Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

НИСМО МИ ТИ, ВЕЋ ЈЕ БОГ ТАЈ КОЈИ ИМА ИНИЦИЈАТИВУ У НАШОЈ МОЛИТВИ

Можда немају сви Јеванђеље, можда немају сви молитвеник, али онима који имају Јеванђеље и молитвеник хтео бих да кажем неколико речи о томе како да их користе у свом молитвеном животу. Врло често ми долазе људи говорећи да би желели да се моле, да у себи осећају снажну жељу за молитвом, жудњу за њом, али као да не налазе тему шта би рекли Богу. И тим људима саветујем да отворе Јеванђеље на било ком месту и да мало читају, и да схвате да немају они иницијативу у молитви него да је Бог Тај Који је преузео ову иницијативу. Он је Тај Који им се обраћа. Како ће се они на то одазвати и шта ће рећи на то? Ако могу да кажу: „Како је то дивно!“ и то је доста. И то је била молитва, зато што је то био живи тренутак општења са Богом.
Наравно, осим ових неколико речи можемо да кажемо нешто друго, можемо да обратимо пажњу на све оно што је рекао Спаситељ Христос у датом одељку из Јеванђеља. Можемо да Му поставимо питање: Господе, али како то да достигнем?..“ Можемо да ускликнемо: „Како то да схватим?..“ Можемо да кажемо: „Да, то сам већ увидео, али ми недостаје снаге. Господе, дај ми разума, дај ми могућности да схватим, умножи у мени веру, дај ми снаге, подржи ме, победи страх кад ме обузима, када се скамењујем од страха пред помишљу о томе да могу бити исмејан, или још горе – осумњичен, или још горе – нападнут…“ Ако будемо прихватали речи Јеванђеља или догађаје из живота Спаситеља, из Његовог сусрета са људима управо тако, ако се будемо одазивали као да наглас одговарамо Богу на оно што нам Он говори или чини, онда ће свака реч Јеванђеља и сваки јеванђељски догађај за нас бити подстрек да се молимо, да са Богом разговарамо свим умом, свим срцем, свим својим бићем и целим својим животом. И тада ће нам постати лако да се молимо, зато што почетак молитве није у нама него у Богу.
Они који имају молитвенике често су у недоумици шта да раде са мноштвом молитава које се тамо налазе: јутарње, вечерње молитве… Читамо молитву – нешто схватамо, друго остаје несхваћено, са нечим се лако слажемо, једно прихватамо, а друго пролази поред нас. Овде морамо имати на уму једну врло важну ствар. Ниједна молитва која се налази у нашим молитвеницима није била написана за радним столом. Молитве су се као крик душе отимале Светима у тренутку када их је задесила трагедија или у тренутку кад би их одједном озарила радост због Бога, када је душа одједном задрхтала од крајње жалости или од ликовања. Ове молитве су вапај живе душе, оне изражавају искуство људи који су, наравно, већи, дубљи, чистији и светлији од нас. Због тога не можемо једноставно да очекујемо да ће свако од нас у молитви овог или оног Светог у сваком тренутку моћи да нађе себе. Још мање можемо да очекујемо да ћемо прелазећи са једне молитве на другу моћи на известан начин да се поистоветимо са садржајем ових молитава, да се слијемо са искуством једног Светог за другим. Од нас је доста и ако из сваке молитве можемо да изаберемо мрвицу и кажемо: „Да, овде је искуство овог Светог исто као моје. Како је то дивно: ја сам ништаван, а испоставља са да доживљавам тако дубоко и тако реално оно што је он проживљавао…“
Дакле, ова места молитве, било да су то псалми или молитве Светих треба да обележимо зато што она изражавају оно најдубље и најсветлије што је већ сазрело, што у нама постоји.
О другим одељцима или другим деловима можемо да размишљамо на различите начине. Кад дођемо до неког оваквог места можемо да кажемо: „Господе, не схватам како је он могао ово да изговори. Како је, на пример, човек такве чистоте могао себе да назива највећим грешником? Зар су то празне речи? То није могуће!.. Не схватам, Господе, помози ми да некада схватим…“ А понекад долази и одговор. Поставио сам себи ово питање и затим сам у „Дневнику“ Св. Јована Кронштатског прочитао одељак у којем он говори: Када би неком другом било дато онолико колико је мени дато он би био Свети, а ја остајем грешник. Ја сам стварно најнедостојнији грешник на земљи зато што, уз овакво богатство, остајем такав сиромах… И постало ми је јасно како је могао то да каже – он, тако велик човек пред Богом.
Има места која нас збуњују. Схватамо да нешто не можемо да прихватимо, то је у супротности са свим оним што осећамо. Рецимо Богу: „Господе, не могу, кад дође време, можда ћу некада моћи да схватим, али ове речи сада не могу да кажем поштено и искрено, морам да прођем мимо њих.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *