3. „Враћање у достојанство“ расколника који нису имали канонску хиротонију или су изгубили чин услед одступања у раскол
Несумњиво кршење светих канона и одступање од вековне црквене праксе је „враћање у достојанство“ украјинских расколника од стране Цариградске Патријаршије.
Одлуком Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра 2018. године, „архијереји“ и „клирици“ двеју расколничких структура у Украјини – УПЦ КП и УАПЦ – примљени су у црквено општење „у садашњем достојанству“, не узимајући у обзир околности њихове осуде и да ли су имали хиротоније.
Ова одлука донета је упркос чињеници да се расколници нису покајали и нису поново ујединили са Украјинском Православном Црквом, од које су отпали и против које и данас настављају непријатељство. Тиме је нарушен најважнији услов за пријем расколника у Цркву: њихово покајање и поновно уједињење са Помесном Црквом од које су се отцепили. Међутим, под тим условом је Света Црква исцељивала расколе како у древним временима, тако и у савремено доба, што потврђују многи примери.
Конкретно, разматрање проблема мелитијанског раскола на Првом Васељенском Сабору одвијало се уз непосредно учешће Александријске Цркве, у оквиру које је он настао и која је од њега страдала. Епископ Александријски Александар, како се каже у саборским актима, „био је главна личност и учесник у свему што се дешавало на Сабору“. Карактеристично је да су епископи хиротонисани у расколу, враћајући се у Цркву, морали да буду потврђени тајинственијим рукоположењем (μυστικωτερα χειροτονια βεβαιωθεντας), и постављени у подређен положај канонском епископу места: наређено им је „да не чине ништа без сагласности епископа католичанске и апостолске Цркве којом управља [епископ Александријски] Александар.“
Слично, Први Васељенски Сабор донео је одлуку о новацијанском расколу. Према његовом 8. канону, епископи-новацијани морали су „писмено да признају” да ће у свему следити опредељења Католичанске Цркве. Након тога, по извршењу хиротесије над њима (ωστε χειροθετουμενους αυτους), приступили су Цркви и, баш као и мелитијани, стављени у зависан положај у односу на локалне канонске епископе.
VII Васељенски Сабор, који се бавио питањем пријема епископа иконобораца у Цркву, захтевао је од њих писмено покајање, што су и учинили. Истовремено, случај сваког епископа иконобораца разматрали су оци Сабора посебно, о чему се говори у саборским актима, а епископи који су били најревноснији иконоборци, као што је, на пример, митрополит Неокесаријски Григорије, са посебном пажњом су испитивани и више пута позивани на заседања Сабора.
У новијој црквеној историји исти принцип био је примењен на Сабору Предстојатеља и представника Помесних Православних Цркава у Софији 1998. године: епископи расколници примани су у општење тек након што су принели покајање и изразили спремност да се поново сједине са канонском Бугарском Православном Црквом.
Расколници у Украјини нису се покајали и нису поново ујединили са Украјинском Православном Црквом и њеним Предстојатељем, Његовим Блаженством митрополитом Кијевским и све Украјине Онуфријем. Одлука Светог Синода Цариградске Патријаршије да ове људе прими у црквено општење сведочи о одступању од вековне праксе која има дубоко утемељење у православној догми, што, заузврат, доводи до изобличења у разумевању природе и устројства саме Цркве.
Озбиљност антиканонског чина Цариградске Патријаршије отежава чињеница да су без изузетка сви расколнички „епископи“ и обични „клирици“ „враћени у достојанство“ самовољном одлуком њеног Синода без испитивања апостолског прејемства њихових хиротонија. У међувремену, у многим случајевима, хиротоније украјинских расколника не могу се признати као валидне, чак ни уз крајњу икономију.
Јерархију такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ (УАПЦ) основали су бивши ђакон Тулске епархије Виктор Чекалин (рашчињен 1983.) и бивши епископ Житомирски и Овручски Јован Боднарчук (рашчињен 1989.), који је 1990. „хиротонисао“ прве епископе УАПЦ. Истовремено, Виктор Чекалин, који се представљао као „епископ Јаснопољански Викентије“, никада и нигде (чак ни у неканонским заједницама) није примио не само епископску, већ чак ни презвитерску „хиротонију“.
Главни део садашњег „епископата“ УАПЦ, укључене у такозвану „Православну цркву Украјине“, има прејемство „хиротоније“ од ова два лица. Конкретно, „митрополит Галицки“ Андреј Абрамчук, који је служио са патријархом Вартоломејем у Саборној цркви Светог Георгија 6. јануара 2021. године, „руколожен“ је уз учешће В. Чекалина. Из „чекалинске“ јерархије примио је епископску „хиротонију“ и бивши поглавар УАПЦ Макарије Малетич, који је себе називао „митрополитом Кијевским и све Украјине“.
Такозвана „Украјинска православна црква Кијевске патријаршије“ настала је као резултат преласка у УАПЦ који се догодио 25. јуна 1992. бившег митрополита Кијевског Филарета Денисенка, кога је две недеље раније рашчинио Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве по низу оптужби, а још раније му је забрањено свештенослужење од стране Архијерејског Сабора Украјинске Православне Цркве 27-28. маја 1992. године.
Учланивши се у расколничку УАПЦ, бивши митрополит Филарет дуго је саслуживао са архијерејима „чекалинског” реда, то јест онима који никада нису имали архијерејску хиротонију. Упркос покушајима бившег митрополита Филарета да уз помоћ бившег викарног епископа Јакова Панчука и бившег епископа Лавовског Андреја Горака, који су такође рашчињени, тајно „поново рукоположи“ архијереје УАПЦ, који су га пратили у раскол, неки од архијереја ове структуре одбили су „поновно рукоположење“. После распада украјинског раскола 1993. године на две неканонске структуре, „Чекалински”епископат УАПЦ је више пута прелазио на УПЦ КП и назад, више пута учествујући у вршењу „архијерејских хиротонија”. С тим у вези, присуство чак и формалних знакова апостолског прејемства у „хиротонијама“ УПЦ-КП не може се препознати без дубоког истраживања.
Околности легализације украјинског раскола потврђују да уопште није спроведено никакво истраживање хиротонија украјинских расколника у Фанару. То потврђује и горе поменуто „враћање“ поглавара УАПЦ Макарија Малетича за „бившег митрополита Лавовског“, иако га нико никада није лишио овог чина и није могао да буде лишен из разлога што је он приступио УАПЦ у чину архијереја (којег је накнадно лишен), а епископску „хиротонију“ и чин „епископа Лавовског“ добио је већ у расколу. Штавише, као резултат аутоматског прихватања „у постојеће достојанство“ свих лица која су у том тренутку била део неканонске УАПЦ и УПЦ КП, Цариград је признао Михаила Љароша,[1] који је живео у Паризу, као „митрополита Корсунског“, који је постао „јерарх“ такозване „Православне цркве Украјине“. У међувремену, прејемство архијерејске „хиротоније“ овог човека сеже до грчких расколника-старокалендараца.
Противправне радње Цариградског Патријарха „враћања у достојанство“ лица која никада нису имала такво достојанство нашле су одговарајућу канонску оцену у низу Помесних Православних Цркава. Према речима Његове Светости Патријарха Српског Порфирија, „Црква је Црква, а незаконита парасинагога може постати Црква само покајањем и канонским поступком, а не било чијим потезом пера“.[2] „Они који су се одметнули од Цркве и притом су лишени свештеничког рукоположења не могу представљати здрав црквени организам“,[3] саопштио је Архијерејски Сабор Пољске Православне Цркве.
Како с правом примећује Његово Блаженство Архиепископ Албански Анастасије у писму Цариградском Патријарху Вартоломеју од 21. марта 2019. године, „исправљање мелитијанског раскола и прихватање икономије коју је Мелитијe незаконито одредио подразумевало је следеће фазе: 1) покајање ; 2) полагање руку канонског епископа – најмање што је потребно за потврду апостолског прејемства; 3) молитва и 4) коначно, помирење. Реч је о принципу који важи у свим случајевима повратка расколника у Православну Цркву, без изузетка…“ Такође је неумесно поредити украјински раскол са поделом која се догодила између Руске Православне Заграничне Цркве и Цркве у Отаџбини, која је превазиђена 2007. године. Архијереји Руске Заграничне Цркве никада нису били рашчињени и, како с правом пише Његово Блаженство Архиепископ Албански Анастасије у поменутом писму, „није било одлучења од Цркве, ни анатеме, а апостолско прејемство није доведено у питање“, што је, нарочито, потврђено вишеструким случајевима саслуживања са архијерејима Руске Заграничне Цркве архијереја многих Помесних Православних Цркава, укључујући и Константинопољску.
Умесно је поменути и аргументацију саопштења секретаријата Светог Синода Албанске Православне Цркве од 15. новембра 2022. године, у којем се поставља питање законитости хиротоније садашњег „предстојатеља“ ПЦУ од стране одлученог од Цркве бившег митрополита Филарета (Денисенка): „Када се рукоположени одвоји од Цркве, одлучи, анатемише и протера, он постаје неактиван, не преноси никакву благодат (као што електрични уређај не преноси енергију када је искључен са извора струје). Наравно, оно што се никада није догодило не може постати остварено, пуноважно и законито једноставном административном одлуком. Управо ту лежи разлог за забринутост у вези законитости рукоположења Епифанија од стране Филарета.“
Мора се препознати да „архијереји“ такозване „Православне цркве Украјине“, формиране одлуком Цариградског Патријарха Вартоломеја од две раније постојеће неканонске структуре – УАПЦ и УПЦ КП – немају канонске хиротоније и стога нису епископи. Сваки јерарх канонске Цркве који са њима саслужује, кроз ово саслуживање, по црквеним канонима (9. канон Картагинског Сабора; 2, 4 канон Антиохијског Сабора; 11, 12 Апостолско правило), и сам улази у раскол и подлеже одлучењу. Немајући ни право ни жељу да ступи у евхаристијско општење са таквим „архијерејима“ након њиховог признања од стране Цариграда, Руска Православна Црква је на заседању Светог Синода од 15. октобра 2018. године била принуђена да констатује немогућност евхаристијског општења са Цариградском Патријаршијом док не повуче своје антиканонске одлуке. Каснијим одлукама Светог Синода,[4] немогућност евхаристијског општења проширена је и на оне Предстојатеље и архијереје Помесних Православних Цркава који признају легитимизацију украјинског раскола и ступају у саслуживање са лицима која немају канонску хиротонију.
Верна духу и слову светих канона, Руска Православна Црква ће се и даље стриктно придржавати оних канонских уредби које забрањују саслуживање са расколницима и само-освећенима. Свако одступање од ових канона неминовно води ка рушењу међуцрквеног мира и продубљивању раскола.
НАПОМЕНЕ:
[1] Умро 2022. г.
[2] Патријарх Српски Порфирије. Жалба у вези са државним терором против Украјинске Православне Цркве. 28. марта 2023. године
[3] Саопштење Канцеларије Светог Архијерејског Сабора Пољске Православне Цркве од 02. априла 2019.
[4] Журнали заседања Светог Синода Руске Православне Цркве бр. 125 од 17. октобра 2019. године; број 151 од 26. децембра 2019. године; број 77 од 20. новембра 2020. г.
