4. Претензије Цариградске Патријаршије на право примања свештенослужитеља без отпусне грамате
Још једна иновација Цариградског Предстојатеља била је изјава о његовом наводном праву да прима свештенослужитеље било које Помесне Цркве без отпусних грамата њихових епископа. Позивајући се на наводно „прихваћена права“ његовог престола да поступа на овај начин, пет бивших клирика Виленске епархије[1] одведено је „под омофор“ Патријарха Вартоломеја и два клирика Белоруског егзархата у априлу, као и клирик Московске епархије Руске Православне Цркве који је „враћен у свештени чин“ у јуну 2023. године.
Прелазак клирика из једне јурисдикције у другу без овлашћења Јерархије у виду отпусне грамате је канонски злочин како од стране клирика, тако и од стране епископа који га је примио. То је недвосмислено речено у многим канонима.[2] У светлу ових правила, дела Патријарха Вартоломеја су дела гажења канонских основа црквеног система.
Да би оправдао своје поступке, Патријарх Вартоломеј се не позива ни на један од канона, већ само на тумачења Теодора Валсамона 17. и 18. канона Трулског Сабора и 10. канона VII Васељенског Сабора (који забрањују пријем свештенства без отпусних грамата). Коментаришући садржај 10. канона VII Васељенског Сабора, Валсамон је писао: „Различити канони забрањују свештенству да напушта епархије чије су свештенство и прелази у друге. Дакле, следећи их, и овај канон одређује да ниједан клирик без свог епископа, то јест без његовог представника и отпусне грамате, или без одређења Цариградског Патријарха, нигде не треба да буде примљен, то јест да не служи у било којој цркви… Имајте на уму из буквалног значења садашњег канона, да је једном Цариградском Патријарху дозвољено да прима стране клирике и без отпусне грамате од оног који их је хиротонисао, ако они приложе макар грамате које сведоче о њиховом рукоположењу или пријему у свештенство. Због тога, чини ми се, Његова Светост Патријарх и његов хартофилакс имају право да допусте страном свештенику да свештенодејствује у царујућем граду и без отпусне грамате од оног који га је хиротонисао“.[3]
Валсамон у овом тумачењу заиста прави изузетак од општег поретка за Цариградског Патријарха. Таквог изузетка у тумачењу ни овог ни других канона на тему преласка клирика нема код других ауторитативних канониста: Зонара, Аристин, Свети Никодим (Милаш). Једини разумљив разлог за издвајање Цариградског престола и усвајање посебне привилегије за њега могао би бити престонички статус „царујућег града“, који је стога био центар привлачења свештенства које је самовољно напуштало своје епископе – статус који је овај град одавно изгубио. Међутим, поставља се питање шта је Валсамон мислио о територијалним границама привилегије коју је навео. Сам тумач нема одговор на ово питање.
Овај проблем осветљавају коментари Јована Зонаре на 9. и 17. канон IV Васељенског Сабора по питању жалби, који јасно стављају до знања да је реч само о митрополитима потчињеним Цариградском Патријарху.[4] По аналогији са овим назнакама Зонаре, може се тврдити да се право Цариградског Патријарха да прима клирике без отпусне грамате, на које се позива Валсамон, односило у његово време искључиво на свештенство Цариградске Патријаршије. Штавише, у свом тумачењу 17. канона Трулског Сабора, Валсамон тврди да иста привилегија припада и епископу Картагине: „Изузмите одавде епископа Константинопоља и епископа Картагине; јер само они могу, као што се често говорило, да примају стране клирике без сагласности онога који их је рукоположио“.[5] Заиста, канон 55 (66) Картагинског Сабора дао је епископу Картагине, као тадашњем највишем црквеном представнику Африке, привилегију да рукополаже клирике из других афричких епархија за епископе упражњених епархија, без потребе за обавезним пристанком епископа којем је клирик био потчињен. Међутим, јасно је да се ова привилегија није ширила ван граница Африке. Дакле, чини се довољно јасним: Валсамон је говорио о томе да Цариградски епископ, по аналогији са Картагинским, такође има проширена права јурисдикције у односу на друге епископе, али само у оквиру Цариградске Цркве.
При томе, потребно је имати на уму да сами канони имају законодавну снагу у Цркви, а не њихова тумачења, чак и ако су меродавна. А директно значење канона које помиње Патријарх Вартоломеј говори управо о забрани примања страног свештенства без отпусних грамата од својих епископа. Дакле, Руска Православна Црква не признаје и неће признати такво тумачење канонског предања које приписује над-јурисдикциона права широм света Цариградском Патријарху, и чврсто ће се придржавати принципа јурисдикционе једнакости аутокефалних Цркава и њихових Предстојатеља, без обзира на њихова места у свештеним диптисима. А дела прихватања од стране Цариградског Патријарха у своју јурисдикцију клирика друге Помесне Цркве без отпусних грамата, сматрамо и сматраћемо преступом који се, према свештеним канонима, кажњава рашчињењем.
НАПОМЕНЕ:
[1] Претходно, ове бивше клирике, које је црквени суд рашчинио, Синод Цариградске Патријаршије је „вратио у достојанство“ (види горе, одељак 2).
[2] Видети 12, 15, 32, 33. Апостолско правило; 15, 16. канон I Васељенског Сабора; 5, 6, 10, 11, 13, 20, 23. канон IV Васељенског Сабора; 17, 18. канон Трулског Сабора; 10. канон VII Васељенског Сабора; 3, 6. канон Антиохијског Сабора; 20, 23 (32), 105 (118), 106 (119-120) канон Картагинског Сабора.
[3] Правила Светих Васељенских Сабора са тумачењима. М.: “Сибирско звоно”, 2011. С. 665–666.
[4] Види горе, одељак 2.
[5] Правила Светих Васељенских Сабора са тумачењима. С. 341.
