу канона и вековног предања добили и друге привилегије од кључног значаја и јединствене природе, којих се ни у ком случају не намеравамо одрећи“.[15]
Патријарх Вартоломеј отворено изјављује да Цариградски Предстојатељи имају искључиво право да се самоиницијативно мешају у унутрашње ствари било које Помесне Цркве по било ком питању, независно оцењују, поништавају или ревидирају акте Предстојатеља аутокефалних Цркава, уколико су у Цариграду препознати као „недовољни”: „Велика Црква Христова, када је реч не само о догмама, светим предањима, канонским црквеним одредбама или општим питањима која се тичу целокупног тела Цркве, већ и о свим релативно важним појединачним питањима, од интереса за једну или другу Помесну Цркву, никада и нигде није успоравала или одбијала бригу и подршку као старатељ, некада самоиницијативно и из осећања дужности, а некада на захтев заинтересованих страна, дајући свој делотворни допринос, као арбитар, како би решила спорове настале између светих Цркава Божијих, измирила несугласице између пастира и пастве, ослободила додатних тешкоћа и вратила црквене послове на њихов канонски пут, ојачала понекад недовољно деловање духовних вођа појединих Цркава, подржала слабе, колебљиве и жртве интрига у Православљу, како би, укратко, спречила било какве моралне и материјалне опасности које прете благостању тих светих Цркава“.[16]
Сваки прекид општења са Цариградском Патријаршијом било које Помесне Цркве представља се као њено отпадање од Православља: „Онај ко прети да ће прекинути евхаристијску заједницу са Васељенском Патријаршијом, тиме лишава себе, одсецајући себе од стабла Православне Цркве“.[17]
Присвајајући посебна овлашћења у Православној Цркви, Цариградска Патријаршија се не сматра везаном чак ни одлукама Сабора које сазива. Тако је 2018. године Синод Цариградске Патријаршије одлучио о могућности другог брака за свештенство под одређеним условима. Ова дефиниција је у директној супротности са документом „Тајна брака и препреке за њу“, усвојеним на Критском Сабору, чије је одлуке Цариградска Патријаршија прогласила обавезујућим чак и за оне Помесне Цркве које су одбиле да учествују у њему.
Овакво схватање првенства у Васељенској Цркви и места Цариградског Патријарха у породици Помесних Православних Цркава је у радикалној супротности са православним црквеним Предањем и категорички га одбацује Руска Православна Црква, која остаје привржена писму и духу црквених канона.
Светоотачко предање и православно учење о Цркви потврђује једнакост Предстојатеља Светих Божијих Цркава и не дарује првом од њих било каква овлашћења. То су, између осталих, кроз историју сведочили и Свети Патријарси Истока, укључујући и Цариградске.
Цариградски Патријарх Јован X Каматир (1198-1206) у свом писму папи Иноћентију Римском инсистирао је да Римска Црква не може бити мајка других Цркава, јер „постоји пет великих Цркава које су почаствоване патријаршијским достојанством, а она (Римска црква) је прва међу једнаким сестрама“; „Што се тиче ових великих престола, мислимо да је Римска Црква прва по реду и да се поштује само по овој заслузи, да је прва у односу на друге Цркве као сестре једнаке части и истог оца, рођене од једног Оца Небеског по коме се сва чељад и на небесима и на земљи зову (Еф. 3, 15), а да је она учитељица и мајка других (Цркава), ми нисмо ни на који начин научени“.[18]
Исповедање вере из 1623. године Александријског Патријарха Митрофана Критопулоса, такође потписано од Патријарха Цариградског Јеремије ΙΙ, Антиохијског Атанасија V, Jерусалимског Хрисанта и неколико јерараха Цариградске Цркве: „Међу четири Патријарха постоји једнакост, која приличи хришћанским пастирима. Нико од њих се не уздиже изнад других, и нико од њих себе не сматра достојним да се назове поглаваром Католичанске Цркве… Таква глава Католичанске Цркве је Господ Исус Христос, Који је глава свима, од Кога је цело тело састављено (Еф. 4, 15-16)… Знајући то, Њихове Светости и Њихова Блаженства четири Патријарха Католичанске Цркве, наследници апостола и поборници истине, не желе никога да називају главом, задовољавајући се поменутом обоженом и свемоћном Главом, која седи с десне стране Оца и посматра све. Они се у свему једнако односе једни према другима. Осим амвона, друге разлике међу њима нема. Цариград председава, до њега је Александрија, па Антиохија, близу ње је Јерусалим“.[19]
Одбијајући позив Римског Папе на Први ватикански сабор, Цариградски Патријарх Григорије VI је 1868. године написао: „Ми… не можемо прихватити да у целој Цркви Христовој постоји неки епископ који је на челу и поглавар, други и другачији, осим Господа, да постоји неки Патријарх… који говори са амвона и највиших Васељенских Сабора… или да апостоли нису били једнаки, на увреду Духа Светога, Који је све подједнако просветио, или да је овај или онај Патријарх или Папа имао првенство на престолу не од Сабора, не од људи, него по божанском, као што кажете, праву“.[20]
Цариградски Патријарх Антим VII је 1894. године, у поруци Римском Папи Лаву XIII, такође нагласио једнакост Предстојатеља Помесних Цркава: „Божански оци, поштујући епископа Рима само као епископа владајућег града царства, дали су му почасну привилегију председавајућег, на њега су једноставно гледали као на првог међу осталим епископима, то јест на првог међу једнакима, какву је привилегију касније добио епископ града Константинопоља, када је овај град завладао у Римском царству… Свака засебна аутокефална Црква на Истоку и Западу била је потпуно независна и самоуправна током седам Васељенских Сабора … и епископ Рима није имао право да се меша, будући да је и сам био подређен саборним уредбама“.[21]
Историја Цркве познаје многе случајеве када је Цариградски епископ скренуо у јерес или раскол. Конкретно, Цариградски епископ Јевсевије био је аријанац, а Македоније духобор. Епископ Цариградски Несторије био је јересиарх, због чега је на Трећем Васељенском Сабору свргнут и изопштен из Цркве. Цариградски патријарси Сергије I, Пир, Павле II, Петар били су монотелити, а Патријарси Анастасије, Константин II, Никита I, Теодот Каситера, Антоније I Касимата, Јован VII Граматик – иконоборци. Патријарси Митрофан II и Григорије III Мама били су у унији са Римом.
Припадност Православној Цркви не одређује се присуством или одсуством општења са Цариградским Патријархом, већ чврстим придржавањем догматског и канонског предања. У оним случајевима када и сам Цариградски Патријарх скрене у јерес или раскол, као што се више пута дешавало у историји, он се налази ван општења са Православном Црквом, а не они који су, ради одбране истине и следовања канонима, принуђени да прекину црквено општење са њим. Конкретно, када је Цариградски Патријарх скренуо у унију, остале Помесне Цркве су наставиле чврсто да чувају православну веру. И пуноћа благодати у њима није се смањила јер су привремено биле ван општења са Цариградским Патријархом.
У Православној Цркви не може постојати Предстојатељ који има посебне привилегије у поређењу са другим Предстојатељима. Глава Васељенске Цркве је Господ Исус Христос (Он је глава телу цркве – Кол. 1, 18), а не Васељенски Патријарх.[22] Мешање једне Помесне Цркве у послове друге Цркве је неприхватљиво. Првенство Цариградског Патријарха међу Предстојатељима Помесних Православних Цркава је првенство части, а не моћи. Оно му не пружа никакве посебне привилегије, осим оних које може стећи на основу консензуса Помесних Православних Цркава, као што је то био случај у току припрема за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, када су по договору Цркава функције координатора процеса биле поверене Цариградском Патријарху.
У овом тренутку, због приступања Цариградског Патријарха расколу, Руска Православна Црква није више у могућности да му призна ово почасно првенство. Како је Свети Синод напоменуо у саопштењу од 15. октобра 2018. године, ступање у општење са онима који су скренули у раскол, а још више са онима који су изопштени из Цркве, једнако је одступању у раскол и оштро је осуђено канонима Свете Цркве: „Ако се покаже да је неко од епископа, презвитера, ђакона или било ко од свештенства у контакту са изопштеним, нека и сам буде ван црквеног општења као онај који ствара пометњу у црквеном поретку“ (2. канон Антиохијског сабора; уп. Апостолска правила 10, 11).
У одлуци од 23-24. септембра 2021. Свети Синод је навео да је „подржавајући раскол у Украјини Патријарх Вартоломеј изгубио поверење милиона верника“ и нагласио да „у условима када већина православних верника у свету није у црквеном општењу са њим, он више нема право да говори у име целог светског Православља и да се представља као његов вођа“.[23]
НАПОМЕНЕ:
[1] Кипријан Картагински, свештеномученик. Књига о јединству Цркве.
[2] Игњатије Антиохијски, свештеномученик. Посланица Смирњанима VIII, 2.
[3] Иринеј Лионски, свештеномученик. Против јереси II, XXIV, 1.
[4] Став Московске Патријаршије по питању првенства у Васељенској Цркви, стр.2 (3).
[5] Архимандрит Пантелејмон (Манусакис), професор на Колеџу Светог Крста (САД): Manoussakis, John Panteleimon. Primacy and Ecclesiology: The State of the Question // Orthodox Constructions of the West. Ed. by G.E. Demacopoulos and A. Papanikolaou. New York: Fordham University Press, 2013. стр. 229, 232.
[6] Елпидофор (Ламбринијадис), митр. Primus sine paribus. Одговор на став Московске Патријаршије по питању првенства у Васељенској Цркви.
[7] Видети: Елпидофор (Ламбринијадис), митр. Primus sine paribus: „Црква је увек и систематски схватала личност Оца као првенствену („Оца монархије“) у заједници лица Свете Тројице. Ако бисмо следили логику текста Руског Синода, морали бисмо да тврдимо и да Бог Отац није беспочетни узрок божанства и очинства… већ постаје прималац свог првенства. Одакле? Од других лица Свете Тројице?“
[8] Беседа Архиепископа америчког Елпидофора у епископској цркви Светог Вартоломеја. Њујорк, 10. јун 2023.
[9] „Незамисливо је да је Помесна Црква, посебно Црква која је добила оно што јесте захваљујући иницијативама и деловању Васељенске Патријаршије, прекинула општење са њом, јер из ње произилази каноничност њеног бића“ (Амфилохије, митрополит Адријанопољски. Негирајући Васељенску Патријаршију, ви поричете извор свог постојања – сајт orthodoxia.info).
[10] Васељенска Патријаршија… има канонску јурисдикцију и све апостолске привилегије, сноси одговорност за чување јединства и заједнице Помесних Цркава“ (Уводна реч Цариградског Патријарха Вартоломеја на састанку јерараха Цариградске Патријаршије 1. септембра 2018. године).
[11] Елпидофор (Ламбринијадис), митр. Primus sine paribus. Одговор на став Московске Патријаршије по питању првенства у Васељенској Цркви.
[12] Говор Цариградског Патријарха Вартоломеја на семинару “Реакција цркава и верских заједница на рат и сукоб”. Вилњус, 22. март 2023.
[13] Уводна реч Цариградског Патријарха Вартоломеја на састанку јерараха Цариградске Патријаршије 1. септембра 2018. године.
[14] Исто.
[15] Реч Цариградског Патријарха Вартоломеја на вечерњој у Андрејевој цркви у Кијеву 21. августа 2021.
[16] Писмо Патријарха Цариградског Вартоломеја Његовом Блаженству Архиепископу Албанском Анастасију од 20. фебруара 2019.
[17] Говор Цариградског Патријарха Вартоломеја на церемонији доделе звања почасног доктора Кијево-Могиљанске академије 22. августа 2021.
[18] Цит. по: Jannis Spiteris. La Critica Bizantina del Primato Romano nel secolo XII. Roma, 1979 (Or. Chr. Ap. 208). стр. 325-326.
[19] Цит. по: Ἴ. Καρμίρη. Τὰ δογματικὰ καὶ συμβολικὰ μνημεῖα… Graz, 1968. Τ. ΙΙ. Σ. 560 (640).
[20] Цит. по: Ἴ. Καρμίρη. Τὰ δογματικὰ καὶ συμβολικὰ μνημεῖα… Σ. 927-930 (1007-1010).
[21] Цит. по: Ἴ. Καρμίρη. Τὰ δογματικὰ καὶ συμβολικὰ μνημεῖα… Σ. 939-940 (1025-1026).
[22] „Човек не може бити глава Цркве Христове… Учење о неизбежној потреби присуства највишег видљивог поглавара целе Цркве Христове појавило се као резултат великог пада вере у невидљивог поглавара Цркве, односно у Господа Исуса Христа, и у Његово присуство и деловање у Цркви, као и због опадања љубави према Њему“ (Горазд Пражский, свештеномученик, 1168 питања и одговора о православној вери. 343, 388).
[23] Журнал Светог Синода Руске Православне Цркве бр. 60 од 23-24 септембра 2021 г.
