8. Претензије Цариградске Патријаршије на искључиво право црквене јурисдикције у дијаспори
Претензије Цариградске Патријаршије на искључиво право црквене јурисдикције у свим земљама православне дијаспоре обликовале су се 20-их година XX века. Раније је Цариградска Црква имала различите ставове по овом питању. Посебно је признавала: 1) јурисдикцију Руске Православне Цркве над Америком; 2) пастирску бригу Јерусалимске Патријаршије о православној дијаспори у Аустралији и Новом Зеланду; 3) канонско управљање Санктпетербуршког митрополита руском православном дијаспором у западној Европи; 4) право Грчке Цркве да управља грчким парохијама у дијаспори, утврђено Патријаршијским и Синодалним Томосом од 18. марта 1908. године, потписаним од Патријарха Цариградског Јоакима III и чланова Светог Синода Цариградске Цркве.
Патријарх Мелетије IV (Метаксакис), који је 1921-1923. године био на Цариградском престолу, био је аутор нове теорије о неизоставном и обавезном потчињавању целокупне православне дијаспоре Цариградском престолу. Теорија се заснивала на концепту трансформације Цариградске Патријаршије у глобалну Цркву, организовану на принципу екстериторијалне јурисдикције, својеврсни „православни Ватикан“.[1] Синодском одлуком од 1. марта 1922. укинут је Томос из 1908. године, и ако се тај документ тицао искључиво грчких парохија у дијаспори, новом одлуком проглашено је право Цариграда на „непосредан надзор и управљање свим православним парохијама без изузетка , које се налазе ван граница Помесних Православних Цркава, у Европи, Америци и другим местима“.[2]
У складу са новом теоријом, 1922. године основане су структуре Цариградске Патријаршије у западној Европи, Северној и Јужној Америци, а 1924. године – у Аустралији и Океанији, као и у средњој Европи. Стварање структура Цариградске Патријаршије у другим регионима дијаспоре настављено је и наредних година. Истовремено, Цариград је, где је то било могуће, спречавао стварање или поновно успостављање јурисдикција других Помесних Цркава у дијаспори.[3]
Претензије Цариграда према читавој дијаспори заснивају се углавном на тумачењу 28. канона IV Васељенског Сабора, које Православна Црква не дели у потпуности, а који гласи: „Према томе, сами митрополити понтске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у реченим областима, биће постављени од реченог најсветијега престола најсветије Цариградске Цркве“. Ово правило се односи на специфичне регионе Римског царства, где је ширење хришћанства било повезано са мисионарским напорима Цариградске Цркве.
У савременој Константинопољској Цркви, међутим, тврдње у вези са горепоменутим каноном односе се на целокупну православну дијаспору уопште, укључујући Северну и Јужну Америку, западну Европу, Азију, Аустралију и Океанију. Наводно, у овим крајевима може постојати само јурисдикција Цариградске Цркве, а друге Помесне Цркве су тамо незаконито присутне. Штавише, ако, на пример, епископ или клирик Помесне Цркве који служи у дијаспори жели да пређе у Цариградску Патријаршију, онда му наводно није потребна отпусна грамата, пошто је он, у ствари, и пре преласка био епископ или клирик Цариградске Патријаршије, само што није био тога свестан.[4]
Претензије Цариградске Патријаршије обухватају и оне земље у којима не постоје и никада нису постојале структуре ове Патријаршије и где мисионари Цариградске Цркве никада нису проповедали, на пример, Јапан и Кину.
Формирање Православља у Јапану, као што је познато, везује се искључиво за подвиг Светог равноапостолног Николаја Јапанског и других истакнутих мисионара Руске Православне Цркве. Јапанска Православна Црква је 1970. године добила аутономију од Московске Патријаршије, али Цариград не само да није признао овај чин, већ је прогласио и своја права на ову територију, у вези са чиме је 1971. године Местобљуститељ Патријаршијског престола митрополит Пимен (касније Патријарх Московски и све Русије) у писму Патријарху Атинагори указао на „основну противречност одговарајућег акта Светог Синода Васељенске Патријаршије са православним канонским правом и праксом Помесних Православних Цркава“.[5] Ипак, 2004. године Цариградска Патријаршија је свом митрополиту Корејском доделила титулу „егзарха Јапана“, упркос потпуном одсуству сопствене пастве у тој земљи.
Са теоријом о искључивом праву Цариградске Патријаршије да служи православној дијаспори повезана је и одлука Синода Цариградске Цркве да Народну Републику Кину укључи у границе Хонгконшке митрополије (како 1996. године када је основана, тако и 2008. године када је Сингапурска митрополија издвојена из ње), упркос аутономној Православној Цркви која постоји у Кини под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Свети Синод Руске Православне Цркве је 15. априла 2008. године изјавио: „Вековне духовне везе Руске Православне Цркве са Кином, где су њеним трудом подигнуте десетине православних храмова, преведене на кинески језик свете и богослужбене књиге, васпитавани у православној побожности верни до смрти сведоци Господа нашег Исуса Христа, сада обавезују Свети Синод да брани права богомспасаване пастве Кинеске Православне Цркве, ослабљене њеним тешким искушењима, и да прогласи неправедност и канонску нелегитимност одлуке Цариградског престола, која нарушава мир и благостање светих Божијих Цркава“.[6]
Категорички је немогуће сложити се са претензијама Цариградске Патријаршије на искључиво право пастирске бриге за православне вернике дијаспоре. Ниједна Помесна Православна Црква нема посебна, искључива и свеобухватна права на јурисдикцију над целокупном православном дијаспором. Напротив, свака Помесна Црква сноси директну пастирску одговорност за своја чеда, која постоје у дијаспори, ако остану ван канонских граница других Помесних Цркава. Према 99 (112) канону Картагинског сабора, „епископи, који су… обратили свој народ саборној Цркви, такви морају задржати своју власт над тим народом“.
Ново учење Цариграда о његовим искључивим канонским правима у дијаспори постало је извор сукоба унутар Цркве Христове. Стога је од самог почетка, у оквиру припрема за Свеправославни Сабор, међу теме укључено и питање дијаспоре. На IV Свеправославном предсаборском састанку 2009. године одлучено је да се у сваком од региона земаља дијаспоре оснују Епископске скупштине „свих канонски признатих епископа датог региона, који ће и даље бити потчињени канонским јурисдикцијама којима припадају“.[7] Скупштинама треба да председава први од епископа потчињених Цариградској Цркви, а у његовом одсуству, најстарији од епископа Помесних Цркава, према редоследу диптиха.
Руска Православна Црква сматрала је Епископске скупштине у дијаспори саветодавним телима, позваним да координишу деловање архијереја из разних Помесних Православних Цркава без икаквог умањења њихове независности.[8] Међутим, за Цариград је стварање Епископских скупштина корак ка постепеном укидању присуства Помесних Цркава у дијаспори. У једном броју земаља, представници Цариградске Патријаршије преузели су функцију представљања свих Помесних Цркава пред државом, дајући јавне изјаве у њихово име, често без њиховог пристанка.
НАПОМЕНЕ:
[1] Anastassiadis A. Un „Vatican anglicano-orthodoxe“ а Constantinople?: Relations interconfessionnelles, rêves impériaux et enjeux de pouvoir en Méditerranée orientale а la fin de la Grande Guerre // Voisinages fragiles: Les relations interconfessionnelles dans le Sud-Est européen et la Méditerrannée orientale 1854-1923: Contraintes locales et enjeux internationaux / Éd. A. Anastassiadis. Athènes, 2013. P. 283-302.
[2] Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια. 1922. Σ. 130.
[3] Конкретно, 1993. године, када је Јерусалимска Патријаршија одлучила да обнови раније постојећу епархију у Аустралији и тамо поставила егзарха, ова одлука изазвала је изузетно оштру реакцију Цариградске Патријаршије: на заседању одржаном у Истанбулу 30-31. јуна 1993. године проширеног Синода Цариградске Цркве уз учешће Предстојатеља Александријске и Грчке Цркве, као и представника Кипарске Цркве, двојица архијереја Јерусалимске Патријаршије лишена су свештеног чина, а Јерусалимски Патријарх Диодор осуђен за „хулно кршење“ светих канона, саблажњавање и поделу грчког народа. Његово помињање у диптисима Цариградске Цркве је прекинуто, међутим, због „милосрђа и човекољубља“, добио је времена да се покаје и поништи одлуку о стварању јурисдикције Јерусалимске Патријаршије у Аустралији под претњом да ће у супротном бити рашчињен. Под тим условима Патријарх Диодор био је принуђен да одустане од организовања егзархата у Аустралији и другим земљама дијаспоре, након чега је настављено његово помињање у диптисима Цариградске Цркве, а рашчињеним епископима враћен чин. Видети: Цариградска Православна Црква // Православна енциклопедија. Москва, 2015. Т. 37. С. 289.
[4] Такву логику применио је Цариград, посебно, приликом преласка бившег епископа Сергијевског Василија (Озборна), који је 2006. примљен у Цариградску Патријаршију без дозволе Руске Православне Цркве (2010. године, Свети Синод Цариградске Патријаршије лишио епископа Василија чина и монаштва у вези са његовом одлуком да ступи у брак).
[5] Писмо број 85 Местобљуститеља Московског Патријаршијског Престола, митрополита Пимена, Цариградском Патријарху Атинагори од 14. јануара 1971. године.
[6] Саопштење Светог Синода Руске Православне Цркве од 15. априла 2008. године.
[7] Документ IV Свеправославног предсаборског скупа „Православна дијаспора. Решење”, Шамбези, 2009.
[8] Учешће архијереја Руске Православне Цркве на овим састанцима прекинуто је у складу са Саопштењем Светог Синода у вези са незаконитим упадом Цариградске Патријаршије на канонску територију Руске Православне Цркве од 14. септембра 2018. године.
