I ДЕО
КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ
О УНУТАРЊОЈ МОЛИТВИ СРЦА
ПРВА ГРУПА
1. Поуке светог Симеона Новог Богослова.
Свети Симеон Нови Богослов говори о начину уласка у срце при описивању треће врсте молитве (68 Слово, стр. 163 Руског другог изд.):
Трећа врста молитве заиста је дивна и необјашњива, и за оне, који је нису опитно доживели, не само што је тешко схватљива, него им чак може изгледати и невероватна. У ствари, овај начин молитве је у наше време веома редак, иако се њиме уништавају замке и разноврсна демонска лукавства, која демони употребљавају како би ум заплели у многе разноразне помисли. Јер ум, само онда када је од свега слободан, има погодне услове, да без сваке сметње испитује помисли, које му натурају демони, да се с лакоћом од њих ослобађа и да чистим срцем приноси Богу своје молитве.
Изложивши потом услове неопходне за успех у овом начину молитве, и то: савршено послушање и чување своје савести чистом, како у односу према Богу, тако и у односу према људима и у односу према стварима; и да све треба чинити као да се налазиш пред лицем самога Бога, преподобни Симеон додаје:
Ако тако будеш радио, ти ћеш себи поравњати истинску и непогрешиву стазу ка трећем начину молитве, који се састоји у следећем: Ум треба да чува срце у време док се моли, и да се стално повраћа и сабира у њега, па да онда отуда, из дубине срца, узноси Богу молитве.
Све је у томе: тако ради, док не окусиш Господа. А када на крају, ум тамо, унутар срца, окуси и срцем осети да је благ Господ; тада он више неће ни зажелети да се удаљи од срдачног места. Тада ће и он рећи, као Свети Петар: Добро нам је овде бити! И од тог момента ће стално поглед усмеравати унутар у срце, и непрестано се тамо враћати, одгонећи све помисли, ђаволом убациване.
За оне који немају никаквог појма о овоме делу и који га не познају, оно већим делом изгледа тегобно и претешко. Међутим, они који су окусили сладост коју оно даје, и који су се осладили њоме у дубинама срца свога, такви кличу са Светим Павлом и говоре: “Ко ће нас одвојити од љубaви Христове…!” (Рим. 8, 35). Свети Оци чувши Господа како каже, да из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, и да је то оно што погани човека (Мат. 15, 19 и 20); чувши такође да нам се на другом месту у Еванђељу заповеда, да очистимо унутрашњост чаше, како би била и споља чиста (Мат. 23, 26); оставили су тако друго духовно дело и свецело се предали том једином делању, тј. чувању срца. То су урадили јер су били уверени, да ће заједно са тим подвигом лако стећи сваку врлину, а да без њега неће успети ни у једној. Ко хоће нека чита њихове списе, нека прочита што су о томе написали Марко Подвижник, шта је рекао Јован Лествичник, преподобни Исихије, Филотеј Синајски, Ава Исаија, Варсануфије Велики и други.
Ако хоћеш да се научиш да ово чиниш како треба (да улазиш у срце и да боравиш тамо), ја ћу ти у томе помоћи.
Пре свега треба да сачуваш три ствари: безбрижност у односу на све, чак и у односу на Оно што је дозвољено, а не само у односу на оно што је некорисно и сујетно, друкчије речено: умртвљеност према свему; чисту савест у свему, тако да те она ни у чему не гризе; и – савршену непристрасност, тј. да помисао твоја не буде страсно прилепљена ни за какву ствар: Потом седи на неко усамљено и тихо место, затвори двери, одвоји ум од сваке пролазне и сујетне ствари, сагни главу према грудима, и на тај начин сабери се пажљиво унутар у себе (не у глави, него у срцу), обраћајући тамо и свој ум и своје чулне очи, уздржавајући донекле своје дисање. Имај тамо ум свој, и постарај се на сваки начин да пронађеш место, где се налази срце, да би, када га нађеш, тамо свецело боравио ум твој. У почетку ћеш тамо унутра наћи неку таму и тегобу. Но касније, уколико будеш продужио то дело сабране пажње даноноћно без прекида, наћи ћеш неку непрестану радост. Ум, који се буде трудио у овоме, наћи ће место срца, и тог момента ће видети тамо унутра такве ствари, какве никада нити је видео нити је знао. Од тог тренутка, ма са какве стране изникла или се појавила било каква помисао, пре него што уђе унутра и претвори се у мисао или представу, ум ће је одмах отуда протерати и уништити именом Исусовим, тј. молитвом: Господе, Исусе Христе, помилуј ме! Од тога времена ум ће такође почети да стиче ревност против демона, биће у стању да их прогони и побеђује. А што се осталог тиче, што обично долази као последица овога труда, сам ћеш то, Божјом помоћу, из искуства. сазнати, уколико будеш чувао сабраност ума и држао се Исуса, тј. Његове молитве: Господе, Исусе Христе, помилуј ме!
2. Поука Светог Григорија Синаита
Свети Григорије Синаит излаже учење о унутрашњој молитви срца и о начину њеног стицања у своја три поглавља “О самовању и молитви”, која се могу наћи у “Добротољубљу”. Ево скраћених одломака из њих:
Ми који смо примили Духа живота у Христу Исусу, требало би да чистом молитвом у срцу херувимски разговарамо са Господом. Но ми, не схватајући величину, част и славу благодати препорода, и не старајући се да узрастемо духовно кроз вршење заповести, и да се попнемо до стања умног боговиђења, – препуштамо се лењости, тиме што допуштамо да нас поробе страсне навике и да паднемо у бездан неосетљивости и таме.
Догађа се чак и то, да изгубимо и сећање на Бога, а какви треба да будемо, као чеда Божја по благодати, о томе ни појма немамо. Верујемо, али не делатном вером, и по обнови Духом кроз крштење не престајемо да живимо телесно. Ако се некад и деси да се покајемо и почнемо испуњавати заповести, испуњавамо их само на спољашњи, али не и на духовни начин. Тако се догађа да се до те мере одвикнемо од духовног живота, да нам његове пројаве код других личе на лаж и заблуду. Тако доживотно остајемо мртвога духа, живећи и радећи не у Христу, и супротно заповести, да оно што је од Духа рођено, треба да буде духовно.
Поред свега тога, дарови које смо примили у светом крштењу у Христу Исусу, не губе се, само се закопавају у земљу, као неко благо. А трезвени разум и благодарност захтевају да их откријемо и изнесемо на видело дана. Како је то могуће?
То је могуће постићи на два начина: Прво, ти дарови се откривају ревносним испуњењем заповести: уколико извршавамо заповести, утолико више они откривају своју светлост и свој сјај; друго, они се јављају и разоткривају непрестаним призивањем Господа Исуса, или, што је једна и иста ствар, непрестаним сећањем на Бога. Силно је и прво средство, али је друго силније, тако да и прво преко њега задобија своју пуну моћ. Зато, ако заиста желимо да откријемо у нама скривено благодатно семе, онда похитајмо да се што пре навикнемо овом другом срдачном подвигу: имајмо у срцу само овај молитвени труд и силу, без примесе икаквих представа и слика и маштања. Ако се будемо потрудили да у срцу стекнемо само ту молитвену силу и енергију, она ће загрејати ум наш и срце и разгорети у души неизрециву љубав према Богу и људима.
Ова умна молитва, која се твори у срцу силом Духа Светога, дејствује у њему на два начина: некад њој претходи ум, прилепљујући се за Господа у срцу кроз непрестано сећање на Њега; некад опет дејство молитве, само покренуто претходно огњем радости, привлачи ум у срце, и привезује га за призивање Господа Исуса и за трепетно стајање пред Њим. У првом случају дејство молитве почиње да се открива по мери умањења страсти, кроз испуњење заповести, у виду топлине у срцу, која је последица истрајног призивања Господа Исуса; у другом случају дух привлачи ум у срце и сабира га тамо у његовим дубинама, ослобађајући га од уобичајеног лутања. Зависно од та два вида молитве и ум постаје или делатни или сазерцатељни. Својим делањем и подвигом, он Божјом помоћу, побеђује страсти, а сазерцањем – види Бога, колико је то доступно човеку.
Ова делатна умносрдачна молитва врши се на следећи начин: Седи на столицу, око пед високу, низведи ум свој из главе у срце, па га задржи тамо. Одатле призивај умносрдачно: Господе, Исусе Христе, помилуј ме! При том задржавај дисање, да би било тихо и суздржано, јер и дисање је у стању да расејава мисли. Ако приметиш да се појављују помисли, не обраћај пажњу на њих, па макар оне биле простс и добре, а не само таште и нечисте. Закључавајући ум у срце и призивајући често и стрпљиво Господа Исуса, ускоро ћеш савладати такву врсту помисли и истребити их, побеђујући их на невидљив начин Божанственим именом. Свети Лествичник каже: Исусовим именом удри по непријатељима, од тога не постоји јачег оружја ни на небу ни на земљи.
Када ум изнемогне од тог подвига и уморе се тело и срце од напорног подухвата честог призивања Господа Исуса, онда устани и певај, или размишљај о неком месту из Светог Писма, или се бави сећањем на смрт, или се забави читањем, или рукодељем, или нечим другим.
Када се прихватиш тог молитвеног подвига, онда ти приличи да читаш само такве књиге у којима се излаже учење о унутарњем животу, о духовној трезвености и молитви. Ту спада Лествица, слова Исака Сиријанина, аскетске књиге Максима Исповедника, Симеона Новог Богослова, Исихија, Филотеја Синајског и други слични списи. Књиге друге врсте привремено све остави, али не стога што оне нису добре, него ради тога што при таквом настројењу и стремљењу није погодно да се њима бавиш: оне могу да удаљују твој ум од молитве. Читај мало, али га читај са удубљивањем у усвајањем.
Молитвословља немој изостављати. Неки држе велико молитвено правило, неки потпуно изостављају молитвеник, молећи се Господу само умном молитвом. Ти изабери средину: не гомилај много молитава, јер то може да смућује; немој их, међутим, ни потпуно изостављати, требаће у случају немоћи и раслабљености. Ако приметиш да молитва дејствује у теби и не престаје да се сама креће у срцу твоме, немој да је прекидаш и да се прихваташ молитвеника. То би значило оставити Бога унутра, изаћи вани, и споља почети са њим разговарати. Они који нису још стекли молитвену силу и енергију, треба да молитвослове много, чак без мере, да би се стално налазили у многим и разним молитвама, како би им се од таквог тегобног молитвеног труда загрејало срце и у њему почело дејство молитве. Онај пак који на крају окуси од те благодати, такав треба да чита молитве умерено, проводећи претежно време у умној молитви, као што су заповедили Оци. У случају унутарње изнемоглости, треба читати молитве или прочитавати светоотачке списе. Када ветар надме једра, весла су сувишна; она су потребна онда када ветар ослаби и лађа се заустави.
Снажно оружје против непријатеља има онај који заједно са молитвом поседује скрушени плач, да се не би погордио због радости коју даје молитва. Онај који чува ту радосну тугу, избавља се од сваке штете. Права непреварна унутарња молитва је она у којој топлота, која се рађа из молитве Исусове, запаљује огањ у земљи срца и спаљује страсти, као трње. Она осењава душу весељем и миром, не долази ни са десне ни са леве стране, чак не ни свише, него избија из срца, као извор воде, од животворног Духа. Само њу заволи и потруди се да је стекнеш у срцу своме, чувајући ум вазда од било каквих маштања. Док си са њом, ничега се не плаши; јер Онај који је рекао: Будите храбри. Ја сам, не бојте се – Он је са нама.
3. Поука Никифора монаха
Монах Никифор своју поуку о уласку у срце излаже у своме делу “О трезвености и чувању срца” (Добротољубље, руско изд. том други).
Ви који желите, каже он, да осетите у срцу огањ небески, и да из искуства сазнате, шта је Царство небеско, које се налази у вама, дођите да вам изложим науку небеског живљења, или боље рећи метод који без труда и зноја уводи онога који се њиме служи у пристаниште безстрашћа. Кроз пад ми смо изашли напоље, отуђили се правог живота; зато треба да се повратимо назад, боље речено да се вратимо сами себи, ослобађајући се од прилепљености за спољашње ствари. Немогуће нам се са Богом помирити и сродити све дотле док се најпре не повратимо сами себи, док не уђемо споља унутра. Само је унутарњи живот истински хришћански живот. О томе сведоче сви Оци.
Тако упита једном брат Аву Агатона: Шта је важније, телесни труд или чување срца? Старац му одговори: човек је сличан дрвету; телесни труд представља – лишће, а чување срца – плод. Пошто, по Светом Писму, свако дрво које не даје доброг плода, сече се и у огањ баца, очевидно је да је потребно да сву своју пажњу усредсредимо на плод, тј. на чување срца. Наравно, потребно нам је и одело од лишћа, тј. телесни труд и подвиг.
Свети Јован Лествичник каже: Затвори врата ћелије за тело, врата уста за језик, и унутарња врата за лукаве демоне. Док седиш “на висини” (тј. кад усредсредиш пажњу над срцем), стражи, ако си опитан”, у коликом броју и какви лопови се прикрадају, да уђу у виноград твога срца, како би покрали грожђе. Кад се стражар умори (тј. онај који бди над срцем), онда устаје, моли се, потом опет седа и храбро се прихвата истог посла( тј. сабраног стражења над срцем и молитве).
Свети Макарије Велики учи: Главни посао подвижника се састоји у томе да уђе у своје срце, поведе тамо борбу са сатаном, и да противећи се његовим помислима, ратује против њега.
Свети Исак Сиријанин пише: Потруди се да уђеш у своју унутрашњу клет, и угледаћеш небеско благо. Лествица за Царство небеско сакривена је унутра у теби, тј. у твоме срцу. Зато се опери од греха и сабери у срцу свом тамо ћеш пронаћи степенице уз које ћеш се попети на небеса.
Ево шта каже о томе Карпатије: Потребно је много подвига и молитвеног труда, да би се постигло непомућено стање мисли, ово друго небо срца, на коме живи Христос, као што каже Апостол: “Или не знате да Христос живи у вама” (1. Кор. 3,16).
Ево речи светог Симеона Новог Богослова: Од оног момента када је човек истеран из раја и удаљио се од Бога, ђаво са демонима је стекао слободу да даноноћно на невидљив начин колеба мисли сваког човека. Ум се од тога не може друкче одбранити осим свакидашњим сећањем на Бога. Само онај чије је срце запечаћено сећањем на Бога, у стању је да своју умну силу сачува непоколебивом.
Тако уче сви Свети Оци. Овај подвиг, већи од свих других, скоро сви они преузимају један од другога учењем. Само ретки појединци задобили су га без учења, и то непосредно од Бога, ради огњености њихове вере. Према томе, треба тражити учитеља који је искусан у овом послу. Ако се такав учитељ не може наћи, онда треба призвати Бога са скрушеним срцем и сузама, и радити оно што будем рекао.
Познато је да дисање, којим дишемо, спроводи кроз плућа ваздух до срца. Зато седи и сабравши ум свој уведи га заједно са дисањем унутра, приморај га да заједно са удисаним ваздухом сиђе у само срце, и држи га тамо, не дозвољавајући му да изађе, кад он хоће. Држећи га тамо, немој га оставити да буде празан, него му подај следеће свештене речи: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И нека их ум понавља дан ноћ. Потруди се да га навикнеш боравку унутра са поменутом молитвом, и пази да ум не излази брзо отуда, јер ће њему у почетку бити веома досадно од такве принудне затворености унутра. Али зато, кад се навикне, биће му веома мило и радосно да тамо борави, чак ће и сам желети да тамо остане. Као што се човек кад се врати из туђе земље, при сусрету са женом и децом, заборави од радости, тако бива и са умом: када се сједини са срцем, испуњује се неизрециве радости и весеља.
Ако ти успе да уђеш у срце овим путем који сам ти показао, заблагодари Богу, и никад не напуштај то дело: оно ће те научити ономе о чему ни сањао ниси. А ако ти не успе да и поред труда уђеш на тај начин у предео срца, онда уради оно што ћу ти сада казати, па ћеш са Божјом помоћи наћи оно што тражиш. Познато је да се разумна сила (унутарња реч, реч којом се разговара са собом) човекова налази у грудима. Јер, тамо, у грудима, када уста ућуте, ми разговарамо са собом и саветујемо се, тамо читамо молитве (када их напамет читамо у себи) певамо псалме и водимо сваки други разговор са самим собом. Ето управо тој мисаоној (разумној) сили, ослободивши је од сваке помисли, подај да непрестано говори: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! и приморај себе, да уместо сваке друге речи, само то вапијеш унутра. Стрпљиво се држи тога труда и подвига само неко време, и преко тога ће ти се открити улазак у срце. У то уопште не треба сумњати, јер смо то сами на себе испробали.
Заједно са тим многожељеним и радосним силаском у срце, и са његовим будним стражаром – пажњом, уселиће се у тебе цео збор врлина: љубав, радост, мир, дуготрпељивост, кротост и остало.
4. Поука Игњатија и Калиста
Иноци Калист и Игњатије Ксантопули излажу своје учење о унутарњем делању срца у читавих сто глава, укључених у “Добротољубље”, Овде наводимо оно што је најглавније и за нас најпотребније:
Почетак живота по Богу састоји се у ревности и свеусрдном труду да живимо по спаситељним заповестима Христовим, а крај му је – савршено јављање и повратак ономе што нам је дато божанском благодаћу у крштењу. Или, што је исто: свлачење старог човека са делима и похотама његовим, и облачење у новог духовног (Еф. 4, 22-24), тј. у Господа Исуса Христа, као што каже божански Павле: “Дечице моја, коју опет у мукама рађам, док се у вама не уобличи Христос” (Гал. 4, 19).
Када се крштавамо, каже Свети Златоуст, тада наша душа сија сјајније од сунца, очишћена Светим Духом. Као што чисто сребро, обасјано сунчаним зрацима, и само испушта зраке, али не по својој природи, него због тога што је обасјано сунцем, тако бива и са душом: очишћена крштењем, задобија зраке од славе Духа, постајући и сама изнутра прослављена. Но, авај, слава ова неизрецива и страшна, само један или два дана остаје у нама; после тога ми је замрачујемо, затрпавајући је животним бригама и страсним делима.
У божанској материци, тј. у светој крстионици, добијемо забадава савршену божанску благодат. Ако се деси да је после тога сакријемо тамом животних брига и страсти, ипак је можемо опет обновити и очистити покајањем и испуњењем божанских заповести, и угледати њену натприродну светлост. То бива по мери вере сваког појединца и по мери усрђа живљења по вери, првенствено по благослову Господа Исуса Христа. Свети Марко каже: Христос, будући савршени Бог, даровао је онима који су се крстили савршену благодат Светога Духа, која се не нуждава ни у каквој допуни са наше стране. Она нам се открива и јавља по мери вршења заповести, док не достигнемо у меру раста висине Христове.
И тако, пошто је почетак и корен спаситељног подвига у томе да живимо по заповестима Господњим, а крај и плод – обнављање савршене благодати Духа која нам је дарована у крштењу, која постоји у нама али је затрпана страстима, и поново се открива кроз вршење заповести; пошто је то тако, онда треба да се потрудимо у вршењу заповести, како би дар Духа који је у нама очистили и јасније видели. Вољени ученик Господњи Јован каже, да онај који држи заповести Господње, пребива са Господом и Господ са њим. Сам пак Господ још јасније говори о овоме кад каже: “Ко има заповести моје и држи их, тај ме воли, а онај који мене воли, волеће га Отац мој, и ја ћу га волети и сам ћу му се јавити… Ко има љубави к мени, држаће реч моју; и Отац мој имаће љубав к њему: и к њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити” (Јн. 14, 21-24).
То правилно испуњавање заповести Господњих нама је немогуће без Господа Исуса Христа, као што сам Он каже: “Без мене не можете ништа чинити”, и као што Апостол потврђује: “Ни у коме другоме нема спасења” (Д. Ап. 4,11). Он је за нас пут, истина и живот. Зато нас и уче премудро наши славни наставници и учитељи, силом Духа Светога који живи у њима, да се пре свега Господу молимо и да без икакве сумње иштемо милост од Њега; да непрестано имамо и носимо у срцу Име његово да са њим непрестано у уму и на уснама свесвето и пресладосно живимо, и спавамо, ходимо, једемо и пијемо. Јер као што се у нас сабира све што је рђаво и штетно кад не призивамо име Исусово, тако и у.време када је оно молитвено у нама, све што је непријатељско бежи од нас, а што је добро изобилује у нама, и нема ништа што не бисмо били у стању да извршимо, као што је и сам Господ рекао: “Који буде у мени и ја у њему, тај ће родити многи род” (Јн. 15, 5).
Пошто смо тако признали своју немоћ и сву наду положили на Господа, заволевши заповести до спремности да радије жртвујемо живот свој него да прекршимо било коју од њих, то сву своју пажњу усмеримо на то да се навикнемо и утврдимо у том непрестаном призивању Имена Господњег, које уништава свако зло и ствара свако добро. Да би успели у том подвигу, Свети Оци нам нуде и указују на неко особито делање, које су називали уметношћу, чак уметношћу над уметностима. Изнећемо овде природну вештину предивног Никифора, који нам показује како да уђемо у срце преко дисааа, које много помаже за сабирање мисли.
Ево његовог правила: Седи на усамљеном месту, и сабравши ум, уведи га преко дисања у срце, па кад се тамо молитвеном пажњом сабереш, призивај непрестано: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! Тако ради све дотле, докле се та молитва привије срцу и постане непрестана.
Тако су учили и други Свети Оци. Свети Златоуст говори: Молим вас, браћо, немојте никад престајати да вршите ово молитвено правило. На другом месту каже: Сваки је дужан, било да једе, било да пије, било да седи, било да служи, било да путује или ма шта друго ради, да непрестано вапије: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! да би име Господа Исуса Христа, кад сиђе у дубину срца, смирило отровну змију, а душу спасило и оживотворило. Борави непрестано у призивању имена Господа Исуса Христа, како би срце прогутало Господа а Господ срце, и како би то двоје постало једно. И још: Не одвајајте срце ваше од Бога, него чувајте у њему свагда сећање на Господа нашега Исуса Христа, докле се Име не настани у срцу, и не размишљајте ни о чему другоме, него само о томе како да се прослави Христос у вама. Свети Лествичник каже: Сећање на Исуса нека се сједини с твојим дисањем. И свети Исихије пише: Ако хоћеш да стидом покријеш туђе помисли, и да ти срце буде непрестано трезвено, онда нека се молитва Господу Исусу прилепи за твој дах, и после кратког времена твоја ће ти се жеља испунити.
Треба знати и то, да ако научимо ум свој да заједно са дисањем силази у срце, приметићемо да тим силаском он постаје јединит и наг, држећи се само сећања и призивања Господа нашега Исуса Христа. А кад изађе отуда и почне да се шири по спољашњим предметима и не хотећи дели се на многе представе и сећања. Управо да би се очувала ова простота и јединитост ума, искусни у овом подвигу Оци дали су заповест да онај који се распалио жељом да стекне навику умне и трезвене сабраности у срцу, седи у усамљеном и тамном месту, особито у почетку овога благословеног труда. Јер гледање спољашњих предмета, природно је да постане узрок расејаности мисли. А кад усамљено и тамно место сакрије од нас спољашње ствари, мисао престаје да лута и почиње да се лакше сабира у себе. То потврђује и Василије Велики: Ум који се не распростире преко чула на свет, враћа се самом себи.
Треба добро запамтити да се суштина тог подвига састоји у – у једну мисао сабраном, срдачном, чистом и без икаквог маштања призивању са вером имена Господа нашега Исуса Христа, а не само у том силажењу у срце путем дисања и седењу у тамном усамљеном месту. Све то Свети Оци саветују, ни ради чега другога, него само ради тога што су у томе видели неко помоћно средство за сабирање мисли и за њихов повратак себи од уобичајеног лутања. Из навике сабраности и пажљивог стражења над собом, рађа се навика чисте и нерасејане молитве умом у срцу.
Знај и то, да сва ова правила о положају тела и његовом прилагођавању, сматрају се за потребна само дотле док се не стекне чиста и нерасејана молитва у срцу. А када Божјом помоћи и благодаћу Господа нашега Исуса Христа ово постигнеш, онда ћеш оставити многа и разноврсна делања и боравити у надумном јединству једино са Господом, чистом и нерасејаном молитвом срца, не имајући потребе ни за каквим спољашњим прилагођавањем.
Тако, ако стварно желиш да се удостојиш живљења у Христу Исусу, потруди се да стекнеш да се у свако време и у сваки час, и при сваком послу, чисто и без расејаности молиш Господу у срцу. Тиме ћеш од младенца успети да узрастеш у мужа савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13). При томе не заборављај, када повремено задобијеш чисту самоделатну молитву, да не смеш никако да је прекинеш својим уобичајеним молитвеним правилом. Тако нас учи Филимон: Ако те Господ удостоји, било дању или ноћу, дара чисте нерасејане молитве, остави тада своја правила и колико год више можеш труди се да се прилепљујеш уз Господа Бога, и он ће ти просветити срце за вршење духовног дела.
