Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

„ГОСПОДЕ, БЛАГОСЛОВИ МЕ ЗА СВАКИ НОВИ ДАН, И ТАЈ ДАН БЛАГОСЛОВИ ЗА МЕНЕ!“

Покушао сам да осликам морални лик Хришћанина, онај минимум лика без којег човек уопште нема права да себе назива Хришћанином. Сада бих желео да кажем нешто о томе како Хришћанин који је одвојен од храма може да води истински духовни живот. Духовни живот се не састоји у томе да се посећују службе или да човек буде члан неке, па чак ни врло живе заједнице. Духовни живот се састоји у томе да човек буде у дубоком, директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, са једне стране, истинитим животом, извршавањем Христових заповести, живљењем онаквим животом који нас чини Хришћанима у стварности, а не само на речима, и молитвом. Дакле, сада бих хтео да кажем неколико речи о молитви.
Молитва се, опет, не састоји у томе да понављамо туђе молитве, него у томе да се свим срцем и свим умом, као што су говорили древни црквени писци, приљубљујемо уз Бога, односно, да тежимо ка Њему, да чезнемо за сусретом са Њим, и да, онолико колико то од нас зависи, будемо са Њим до краја искрени и истинити. Зато се молитва не састоји у томе да човек пре свега набави молитвеник или да научи напамет готове молитве. Молитва се, у првом реду, састоји у томе да се научимо да стојимо пред Богом. Ово изгледа или бескрајно компликовано или изненађујуће просто. Стајање пред Богом је, објективно говорећи, врло једноставна ствар: Бог је свеприсутан, нема места ни ситуације која би могла да нас одвоји од Њега. Ни посао, ни околности, ни људи не могу да нас одвоје од Њега. Али од нас зависи да ли ћемо свесно, са свом пажњом срца и ума стајати пред Њим.
Ујутру, када устајемо можемо да започнемо дан тако што ћемо стати пред Бога, без дугих молитава, поставши свесни да смо устали од сна, да смо се пробудили из сна, и као да смо на неки начин васкрсли у живот из смрти. Јер, између сна и смрти постоји велика сличност. Лежимо без свести, немамо никакву контролу над собом, не схватамо шта се око нас дешава. Исто тако је и са смрћу: што се тиче нашег тела (не живе душе, која стаје пред Бога него самог нашег тела) ми падамо као у некакву несвест. Дакле, када се будимо, ми као да устајемо из несвести, готово би се могло рећи: из небића. Мене као да није ни било на земљи, и одједном сам ступио у нови дан. А овај дан је посебан, таквог дана, овог дана никада није било у целој историји света. Дани су непоновљиви, сваки дан је нов, он се простире пред нама као равница покривена снегом – чиста, неокаљана, без људских трагова, без отисака наших ногу. И овај нови човек који ја у ствари и јесам, ступа у нови дан.
Ако човек размисли, то је потпуно чаробан сусрет: ја ступам у нови дан којег никада није било у историји, и у тај дан могу да унесем добро или зло, могу да будем човек или звер, могу да будем достојан себе или недостојан себе, могу да живим на радост људима или на несрећу људима, могу да растем, или насупрот томе, да постанем још мањи него што сам био јуче…
Ако о овоме размислимо неколико тренутака видећемо: ево, изашао сам из дубина сна и ступам у овај дан. Можемо да се обратимо Богу и да кажемо: „Господе, благослови ме да ступим у овај дан и благослови овај дан за мене! Нека сваки сусрет, сваки човек и свака реч буде са садржајем. Нека овај садржај буде чист и достојан моје људске величине, и Твоје величине, Господе. И нека свака реч, свако моје дејство буде улагање у добро, у истину и у лепоту живота.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *