Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

МОЛИТВА ЈЕ СУСРЕТ СА БОГОМ ЖИВИМ

О молитви се увек мора говорити са опрезом и тим пре је немогуће држати „предавања“ о молитви. Може се говорити о молитви зато што се без речи проповеди срце не распламсава, али се то не може назвати предавањем. Због тога ћу вам поверити нешто што сам, како ми се чини, сазнао и из свог живота и из искуства других, а ви то прихватите, примените у свом искуству, размислите, проосећајте и донесите плодове веће од оних које ја могу да донесем. Прво што бих хтео да кажем јесте да у молитви тражимо сусрет са Богом. И често до овог сусрета покушавамо да дођемо очајничким напором, а на крају то не постижемо зато што не тражимо оно што би требало да тражимо.
Сваки сусрет представља изузетно велику одговорност, а сусрет са Богом поготово. Чак се ни са човеком не смемо срести неодговорно: једном се сусревши са човеком ми на известан начин заувек сносимо одговорност за оно што смо дали и за оно што смо примили. Чак и тренутан сусрет, чак и наизглед случајан сусрет оставља трага у нама. И овај сусрет даље у нашем животу наставља некако да звучи, нова струна је одјекнула у нашој души, нека нова искрица се разгорела, нова нијанса живота се родила у нама од тога што смо се срели са нечијим срцем, с нечијим умом, с нечијом личношћу, И ако ово важи за људску личност тим пре је то тачно и важи у погледу Бога. Сусрет са Богом је увек нешто што личи на Страшни суд. Прилазиш Богу, стајеш пред Њега лицем у лице са Њим, и шта? Одлазиш или осуђен или оправдан, средине нема и не може бити. Зато је тако важно како прилазимо Богу, ради чега и са каквом намером Дакле, на ивици овог сусрета стоје речи духовних наставника, на пример, Св. Теофана Затворника, који нам говори да у молитви Богу треба да поклонимо максималну пажњу, све страхопоштовање за које смо способни и жељу за покајањем. Ево са чим увек можемо да приступимо Богу.
Максималну пажњу – зато што ступамо у област која захтева толико одговорности и која је толико значајна да не смемо да заборавимо речи Апостола: „Пазите, опрезно поступајте“ (Еф. 5, 15). Ово је ивица суда, то је приближавање ватри, сетите се молитве пре Св. Причешћа: „Нека не будем сажежен“. Морамо да поклонимо Богу све страхопоштовање за које смо способни. Односно, треба да знамо Коме прилазимо, треба да Му прилазимо промишљено, са трепетом, строго. Ово би било лако кад би нам на основу вере или макар тренутног искуства било јасно да стојимо пред лицем Живога Бога. Када би одједном, овде и сада, пред нас стао Христос наша пажња би се без икаквог напора сабрала и страхопоштовање и трепет би испунили нашу душу. Као што је о томе говорио Св. Јован Кронштатски у једној беседи са свештеницима: „Можемо да будемо непажљиви и без страхопоштовања само због тога што нам недостаје вера, односно увереност у невидљиве ствари, увереност да стварно стојимо пред лицем Живога Бога.“
И на крају, шта има за циљ овај сусрет? Зар ми, знајући да смо такви какви смо, можемо да приступамо Богу V нади да ћемо одмах да ступимо у рајско блаженство и доживимо мистичко искуство, екстазу? Не. Када бисмо само јасно схватали какви смо ишли бисмо к Богу, молећи Га да нас прво учини богопријемчивима, способнима за овај сусрет, да очисти наша срца, да просвети наш ум, исправи нашу вољу, да нас учини целомудренима и да нам тек онда приђе. Немојте мислити да су ово само апстрактна мудровања, моја или неког другог. Размислите о ономе што нам у том смислу говори само Јеванђеље. Сећате се како је после чудесног улова рибе, апостол Петар, када је одједном свим својим бићем схватио Ко му је наредио да баци мрежу са десне стране брода, пао пред Христове ноге и рекао: „Иди од мене, ја сам човек грешан“. Да ли нам се често дешавало да осетимо да смо грешни и недостојни Господње блискости толико, с таквом искреношћу и с таквом унутрашњом истином да бисмо рекли Господу: „Иди, Господе, нисам достојан да Ти будеш са мном у мојој судбини, у мом животу у овом тренутку у којем се сад налазим…“ Ово не значи да ми жарко не желимо да, као што је то било са апостолом Петром, Христос неће испунити ову страшну и смирену молбу пуну страхопоштовања, али зар смо икада дошли до такве трезвености да то схватимо и тако поступимо?…
И још нешто: обузима нас потреба и ми молимо и преклињемо Господа да дође. Да ли се заиста сећамо како је некада капетан пришао Спаситељу и молио Га да исцели његовог слугу? Христос је на његову молбу одговорио: „Доћи ћу и исцелићу“. А овај ће: „Не, Господе, ти само реци реч и оздравиће слуга мој…“ Он се устезао да узнемири Учитеља, толико дубоко је било његово страхопоштовање и свест о томе да је довољна једна реч, да чак није потребно ни Христово присуство на том месту. Зар нас сви ови људи из старог Израиља, многобошци и грешници не уче томе са колико страхопоштовања и са каквом вером морамо да се односимо према овом сусрету и молитви?
Да, дешава се да бисмо морали да осећамо да смо ван Царства Божијег, и онда бисмо могли као упорна удовица (Лк. 18, 1-7) да куцамо на врата Раја, да се молимо да нам се ова врата отворе. А ми у машти често већ улазимо у Рај иако смо у стварности далеко од њега. И оно што бисмо могли да УЧИНИМО за своје спасење – и молитвено и подвижнички, ми не чинимо: „Пред дверима храма Твојег стојим, и не одступам од страшних помисли…“ Пред вратима храма, изван тајне богоопштења, богозаједничења, причешћивања и без учествовања наше природе у Божијој. И ми тога нисмо свесни. Превише смо духовно неискусни, али смо, такође, и превише лакомислени. Ево где почиње молитва: стани и постани свестан да без обзира на то колико да си богат Божијом милошћу, ипак стојиш изван дворца Господњег. Са каквим умиљењем вапијемо за време поста: „Украшени дворац Твој видим, Спасе мој; али одећу немам да уђем у њ…“
Да, певамо, и бивамо ганути, а истовремено не схватамо да стојимо ван дворца Господњег, зато што је она слава и оно чудо у којем се налазимо толико велико да нам се чини даје то већ рај, а то је само додиривање краја ризе Христове – ризе Спаситеља Христа, Који по нашој земљи хода и око Којег је тако тихо и тако дубоко, око Којег се рађа живот.
Дакле, када будемо размишљали о сусрету више треба да тражимо живо покајничко осећање него насладу. Покајање почиње од унутрашњег преокрета. Покајање је такав преокрет у души када човек који је стајао боком или леђима окренут Богу почне да гледа у Његовом смеру. Начинивши овај преокрет морамо стајати са осећањем страхопоштовања и са трепетом молити Бога: „Господе, промени ме, учини ме толико другачијим да бих могао да се сретнем са Тобом лицем у лице не на суд, не на осуду, већ на исцељење душе и тела, на обнављање, на нови живот!..“
Рећи ћете: „А зар ми нисмо Хришћани, зар у нама нема свих особина које овај сусрет чине природним?“ Не, не увек. Сада не говорим о греху, зато што грех није непремостива препрека између Бога и нас. Никакав грех не може бити непремостива препрека између нас и нашег Спаситеља само ако завапимо из дубине нашег пада, из дубине нашег бола, из дубине ужаса због тога што смо тако дубоко пали. Међутим, између Бога и нас често стоји лажна врлина, и стоји запањујућа отуђеност од Бога. Навешћу вам један пример од многих који ми падају на памет. Дође код мене пре једно осамнаест година већ одрастао човек, старији од мене, седе испред мене, заплака се и рече: „Оче Антоније, покажите ми Бога, не видевши Га не могу да верујем, а без Њега не могу да живим. Више од двадесет година Га тражим и не могу да Га нађем…“ Рекох му тада: „А да ли сте се некад замислили над тим како је милостив Бог што до сада никад није стао пред вас у свој величини и није затражио одговор за оно чиме је испуњен ваш живот и чиме је испуњена ваша душа?“ Он ми одговори: „Моја душа је испуњена само жудњом за сусретом са Њим…“ Тада се помолих и рекох: „Чак и кад бих и могао да вам покажем Бога ви не бисте могли да Га видите…“ Он се успротиви: „Докажите ми. Шта је између мене и Њега, каква препрека?“ Онда му поставих питање које од тада често постављам људима: „Има ли у Светом Писму нека прича, или место, или изрека, која вас дира више од свега?“ Не колебајући се рече ми: „Да, у осмој глави Јеванђеља по Јовану прича о жени ухваћеној у прељуби. То ме највише дира и погађа…“ А онда му предложих да неколико минута размисли и да замисли себе у следећој ситуацији: дакле, вратио сам се у онај дан који је описан у Јеванђељу, присуствујем ономе што се догађа. Ко сам ја? Христос Који све схвата и може свакога да спаси? Или ова жена, која одједном својим очима види шта је грех, види даје грех заиста смрт, и ужас, и стид, и страх? Или један од апостола који са надом очекује да ће се десити немогуће, да ће Спаситељ изговорити такву реч од које ће проћи ужас и почети вечно пролеће? Или један од оних који већ стоје са камењем – ко си ти?“ Неколико тренутака је размишљао, па ми рече: „Видим себе као јединог Јудеја који није отишао после Христових речи и који је каменовао ову жену…“ Тада сам му рекао: „Захвалите Богу што вам Он не да да се сретнете са Њим. Ви не само да не можете да Га видите – ви са Њим немате ништа заједничко, када бисте Га видели то би био последњи суд над вама, зато што је суд без милости над оним ко нема милости (Јаковљ. 2, 13).
Он оде. Од тада је прошло осамнаест година. Крстио сам га пре две године. Али, он се готово шеснаест година борио и трагао, и на крају је стао на место жене ухваћене у прељуби која је знала да је згрешила, да јој нема опроштаја да јој нема оправдања и која је оправдање Крвљу Христовом примила као чудо.
Ево због чега тако често не можемо да сретнемо Господа. Он нам не да да Га сретнемо на суд или на осуду. И ми себи не дамо да Га сретнемо зато што свете странице јеванђељске читамо доживљавајући их у својим емоцијама али не поредећи их са својим животом. Остајемо и ганути и непромењени истовремено. Наше срце је затворено, очи не могу да виде – и до сусрета не долази. Међутим, кад бисмо само стали на место ове жене срели бисмо и Христа и милост и живот вечни.
У вези са питањем сусрета постоји још једна ствар. Ви вероватно знате да сусрет између људи бива дубок и плодоносан само онда када су оба човека која се срећу искрена, када се они срећу и не скривају се, не бране се један од другог. Тада долази до сусрета, понекад задивљујуће дубоког. Дакле, размислите, свако о самом себи: са колико искрености и унутрашње истине стајемо пред Бога? Зар не идемо Богу често као прерушени, зар не долазимо Богу трудећи се да изгледамо онако како мислимо да Бог жели да изгледамо? Ово се понекад назива добром црквеном извежбаношћу, понекад се сматра да је то овладавање дисциплином и својим расположењем. А то би најчешће требало једноставно назвати претварањем. Претварање нас не води путем који иде ка Богу. Размислите о себи, свако од вас, колико различитих и инфериорних личности представљате у току једног јединог дана. Какви сте, на пример, у тренутку када заборављате да Бог постоји и кад вам савест заспи или је некуда отерате. Размислите о томе какви бивате кад вас одједном обузме мисао да сте пред Лицем Божијим. Или једноставније, размислите какав низ личности представља вашу личност у току једног дана. Како се понашате, на пример, у присуству митрополита Никодима и како се понашате према својим пријатељима, како се понашате на улици кад нико не зна ко сте, или у цркви кад сте у стихару, итд. Могло би се навести доста таквих примера, смешних или тужних, у зависности од тога колико човек има маште или искуства. Дакле, долази тренутак када треба да станете на молитву. Која од ових лажних личности треба да стане пред Бога? Она која је пре два сата пред митрополитом Лењинградским и Новгородским стајала у ставу „мирно“, или она која је заборавивши и на митрополита Лењинградског и Новгородског, и на Бога, и на савест, урадила нешто лоше? Или нека друга личност која се у међувремену појавила? Ово је стварно тако. Како наћи себе, са којом од ових личности стати пред Бога? Ниједна од њих нисте ви у правом смислу. При малим одступањима човек још може себе да нађе, али има људи који се толико навикну да играју неку улогу у животу да касније више не могу да нађу себе. Они су се толико слили са ликом који су сами измислили да се никад не срећу са правим собом. Бог негде у њима види правог Ивана, Петра и Марију, а они сами више то не могу. И тада се поставља питање како се онда треба молити? Стајеш на молитву, а ипак не стајеш свом душом и свом личношћу својом. Она се не може наћи у гомили ових лажних ликова и разних маски. Управо над овим треба да радимо ради молитве више него на самој молитви. Упражњавање молитве, наравно, постепено узводи све ближе и ближе површини право Ја, правог човека. Али, како би то споро било кад се човеку не би помагало споља! Ето, понекад себи постави питање: Како онда да пронађем и откријем самог себе?
Има тренутака, Богом даних, иако не увек и благодатних, када одједном избија ова права личност – тренутака када смо затечени. На пример, обузме ме јарост и моје право Ја само кипи и сви га виде, и чак и ја сам могу да га откријем. Или, изненада наиђе туга, толико права и толико истинска да те се више уопште не тиче шта о теби мисле. Тада одједном постајеш онакав какав јеси, понекад накратко, понекад и надуго, понекад – заувек – у зависности од тога каква је несрећа, колико она уздрма човека, колико дубоко изоре душу колико разруши површинске окамењене слојеве. Понекад на нас тако делује радост, радост која толико ликује да се ничим не може задржати: нека се људи смеју, нека мисле шта хоће – цар Давид је играо пред ковчегом од ове радости (2 Сам. 6, 16). Смејали су се… Па нека. Баш у таквим тренуцима човек у самом себи може да ухвати нешто право. Међутим, не пролази читав живот у томе да се дешавају изненадне и незадрживе експлозије гнева или туге без икакве светле тачке, или радости која чини да будемо ван себе. А шта да се ради у друго време? Како да тражимо себе? Где је онај истински човек који може да стоји пред Богом, који може да се моли, који у свој истини своје греховности и своје устремљености ка Богу, свога богоборства и свога поклоњења Живоме Богу, свог трагања и битовања може да стане пред Бога? Постоји једноставан начин, али он, као и све једноставне ствари захтева упорност и улагање напора. У заносу не могу да се раде једноставне ствари, у заносу се могу радити само компликоване и ретке ствари.
Вероватно многи од вас, исто као ни ја, нису веровали у Бога и срели су се са Јеванђељем једног дана када је оно било ново, када смо му прилазили без предрасуда – ни за ни против, него са способношћу да поштено погледамо и поставимо себи питање: прихватам ли или одбацујем? Кад читамо Јеванђеље има места која нам у датом тренутку врло мало значе. Ако смо верници ми кажемо: „Ако тако говори Јеванђеље, значи да тако и јесте,“ и смирујемо се, зато што нам се чини да је то речено неком другом, срце нам не закуца брже. Има других места за која бисмо, уколико бисмо били крајње поштени рекли: „Не, не Господе, иако Ти то говориш: не!..“ Сећам се једне наше парохијанке, не баш претерано побожне, кад сам држао предавање о заповестима блаженства после којег је био вођен разговор. И сећам се њених речи: „Владико, ако ви то називате блаженством, нека вам тако и буде, а ја ћу проживети и без тог блаженства. Да будем гладна, да ми буде хладно, да ме прогоне – не!..“ Ево искреног одговора. И мислим да бисмо често, када бисмо били мало поштенији и мало мање „благочестиви“ (под знацима навода), то јест, кад бисмо се мање претварали пред Богом и пред самима собом, поштено рекли: „То је за Свете, то је за друге, а ја ћу и без тога проживети!..“
Међутим, има и других места – њих можда нема тако много, али су она толико драгоцена у нашем животу, која нас погађају право у срце. Сећате се речи путника који су ишли у Емаус: „Зар није наше срце горело у нама док нам је Он говорио на путу“ (Лк. 24, 32)? – ето таквих места. Може се десити да човек има једно такво место у Јеванђељу, реч коју је Христос рекао лично њему и коју он прихвата свим срцем, свом душом, свом снагом и свим разумом – са онолико срца, душе и разума колико има у том тренутку. Такође треба узети у обзир да је све ово у нама ограничено. Али, колико имам снаге – да, прихватам, колико имам срца – трепери, колико имам душе – гори, колико имам воље – пренула се, колико имам разума – сија, искри се од ове вечне светлости! Управо ова места треба подвући. Зато што нам ова места показују по чему смо већ сад блиски Богу душом, о чему Он и ми мислимо исто, осећамо исто, итд. Оваква места треба да обележимо зато што нам та места показују и указују на делић где се сусрет између Христа и нас већ одиграо негде у дубини.
Ипак није довољно да само забележимо. Може човек да примети, да доживи и сачува у бележници. Међутим, када пронађеш такво место сматрај да уколико поступиш у супротности са овим речима Спаситељевим поступаш супротно сопственој природи, убијаш у себи оно што је већ по образу Христовом, што је већ „христообразно“, истинито и вечно, што већ припада Царству Божијем. И узми себи за правило да ако у нечему другом и грешиш немој никада згрешити против овог унутрашњег закона своје сопствене природе. И ако тако будемо поступали, ако нађемо ону изреку која у себи садржи сву нашу, још увек незнатну, малу и ништавну сличност са Богом можемо да почнемо да растемо. Притом није обавезно да се боримо против нечега, већ управо треба да дамо нечему да расте, да приступамо животу стваралачки. И тада ће се на путу наћи тешкоће, али се тада више нећемо борити просто тако, зато што је то речено у Јеванђељу, него зато што знамо да ћемо ако се не будемо борили – умрети, у нама ће умрети нешто што је већ живо, уништићемо неку особину која припада Христовом Лику. У оној мери у којој ово чинимо постепено ће почети да нам се откривају и друге сличне црте и почећемо себе да видимо као стари добри портрет који су касније, из столећа у столеће рестаурирали неки несрећници који су га унаказили, али овде постоји нека оригинална црта, овде препознајем руку мајстора, овде има нека истина. И постепено, препознајући једно па друго, овај портрет и лик се може чистити док не постане сличан Богу, док не постане образ и подобије Божије.

* * *

Има још једна ствар о којој бих желео нешто да кажем. Већ сам рекао да сусрет зависи од тога да ли су два човека или две личности које се срећу обе истините и обе искрене. Малопре сам говорио о човеку који иде ка Богу. Међутим, дешава се да ми успевамо да и Самог Бога учинимо нереалним за себе. Знате како то бива у животу када човек среће разне људе и заборављајући на човека види само функцију. Рецимо, када дечака зову код директора на разговор или када те као војника виши чин позове на „читање буквице“ – тада не видиш човека. У једном онда видиш само звање директора, у другом видиш еполете и испада: коме част – част, коме страх – страх. Истина је да се то дешава, али ту нема ничег другог осим страха и мало части. А често је врло важно погледати сабеседника у лице и видети у њему човека.
Није сада ни место, а и била би то дуга прича, али ово сам осетио једном када су ме ухапсили у метроу за време немачке окупације. Бог ми је помогао да погледам и видим да је онај ко ме је ухапсио – човек, а не само полицајац. И повео се разговор, и био сам пуштен. Међутим, често се дешава да не срећемо човека зато што га заклања његово звање, наш страх и наше предрасуде, итд.
С Богом је исто тако. Ако створиш у себи лажни образ Божији доћи ћеш да се молиш и молићеш се управо овом лику. Створи у себи лик Бога као немилостивог Судије и пробај да Му се молиш са нежношћу, љубављу и поверењем – неће бити никаквог успеха. Дешава се да скупљајући о Богу некакве појмове ми од њих стварамо слику и, чак, потпуно складан лик у којем нема ниједне лажне црте зато што су све црте узете из Светих Отаца, из Светог Писма и из литургијских песама. Али пошто смо ми ово скупили у заокружени лик не оставивши никакву могућност за оно што нам је непознато онда смо овај лик претворили – нека је он и у мислима или у виду слике, у идола. О овоме је већ у четвртом веку писао, чини ми се Григорије Богослов – о опасности да се стварни Бог замени нашом представом о Богу, која уместо да нас некуда води стоји као преграда и зид, заправо као идол пред којим ћемо се молити, којем ћемо служити, али који никада неће бити истински Бог. Управо ово објашњава зашто нас и Оци Цркве и сви духовни наставници уче да о Богу морамо да сазнајемо све што можемо, али када стајемо на молитву морамо да стајемо пред Бога без замишљања икаквих ликова, без икаквих представа. Могло би се рећи овако: оно што знамо о Богу мора да нас стави пред Њега у тренутку молитве, али ми морамо стајати пред Богом Којег још нисмо познали у свој Његовој бесконачној сложености, једноставности и непојмљивости. Ако станемо пред Бога овако онда све постаје могуће. Онда Он може да нам се открије данас онако Каквим Он жели да Га данас доживимо. Он данас може да нам открије Себе страхом и трепетом, а сутра милошћу. Међутим, ми морамо да научимо да приступамо Богу и чекамо да нам се Он открије Онакав Какав Он пожели да данас буде пред нама. Ако будемо тражили само неко прошло искуство или Оног Бога о Којем тако дивно пише Св. Симеон Нови Богослов трудићемо се да се вратимо јучерашњем дану којег више нема и никада га у нашем искуству неће бити, или искуству другог човека које никада неће постати наше искуство. Ово је врло важно.
Уколико се придржавамо ових елементарних правила можемо да се сретнемо са Богом. Где? У нашим дубинама. Не негде испред нас или изнад нас или око нас, већ у срцу, у ономе што Оци Цркве и Свето Писмо називају срцем човека у оном срцу које они називају дубљим срцем. Дубоким до те мере да ништа створено не може да га испуни, у оном срцу које је толико дубоко да само Бог може да га испуни до краја и прелије се преко његових ивица. Међутим, овај сусрет започиње, као што сам говорио на почетку, од сазнања нашег сиромаштва, од свести о томе да смо изван раја, да су чак и они одблесци и она светлост у којој живимо светлост која се распростире из рајских двораца, као се што по снегу простире светлост из прозора, али ипак то није дворац. Ако ово доживимо, онда ћемо са страхопоштовањем, трепетом и пажњом молити Бога да Он очисти ово срце, зато што ће само чисти срцем Бога видети, да Он Својом Крвљу очисти нашу греховност, да учини да учествујемо у Његовом животу, и тек тада, сећајући се апостола Петра на дан улова рибе, сећајући се капетана, сећајући се свих оних који су се са толико трепета и страхопоштовања односили према Богу моћи ћемо да постанемо такви да Он може да отвори врата и каже: „Уђи у радост Господа својега“ (Мт. 25, 21).
Још ћу нешто рећи о срцу човековом, о месту где се може срести Бог. Ово је проблем великог броја младих сада, нећу да кажем да је то проблем само младих, али је несумњиво пре свега њихов проблем, и мислим да то није само на Западу. Где човек да тражи Бога кад жели да се моли? На небу Га неће наћи; сећате ли се како су Анђели Апостолима после Вазнесења рекли: „Што гледате горе?“ Тамо Бога неће видети. Бесмислено је да Га тражи негде замишљајући пред собом Његово присуство, зато што ма колико да Га човек замишља пред собом од тога се Његово присуство не увећава нити умањује. То није Он него моја машта. Ако Га тражи на икони, ако Га тражи гледајући ка олтару, тамо где се чувају Свети Дарови то, ипак, није то место и, ипак, није Он. Ово је, ипак, изван нас, а изван нас Бога можемо да тражимо, али не можемо да Га нађемо. Дакле, поставља се питање: где се налази ово место сусрета? Оци Цркве говоре: у срцу. Они нам, такође, потпуно јасно објашњавају да то није у нашим емоцијама и да није просто у физичком срцу, него негде у најдубљим дубинама, у сржи нашег бића. А како тамо да стигнемо, где је оно? Да бисмо ушли унутра и достигли прво оно што Св. Теофан Затворник назива унутарбивањем и стајање пред Богом у срцу, а затим идење пред Богом не губећи храброст, треба прво да се ослободимо од онога из своје околине што нас веже за себе. Готово све време живимо као октопод који је избацио своје пипке на свих осам страна и залепио се за нешто сваким својим пипком. Размислите о себи: са колико пипака се свако од нас прилепио за оно што чини његов живот? Колико навика, колико страсти? Један француски научник који је радио у Америци, Алексис Карел, на једном месту каже да се личност човека ни из далека не завршава тамо где је он ограничен својом кожом, већ се простире по целом свету. Личност сладокусца се таквим пипцима простире преко свега јестивог на читавој земаљској кугли, али пре свега преко свега јестивог што он има у орману, у фиоци, у џепу. Среброљубив човек се не завршава тамо где је ограничен кожом, његова личност се лепи за све што он може да купи, итд. Постоји разлика између љубави и страсне привезаности, љубави и страсти, о овоме би требало говорити посебно, али сада говорим баш о страсти, о томе како постајемо заробљеници онога што наводно држимо у сопственој руци.
Као што знате, ја нисам богослов и зато дозвољавам себи да вам наведем не тако узвишен пример као Свети Оци Има једна персијска прича о томе како је једном неки богат и снажан младић кренуо на пут и вратио се кући са пута опљачкан до голе коже. Не само да су му узели коња – осим дроњака ништа на њему није остало. Окупили се људи око њега, гледају га, па кажу: „Чуј, шта се то са тобом десило? Млад си, здрав си… Напали су те разбојници, али зар ниси могао да се одбраниш?..“ А он одговара: „Па како да се одбраним – у једној руци ми је нож, у другој пиштољ, чиме сам могао да се тучем?..“ Изгледа врло глупо. У ствари, готово сви ми овако поступамо, зато што сви ми држимо у руци – да, наше богатство. Али погледајте: ево ја сад имам две слободне руке. Узео сам свој часовник који уопште узев, ништа не кошта, али је мој. Остала ми је само једна рука. Ако и њу нешто ставим уопште нећу имати слободну руку. А ако ја исто као похлепни газда узмем нешто у своје срце – и ово срце постане препуно овога – онда у срцу нема места ни за кога другог. Тако се дешава – богати се човек, нема шта нема. Само, испочетка прво нема једну руку, потом више нема срце, затим нема више памети, и завршава се тиме да он не влада ничим, већ је и сам постао предмет нечије имовине…
Навешћу вам и други пример, зато што ми се чини да је лак за разумевање. Дошла је једном код мене једна жена. Син јој је био у душевној болници петнаест година и умро јој је муж. Отпутовала је код сина и рекла му: „Умро је тата…“ Овај се засмејао и рекао: „Немогуће! Он је бесмртан…“ Прво је мајка помислила да се у њему пробудила вера, религиозност, раније усвојени појмови, а затим се испоставило да то уопште није то, једноставно каже: „Није могао да умре и није умро.“ Ова жена је дошла код мене и рекла: „Помозите, објасните му да је тата умро…“ И ми смо се срели. Младић је тада имао већ око 25 година, знао сам га док је био још сасвим мали. Он рече: „Оче Антоније, мама ништа не схвата. Мој отац је живео само преко своје везаности за кола, за зидни сат, за телевизор, за неколико статуета и слика које је имао и предмет који је предавао на универзитету. Осим тога он уопште није постојао. Док ови предмети постоје, он је жив исто као раније…“ Добро, можете да кажете да је то рекао душевни болесник, али колико у томе има истине! Кад је он живео на земљи живео је само због тих предмета. И жену је оставио, и сина је оставио, и све је оставио ради тога да би живео због овога. Тако се и десило да, када је живео – њега није било, а када је умро ништа се у принципу ни за кога није променило. Дакле, треба да обратимо пажњу на то да ако тако будемо живели онда наравно да нећемо ући никуда унутар себе. Октопод треба да пусти оно што он замишља да држи и да постане слободан. Молим за извињење што нас поредим са октоподима, али бих рекао да је свако од нас октопод на куб зато што, кад бисмо имали само осам страсти то још не би било ништа. Међутим, ми смо са свих страна заробљени страстима и још замишљамо да смо слободни зато што сматрамо да наша привезаност није нарочито снажна, није да баш претерано волимо нешто што је грешно, него мислимо – овде ситница, онде ситница…
Има једна друга дечја прича из стваралаштва Енглеза Џонатана Свифта, „Гуливерова путовања“. Он је доспео у земљу Лилипутанаца, заспао на трави и кад се пробудио није могао да устане. Зашто? Зато што су Лилипутанци сваку његову влас везали за по једну травку. Он би сваку травчицу појединачно могао да ишчупа, али будући да му је свака влас била везана за посебну травку он није могао да мрдне са места. А зар ми не личимо на ово, зар ми нисмо везани и причвршћени за безброј травчица страсти тако да не можемо да мрднемо? Ово је веома битно да схватимо.
Али, претпоставимо да смо се ошишали и ишчупали. Као што говори један од Отаца петог века, да смо ушли под сопствену кожу. Дакле, читав живим под својом кожом, то јест изнутра видим, изнутра делујем, а не налазим се негде поред себе или око себе. Ово још не значи да је све достигнуто. Човек треба да нађе начина да дође до дубине, а не само да седи испод своје коже.
Први задатак је да нађемо времена да будемо сами. Овог времена има колико хоћемо, само га ми не налазимо. Можемо бити у потпуној самоћи када седимо у превозу бивамо потпуно сами у великом броју разних тренутака у току нашег дана, али их не користимо. Дакле, обитавај мало у самоћи. Шта онда? Искуство показује: кад одеш прво је тако тихо и тако добро. Нико ти не смета да будеш сам. Међутим, пролази врло мало времена и постаје досадно. Шта то значи? Ово показује оно што сви осим нас знају о нама: да уколико останемо насамо са собом после кратког времена постаје нам досадно. А зашто? Зато што у мени нема ничега чиме би се човек хранио. И ту се открива да човек углавном не живи већ само реагује на оно што се дешава, односно да живи рефлексним животом, као што се светлост рефлектује. Такав човек у себи нема унутрашњег порива, ништа не ствара из унутрашњег осећања или мисли него је овако: нешто се десило и ја на то одговарам, друго се десило – поново одговарам, још се десило – и поново одговарам, још се нешто десило – и ја поново одговарам. И тако ми мислимо да живимо. Међутим, ми тако не живимо, већ само одговарамо и реагујемо. Нема акције, постоји само реакција, одговор на нешто, на питање, на позив, али ми никада не делујемо из самих себе. А када останемо сами испоставља се да не умемо да делујемо и да живимо из себе. Ако се човек примора да буде сам после неког времена постаје просто страшно зато што постаје тамно, тесно и страшно у тој пустињи. Пустиња није само ненасељено место, то је свако место где је пусто. Таква пустиња бива у човековом срцу, таква пустиња бива у гомили. Дакле, постаје страшно у пустињи. А треба ићи даље, и овде треба показати много стрпљења и храбрости. Када човек дође до овог момента страха, до овог момента када постаје тамно и тесно треба да каже: „Господе, ако и сенком смртном пођем нећу се уплашити зла, јер си Ти са мном“ (Пс. 23, 4) – и ићи даље, у таму, у мрак, у овај уски теснац, ићи даље не очекујући светлост, не очекујући ништа, знајући да ће светлост засјати када дође време, да ће доћи до сусрета, а засад – нека буде тамно, нека буде ноћ. Идеш, дакле, тако, и ако претрпиш до краја долазиш на место где поново почиње да свиће. И ово је једино што можемо да учинимо да бисмо срели Бога у молитви.
Ово значи нешто веома важно. Ово значи да је припрема за молитву, односно за молитвословље, читање ових или оних молитава много важнија од самог читања. Треба стати пред Бога у истини, стати пред Њега и рећи: „Господе, стојим у оваквом расположењу духа. Мрзи ме, досадно ми је…“ Или: „Хтео бих да будем са Тобом, али не претерано дуго…“ или нешто друго и погружавати се, погружавати – отргнути се и погружавати се у дубину, још даље, још дубље. И ако се човек овим буде бавио полако, не одређујући себи никакве рокове, него једноставно из дана у дан, онда је могуће да ће се у једном тренутку утврдити у себи тако да га више никакве спољашње околности неће извући изнутра. Тада се може и говорити, може се и читати, може се и дружити, може се и радити изнутра, однекуд из оне дубине из које бије извор живота који бије из стваралачке и животворне и темељне речи Божије.

* * *

Човеку је лако да се моли када одједном осети Бога. Тада молитва сама извире и тада време не постоји, тада само тело може да се умори до те мере да човек не зна да ли га има или нема, али оно не смета… Дешава се и обрнуто – да се молитва рађа из ужасног познања своје беде, таквог удаљавања од Бога које значи смрт, и тада ћемо, опет, звати и звати Бога не знајући ни за време ни за умор, зато што нас је обузео такав страх од смрти. На овоме се заснивају наша богослужења, зато што се она нису састављала у кабинету у пријатној
атмосфери. Њих су постепено стварали људи који су се колебали између ова два пола или који су истовремено својом огромном душом обухватали и ужас своје потпуне ништавности и бесконачну величину свог призвања и своју бескрајну беду и своје безгранично богатство. Тако човек може да се моли. Подвижници су се тако молили. Нама су ова богослужења делимично дата у овом виду зато што и ми имамо тренутке светлог ликовања и тренутке истинске скрушености духа. Али она су нам дата и као школа да бисмо се научили овим расположењима, оним унутрашњим доживљајима, оном поретку, оном виђењу ствари које се родило и које је хранило ове људе или је нашло израз у њиховом животу.
Није могуће одједном увести човека у овакво богослужење. Он прво треба да научи да се моли у буквалном смислу речи, односно да саучествује у она два основна доживљаја (и у многоме другом, дакле не само у ономе о чему сам сад говорио, него и у ономе о чему сам раније говорио). И човека у ово искуство треба уводити постепено. Рецимо, у манастирима младог искушеника не терају да стоји на свим службама од првог дана. Он мора да се навикне. Биће васпитаван тако да постане гладан и жељан, биће му дато да буде на служби тако да жели да остане, и неће му бити дато како би он пожелео да буде у цркви, да молитва у цркви буде привилегија и срећа, и коначно, да молитва у цркви буде за њега тренутак ликовања, радости, свете игре (сад мислим на цара Давида) или тренутак радосног и светлог породичног сусрета као кад се после много година сретну чланови једне породице и не желе да се растану, и пролази сат за сатом и ноћ је прошла, и јутро је наступило, а они не могу да се одвоје једни од других. Међутим, за ово је потребно да у срцу нешто постоји. Једноставно ишколовати и издресирати човека као што се дресира пас да скаче кроз обруч није могуће, зато што се уопште не ради о томе да он развије безгранично стрпљење или снажне мишиће на ногама да би могао бескрајно да стоји него се ради о томе да се у њему роди осећање које га вуче у цркву да се моли. Не говорим о томе да треба да научи и да разуме језик ових молитава. Овоме можемо да се учимо из најједноставнијих молитава, као што говори Св. Теофан Затворник. Узмимо јутарње или вечерње правило и немојмо само да га ишчитавамо, или још горе – одстојимо, већ у међувремену, између тренутака молитве (односно стајања са Богом лицем у лице и општења са Њим речима) треба да осмислимо ове молитве, да схватимо све што је у њима речено, значење речи, мисли и осећања који су у њих уткани, треба да одосећамо ове молитве (ово је опет израз Св. Теофана Затворника) и још уз то треба упорно из дана у дан да примењујемо у животу оно што говоримо у молитви. Ако си ујутру рекао: опрости као што ја опраштам, а мислиш зло некоме – тог дана треба да учиниш нешто у овом смислу. Ако си рекао неку другу фразу или реч у молитви она мора бити испуњена у току дана. И ради овога треба поделити вечерње правило на мале делове који могу да послуже као правило понашања за неколико сати. Потом следеће и следеће. Тада цела молитва постаје жива, зато што се она тако преплиће са животом. А увече, када будеш долазио да се кајеш имаћеш за шта да се покајеш и нећеш морати да размишљаш: „Шта бих рекао Господу? У свему сам, Господе, грешан…“ Није истина, и хвала Богу што није истина: нисам у свему, али ево у некој ствари сам грешан и треба да се покајем. Ако се људи тако буду припремали они ће постепено ући у богослужење и тада ће ово богослужење постати песма душе, а иначе – не, неће постати, осим ако је човек духовни геније, али онда ће се он снаћи и без нас и наћи свој пут.

* * *

Употребио сам израз затворена врата. Наравно да то нису врата храма и врата нашег дома, а још мање врата наше љубави, и понајмање врата наше способности да свакога примимо као што је нас примио Христос, него друга врата, она врата кроз која се излази из унутрабивања и постаје, чак не ни путник на земљи, него луталица. Уђи унутар себе, затвори врата, постани унутрашњи затворник, и делуј и говори изнутра. Ово, пак, не значи отуђеност него сабраност уз коју човек у потпуности може да остане унутар себе, сијајући истовремено и споља. Али, ако имате свећу нећете је ставити на ветар да би ноћу било светлије, ставићете је у свој фењер и притом ћете чврсто да затворите фењер даје ветар не би угасио, и тада ће свећа светлети и у тихој и у ветровитој ноћи. Ето тако исто треба да унесемо унутра своју душу, да је уведемо унутра и оградимо је на неки начин како ништа не би могло да угаси дух, да угаси светлост, да убије топлину и угаси сјај, и она ће светлети. Стекни мир и хиљаде око тебе ће се спасити, говорио је Св. Серафим Саровски…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *