Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

„ГОСПОДЕ, БЛАГОСЛОВИ МЕ ЗА ОВУ НОЋ“

У прошлој беседи сам говорио о томе како се наша свест повремено раздваја кад стајемо пред Бога. Са једне стране желимо сусрет са Богом, наше срце чезне за Њим или наша свест захтева овај сусрет како би са Њим поделила оно знање о себи које смо стекли размисливши о стварима, речима и осећањима протеклог дана, а са друге стране, привлачи нас толико другог, тако бисмо желели да читамо, да поразговарамо, да се забавимо нечим лаким… Чини ми се да ту постоји један једноставан излаз. Он се, као прво, састоји у искрености према Богу. Стани пред Бога и реци: „Господе, хтео бих да се помолим, хтео бих да ми благословиш ову ноћ, желео бих да у ноћ ступим под Твојим крилом и покровом, покривен Твојом љубављу и заштићен. Међутим, почео сам да читам књигу која ме толико занима, шта да радим?.. Дај ми снаге да Теби поклоним сву пажњу, да се усредсредим на Твоје присуство. Верујем и тврдим: Да, Ти си овде, са мном и ја сам пред Тобом. Говорићу Ти речи молитве као што бих могао да говорим са другом којег не видим зато што је у соби мрачно или зато што је међу нама завеса или можда, чак, као што човек телефоном разговара са пријатељем: не види га, само зна да га он слуша.“ И говорите тада, говорите о прошлом дану, а затим превазиђите тај дан, превазиђите себе, обратите се Богу са нечим што је достојно не само вас у најбољем и највишем смислу, него и Њега.
Да бисте ово постигли можете да се ослоните на молитве Светих. О томе ћу говорити посебно, али неке молитве своје или молитве Светих принесите Богу, не само за оно што се дешава око вас него и у славу Божију. Господ нам је дао једну молитву: Оче наш, у којој Му се обраћамо као свом Оцу и прва молба је молба за Његову славу, за Његово Царство, за то да се Његова воља оствари на земљи да би завладало царство љубави и правде, милости и лепоте…
А после тога – и то је друга ствар која може да нам помогне да се отргнемо од саблазни која нас вреба да заборавимо на Бога и да се вратимо земаљском животу: лезите да спавате, али пре него што заспете, док још нисте утонули у сан, размислите о људима којима је потребно ваше сећање и о људима који вас воле. Мој духовни отац ми је једном посаветовао да лежући да спавам кажем: „Господе, по молитвама оних који ме воле, спаси ме и заштити,“ и да затим лежим у постељи и тада ће почети да навиру имена и лица људи на чије молитве или, чак, не на молитве, него једноставно, на чију љубав могу безгранично да рачунам: мајка, отац, бака, супруг, супруга, вереница, жена, младожења, вереник, друг, стари пријатељ, зар је мало оних који се тако појављују у сећању?
И сваки пут када се појави лик или се присетиш имена заустави се на њему, заустави се и замисли се: овај човек ме воли!.. И реци му у мислима: „Хвала!.. Хвала, Мишо! Хвала, Коља! Хвала Ања! Хвала ти за љубав… Ова љубав ми је драгоцена. Она је моја заштита…“ И затим се обрати Богу и реци: „Господе, благослови га за то што ме воли! Какво је то чудо! Чиме могу да заслужим ову љубав? – Ничим. И он ме воли, она ме воли. О, благослови их за то…“
И када се срце засити сећањем на једног човека размисли о другом и о трећем, и раније или касније, док се низ имена и лица буде појављивао пред тобом заспаћеш, али ћеш заспати са љубављу и захвалношћу и под покровом не само небеске него и земаљске љубави. И ово чини тајанствену и нераскидиву везу између Неба и земље, између људи који су повремено раздвојени хиљадама километара или зидинама затвора, или смрћу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *