Увод
Сабравши се на заједничку молитву и братско општење у Духу Светом код часних моштију преподобног Сергија Радоњешког у древној Светотројичкој лаври коју је он основао, ми, архијереји Руске Православне Цркве, не можемо ћутке прећи преко тужне поделе која се сада дешава у православном свету, генерисане погрешним поступцима Цариградске Патријаршије и новим учењима, која шире њен Предстојатељ и званични представници. Сматрамо својом дужношћу да дигнемо глас у одбрану православног учења о Цркви, обраћајући се како нашој богољубивој пастви, тако и сабраћи архипастирима православног света.
Иза расколничких дела цариградских јерараха у Украјини, која су поделила православну светску породицу, крију се новотарије у учењу о Цркви, које су интензивно усађивали исти ти јерарси, а које су усмерене на рушење постојећих канонских темеља. Нови концепт првенства Цариградског Патријарха, представљеног као земаљског поглавара Васељенске Цркве, додељује му права и привилегије које далеко превазилазе права било ког другог Предстојатеља Помесне Православне Цркве и крше канонска права других Цркава.
Још 2008. године, Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, у дефиницији „О јединству Цркве“, сумирао је главне тезе новог еклисиолошког концепта представника Цариградске Цркве, напомињући да је овај концепт заснован на разумевању појединачних канона (пре свега 9, 17. и 28. канона IV Васељенског Сабора), које Православна Црква не дели у потпуности, и постаје изазов свеправославном јединству.
Према овом концепту:
а) само она Помесна Црква која је у општењу са Цариградским престолом припада васељенском Православљу;
б) Цариградска Патријаршија има искључиво право црквене јурисдикције у свим земљама православне дијаспоре;
в) у овим земљама само Цариградска Патријаршија заступа мишљења и интересе свих Помесних Цркава пред државном влашћу;
г) сваки архијереј или клирик који служи ван канонске територије своје Помесне Цркве налази се под црквеном јурисдикцијом Цариграда, чак и ако он сам тога није свестан, и стога, ако жели, може бити примљен у ову јурисдикцију без отпусне грамате;
д) Цариградска Патријаршија утврђује географске границе Цркава и, ако се њено мишљење по овом питању не поклапа са мишљењем одређене Цркве, може успоставити сопствену јурисдикцију на територији те Цркве;
ђ) Цариградска Патријаршија једнострано одређује која аутокефална Помесна Црква може, а која не може да учествује у међуправославним догађајима.
Сабор је констатовао да овакво гледање Цариградске Патријаршије на сопствена права и овлашћења улази у непремостиву противречност са вековном канонском традицијом на којој се заснива постојање Руске Православне Цркве и других Помесних Цркава. Сабор је прихватио да се сва поменута питања могу коначно решити само на Васељенском Сабору Православне Цркве, а пре тога позвао Цариградску Цркву да, све до свеправославног разматрања ових новотарија, буде опрезна и уздржи се од корака који би могли да униште православно јединство. Ово се посебно односило на покушаје ревизије канонских граница Помесних Православних Цркава.
До данас су тврдњама Цариграда на које је указао Архијерејски Сабор 2008. године, придодате нове тврдње. Конкретно:
а) Цариградски Патријарх инсистира да он има право да разматра жалбе на судске одлуке донете у било којој другој Помесној Православној Цркви и донесе коначну одлуку о њима;
б) Цариградски Патријарх сматра да има право да се меша у унутрашње ствари било које Помесне Православне Цркве уколико процени да је то потребно;
в) Цариградски Патријарх изјављује да је овлашћен да укине канонске забране наметнуте другим Помесним Црквама, „да врати у достојанство“ лица која су изгубила архијерејско достојанство због одступања у раскол;
г) штавише, лица која никада нису имала ни привид канонске архијерејске хиротоније (на пример, рукоположени од свргнутог епископа и бившег ђакона који се претварао да је епископ) „враћају се у достојанство“ одлуком Цариградског Патријарха;
д) Цариградски Патријарх сматра да има право да прими у своју канонску јурисдикцију свештенослужитеље било које епархије било које Помесне Цркве без отпусне грамате;
ђ) Цариградски патријарх себи присваја искључиво право иницијативе у сазивању свеправославних сабора и других значајних свеправославних догађаја;
е) на крају, супротно међуправославним споразумима постигнутим у току припрема за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који сугеришу да је давање аутокефалности појединој Помесној Цркви могуће само уз сагласност свих општепризнатих Помесних Цркава, Цариградски Патријарх изјављује да има искључиво право да проглашава аутокефалност нових Помесних Цркава, укључујући и оне које нису под јурисдикцијом Цариградске Цркве, без сагласности Предстојатеља и Сабора других Помесних Православних Цркава. Истовремено, сам појам аутокефалности тумачи се тако да заправо значи потчињавање аутокефалне Цркве Цариградској Патријаршији.
Ова одступања од православне еклисиологије, када су преведена са теоријске на практичну раван, довела су до дубоке кризе светског Православља. Непосредни узрок кризе била је инвазија Цариградске Патријаршије на Украјину. Овај антиканонски и злочиначки чин, за који је лично одговоран Цариградски Патријарх Вартоломеј, добио је одговарајућу оцену у саопштењима Светог Синода Руске Православне Цркве од 14. септембра и 15. октобра 2018. године, од 26. фебруара 2019. године, као и у указима Светог Синода од 28. децембра 2018. године (журнал бр. 98) и 4. априла 2019. године (журнал бр. 21).
Посета Патријарха Вартоломеја Кијеву, која је уследила 20-24. августа 2021. године, добила је канонску оцену на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 23-24. септембра 2021. године, који је одлучио: „Да се долазак у Кијев Цариградског Патријарха Вартоломеја са лицима која га прате без позива Патријарха Московског и све Русије, митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија и легитимних архијереја Украјинске Православне Цркве, сматра грубим кршењем канона, посебно 3. канона Сардикијског сабора и 13. канона Антиохијског сабора“ (журнал бр. 60). Међу недавним антиканонским посетама Патријарха Вартоломеја, треба поменути и посету Литванији 20-23. марта и Естонији 16-20. јуна 2023. године.
Покушаји Цариграда да убеди све Помесне Православне Цркве у исправност својих поступака нису донели очекиване резултате.
У међувремену, Цариградски Патријарх Вартоломеј је већ најавио нове антиканонске акте. Конкретно, 21. марта 2023. године, на састанку са премијером Републике Литваније у Вилњусу, изјавио је: „Данас се пред нама отвара нова перспектива, као и могућност заједничког рада на стварању егзархата Васељенске Патријаршије у Литванији“.[1] Тако се спрема још једна инвазија на канонску територију Руске Православне Цркве.
Будући да се незаконите радње Цариграда настављају, а идеје које искривљују православно учење о Цркви и даље развијају, сматрамо својом дужношћу да своју паству подсетимо на основне принципе на којима је православна еклисиологија вековима грађена, и да сведочимо свој православној Пуноћи нашу верност овим непроменљивим принципима. Управо њихово кршење од стране Цариградског Патријарха Вартоломеја изазвало је раскол у светском Православљу.
НАПОМЕНЕ:
[1] Погледајте публикацију “Το Οικουμενικό Πατριαρχείο στην Λιθουανία“ на сајту “Фос Фанариу“ (https://fosfanariou.gr/index.php/2023/03/21/to-ecun-patriarxeio-stin-lithouania/)
