Научимо се молитви

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

РАЗГОВАРАЈ СА ГОСПОДОМ, РАДОСНО И ПОВЕРЉИВО КАО СА ПРИЈАТЕЉЕМ

Желео бих да се дотакнем питање о личној молитви. Када смо у храму налазимо пред догађајем: сабрали су се људи – истомишљеници, који заједно стоје пред Богом и учествују у нечем што их превазилази у сваком погледу. У Светој Литургији се дешава нешто што може да учини само Бог. У бденију, у сједињавању вечерње и јутрења, сликовито се пред нама јавља читаво постојање света, односно читава историја човечанства у његовој огреховљености, али и његовој светости. И уливајући се у ту молитву са свих страна, подржавају нас молитве других људи и оно што видимо и чујемо. Преостаје нам само да доживљавамо оно што нам је пред очима и пред нашом способношћу да осећамо.
Лична молитва је у том смислу, са једне стране, много тежа. Она би требало да се рађа из унутрашњег порива. Са друге стране, она је много личнија зато што кад се молимо појединачно не учествујемо у општој ствари него стојимо пред Богом као појединци.
Ово није сасвим тачно. Са једне стране ја стојим пред Богом сам, наизглед ништа ме споља не подржава, ништа ме не подстиче, нисам део догађаја који се свеједно дешава без обзира на то да ли се ја молим или не. Међутим, са друге стране, са обзиром на то да сам Хришћанин, чак и ако сам одвојен од свих, као и да представљам удић Цркве, ни моја молитва више није само приватна ствар, она се улива у бескрајну реку молитава свију људи пред Богом. Истовремено са мном, у свим крајевима света, многи други људи се моле, обраћајући се истом Богу и моја молитва се као поточић улива у ову реку.
Међутим, има још једна, можда и важнија околност. Са обзиром на то да се ја молим као Хришћанин моја молитва мора да буде сагласна са вољом Божијом, са молитвом Самог Христа. Ако се молећи молим за нешто за шта Господ Исус Христос не би могао да се моли, ако се, молећи се, обраћам Богу са молбама које не би могао да изговори Спаситељ Христос моја молитва није хришћанска, и она због тога не може бити чиста нити истинска молитва. На тај начин, чак и када се молим лично, ја представљам, са једне стране део света који се моли, део васељене која се моли, и са друге стране израз молитве Самог Христа. Само у том случају моја молитва може да се сматра хришћанском, заиста хришћанском молитвом.
Међутим, како ово човек да постигне? Један од црквених писаца из раног Хришћанства говори да у свом срцу морамо да створимо престо Богу и да Му се клањамо из дубине свог срца. Шта ово заправо значи? То, наравно, не значи да морамо да се молимо Богу сентиментално, као да се ради само о осећању. Свако од нас зна како размишљамо о особи коју волимо: чим чујемо његово име задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости, учествујемо у овим радостима или потребама. Спаситељ је рекао: „Где је благо ваше, тамо је и срце ваше“. Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, једноставно да своје срце проверавамо и замишљамо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео на себе страшну смрт? Ако могу да кажем да је моје срце тамо где је Он, да је најдрагоценије што имам у животу Бог, Спаситељ Христос, Божије Царство истине, љубави и лепоте, онда моје срце може да задрхти када се обратим Богу. Ако је, пак, Бог за мене апстрактан појам или далеки господар онда се подразумева да не могу да кажем да за мене и моје срце Он представља благо. Дакле, прво питање које се поставља када желимо да се молимо лично, без подршке других људи, без помоћи службе Божије јесте питање о Богу: Шта Он за мене значи? Да ли је Он за мене реалан, да ли ми је драг? Да ли ми је важно да се Његово Име свети, да Његово Царство дође, да Његова воља буде на земљи? Ако је то тако, онда ће моја молитва постати жива и могућа. Иначе она неће бити жива и, пре или касније, ће ми постати тешка и ја ћу је одбацити.
Дакле, хришћанска молитва мора бити таква да се поклапа са молитвом Самог Христа, са Његовом заступничком молитвом, с Његовом бригом за свет и за нас. Међутим, пре него што то постигнемо, пре него што дођемо до тога чини ми се да је потребно да научимо да искрено стојимо пред Богом. Ово изгледа као најлакша ствар на свету, али често стојимо пред Богом као маскирани. Долазимо у цркву или стајемо пред иконе са свешћу да стојимо пред Богом и размишљамо: Шта Бог очекује од нас? Какво расположење? Какав положај тела? Шта Он жели од нас?.. И покушавамо да се прилагодимо томе… Али, баш ово не треба да радимо, зато што Бог може да спаси сваког грешника – реалног, правог и истинског, али Он ништа не може да учини са оним „свецем“ или лицемерним богомољцем којег ми заправо представљамо. Ово је веома битно зато што је, пре него што приступимо молитви, врло важно да постанемо свесни са чим смо дошли Богу. Понекад после напорног дана осећам тако очајнички умор у сваком делу тела да ме све боли, или ми после умног рада речи постају мутне, врло тешко их изговарам. Зашто да не станем пред Бога и не кажем: „Господе, сада сам изнемогао целим телом, читав мој ум је сада загађен празним и многим, премногим речима, сада ћу са Тобом бити ћутећи… Бити неко време са Богом ћутећи је исто толико драгоцено као и са веома драгим човеком. Вероватно сви знате како то бива: сретне се човек са пријатељем, један другом повере новости, мисли и осећања, а затим постепено разговор почне да јењава и долази тренутак када два друга могу да седе ћутке у дубоком, дубоком општењу, у радости што су заједно… Ево шта треба тражити. Када ти се тело умори, када глава више није у стању да производи нове речи тако је лако стати пред Бога или клекнути на колена, или, чак, једноставно сести и рећи: „Господе, сада смо заједно. Како је то дивно!“. Чини ми се да сам већ помињао једног западног свеца који је био парохијски свештеник у Француској. Често је у његовој сеоској цркви седео један старац ћутећи, није пребирао бројанице, усне му се нису мицале. Једном приликом свештеник му рече: „Кажи, деко, шта радиш овде сатима? Не видим да се молиш…“ А овај га погледа сјајним погледом и рече: „Гледам Њега, Он – мене, и тако нам је добро заједно!“ Ето то је стварно истинско и предивно општење са Богом.
Разуме се да не смемо ово да тражимо на силу, исто као што не смемо намерно да почињемо да ћутимо са најдражим другом, али треба себи дозволити могућност да се ово деси. И пре него што почне молитва често би било тако једноставно сести и бити неко време са Богом, знати да нас Он гледа, да смо у Његовом присуству, да то можда не осећамо, али да је то тако, дати мислима да одахну, телу да се одмори, и затим поставити себи питање: „А шта сад? Да ли желим сусрет са Богом, жив сусрет пун љубави у ћутању или у речи, или стојим пред Богом само зато што сам дужан, зато што сам „верник“ и морам да се молим?“ У том случају тако и реци Богу: „Господе, каква срамота! Ти ме волиш, Ти си ми то доказао смрћу Христа Који је за мене био убијен, а мени је просто досадно, не желим сусрет са Тобом…“ Ако ово кажеш искрено и озбиљно постанеш свестан колико је ово срамно, то ће, такође, бити молитва, то ће бити исповест и покајање. А молитва у себи садржи и покајнички моменат и радосни, ликујући моменат. У тренутку ће се у теби родити покајнички моменат. И тада ће ти можда доћи и друге покајничке мисли, зато што не само да не желиш да се молиш, него и због чега је тако. Зар је мени Бог тако туђ и тако далек, зар је међу нама тако мало заједничког, зар тако мало желим сусрет са Оним Који је живот саме душе?.. А можда сам у току дана рекао ружну реч после које не могу да превалим преко усана свете речи молитве? Или сам поступио сурово и неправедно с ближњим? Можда сам окаљао своје тело или душу, допустио мисли и осећања који су неспојиви са општењем са Богом Свечистим и Свесветим? Размисли пажљиво и ако се нечега сетиш поново се покај и то ће већ бити жива, искрена и добра молитва.
Већ сам говорио о томе како можемо да учинимо да молитва постане поштена и истинита, о томе како нам понекад да би се то остварило смета наша жеља да пред Богом изгледамо онако како мислимо да Он наводно жели да нас види. У ствари Он жели да нас види онаквима какви ми јесмо и томе треба да тежимо. Међутим, постоји и друга тешкоћа. Повремено нам, када желимо да се молимо, разни немири и бриге сметају да се одвојимо од себе и од земље и да се обратимо Богу. Често се дешава да се човек бори, да се труди да из своје свести искључи све оно што га највише брине, и то је грешка, зато што се брига која се зарила дубоко у срце тешко избацује из њега. Међутим, постоји веома једноставан начин да се истовремено општи са Богом и ове бриге чувају у себи: једноставно треба да их поделимо са Богом. Јер, било би потпуно нечовечно да одбацим мисао да ми је мајка на самрти, да ми је друг у опасности, да треба да учиним нешто на општу корист и окренем се од свега тога да бих био са Богом. Када ти срце обузму брига и немир стани пред Бога и кажи: „Господе, брине ме ово или оно: мајка ми је болесна, друг ми је у опасности, сам сам у тешком стању…“ Или, пак: „Душа ми се радује, толико сам срећан, све је тако дивно да не знам како да се одвојим од ових осећања и усредсредим само на то да смо Ти и ја – лицем у лице, да смо сада заједно. Али, желео бих да Ти кажем све о својим страховима, о својој несрећи, о својој срећи, желим да поделим то са Тобом као што се дели са другом…“ И уколико човек, притом, зна да Бог заиста јесте Љубав и да зато више брине због човекових брига него што то може сам човек, онда он ово може и да учини.
Зато стани пред Бога и све Му испричај, без много речи, не брбљајући, него онако како се може рећи најближем и најдражем другу: понекад уздржано, понекад са сузама, понекад са радошћу, са ликовањем душе – све испричај. И испоставиће се да си, када све ово учиниш, био у општењу са Богом, али да си био у истинитом и искреном општењу. И тада ово општење може да дође до Твог срца, тада одједном можеш да откријеш да ти је Бог заиста пријатељ, да не само да се кајеш пред Њим због нечег лошег што си учинио, него да можеш да поделиш са Њим све – читав свој живот: или радујући се, или патећи, или ликујући, али да све, баш све можеш са Њим да поделиш. Једино што се са Њим не може поделити јесте равнодушност. Ако молитви прилазимо са осећајем: Јој! Дошло је време да се молим, а ја бих тако желео да се бавим нечим другим. Хајде, прочитаћу молитве које треба да прочитам по молитвенику и доста Му је… То је светогрђе! Да се никада ниси усудио то да радиш зато што Богу те молитве нису потребне. Ове молитве су настале, као што крв лије из срца, изливајући се из искуства духовне радости или жалости неког молитвеника. Оне су настале као потпуно истините. И ако желиш да се њима користиш, ако желиш да их понављаш Богу онда оне морају извирати из твоје душе исто као што су извирале из душе онога ко их је први сачинио. Али, да их показујеш Богу као да се молиш онда када су ти ове молитве туђе јесте светогрђе и подвала, исто онако подла као кад се украде писмо које је неко други написао и издаје за своје, или кад се туђи састав покаже као свој. Да се нико није усудио то да учини!
Међутим, ако се ово деси (и – авај! – то ће се некоме сигурно пре или касније десити) и ако то приметиш – заустави се, и онда са истинским стидом реци Богу: „Опрости! Лагао сам Ти животом, па, чак, и молитвом… Каква брука!“ И чим то кажеш већ си се вратио искреним односима, већ си се вратио томе да можеш са Богом поштено да разговараш.
Овоје веома битно. На томе толико инсистирам зато што ако нема искрености, ако нема непосредности и истине у односима између два човека или између човека и Бога онда ниједан поступак не може да замени истину коју се ми нисмо потрудили да створимо. А ову истину можемо да стварамо.
Св. Серафим Саровски је једном свом сабеседнику говорио: На силу ништа добро нећеш учинити, а од радости се може учинити све живо. Дакле, један од услова живе молитве јесте осећање истинске радости. Радост настаје из захвалности. Ми не умемо да будемо захвални. Наравно, бивамо захвални када се деси нешто изванредно или када човек учини за нас нешто што нас дубоко дирне, али не примећујемо безброј дивних ствари које нам се дешавају, и због тога, уместо да се радујемо све време – можда ситницама, али на животворан начин – ми чекамо некакве велике догађаје који би нам дали повод за радост: да нађемо девојку, да се оженимо, да добијемо повишицу, неки успех… А када бисмо само могли да будемо пажљиви и да обратимо довољно пажње на оно чега је пун наш живот како бисмо могли да будемо захвални готово за све!“.
Навешћу вам неколико једноставних примера. Веома дуго сам био болестан. Имао сам астму, било је периода када сам мислио да нећу остати жив зато што нисам могао да дишем. За тих неколико година сам открио како је изванредно дивно што могу да дишем, што дишем слободно, и ја од тада, већ четрдесетак-педесетак година не могу да заборавим тај осећај да је, чак, и дисање велико чудо, дар… Осим тога, ишчашио сам кичму кад ми је било осам година и све донедавно ми је кичма била болесна. Сада су ми је исправили, али дуго година никад нисам био сигуран да ћу моћи да устанем или да се нагнем, да пређем улицу, да подигнем нешто тешко или да се брзо окренем, у разним периодима у животу. Тада сам могао да схватим какво је то чудо и каква радост! Нормалан човек и не мисли о томе да дише, не размишља да ли му је тешко или лако да се нагне, да се окрене, да пређе улицу. И због тога толико радости пропуштамо мимо себе.
У Јеванђељу по Матеју постоји место на којем Спаситељ говори: „Блажени ништи духом, јер њихово је Царство Небеско…“ У чему је радост да човек буде сиромашан? У чему се састоји то сиромаштво? „Ништи“ је онај ко нема ништа своје. То не значи да он баш ништа нема, али нема ништа своје, јер све осећа као дар Божији: храна, кров, ципеле, кошуља, добра реч – све ово он треба да добије. И ако о себи помисли: „Ја постојим. Нисам сам себе створио, нисам сам себе извео из небића, али сам жив, живот као вода са извора ври у мени без обзира на то што сам већ стар човек. Имам разум, осећања, мисли, знања, имам пријатеље, имам посао. Око мене је прозрачни ваздух, сунце сија, и све ово би се могло наставити у недоглед… И ништа од тога не зависи од мене, а уједно све то је моје и ја стварно припадам свету у којем је све дар – дар Божији или људски дар, плод људске доброте, бриге или чуда које је првобитно даровано Богом“.
Ако се човек стално сећа свега овога, ако то доживљава дубински и снажно, онда у сваком дану, чак, и у најтежем и најнапорнијем, може да сабере много цветова радости са поља свог живота…
Дакле, овоме треба усрдно да се учимо, зато што ако се човек не научи да у најмањем проналази величину љубави и величину чудесности, онда никада неће моћи да разговара са Богом као са пријатељем. Бог нам тада може бити и Господар, и Учитељ, и Наставник, Он нам, чак, може бити и наш Спаситељ, али Пријатељ са Којим ћемо разговарати нежно и радосно – Он то, у том случају, не може да нам буде. И управо је због тога толико важно да научимо да будемо благодарни за сваку ситницу, за све оно што нам се дешава у нашем животу, за оно што смо сами учинили или достигли, јер ми не можемо увек да достигнемо или учинимо оно што би требало. Дошао ми је пријатељ са тугом, а у мени је срце камено, не могу да се одазовем у том тренутку. Дошао је код мене човек у невољи, а мени су се мисли распршиле и не могу да одговорим, савладала ме је нека учмалост, не могу у себи да пробудим ни осећања нити мисли у тренутку када су ми потребни, понекад чак ни ту учмалост не могу да савладам. За све то је потребна милост Божија.
Отац Александар Шмеман, један од наших „младих“ богослова којег смо недавно изгубили, у једној од својих књига је написао да не смемо да заборавимо да је чак и храна коју једемо Божија брига и љубав које су постале јестиве… Наравно, ово је речено на један духовит начин, али колико у томе има истине! Ако се научимо да увек будемо благодарни Богу, да Му се радујемо, много тога ће нам постати могуће. Тада ћемо моћи да се кајемо са поверењем, тада ћемо моћи да се молимо са увереношћу да нас Он чује, и тада ћемо моћи да Га укључимо и у наше бриге и у наше радости.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *