7. Једнострана ревизија од стране Цариградске Патријаршије аката од конститутивног значаја
Показујући своја наводна посебна овлашћења у православном свету, Цариградска Патријаршија не оклева да једнострано ревидира историјске акте који имају конститутивни значај у односу на Помесне Православне Цркве и њихове канонске границе. Такав приступ је у супротности са канонским Предањем Цркве, кршећи, посебно, 129 (133) канон Картагинског[1] и 17. канон IV Васељенског Сабора[2]. Ови канони не дозвољавају могућност ревизије утврђених црквених граница, које раније дуго нису биле оспораване.
Пример поступака Цариградске Патријаршије којима се крше ови црквени канони је „обнова“ Томоса Цариградског Патријарха Мелетија IV од 7. јула 1923. године,[3] који је без знања и сагласности Патријарха све Русије Светог Тихона примио у јурисдикцију Цариградске Патријаршије аутономну Естонску Православну Цркву, која је била део Московске Патријаршије. Након обнављања правне јурисдикције Московске Патријаршије у Естонији 1944. године, Томос из 1923. године је заборављен. Актом Цариградског Патријарха Димитрија и Синода Цариградске Патријаршије, 3. априла 1978. године, Томос је проглашен „неважећим“, а делатност Цариграда у Естонији – „завршена“.[4] Међутим, 20. фебруара 1996. године Свети Синод Цариградске Патријаршије, којим је председавао Патријарх Вартоломеј, дао је ново тумачење овој одлуци, наводећи да је 1978. године „Мајка Црква … прогласила Томос из 1923. године неактивним, тј. онемогућеним да делује у то време на територији Естоније, која је тада била део Совјетског Савеза, али га није отказала, поништила или анулирала“. Сада Патријарх Вартоломеј и његов Синод најављују „обнављање Патријаршијског и Синодалног Томоса из 1923. године“.[5]
Антиканонска експанзија Цариградске Патријаршије на територију Естоније довела је 1996. године до привремене обуставе евхаристијског општења између Руске Православне Цркве и Цариградске Патријаршије. Општење је настављено заједничким одлукама Светих Синода двеју Цркава од 16. маја 1996. године о условима Циришких споразума, које цариградска страна никада није у потпуности испунила.
Цариградска патријаршија је 2018. једнострано поништила акт из 1686. године, који су потписали Његова Светост Цариградски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Цариградске Цркве, којим се потврђује останак Кијевске митрополије у саставу Московске Патријаршије. Како се наводи у саопштењу Светог Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра 2018. године, Закон из 1686. године не може бити предмет ревизије, у супротном „било би могуће поништити било који документ који дефинише канонску територију и статус Помесне Цркве, без обзира на њену древност, ауторитет и општецрквено признање“.
Синодска повеља из 1686. и други сродни документи не говоре ништа о привременом карактеру преласка Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске Патријаршије, нити утврђују могућност укидања овог акта.
Неоснованост укидања Акта из 1686. године наглашава чињеница да на свеправославном нивоу више од три века нико није сумњао да православни хришћани Украјине припадају пастви Руске Цркве, а не Цариградске Цркве.[6] Осим тога, Цариградска Патријаршија заташкава чињеницу да је Кијевска митрополија из 1686. године, чији је повратак сада прогласио Цариград, покривала само мањи део територије савремене Украјинске Православне Цркве, која је касније формирана као део аутокефалне Руске Цркве.
Осми канон III Васељенског Сабора[7] забрањује епископима да проширују своју власт на туђе црквене области. Успоставивши своју „ставропигију“ у Кијеву без договора са канонском јерархијом Украјинске Православне Цркве, Цариградска Патријаршија је упала у границе које припадају другој Цркви, што потпада под осуду наведеног канона.
Цариградска Патријаршија је претњу да ће поништити своје претходне одлуке претворила у технику притиска на Помесне Православне Цркве. На пример, Цариградски Патријарх Вартоломеј је у писму од 4. фебруара 2012. године бившем Предстојатељу Православне Цркве чешких земаља и Словачке, митрополиту Христофору, запретио да ће укинути аутокефалност ове Цркве.[8]
Мора се нагласити да покушаји Цариградског Патријарха Вартоломеја да наметне православном свету право које наводно припада Цариградском престолу да по сопственом једностраном нахођењу укида саборне или синодалне одлуке из било које прошлости не одговарају канонском устројству Цркве и обарају међуцрквене односе у стање хаотичног безакоња.
НАПОМЕНЕ:
[1] „Ако неко… обрати једно место к саборној Цркви, и тим местом управља три године, а нико не полаже своје право на то место, од таквога нико да не тражи поменуто место, тим мање, ако је за те три године постао епископ, који је могао своје право истакнути, а међутим то није учинио.“
[2] „У свакој Епархији парохије… морају непромењиво припадати оним епископима у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опреке их имали и њима управљали.“
[3] Томос Цариградског Патријарха Мелетија IV // Православље у Естонији. Истраживања и радови. М.: Православна енциклопедија, 2010. Т. 2. С. 42-45.
[4] Акт Цариградског Патријарха Димитрија и Светог Синода Цариградске Патријаршије од 3. априла 1978. о престанку важења Томоса Цариградског Патријарха Мелетија IV из 1923. године // Православље у Естонији. стр. 207-208; Порука Патријарха Цариградског Димитрија митрополиту Шведском и целе Скандинавије Павлу од 3. маја 1978. године // Православље у Естонији. стр. 208-209.
[5] Патријаршијски и Синодални акт Цариградске Патријаршије о обнављању Патријаршијског и Синодалног Томоса из 1923. године о православној митрополији Естонији // Православље у Естонији. стр. 314-317.
[6] Видети: Никифор, митрополит Кикоски и Тилиријски. Савремено украјинско питање и његово решавање по божанским и светим канонима. Москва: Познање, 2021. С. 32. О таквом признању од стране Цариградске Цркве такође има доста доказа (стр. 32–42).
[7] „А ово исто нека важи и за друге области, и за све епархије, да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију… да се не вређају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост светске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи.“
[8] Из писма Цариградског Патријарха Вартоломеја митрополиту Чешких земаља и Словачке Христофору бр. 102 од 4. фебруара 2012. године (повод за писмо је прослава у Прагу 60. годишњице аутокефалности Православне цркве Чешких земаља и Словачке): „У случају понављања сличних прослава аутокефалности Цркве чешких земаља и Словачке за коју се сматра да је претходно и од самог почетка била препозната као неважећа, наметнута актом Московске Патријаршије, Васељенска Патријаршија ће са жаљењем бити принуђена да укине канонску аутокефалност дату Вашој Цркви пре четрнаест година, врати Цркву Чешким земљама и Словачкој, које су пре овог канонског акта имале статус аутономних Цркава, избрише је из Светих Диптиха Православних аутокефалних Цркава, где заузима четрнаесто место, и обавести све сестринске Православне Цркве о овом чину.“
