Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

ПОГРУЖАВАЈМО СЕ У МОЛИТВЕНО ИСКУСТВО СВЕТИХ

У прошлој беседи сам говорио да, ако немамо дубоко лично религијско искуство, можемо да се молимо молитвама које су се откидале из душа Светих. Али одмах се поставља питање о томе како да саучествујемо, не у речима – ово и није тешко, него у оном искуству које се садржи у овим молитвама. Већ сам навео пример да ово можемо да учинимо исто као и када пажљиво слушамо велика дела музичких композитора. Она у сваком смислу превазилазе наше искуство. Не само у музичком смислу, наравно. Међутим, њихово доживљавање света, дубина њихове осетљивости, способност да се овај доживљај света изрази звуком и хармонијом, да се унесе дисхармоније које не разарају смисао и склад, већ га, напротив, истичу и чине слику живота и искуства реалном – ево ово искуство можемо да преузмемо од њих. Ми то немамо у себи, и често и не доживљавамо живот као они. На овај начин можемо да се укључимо у молитву Светих.
Можда ово могу да објасним на другом примеру. Дешава се да је дете заборављено негде у углу примаће собе док одрасли разговарају. Оно слуша Прво слуша разговор одраслих и он му изгледа неразумљиво и бесмислено: зашто они стално говоре о стварима које су њему потпуно неприступачне! Онда одједном неко почне да говори и њему све постаје јасно: овај човек нешто прича и кроз ову причу до детета допире схватање живота овог човека, оно нешто може да схвати, оно слуша и свом душом се одазива: „Да, тачно тако, то је тако, истина је!..“ А затим разговор поново постаје „одрастао“ и оно престаје да га схвата. Са времена на време одрасли говоре ствари које оно никако не може да схвати, које не само да превазилазе његово искуство, већ су, чак, и у супротности са његовим искуством.
Исто се дешава и са нама када пажљиво читамо и слушамо молитве Светих. Они су као одрасли, а ми смо као деца. Њихово искуство нас понекад бесконачно превазилази. Међутим, ако почнемо пажљиво да слушамо, са интересовањем, не трудећи се да се прилагодимо него се трудећи да схватимо све оно што нам је доступно и да одреагујемо на оно што нам је недоступно, наша молитва ће постајати све дубља, истанчанија и истинитија.
Понекад ћемо одговарајући и одазивајући се на молитву Светога, рећи: „Амин!“ што значи: „Да, да, то је истина! Свом душом се слажем са тим!“ С времена на време ће нам његова молитва поново постати несхватљива, и тада можемо да кажемо: „Господе, не схватам! Како је то могуће?“ С времена на време израз као што је: „Ја сам највећи грешник на свету“, који излази из уста човека за којег знамо да је Свети нама изгледа потпуно неумесно, и ми ћемо рећи: Господе, то не може бити, и ја ово не могу да кажем за себе, не осећам се грешним!“
Ето, тада ће наша молитва бити истинита, тада ћемо моћи да приступимо молитвама светих људи не трудећи се да се у њих укључимо вештачки, да се претварамо да су те речи лично наше, већ да их употребљавамо тако да о себи кажемо истину и од светог човека сазнамо више истине него што смо до тада знали. Онда ће се наше знање проширити, почећемо да схватамо више него што смо схватали, схватаћемо бар то да постоје људи чије искуство је дубље и веће од нашег, као што схватамо када пажљиво слушамо предивну музику или се загледамо у слику великог мајстора. У следећој беседи ћу рећи још нешто мало више о томе, а засад размислите о оним молитвама које знате и упоредите се са њима, покушајте да познате људе који су их писали на основу њихових речи и њиховог искуства.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *