6. Кршење принципа једнакости аутокефалних Цркава од стране Цариградске Патријаршије
Аутокефална Помесна Црква, која има потпуну самосталност у управљању, не зависи ни од једне друге Помесне Цркве у решавању унутрашњих питања. Васељенска Православна Црква је породица аутокефалних Помесних Православних Цркава. У саставу аутокефалне Цркве могу постојати аутономне Цркве и друге црквене формације са различитим степеном самоуправе.
Све Помесне Православне Цркве, без обзира на то када и на који начин су добиле аутокефалност, међу собом су једнаке. У саслуживању Предстојатељи и представници Помесних Православних Цркава распоређени су према редоследу диптиха. Међутим, ниже место Предстојатеља у диптиху не ставља ову или ону Цркву у подређен положај у односу на Цркву, која у њему заузима више место.
Цариградска Патријаршија данас покушава да наметне Помесним Православним Црквама другачију идеју аутокефалности. Тврди се да свака Црква постаје аутокефална само на основу Томоса добијеног од Цариградске Патријаршије,[1] иако историја познаје и друге начине стицања аутокефалности од стране једне или друге Помесне Цркве. Тврди се да је Константинопољ највиша апелациона инстанца за све Помесне Цркве (видети одељак 2). Тврди се да само Цариградски Патријарх има право да прави и дели свето миро. Тврди се да се само у Цариграду може извршити канонизација Светих.
Овај нови еклисиолошки концепт Цариградска Патријаршија је у потпуности применила 2019. године оснивањем такозване „Православне цркве Украјине“ (ПЦУ), неканонске формације настале од две групе расколника. Основни правни документи – „Патријаршијски и синодални Томос о додељивању статуса аутокефалне цркве Православној цркви у Украјини“ (у даљем тексту: Томос) и „Повеља Православне цркве Украјине“ (у даљем тексту: Повеља) – садрже модел са извесним недостацима постављен наводно од стране аутокефалне Цркве, која се, међутим, налази у директној и веома снажној зависности од Цариградске Патријаршије.
Тако, ако је у претходно датом Томосу о аутокефалности једног броја Помесних Православних Цркава наглашено да је Поглавар свих Цркава Господ Исус Христос,[2] онда се у Томосу ПЦУ каже да „аутокефална Црква Украјине признаје Његову Светост као поглавара Апостолског и Патријаршијског Васељенског престола, као и други Патријарси и Предстојатељи“.[3] Према Повељи (тачка 1), новоформирана „аутокефална Црква“, у складу са новом концепцијом Цариградске Патријаршије, „једна је са Мајком Великом Црквом Христовом у Цариграду и преко ње са свим осталим Православним Аутокефалним Црквама“. Томос утврђује да ова „аутокефална Црква“ сматра „својим првим задатком“ да сачува не само православну веру, већ и „канонско јединство и заједницу са Васељенском Патријаршијом“.
Према истом новом еклисиолошком концепту, Томос изричито забрањује аутокефалној Цркви „да поставља епископе или оснива парохије у иностранству“, условљавајући да ће „оне које већ постоје, од сада, по наређењу, бити потчињене Васељенском престолу , који има канонска овлашћења над дијаспором“. Ову одредбу директно потврђује Повеља: „Православним хришћанима украјинског порекла у православној дијаспори од сада служе епархијски епископи Васељенске Патријаршије“ (Повеља I, 4). Осим тога, Томос тврди да је „јурисдикција ове Цркве ограничена на територију украјинске државе“, док успоставља егзархат Цариградске Цркве и њене ставропигије на истој територији, истичући да „права Васељенског престола на егзархат у Украјини и света ставропигија остају несмањени“. Осим тога, Повеља упозорава на свако мешање у послове Цариградске ставропигије: „Одлука о изради и усвајању унутрашњих правила Патријаршијске ставропигије припада искључиво Васељенском Патријарху, и само њему“. Епархијски епископи не могу да се мешају у формирање органа управљања „патријаршијске ставропигије, који су потчињени Васељенском Патријарху“.
Оба документа – Томос и Повеља – посебно предвиђају судска овлашћења Цариградског Патријарха: „Задржава се и право свих епископа и других клирика да подносе жалбе Васељенском Патријарху, који има канонску одговорност да доноси коначне судске одлуке у случајевима епископа и других клирика Помесних Цркава“ (Томос); „Свештенослужитељ било ког ранга, кога су његове црквене власти коначно осудиле на било какву казну, може користити право жалбе (εκκλητον) Васељенском Патријарху“ (Повеља, XI).
Учвршћујући за будућност ове очигледно неравноправне односе између две „аутокефалне“ Цркве, од којих је, у ствари, само једна аутокефална, Цариградска Патријаршија посебно прописује да Повеља „у свему мора нужно да буде у складу са одредбама овог Патријаршијског и Синодалног Томоса“, а Повеља садржи одредбу да „само Васељенски Патријарх има право да тумачи одредбе Повеље о Томосу“.
Неједнакост, па чак и непосредна подређеност, прецизиране су у неким другим одредбама Томоса и Повеље. На пример, „да би решио значајна питања црквене, догматске и канонске природе“, предстојатељ ПЦУ „треба да се обрати нашем Светом Патријаршијском и Васељенском престолу, тражећи од њега ауторитативно мишљење и несумњиву подршку“ (Томос), и у овом случају, Цариградски Патријарх „објављује потребну одлуку Светом Архијерејском Сабору Цркве Украјине“ (Устав IV, 3). Свето миро ПЦУ је дужна да прими од Цариградске Патријаршије.
Тако Томос и Повеља, пратећи главне смернице новог еклисиолошког концепта Цариградске Патријаршије, стварају правни преседан за учвршћивање неједнакости између аутокефалних Помесних Православних Цркава и њихово потчињавање административној власти Цариградске Патријаршије. Овакву неједнакост многи у Православној Цркви с правом сматрају приближавањем папском моделу црквене власти,[4] који никада није постојао у Православљу.
Руска Православна Црква, верна вековном канонском предању, подржавала је и наставиће да подржава једнакост Помесних Православних Цркава и независност сваке Помесне Цркве од других Помесних Цркава у унутрашњој управи. „Скрнављење свештене институције аутокефалности“,[5] изражено у давању аутокефалности групи украјинских расколника, постало је једна од тужних последица нарушавања Светог Предања, на којем је вековима грађен живот Православне Цркве као породице Помесних Цркава, независних једна од друге у питањима унутрашње управе.
НАПОМЕНЕ:
[1] Интервју митрополита пруског Елпидофора (Ламбринијадиса) Атинско-македонској новинској агенцији, јул 2018.
[2] Уп. Томос о аутокефалности Српске Православне Цркве из 1879. године: „Од сада ће она бити канонски самостална, независна и самоуправна, којој је глава, као и свим Православним Црквама, Богочовек Господ и Спаситељ наш Исус Христос“.
[3] Ова одредба Томоса критикована је у саопштењу секретаријата Светог Синода Албанске Православне Цркве од 15. новембра 2022. године. У документу Албанске Цркве наводи се да Томос који јој је додељен не садржи тезу о признању поглавара Васељенског престола, а сама Албанска Црква се назива „сестром“, док се ПЦУ у њеном Томосу назива „ћерком“. Јерарх Бугарске Православне Цркве овом приликом пише: „Ово не значи неку симболичну надмоћ Цариградског Патријарха или превласт у смислу првог међу једнакима. У Томосу је питање првенства повезано са искључивим овлашћењима Цариградског Предстојатеља над целокупном Православном Црквом… Кроз услове Томоса покушава се да се свеправославна канонска снага да антиканонским акцијама Цариградске Патријаршије у украјинском питању и проглашеним овлашћењима прекограничне јурисдикције на канонској територији Помесних аутокефалних Цркава“ (Данило, митрополит Видински. За јединство Цркве, Москва: Познање, 2021, стр. 25 , 38).
[4] „Нажалост, у случају украјинске аутокефалности, Васељенски Патријарх се одриче своје традиционално признате координационе улоге, која подразумева изражавање и спровођење саборних одлука Помесних Православних Цркава, и стога одбија да сазове Свеправославни Сабор или Сабор Предстојатеља. Напротив, он, као и папа: 1) делује прекогранично на територији стране јурисдикције, која је потчињена Руској Цркви, како је и сам донедавно признавао; 2) доноси суверене и независне одлуке супротне мишљењу не само саме Цркве Украјине, већ и Помесних Православних Цркава; 3) тврди да су остали православни епископи целог света дужни да прихвате све његове одлуке; 4) сматра да за његову одлуку није потребно одобрење других Цркава и да се не може оспорити“ (из Отвореног писма свештеника, монаха и мирјана Грчкој Цркви, објављеног у септембру 2019.). „Постоји жеља Цариградске Патријаршије… да присвоји овлашћења која никада нису била дата ниједном од епископа православне цркве. Нажалост, ово подсећа на тужне покушаје римског епископа да узурпира власт у Цркви. Сви знају до чега је то довело“ (Данило, митрополит Видински, За јединство Цркве, стр. 27).
[5] Израз митрополита Кикоског и Тилиријског Никифора из његовог извештаја на конференцији у Москви 16. септембра 2021. Видети: Светско православље: првенство и саборност у светлу православне вере. М: Познање, 2023. С. 268.
