НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ
НЕМОЈМО СЕ САМО ЗВАТИ ХРИШЋАНИМА, ВЕЋ БУДИМО ХРИШЋАНИ
Има једна стара пословица о томе да нико не може да се окрене од греха и од старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног живота. Мислим да је управо ово оно што је потресало све људе који су сретали Хришћане. Имамо предање о томе како је умро архиђакон Стефан. Њега су због вере каменовали, и сведоци су говорили да је његово лице почело да сија као сунце: да, радошћу и вером, али и још нечим другим – светлошћу вечног живота!
Више пута сам себи постављао питање шта би то могло да буде? Како човеково лице може да засија?.. Сви ми знамо како човек почне да сија од радости када некога заволи, његово лице постаје потпуно другачије када он сретне вољеног човека, у његовим очима се појављује светлост. Али ја сам мислио на нешто друго. Чинило ми се да то мора бити нешто друго, моћније и снажније, нешто што је могло да потресе људе који су сретали Хришћане.
И једном у животу сам се са овим срео са таквом јасношћу и таквом снагом да то никада нећу моћи да заборавим. Тада сам имао 17 година. Дошао сам у цркву у којој никада раније нисам био. Она се тада налазила у подрумској просторији, дуго сам је тражио и закаснио сам. Служба се завршила, људи су већ одлазили. Међу последњима се степеништем из бивше подземне гараже где је тада била смештена наша црква пео свештеник високог раста и широких рамена. Кад сам погледао његово лице запрепастио сам се: никада до тада ни сам срео тако потпуну унутрашњу сабраност и такву светлост. На његовом лицу није било осмеха – он ме тада није видео, није било екстазе ни усхићења. Била је само најдубља сабраност и нешто је из њега сијало: не материјална светлост него неки унутрашњи сјај. Сећам се да сам тада пришао и рекао;
„Не знам ко сте ви, али бих хтео да вас замолим да ми будете духовни отац…“ После тога је он био мој духовник једанаест година, све до своје смрти.
Мислим да се нешто слично догађало са паганима када су сретали Хришћане, људе који су постали сабрани, чије су све силе нашле своје средиште у једној тачки, који су постали целовити, односно били исцељени, људе који су се исцелили. И баш ова целовитост, ова сабраност која је сабрала све снаге ума, воље и срца, све што је у човеку постојало, у једну тачку из које су могли да делују, несумњиво је допирала до свести пагана зато што су они у Хришћанима видели другачије људе.
Заиста, Хришћани морају бити другачији људи. Наша отаџбина је Царство Божије. На земљи се налазимо као Божији посланици, наш живот је, по речима апостола Павла, Христом скривен у Богу, ми у потпуности морамо бити погружени у тајну општења са Живим Богом, Који је и наш Творац, и наш Спаситељ, и наша Љубав, и наше Исцељење, и наша Радост, и наша Целовитост.
Сигурно је то оно што су људи видели у Хришћанима. И то их је интригирало, они су себи, а затим и њима постављали питање: Одакле вам то? Ко сте ви? Зашто је у вама радост када је око вас тако тамно? Због чега сте ви тако храбри када је око вас све тако страшно? Зашто живите чистим животом када је тако лако живети прљавим животом, када су сви разбијени, када се и ум и срце и воља и тело кидају на разне стране и разарају нашу целовитост? У чему је ствар? Зашто одједном постаје мирно и тихо када ви долазите? Како?
И Хришћани би вероватно могли да одговоре исто овако као што ћу вам ја сад одговорити – примером. Једном су код мене дошла два човека. Били су у свађи и тражили су прилику да кажу један другом све што су год могли, да излију сав свој гнев, да излију сав отров који се скупио у њиховим душама и решили су да ово учине у мом присуству у нади да им ја нећу дати да прекидају један другог и да ће моћи да кажу све, да излију сву мржњу. Они почеше да говоре. Слушао сам и осећао да никаквом силом не могу да их убедим да непријатељство уништава њих саме, да је једини спас за сваког од њих помирење са оним другим. Тада ме је готово обузело очајање (био сам млад свештеник, то је било пре више од 35 година).
И одједном ми је пала на памет помисао да је Христос у Јеванђељу наредио ветру и таласима у бури да утихну и они су замукли и утихнули. Тада сам се обратио Христу: „Господе, ја ништа не могу да учиним – дођи и кажи реч мира, а ја ћу бити са Тобом, ја ћу се молити да би Ти могао да будеш међу нама и да би могао да учиниш чудо…“ Сећам се да сам седео и говорио: „Господе! Буди са нама, дај нам Твој мир, мир који ништа на земљи не може да да…“ И одједном сам приметио да је свађа почела да јењава, да су горке речи престале да вређају оног другог, и у једном тренутку оба човека почеше да говоре: зар није време да се помире, није ли време да се из безумља врате нечем разумнијем.
Ево, то је онај мир који су Хришћани вероватно уносили ма куда да дођу својом храброшћу, унутрашњом тишином и љубављу. Да, то је оно што нико не може да нам одузме. И зато не треба ићи и говорити: „Ја сам Хришћанин!“ Неопходно је да човек, заиста, буде Хришћанин. И свако од нас може овоме да тежи, а уз помоћ Божију и да достигне, зато што се, како говори апостол Павле, сила Божија у немоћи показује, као што ветар може да надува једро и да проведе кроз узбуркано море и најтежи брод. И још на другом месту каже: „Све могу у Христу Који ми даје снагу“. Али треба почети изнутра не бринући се ни за шта спољашње.