2. Претензије Цариградске Патријаршије на улогу највиших апелационих инстанци у Васељенској Цркви
Грубо кршење канонског поретка који постоји у Православној Цркви претензија је на наводно постојеће „канонске привилегије Цариградског Патријарха да прима апелације епископа и свештенства свих аутокефалних Цркава“.[1] Цариград ову претензију заснива на 9. канону IV Васељенског Сабора,[2] који прописује да се тужба против „митрополита области“ односи „било на егзарха велике области, или на престо царског Цариграда“.
Међутим, ово правило не важи за све Помесне Цркве, већ за Цариградску Помесну Цркву и важи само у њој. О томе сведочи ауторитативни византијски тумач канона Јован Зонара, који јасно истиче да „Цариградски Патријарх није постављен за судију над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени. Јер он не може да изведе пред свој суд митрополите Сирије, или Палестине и Феникије, или Египта, против њихове воље; али сиријски митрополити подлежу суду Антиохијског Патријарха, а палестински митрополити – суду Јерусалимског Патријарха, док египатским треба да суди Александријски Патријарх, од кога примају хиротонију и којем су потчињени“.[3]
Преподобни Никодим Светогорац у „Пидалиону“, који је меродаван извор црквено-канонског права Цариградске Цркве, такође примећује да „Цариградски Предстојатељ нема право да делује у епархијама и областима других Патријараха, и ово правило не даје му право да прима жалбе по било ком питању у Васељенској Цркви“. Наводећи низ аргумената у прилог оваквом тумачењу, преподобни Никодим закључује: „У данашње време… Цариградски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који су потчињени осталим Патријарсима“.[4]
У различитим епохама било је случајева обраћања Предстојатеља других Помесних Цркава Цариградском Патријарху за помоћ. Ова пракса се огледа, нарочито, у „Окружној посланици Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве свим православним хришћанима“ (1848), која каже: „Александријски, Антиохијски и Јерусалимски Патријарси у случају необичних и замршених послова пишу због тога Цариградском Патријарху јер је овај град седиште владара, а осим тога и Сабор му је доделио то преимућство. Ако се братском помоћи исправи све што је неопходно, то је добро; ако ли се пак не исправи, то се дело предаје на располагање влади. Али, ова у хришћанској вери, братска помоћ бива на рачун слободе цркава Божијих.“.[5]
Међутим, прво, овде је реч о конкретним Помесним Црквама – Александријској, Антиохијској и Јерусалимској, а не уопште о свим Црквама које су икада постојале и постоје. Друго, реч је о „необичним и компликованим” случајевима, које Предстојатељи ових Цркава самоиницијативно преносе Цариградском Патријарху да реши, у случају да сами не могу да реше ова питања. Треће, у тексту се јасно каже да учешће Цариграда у решавању оваквих питања не би требало да задире у слободу Помесних Цркава. Четврто, нигде у овом тексту се не каже да би се поједини епископ или клирик једне или друге Помесне Цркве, заобилазећи свог Предстојатеља или највишу саборну власт своје Цркве, могао обратити Цариградском Патријарху. Пракса обраћања Цариградском Патријарху у сложеним и замршеним стварима је због чињенице да је „овај град седиште владара“, што, као што је познато, више није. Очигледно, одговарајућа овлашћења Цариградског престола нису могла да се протежу даље од територије која се налазила под влашћу поменутих владара: 1848. такав владар је био султан, па се стога на овом месту могло говорити само о Помесним Црквама које су се налазиле унутар Османског царства.
У новијој историји било је случајева да се, самоиницијативно, једна или друга Помесна Црква, коју су представљали њен Патријарх и Синод, обраћала Цариграду за помоћ уколико није могла сама да реши проблем. Цариградски Патријарх у таквим случајевима није деловао као највиша апелациона инстанца, већ као координатор помоћи коју су страдалној Цркви пружале друге Помесне Православне Цркве.
Као пример такве свеправославне акције, спроведене уз координирајућу улогу Цариградске Патријаршије, може послужити једна од етапа лечења раскола у Бугарској Православној Цркви. 1998. године, на захтев Патријарха Бугарског Максима, Цариградски Патријарх Вартоломеј је председавао Светим Великим и Проширеним Сабором сазваним у Софији од 30. септембра до 1. октобра 1998. године, на којем су учествовали Предстојатељи и представници тринаест Помесних Православних Цркава. Сабор је прихватио покајање једног броја епископа који су били у расколу,[6] а са њима и клирика, монаштва и мирјана, поново их ујединивши са канонском Бугарском Православном Црквом.[7]
Много година касније, Патријарх Вартоломеј је тврдио да „лечи украјински раскол“, али је поступио на потпуно другачији начин од лечења раскола у Бугарској Цркви. Ако се у том случају руководство Бугарске Цркве обратило Цариграду, сада се ни Јерархија Руске Православне Цркве, ни Јерархија самоуправне Украјинске Православне Цркве нису обратиле Цариграду за решење проблема. А секуларна власт украјинске државе и две групе расколника обратиле су се Патријарху Вартоломеју, заобилазећи канонску Украјинску Православну Цркву. И одлука Цариграда да „врати у достојанство“ бившег митрополита кијевског Филарета Денисенка, екскомуницираног из Цркве, донета је кршењем црквених канона.
Треба подсетити да је 26. августа 1992. године, као одговор на обавештење о свргавању митрополита кијевског Филарета, Цариградски Патријарх Вартоломеј писао Патријарху Московском и целе Русије Алексију II: „Наша Света Велика Црква Христова, признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата одлуку [вашег] Синода о наведеном“. Одговор Патријарха Вартоломеја од 7. априла 1997. године на саопштење о анатемисању Денисенка гласи: „Примивши обавештење о наведеној одлуци, обавестили смо о томе јерархију нашег Васељенског престола и замолили је да убудуће нема никакво црквено општење са поменутим лицима“. Дакле, чак и да је Цариградска Патријаршија имала право да прихвата жалбе других Помесних Православних Цркава, онда у овом случају Цариградски Патријарх, у складу са канонима,[8] не би могао поново да прихвати жалбу бившег митрополита Филарета Денисенка, јер је претходно признао пуноћу искључиве надлежности Руске Православне Цркве у њеним пословима и изразио сагласност са опредељењем њеног Архијерејског Сабора без икаквих предлога за његову ревизију. Међутим, свака жалба споља бившег митрополита кијевског Филарета била је очигледно безначајна и због тога што он, осуђен, није престао да врши богослужења и хиротоније, чиме је, према канонима,[9] изгубио право на ревизију свог случаја.
Једнострано предузето од стране Цариградске Патријаршије, без суђења и разматрања случаја у меритуму, „враћање у достојанство“ бившег митрополита Филарета Денисенка је безначајно у светлу светих канона – посебно, 15. канона Антиохијског Сабора, 105 (118) канона Картагинског Сабора и канонске посланице Картагинског Сабора папи Целестину.[10]
Акције спроведене у Цариграду у октобру 2018. не могу се чак ни по форми назвати апелационим судом: не само да није било проучавања одлука црквених судова донетих против Филарета Денисенка и Макарија Малетича, већ ни елементарног упознавања са биографијама ових лица. Тако је Патријарх Вартоломеј писао о жалбама које је добијао „од некада Кијевског господина Филарета, а такође… од некада Лавовског господина Макарија“,[11] иако је у време ступања у раскол Николај Малетич био ожењен протојереј.
У настојању да прошири обим својих измишљених права и створи нове преседане, Свети Синод Цариградске Патријаршије је 17. фебруара 2023. године „поништио“ уредно одобрену одлуку црквеног суда Виленске епархије о лишавању свештенства петорице свештенослужитеља због канонских преступа које су починили и, по препоруци Патријарха Вартоломеја, „вратио“ их у некадашње црквене степене. Истовремено, и поред уверавања о „темељном проучавању предмета који се разматрају“, Свети Синод Цариградске Патријаршије није располагао материјалом судских спорова и ослањао се искључиво на личне изјаве поменутих свештенослужитеља, које су једнострано одражавале њихова мишљења и интересе.[12] 27. јуна 2023. године, на сличан начин, без проучавања судског материјала, на основу личне молбе, клирик Московске епархије „враћен“ је у свештенство, иако процес лишавања чина, покренут од стране епархијског црквеног суда није завршен (одобрење пресуде Патријарха Московског и све Русије у време разматрања питања у Цариграду није уследило).[13]
Проширујући своје незаконите радње, Свети Синод Цариградске Патријаршије је 25-26. априла 2023. године разматрао жалбе двојице клирика Православне Цркве у Америци, који су због канонских преступа које су починили подвргнути забранама од стране Црквеног суда своје Помесне Цркве.
Најопаснија ситуација се ствара када сваки клирик, који крши свете каноне и који је лишен чина у својој Помесној Цркви, може да уложи жалбу Цариграду и добије „враћање у чин“. Штавише, од таквих клирика може се створити структура Цариградске Патријаршије на канонској територији друге Помесне Цркве.
НАПОМЕНЕ:
[1] Цитат из одлуке Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра 2018. о прихватању у заједништво Филарета Денисенка и Макарија Малетича.
[2] „Ако који клирик има какву расправу са другим клириком, нека не обилази свога епископа и нека се не обраћа светским судовима, него нека најпре поведе посао код свога епископа, или, уз приволу епископа, код оних нека се суд води, које и једна и друга страна изаберу; а који преступи ово нека подлегне казнама по правилима. Ако клирик има распру какву са својим, или са другим епископом, нека се суди пред епархијским сабором. Ако пак епископ или клирик има какав спор са дотичним епархијским митрополитом, нека се обрати егзарху велике области (дијецезе), или престолу царскога Цариграда, и код њега нека се суди.“ (из 9. канона IV Васељенског Сабора).
[3] Из тумачења 17. канона IV Васељенског Сабора. Видети: Епископ Никодим (Милаш). Правила Православне Цркве са тумачењима. М., 1996. Т. 1. С. 374.
[4] Пидалион. Тумачење 9. канона IV Васељенског Сабора.
[5] Εγκύκλιος της μιας αγίας καθολικής και αποστολικής εκκλησίας επιστολή προς τους απανταχού ορθοδόξους. Εν Κωνσταντινουπόλει, 1848. (§ 14)
[6] Истовремено, покајници у расколу су јавно скинули своје панагије – знаке епископског достојанства.
[7] Упркос значају Сабора 1998. у Софији, потребно је напоменути да се положај Патријарха Вартоломеја који је њиме председавао није одликовао канонском чистотом. Председавајући се залагао за прихватање „по крајњој икономији“ у заједницу „архијереја“ који су у расколу примили посвећење од лица лишених достојанства и изопштених из Цркве, док се већина учесника Сабора залагала за њихово прихватање кроз канонску хиротонију. Овакав став се огледа у посебном мишљењу Светог Синода Руске Православне Цркве у вези са одлукама Сабора Предстојатеља и Архијереја Помесних Православних Цркава у Софији.
[8] Види 5. канон Сардикијског Сабора.
[9] 14. канон Сардикијског Сабора: „Али, пре но што се марљиво и верно све по реду не испита, одлучени од општења не може, пре разрешења те ствари, сам себи присвајати општење.“; 29. (38) канон Картагинског Сабора: „Сабор такође установљује: да који због своје кривице у служби буде лишен заједнице, био он епископ или ма који други из клира, пак се усуди док је још изван заједнице и пре него што је оправдан, да ступи у заједницу, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду“ итд.
[10] 15. канон Антиохијског Сабора: „Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.“; 105 (118) канон Картагинског Сабора: „Ко је одлучен од заједнице…, па се поткраде и оде преко мора, у тамошње земље да би га примили у тамошњу заједницу, подвргава се низвргнућу из клира“. Канонска посланица Картагинског Сабора папи Целестину: „Они који су у својој епархији били одлучени од заједнице, немој да се Твојом светошћу намерно, и као што не треба, примају у заједницу… Без обзира какви се послови појавили, сви морају бити анализирани у дотичним местима.“
[11] Писмо Цариградског Патријарха Вартоломеја Патријарху Московском и све Русије Кирилу бр. 1119 од 24. децембра 2018.
[12] Саопштење Генералног секретаријата Светог и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије од 17. фебруара 2023. године на жалбу свештенства из Литваније.
[13] Саопштење о раду Светог и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије од 28. јуна 2023.
