Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

ПРАШТАЊЕМ ОБНАВЉАТИ БОЖИЈИ ЛИК У БЛИЖЊИМА

За време рата јако дуго сам био принуђен да будем без храма и као многи други знам како је то тешко. Међутим, такође сам открио једно, веома драгоцено својство ове несреће, а то је што сам постао потпуно свестан шта значи црква, храм и заједничка молитва. И кад сам касније имао прилике да будем у цркви молио сам се са таквом дубином, са таквим заносом и снагом како се нисам молио раније када је требало да прођем свега пар стотина метара да бих доспео до мале руске цркве, која је била недалеко од нас.
Због тога човек у себи треба да васпитава љубав према служби Божијој и спремност да буде Хришћанин сваког дана, сваког часа, у свим околностима, са чежњом, са глађу за храмом и са радошћу због тога што смо посланици Божији. То је смисао речи „апостоли“. Ми смо сведоци. То је значење грчке речи „мартирион“, која се на руски језик преводи као „мученик“, али у основи значи „сведок“, са указивањем на то да наше сведочење мора да буде отворено и храбро и да ради тога, да бисмо другоме донели неизрециву радост вере, морамо бити спремни да пострадамо као Христос, и ако је потребно – да умремо.
Међутим, ово се не захтева од сваког од нас и сада желим да говорим о нечем другом: о томе како ово сведочење допире до другог човека. Вера се може наћи онако како сам је ја нашао – чудом; вера се може стећи читањем Јеванђеља; вера се може наћи у сусрету са живим човеком који је као нека бакља вере из које се она лије и светли. Вера се може наћи у дубинама очајања, када, познавши потпуну и крајњу бесмисленост сваке људске помоћи, можемо да кажемо: „Да са људског становишта гледано не преостаје никаква нада, али она, ипак, не умире, у мени гори дух, дубље од очајања постоји нада која не вара: Живи Бог…“
Хришћани су први пут названи овим именом у Антиохији. Зар је то било само зато што су они били представници тада незнатне, чудне, прогањане и одбачене секте која се родила међу Јеврејима? Наравно да не! Њих не би ни приметили, избрисали би их, прошли би мимо њих. Али, људи нису могли да их не примете зато што је у њима било нешто што други људи нису могли да нађу у себи нити једни у другима.
Тертулијан је у својој посланици римском императору говорио: „Замислите се: око нас сви људи говоре: ‘Како ови људи воле једни друге, љубављу какву у паганству нико није налазио…'“. Разуме се, и у паганству су људи волели једни друге, родитељи су волели децу, деца – своје родитеље, другови – своје ближње, мужеви и жене – једни друге. Међутим, овде је постојала група људи у којима је живела потпуно другачија љубав. То су били људи који су могли да воле непријатеље, да воле прогонитеље, да се за време мучења моле да Бог да спасење мучитељима, као што се Христос када су Га распињали молио Свом – и нашем! – Небеском Оцу говорећи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине…“
Управо ову љубав су они открили у хришћанској заједници, али ова љубав се може открити у сваком човеку. И, разуме се, не треба бити мученик, не треба бити разапет, не треба бити прогањан да би ова љубав светлела. Ко од нас није окружен клеветом, нељубављу и равнодушношћу? Ко од нас нема непријатеља који му желе зло, који желе да му одузму оно што има и што му је најдрагоценије – да му одузму жену, да му одузму децу, да му одузму посао, да му одузму слободу, Да му одузму нешто што је његовом срцу нарочито драго.
Ево прве особине Хришћанина: то је способност да се без гнева и без мржње погледа овакав човек и каже: Господе, опрости! Он не зна шта чини…“ И више од тога: „Боже! Спаси га! Ти си мене спасио, био сам у тами, Ти си ме извео на светлост. И ја сам био безуман исто као он. Ти си ми дао разум небески, а не земаљски…“ Ево о каквој љубави Хришћана су говорили пагани који су их окруживали. Већ сам говорио о томе какав је био њихов живот, о чистоти, истини и достојанству њиховог живота, а овде долазимо до извесног максимума: волети непријатеље, волети их не да би се избегла њихова мржња, него због тога да би их наша љубав обновила, учинила другачијима, не обавезно Хришћанима по вери него људима у пуном смислу ове речи, јер човек који мрзи и завиди, који је непријатељски расположен, није човек, он чак није ни на нивоу животиње, он је дивља звер. Наш задатак је, да својом способношћу да волимо баш таквом љубављу, обнављамо у другима људски лик.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *