КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ

 

II ДЕО
КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
О БЛАГОДАТНОМ ДЕЈСТВУ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ[1]
 

КАЗИВАЊЕ ПЕТО
 
Прошла је већ година дана од последњег сусрета са боготражитељем када су тихо куцање на вратима и молитвени глас, најавили долазак овог благословеног сабрата, на велико задовољство онога ко га је очекивао…
– Уђи вољени брате! Захвалимо заједно Господу који је благословио твој пут и твој повратак!
– Слава и хвала Свевишњем Оцу дарежљивоме, за све што чини по мудрости Својој, а што је корисно за нас боготражитеље и путнике у „земљи туђој“! Ево и ја грешник, који сам се растао од вас прошле године, поново сам удостојен да вас видим и да чујем ваш радосни поздрав. Наравно, ви од мене очекујете подробно казивање о светом граду Божјем – о Јерусалиму – куда је ишла душа моја и куда је стремило сво срце моје. Али, не испуњава се увек оно што бисмо хтели. Тако се десило и самном, а није ни чудо, јер, зар да се ја, грешни, удостојим да ступим на ту освећену земљу у којој су утиснуте божанствене стопе Господа Исуса Христа!
Сетите се, баћушка, да сам прошле године одавде кренуо са другом, глувим старцем, пошто сам имао писма једног Иркутског трговца за његовог сина у Одеси, да би ме овај отправио у Јерусалим. Тако смо сретно и доста брзо стигли у Одесу. Мој друг је одмах закупио место на броду до Цариграда и отпловио, а ја сам остао да тражим сина Иркутског трговца. Нашавши ускоро његов стан, на своје изненађење и жаљење, нисам затекао међу живим овог мог добротвора. Већ су биле прошле три недеље како је он, после краткотрајне болести, умро и како су га сахранили. Иако ме је то силно растужило, ипак сам се поуздао у вољу Божју. Сви укућани су били у тузи; удовица умрлог, која је остала са троје мале деце, толико је туговала да је непрестано плакала, падајући у току дана неколико пута, занемоћала од бола. Изгледало је да и она неће још дуго живети због тако дубоке жалости. Али, упркос свему томе, она ме је примила љубазно, и немајући могућности да ме у тим околностима отправи у Јерусалим, задржала ме је код себе, да ме угости две недеље док отац покојника не дође у Одесу, како је био обећао, да би средио заоставштину и трговачке послове осиротеле породице. Тако сам ја и остао.
Живео сам тамо недељу, месец, други месец: али, уместо да дође, трговац је послао писмо у коме је јављао да не може да дође, него им саветује да одмах крену код њега у Иркутск. Почело је паковање ствари и стрка, и како сам приметио да им више није до мене, захвалио сам се на гостопримству и, опростивши се с њима, пошао сам да поново странствујем по Русији…
Мислио сам и мислио: куда бих сада да идем? И на крају решио да најпре пођем у Кијев, где већ много година нисам био. Тако сам и пошао…
Наравно, у почетку сам и туговао, јер ми се није испунила жеља да будем у Јерусалиму. Али не може да буде без промисла Божјег – умиривао сам себе – човекољубиви Господ прима намеру као дело и неће оставити мој убоги пут без поуке и душевне користи…
А тако је и испало, јер сам се срео с таквим људима који су ми открили много до тада непознатог, и који су просветлили тамну душу моју ради њеног спасења… Да ме нужда није усмерила на овај пут никада не бих срео те добротворе моје душе.
И тако, дању сам ишао с молитвом, а увече се заустављао на конак и читао моје „Добротољубље“ ради окрепљења и пробуђења душе у борби против невидљивих непријатеља спасења.
На крају, удаљивши се 70 врсти од Одесе, видео сам чудан догађај: ишао је велики трговачки караван – тридесетак кола – који сам сустигао. Напред је, као вођа, ишао један кочијаш, корачајући поред свога коња, а остали су сви у гомили ишли нешто даље од њега. Ишло се поред проточног рибњака у коме су се санте изломљеног пролетњег леда вртеле и пропињале са страшним шумом. Одједном је млади возар са чела зауставио свога коња, а за њим је морала да се заустави и цела поворка. Отрчавши до њега, остали возачи су видели како је почео да се свлачи. Питали су га због чега то чини. И добили одговор да је силно зажелео да се окупа у рибњаку. Од зачуђених возача неко је почео да му се подсмева, неко да га задржава називајући га безумним, а његов старији брат је почео да га гура да би продужио пут. Но овај се бранио и никако није хтео да послуша. Неки од млађих возара су у шали почели ведрима којим поје коње да захватају воду из рибњака и поливају овог који је хтео да се купа – неко на главу, неко за врат говорећи: „Ево ми те купамо“. Тек што је вода додирнула његово тело он је узвикнуо: „Ох, како је добро!“ и сео на земљу где су га још поливали; а затим је убрзо легао и спокојно издахнуо. Сви су се уплашили, не схватајући, зашто се то десило. Старији су говорили да о свему томе треба саопштити суду, а неки су закључили да му је при рођењу била оваква смрт записана.
Постајавши са њима око пола сата, пошао сам даље. И прошавши пет врста, видео сам село на великом путу и, ушавши у њега, срео сам старчића свештеника који је ишао улицом. Помислио сам да би требало да му кажем о томе шта сам видео и да чујем шта он о томе мисли. Свештеник ме је повео код себе, и ја сам га, испричавши шта сам видео, замолио да ми објасни разлог због чега се све то догодило…
– Не могу ништа друго да ти кажем, драги брате, сем да у природи има много чудног и неразумљивог нашем уму. То је, како ја мислим, устројено од Бога ради тога, да би се човеку јасније показало управљање и промисао Божји о природи у натприродним и непосредним променама њених закона у неким случајевима… Мени се једном десило да сам био сведок сличног догађаја: недалеко од нашег села налази се дубока и стрма јаруга која, мада није широка, у дубину достиже преко 20 метара,- страшно је и погледати на њено мрачно дно. За пешаке је преко јаруге направљен некакав мостић. Један сељак из моје парохије, породичан човек доброг владања, одједном је без икаквог разлога осетио несавладиву жељу да се са тог мостића баци у дубоку јаругу. Читаву недељу се борио са том мишљу; на крају, не могавши више да издржи ову силну потребу, он је, уставши рано ујутру, пожурио према јарузи и скочио на дно. Ускоро наиђоше неки људи. Чувши јечање, с муком су га изнели из јаруге, са поломљеним ногама. Када су га испитивали о узроку његовог пада, одговорио је, да премда и осећа велики бол, сада је спокојан у души, пошто је испунио своју неодољиву потребу, која га је читаву недељу дана тако узбуњивала, да је био спреман и живот да да, само да је испуни. Он се више од годину дана лечио у градској болници. Посећивао сам га доста често, па видећи код њега лекаре, хтео сам, као и ти, да од њих чујем за узрок тог догађаја. Лекари су ми у један глас рекли да је то била „помама“… Када сам замолио да ми научно објасне шта је то и због чега обузима човека, нисам могао ништа друго да чујем нето да је то тајна природе коју наука још није открила… Са своје стране сам приметио да, ако би се пред овом тајном природе човек обратио Богу молитвом, да би је Он открио добрим људима, и да та, по вашем, несавладива „помама“ не би постигла свој циљ. Заиста, у људском животу има много тога што наш ум не може јасно да схвати…
Док смо тако разговарали, спустила се ноћ те сам остао код њега да ноћим. Ујутру је месни полицијски начелник послао свог писара како би дозволили да се умрли сахрани. Лекар приликом прегледа тела није нашао никакве знаке поремећаја ума, а његову је смрт објаснио изненадним ударом.
– Ето видиш, рекао ми је свештеник – ни медицина није могла да одреди узрок његовој несавладивој тежњи ка води. И тако, опростивши се са свештеником, пођох даље.
Путујући неколико дана и довољно се уморивши, дошао сам у већу трговачку паланку коју називају „Бела Црква“. Како је већ било вече, дао сам се на тражење преноћишта. На самом тргу срео сам човека који је, такође, изгледао као путник и који је по дућанима питао где се налази кућа једног од мештана… Видевши мене, пришао ми је и рекао: „види се да и ти странствујеш и зато пођимо заједно да нађемо овдашњег грађанина по презимену Јеврејинова; он је добар хришћанин, држи богату крчму и воли да прима боготражитеље; ево ја о њему имам белешку“… Радосно сам се сложио са њим и ускоро смо пронашли тражени стан. Мада нисмо затекли самог домаћина, његова нас је жена, добра старица, примила љубазно и дала нам да се одморимо у једној собици на тавану. Сместивши се, мало смо се одморили. Онда је дошао домаћин и позвао нас к себи на вечеру. За вечером смо разговарали и некако дође реч до тога зашто се он зове Јеврејинов. – „Испричаћу вам о томе одговорио је он и почео своје казивање. „Ето, видите, мој отац је био Јеврејин из града Шклова, и био је непријатељ хришћана. Од саме младости спремао се да буде рабин и марљиво је проучавао све њихове сплетке којима се оповргава хришћанство. Једном му се десило да је пролазио преко хришћанског гробља; тамо је видео људску лобању са обе вилице (у којима су се налазили огољени зуби), која мора да је била избачена из недавно ископаног гроба. У страсти својој он је почео да се изругује овој лобањи: пљувао је на њу, псовао и шутирао је; ни то му није било доста; узео ју је и натакао на колац онако како се ради са костима животиња да би се отерале птице. И задовољивши се на тај начин, пошао је даље. Следеће ноћи, тек што је заспао, пред њега је стао непознати човек и реско га укорио, говорећи: „Како си смео да се ругаш земним остацима мојих костију? Ја сам хришћанин, а ти си непријатељ Христов!“ По неколико пута у току ноћи понављало се ово виђење, лишивши га мира и сна. А онда је почело да му се јавља и дању. У ушима му је стално звонио прекорни глас. Што је време даље протицало, тим се виђење чешће понављало; на крају, почевши да осећа безвољност, страх и изнемоглост, он се обратио рабинима који су над њим читали молитве и заклињања, али виђење, не само што га није остављало, него се понављало све чешће и упорније. И кад се такво његово стање разгласило, један хришћанин, с којим је он имао трговачке послове, почео је да га саветује да прими хришћанску веру, убеђујући га да ничим другим не може да се избави од тог страшног виђења. Иако није имао ни најмању жељу, Јеврејин је ипак овако одговорио: „Радо ћу учинити што год хоћеш, само да се избавим мучног и неподношљивог виђења“. Хришћанин се обрадовао овим речима, и наговарао га је да месном епископу преда молбу о крштењу и присаједињењу хришћанској Цркви. Написали су молбу и Јеврејин је, мада и нерадо, ипак потписао. И тог трена, како је ставио свој потпис, виђења су престала, и никако га више нису узнемиривала. Он се томе веома обрадовао и сасвим се успокојивши, осетио је такву пламену веру у Исуса Христа, да је из тих стопа отишао епископу, испричао му о свему што се десило и изјавио искрену жељу да се крсти. Са усрдношћу и брзим успехом изучивши догмате хришћанске вере и крстивши се, он се преселио у овај град, оженио се овде мојом мајком, добром хришћанком, и проводио благочестив живот имајући свега довољно. Обилато је давао сиромашнима, чему је научио и мене и пред смрт ме је на то заветовао и благословио. Ето због чега се ја зовем Јеврејинов!“.
Са побожношћу и умилењем саслушао сам ово казивање и у себи сам помислио: Боже мој! Како различитим путевима привлачи Он к себи грешнике и како премудро претвара неважне догађаје у поводе за велика дела! Ко би могао да претпостави да ће изругивање Јеврејина над мртвим костима послужити за истинито познање Исуса Христа и да ће бити пут ка благословеном животу.
Пошто смо вечерали и заблагодарили Богу и домаћину, пошли смо у своју собицу на спавање. Није нам се још спавало, па ступих у разговор са садругом. Он ми рече да је могилијевски трговац; да је живео две године у Бесарабији као искушеник у једном од тамошњих манастира, али са привременом дозволом и да сада иде у родни крај не би ли од трговачког еснафа добио отпуст и онда се посветио монаштву. Хвалио је тамошње манастире, њихов устав и поретке, и строги живот многих благочестивих стараца који тамо живе, и уверавао ме да су бесарабијски манастири у поређењу са руским као небо и земља. Наговарао је и мене да идем тамо. Док смо тако разговарали довели су нам и трећег путника – то је био подофицир који је ишао на одсуство. Видели смо да је од пута веома уморан. Одмах се помолисмо Богу и легосмо да спавамо. Уставши ујутру рано, почели смо да се спремамо за пут. И тек што смо хтели да одемо да захвалимо домаћину кад чусмо звоно за јутрење. Трговац и ја смо се питали: како ћемо сад поћи кад смо чули звоно и зар да не одемо у цркву Божју? Боље ће бити да одстојимо јутрење помоливши се у храму па ће нам и пут бити пријатнији. Тако смо и одлучили, па смо и подофицира позвали са собом. Но он нам одговори: „Какво вас молепствије спопало на путу, и каква је корист Богу од тога што ћемо ми бити у цркви; него да дођемо кућама па ћемо се тамо помолити! Идите ако баш хоћете, али ја не идем. Док ви будете стајали на јутрењу ја ћу прећи пет врста, јер бих желео да сам што пре код куће“… На то му је трговац рекао: „Гледај, брате, и не погађај унапред како ће Бог уредити!“.
И тако, ми смо пошли у цркву а подофицир на пут. Одстојавши јутрење (а ту је одмах била и рана Литургија) вратили смо се у собицу и почели да спремамо своје торбе. Погледам, а то нам домаћица донела самовар и још говори: „Та куда ћете, ево попијте мало чаја па и ручајте код нас; нећемо ваљда да вас пустимо да идете гладни?“. Тако смо и остали. Није прошло ни пола сата како смо седели за самоваром кад одједном упаде наш подофицир сав задихан.
– Дошао сам до вас и с тугом и с радошћу.
– Шта је било? упитасмо га.
– Ево шта: када сам се опростио са вама и кренуо, пало ми је на намет да свратим у крчму да разменим новчаницу за нешто ситниша, па и једну вотку да попијем да бих лакше ишао даље. Тако сам и разменио новце и полетео сам као соко на пут. Прешавши три врсте прохтело ми се да избројим новац и да видим да ли ми је крчмар правилно вратио. Сео сам са стране, извадио свој новчаник, избројао, и све је било како треба. Одједном прихватим се места где је требао да буде мој пасош а њега нема; само цедуљице и паре. Тако сам се уплашио, умало да главу изгубим, па сам схватио у чему је ствар: наравно, испустио сам га у крчми док смо пребројавали новац. Морам трком назад. Трчим, трчим, а све теже у срцу; шта ако га тамо нема! Лоше ми се пише! Дошавши, питам код крчмара, а он говори: „Ја га нисам видео“. Опет ме обузе неспокојство. Кренем да тражим, да се мотам по местима где сам се задржавао. И шта? На своју срећу, нађем пасош. Онако како је био испао, тако је и лежао у слами и отпацима на поду, сав изгажен и прљав. Слава Богу! Обрадовао сам се; као да ми се брдо свалило са рамена! Иако ће за непажњу и за умрљани пасош добро да ми натрљају нос – није то ништа, ипак ћу моћи да путујем кући и натраг. А до вас сам свратио да вам о свему овоме испричам; још сам у страху и јурњави израњавио ноге тако да не могу ни да идем и сад ћу да замолим за мало масла да привежем на рану.
– Тако ти је то брате! Све ти се то десило зато што ниси послушао и што ниси пошао са нама да се помолимо – почео је да говори трговац. – Ето, ти си хтео да одеш далеко испред нас а напротив, вратио си се к нама, па још ћопав. Говорио сам ти да не погађаш унапред, па је тако и испало. Још ти је мало било што ниси пошао у цркву, него си и говорио: „Каква је корист Богу од тога што ћемо се ми молити“. То, брате, није добро… Наравно, Богу није неопходна наша грешна молитва, али ипак по љубави својој према нама, драго му је када се молимо. И не толико само свештена молитва коју сам Дух Свети буди у нама и коју Он тражи од нас заповедајући: „Будите у мени и ја у вама“, него је пред Њим драгоцено и свако, наизглед мало дело, ради Њега учињено, свака намера, побуда, па чак и мисао усмерена ка слави Његовој и нашем спасењу. За све ово, бескрајно милосрђе Божје богато награђује. Љубав Божја узвраћа хиљаду пута више него што је достојно дело људско. Ако за Бога одвојиш ништаван новчић, Он ће ти узвратити златником, ако ти само помислиш да кренеш ка Оцу, Он већ излази теби у сусрет. Ти кратко и суво кажеш: „Прими ме, помилуј ме“! а Он ти је већ обгрлио врат и целивао те. Ето каква је љубав Оца небеског према нама недостојнима! И само због ове љубави Он се радује сваком, макар и најмањем, нашем покрету ради спасења. Теби се чини: каква је слава за Господа и каква је корист за тебе ако се мало помолиш или ако и учиниш неко неважно добро дело, на пример – прочиташ неку молитву, учиниш пет или десет метанија, уздахнеш из дубине душе и призовеш Име Исуса Христа, или помислиш неку лепу мисао, или пожелиш да прочиташ нешто за спас душе, или се уздржиш од јела, или ћутећи поднесеш малу увреду; све се то теби чини недовољним за твоје потпуно спасење и као бесплодно дело. Не! свако од ових малих дела остаје сачувано, и биће забележено свевидећим оком Божјим и добиће вишеструку награду не само у вечности него и у овом животу. То говори и свети Јован Златоуст. „Никакво добро, говори он, ма како неважно оно било, праведни Судија неће да не примети. Ако се греси истражују тако подробно да ћемо морати да одговарамо и за речи, и за жеље, и за помисли, тим ће пре добра дела, ма како она била мала, бити забележена са нарочитом подробношћу и рачунаће нам се у заслугу пред нашим Судијом препуним љубави“.
Испричаћу ти случај који сам прошле године сам видео. У бесарабијском манастиру где сам живео, био је старац, монах доброг живота. Једном је на њега напало искушење – јако му се прохтело сушене рибе. И како у манастиру у то време риба није било, он је намеравао да пође на пијацу и купи.. . Дуго се борио против те помисли, сматрајући да монах мора бити задовољан храном коју једу сви и да се мора чувати сластољубља, и још да је неприлично и саблажњиво за монаха да се нађе на пијаци усред толико људи. На крају је ђаволско наговарање победило над његовим расуђивањем, па је, предавши се својевољности, отишао да набави рибу. Изашавши из манастира идући градским улицама, приметио је да му у рукама нема бројаница те поче да размишља: „Како сам то ја пошао као војник без мача? То је неприлично а и мирски људи који ће ме сретати осуђиваће ме и саблажњавати се видећи монаха без бројаница“. Хтео је да се врати да их узме, али се пипнуо за џеп и ту их нашао. Извадио их је, прекрстио се, ставио на руку и пошао успокојивши се. Прилазећи пијаци, видео је једног коња који је стајао пред дућаном, са великим колима огромних буради. Одједном је тај коњ, уплашивши се нечега, почео да јури и да из све снаге баца чифтета. Затим је коњ пројурио поред њега, и ударивши га у раме, оборио на земљу, иако га није много повредио. На два корака пред калуђером су се кола претурила и распала у парампарчад. Уставши брзо, уплашио се али и задивио како му је Бог сачувао живот, јер, да су кола наишла неколико тренутака раније не би извукао живу главу. Не размишљајући даље о овоме купио је рибу, вратио се, вечерао и легао да спава… у полусну му се јавио неки, њему непознати, благообразни старац и рекао: „Слушај. ја сам покровитељ ове обитељи и хоћу да те уразумим, да би ти разумео и схватио поуку која ти је данас дата… Ево погледај: твоја слаба борба против сластољубља и знатна лењост у упражњавању самопознања и самоодрицања дало је прилику непријатељу да ти приђе и за тебе припреми овај погибељни случај који се збио пред твојим очима. Но твој је анђео чувар све то предвидео и дао ти мисао да се помолиш, да се сетиш бројаница, и пошто си ти доиста послушао и прихватио ту мисао, то је било довољно да те спасе од смрти. Видиш ли човекољубље Божје и штедро Његово уздарје чак и за малу мисао упућену Њему?“ Рекавши то, лик старца је брзо кренуо из келије, а монах му је пао пред ноге и у том трену се пробудио, нашавши се, не на своме лежају, већ на коленима у близини врата. Ово своје виђење он је одмах испричао на духовну корист многих, међу њима и мени.
Заиста је безгранична љубав Божја према нама грешнима! Није ли задивљујуће што је за тако мало дело, зато што је из џепа извадио бројанице и ставио их на руку, и само једном призвао име Божје, да је за ту ситницу дарован живот човеку. Тако је на теразијама људске судбине један кратак тренутак призивања Исуса Христа претегао над многим сатима протраћеним у лењости. Заиста је овде за малу лепту узвраћено златником. Видиш ли, брате, шта може молитва и како је моћно име Исуса Христа када га призивамо! Свети Јован Карпатијски у „Добротољубљу“ говори, да када у молитви Исусовој призивам Исусово и говорим: „помилуј ме грешнога“, на сваку такву молбу одговара тајни глас Божји: „чедо, опраштају ти се греси твоји“… Он даље каже, да се у часу кад говоримо молитву ничим не разликујемо од светих, преподобних и мученика, јер, како говори и Свети Јован Златоуст: „Молитва, макар је изговарали и ми, препуни греха, тог часа очишћава“. (сл. о мол. 2). Велика је милост Божја на нама а ми грешни и лењиви нећемо ни трен да одвојимо за благодарност и молитву, која је од свега важнија, па то мењамо за свакодневне бриге и послове, заборављајући на Бога и свој дуг. Зато смо често подвргавани јадима и напастима, али и да би се уразумили и да бисмо се обратили Богу и определили преобилном промислу Божјем.
Када је трговац завршио своју беседу с подофициром, ја му рекох: – Ех, уважени, како си насладио моју грешну душу да ти ногама припадам. Чувши ово он је почео и самном да говори. „Види се да си ти ловац на духовне повести. Сачекај, сад ћу ти прочитати нешто слично ономе што сам испричао. Ево имам књижицу са називом „Агапије“ или „Спасење грешних“. У њој је много чудесних догађаја“.
Извадио је из џепа књижицу и почео да чита прекрасну повест о неком благочестивом Агатонику кога су у детињству побожни родитељи научили да сваки дан пред иконом Мајке Божје чита молитву „Богородице Дјево радујсја“… што је он свакодневно и чинио. Затим је, одраставши, почео да живи по своме и упавши у сујету свакодневних брига и послова, ретко је говорио речену молитву, па ју је, на крају, сасвим оставио. Једне ноћи примио је на преноћиште путника који му рече да је пустињак из Тиваиде и да је имао виђење, које је налагало да пође до Агатоника и да га укори што је оставио молитву Мајци Божјој. Агатоник је као оправдање навео то што се молио много година и од тога није видео никакве користи. Тада му је пустињак рекао: „Сети се, слепи и незахвални, колико ти је пута помогла ова молитва и избавила те од напасти! Сети се, како си у детињству чудом био спасен да се не удавиш! Сећаш ли се како је велика епидемија твоје суседе отерала у гроб, а како си ти остао читав? Сећаш ли се како си, путујући са другом, заједно са њим пао са кола? Он је сломио ногу, а теби се ништа није десило! Зар не знаш да тај, некада здрав младић, данас лежи раслабљен, а да ти не осећаш никакву тегобу?“ И пошто је још много друго напоменуо Агатонику, на крају је рекао: „И знај да су те све те несреће мимоишле услед покровитељства Пресвете Богородице и због те кратке молитве којом си свакодневно своју душу побуђивао на сједињење с Богом… Гледај да убудуће не остављаш ову молитву и да прослављаш Царицу Небеску да те не би напустила“.
Кад је завршио читање позвали су нас да ручамо и ми смо, поткрепивши се и захваливши домаћину, пошли на пут и разишли се сваки на своју страну. Потом сам ишао пет дана, наслађујући се сећањем на приповести које сам чуо од благочестивог трговца из Беле Цркве, већ сам прилазио Кијеву кад сам одједном, без неког видног разлога, осетио неку тежину, ослабелост и тмурне мисли; молитва ми је ишла тешко, напала ме некаква лењост. Видевши са једне стране пута шумицу и густо жбуње, пошао сам тамо да се одморим и да негде иза усамљеног жбуна мало читам „Добротољубље“ ради поткрепљења ослабеле душе и излечења моје малодушности. Нашавши тихо место почео сам да читам у четвртом делу „Добротољубља“, о осам помисли, од преподобног Касијана Римљанина. Пошто сам око пола сата читао са радошћу, неочекивано сам видео у дубини шуме, на стотинак метара далеко од себе, човека који је непокретно клечао на коленима. Обрадовао сам се, помисливши да се он моли Богу, и поново почео да читам. Пошто сам читао сат или више, поново сам подигао поглед према томе човеку и видео да он исто онако клечи. Мени је то било драго и помислио сам – ево каквих благочестивих слугу Божјих има на свету. Док сам о томе размишљао одједном видех како је тај човек пао на земљу и како је остао да лежи мирно. То ме је изненадило и, како му нисам видео лице, пошто је клечао окренут мени леђима, обузела ме је радозналост, те сам пошао да видим какав је то човек. Пришавши затекао сам га у лаком сну. Био је то сељачић од око 25 година, чистог лица и благообразан, али некако блед; у сељачком кафтану, опасан конопцем и уз кога више ничега није било – ни торбице, па чак ни штапа. Чувши моје кораке он се пробудио и устао. Запитах га ко је. Рече ми да је сељак из Смоленске губерније који иде из Кијева.
– А куда сад путујеш? питао сам га.
– Не знам ни сам – одговорио је он – куда ме Бог одведе.
– Јеси ли одавно од куће?
– Да, већ пет година.
– И где си био све то време?
– Ишао сам по светим местима, по манастирима и по црквама, јер код куће нема од чега да се живи: ја сам сироче без родбине, а уз то још и хром, па тако лутам по белом свету.
– Види се да те је неки богоугодни човек научио да не луташ просто по свету, него да идеш по светим местима – рекао сам му.
– Ето видиш – одговорио је он: ја сам од детињства, као сироче, био чобанин у нашем селу и десет година је све било добро. Али једном, дотеравши стадо кући, нисам приметио да нема најбоље овце нашег газде. А газда је био зао и нечовечан сељак. Кад је увече дошао кући, па видео да му нема овце, појурио је на мене, почео да грди и прети и натерао ме да пођем да тражим овцу, претећи да ће ме „премлатити на мртво, поломити ми и руке и ноге“. Знајући да је зао, пошао сам да тражим овцу тамо где сам дању напасао стадо. Тражио сам и тражио до после поноћи, али од ње ни трага. Ноћ је била веома тамна, јер се већ приближавала јесен. Кад сам зашао у дубину шуме, а у нашој губернији шуме су непроходне, одједном се подигла олуја. Као да се дрвеће из корена заљуљало! У даљини су заурлали вуци, а мене је спопао такав страх да ми се коса накострешила; што сам даље ишао, било је све страшније, па сам већ падао од ужаса. И тада сам клекнуо, прекрстио се и свом снагом рекао „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ Тек што сам то изговорио осетио сам олакшање, као да никакве муке није било, и страх је потпуно нестао, а у срцу сам се осећао тако добро, као да сам се вазнео на небеса… Обрадовао сам се томе и са лакоћом, непрестано, говорио ову молитву. И више нисам ни запажао колико је дуго трајала олуја и да је ноћ прошла – тек видим, већ се забелео дан, а ја још увек клечим на истом месту на коленима. Устао сам мирно.
– Било ми је јасно да овцу нећу наћи, па сам тако пошао кући, а у срцу ми пријатно и све желим да продужим са молитвом. Тек што сам дошао у село, а газда, видевши да овцу нисам довео, премлати ме до несвести. Тада ми је и ногу ишчашио. После тих батина сам шест недеља лежао готово непокретан и имао сам снаге само да говорим молитву и она ме је тешила. Онда сам се мало опоравио и пошао по свету; а пошто ми је досадно да се стално гурам међу народом, а и због повода за грех, ја сам почео да лутам по светим местима и по шумама. И ето тако, идем већ пету годину. Слушајући све то, моја се душа радовала, јер ме је Господ удостојио да видим овако благодатног човека те га упитах: значи, ти се и сада често занимаш том молитвом?
– Та без тога се не може бити – одговори он. Ако се само сетим како ми је онда добро било у шуми, као да ме неко гурне на колена и ја почињем да се молим… Не знам да ли је моја грешна молитва угодна, јер, понекад кад се помолим осећам велику радост, ни сам не знам од чега, а понекад досаду, тешкоћу и униније. Али при свему томе не престаје жеља да се молим до смрти.
– Не смућуј се, драги брате: све је то Богу угодно и све је на спасење што год нам долазило за време молитве, кажу Свети Оци. Лакоћа или тежина, све је добро. Никаква молитва, ни добра ни лоша, неће пропасти пред Богом. Лакоћа, топлина и сладост показују да Бог даје награду и утеху за тај подвиг, а тежина, мрак и сувост означују да Бог очишћује и окрепљује душу, и да је овом корисном муком спасава, припремајући је за примање будуће благодатне сладости. Ево да ти то докажем, прочитаћу ти од Светог Јована Лествичника. Пронашао сам тај део и прочитао му. Слушао ме је с пажњом и задовољством и веома ми се захваљивао. Тако смо се растали. Он је пошао беспућем у дубину шуме, а ја сам, изашавши на пут, продужио пут благодарећи Бога што ме је удостојио грешног да добијем такву поуку.
Другог дана, уз Божју помоћ, дошао сам у Кијев. Прва и главна жеља ми је била да се помолим, исповедим и причестим светим Христовим Тајнама на овом благодатном месту, те сам се зато сместио недалеко од угодника Божјих да би ми било лакше ићи у храм. У своју кућу ме примио добри, стари козак, а како је живео сам, код њега је било тихо и мирно. У току недеље у којој сам се припремао за исповест, дошла ми је мисао да се исповедим што је могуће подробније и почео сам да пребрајам и да се сећам свих својих грехова до најситнијих детаља; да све то не заборавим почео сам да записујем и исписао сам велики лист. Међутим сам чуо да на седам врста од Кијева, у Китајевој пустињи, постоји духовник светог живота, веома мудар и благоразуман. Ко борави код њега доживљава умиљење и отуда се обавезно враћа са спасоносном поуком и лакоћом у души. То ме је веома обрадовало те сам одмах пошао до њега. Посаветовавши се и поразговаравши, дао сам му да прочита мој лист. Погледавши га он ми рече: „Ти си, драги пријатељу, написао много непотребног и некорисног. Слушај: 1) На исповести не треба да говориш о гресима за које си се већ покајао и био разрешен: Не понављај их, јер ће то, иначе, бити знак неповерења према сили свете тајне исповести. 2) Не треба да помињеш друга лица која су имала везе са твојим гресима, него само себе осуђуј. 3) Свети Оци забрањују да говориш о греху са свим околностима које су га пратиле, него их треба признавати уопште да не би, сувише детаљно причајући о њима, будио саблазан у себи и у духовнику. 4) Ти си дошао да се кајеш, а не кајеш се зато што не умеш да се кајеш, то јест, што хладно и небрижљиво приносиш покајање. 5) Све си ситнице побројао, а оно најважније си испустио – ниси објавио најтеже грехе, ниси их свестан те ниси записао да – не волиш Бога, да мрзиш ближњега, да не верујеш речи Божјој и да си пун гордости и славољубља. А у ова четири греха смешта се сав бездан и сав наш душевни разврат. Они су главни корен из кога излазе сви изданци нашег греховног пада.
Чувши ово изненадио сам се и почео да говорим: „Помилујте, преподобни баћушка, како је могуће не волети Бога, нашег Саздатеља и Покровитеља! Чему веровати ако не речи Божјој – у њој је све истинито и свето. Сваком ближњем ја желим добро; а и зашто бих га мрзео? Да се гордим немам чиме: имам само безбројне грехе а ничег похвалног немам. И како бих у својој беди и болести да будем сластољубив и похотан. На крају, да сам образован или богат, неоспорна да бих био крив за то што рекосте“.
„Жалосно је, мили мој, што си мало разумео од онога што сам ти објашњавао, а да те брже уразумим, даћу ти мали спис по коме се и ја сам увек исповедам.“
Духовник ми је дао спис и ја сам почео да га читам.
 
ИСПОВЕСТ УНУТАРЊЕГ ЧОВЕКА КОЈА ВОДИ СМИРЕЊУ
 
„Пажљиво усмеравајући поглед на себе самог и посматрајући своје унутрашње стање, уверио сам се искуствено да не волим Бога, да немам љубави ка ближњем, да не верујем ничему побожном, и да сам препун гордости и сластољубља. Све то налазим у мени да дела кад подробно размотрим своја осећања и поступке.
1) Ја не волим Бога. Јер ако бих Га волео, непрестано бих размишљао о Њему са срцем пуним задовољства. Свака мисао о Богу добављала би ми нову сласт. Напротив, ја много чешће и много радије размишљам о светским стварима, а размишљање о Богу за мене представља напор и муку. Ако бих Га волео, разговор са Њим кроз молитву би ме хранио, наслађивао и привлачио на непрестано општење са Њим. Али, ја не само што се не наслађујем молитвом, него осећам напор бавећи се њом, борим се са мрзовољом, раслабљује ме лењост и спреман сам да се позабавим чим било неважним, само да скратим или прекинем молитву. У испразним занимањима време ми лети неприметно, а при сећању на Бога, при постављању себе у Његово присуство, сваки сат ми изгледа као година. Кад неко неког воли, тада током дана непрестано о њему мисли, брине о њему и при било ком послу вољени му не излази из мисли; а ја у току дана једва да одвојим и један час, да бих се дубоко погрузио у размишљање о Богу и да бих распламсао себе у Његовој љубави, а двадесет три часа врло спремно приносим ревносне жртве страсним мојим идолима!… У разговорима о предметима сујетним, о предметима ниским за дух, бодар сам и осећам задовољство, а приликом размишљања о Богу, ја сам сув, лењ и досадно ми је. Ако ме и против моје воље други увуку у разговор о божанском, старам се да што пре пређем на разговор који годи мојим страстима. Неутољиво сам радознао када су у питању новости, политичка збивања и прилике у свету, жудно тражим задовољење моје радозналости о светским наукама, о уметностима, о изумима, а поуке о закону Господњем, о сазнавању Бога, о вери, не остављају на мене утисак, не хране душу моју. Њих не сматрам битним занимањем хришћанина, него, напротив, споредним и другостепеним предметом којим треба да се бавим само у слободном времену, у доколици. Дакле, ако се љубав према Богу познаје према испуњењу Његових заповести.- „ако ме љубите, заповести моје држите“ како говори Господ Исус Христос, а ја заповести Његове не само да не испуњавам него се о њима чак и мало бринем, одатле следи правилан закључак – да ја не волим Бога… Ово тврди и Свети Василије Велики говорећи „Доказ да човек не воли Бога и Христа Његовог је тај да он не испуњава Његове заповести“. (Правила 3)
2) Ја немам љубави према ближњем: Јер не само што не могу да за добро ближњега положим душу своју (по Еванђељу), него не могу да жртвујем своју част, своје имање и мир, ради добра ближњега. Ако бих га волео по еванђелској заповести, као самог себе, онда би његова несрећа погађала и мене, а његова би ме срећа доводила до усхићења. Но напротив, ја са већим занимањем слушам о несрећи ближњег и не жалостим се него бивам равнодушан, или – што је још горе – налазим некакво задовољство у њој; рђаве поступке брата ја не покривам љубављу него их са осуђивањем објављујем. Благостање, част и срећа његова не радују ме као сопствени, а савршенство, као нешто туђе не производи у мени радост, него чак буде нешто као завист и презрење.
3) Ја не верујем догматима вере. Ни бесмртности ни Еванђељу. Јер ако бих био тврдо убеђен да после гроба постоји вечни живот и награда за земаљска дела, ја бих без престанка размишљао о томе,- сама помисао о бесмртности би ме ужасавала и живот бих овај проводио као странац који се спрема да ступи у своју отаџбину. Но, напротив, ја и не мислим о вечности и свршетак овог живота сматрам некаквом крајњом тачком мог постојања. Тајна се мисао гнезди у мени: ко зна шта ће бити после смрти? Ако и говорим да верујем у бесмртност, онда то говорим само разумом, а моје срце стоји далеко од чврсте уверености, о чему отворено сведоче моји поступци и стална брига о благоустројству земног живота. Када би свето Еванђеље, као реч Божја, било са вером примљено у мом срцу, ја бих се непрестано њиме занимао, изучавао бих га, наслађивао бих се њиме и са дубоком побожношћу бих чак и гледао на њега. Премудрост, благост и љубав скривени у њему, доводили би ме до усхићења; наслађивао бих се поукама о закону Божјем и дан и ноћ; хранио бих се њима као свакодневном храном, и свим срцем бих тежио ка испуњењу његових правила. Ништа земаљско не би могло да ме одвоји од тога. Напротив, ако ретко и читам или слушам реч Божју, то бива по нужди и због радозналости и при свему томе, не стижући до дубоке пажње, ја осећам сувоћу и незаинтересованост, и, као да се ради о неком најобичнијем читању, остајем без икаквог плода, спреман да га заменим читањем светских књига у којима налазим више задовољства, више нових и занимљивих ствари.
4) Препун сам гордости и осећања самољубља. Сви поступци моји то потврђују. Видећи у себи добро, желим да га ставим свима на увид и гордим се њиме пред другим, или сам сам у себи, собом задовољан; када и показујем спољашње смирење, ја га приписујем својим сопственим снагама и себе сматрам вишим од других, или, у најмању руку, не горим од њих. Ако у себи приметим порок, трудим се да га оправдам, да га прикријем велом нужности или невиности; љутим се на оне који ме не уважавају, сматрајући да не умеју да цене људе. Обдареностима својим гордим се, неуспехе у подухватима сматрам увредљивим за себе, и радујем се несрећи својих непријатеља. Ако и тежим ка било чему добром, ту имам за циљ или похвалу, или сопствену духовну корист, или светску утеху. Укратко, непрестано од себе чиним сопственог идола коме без престанка служим, тражећи у свему чулно задовољство и храну сластољубивим мојим страстима и пожудама.
Из свега што сам набројао видим да сам горд, прељубочинац, неверник, да не волим Бога, и да мрзим ближњега. Шта од тога може бити грешније? Стање духова таме је боље од мог положаја: макар и не волели Бога, макар и мрзели човека, живели и хранили се гордошћу, они ипак верују и дрхте од вере – а ја? Може ли бити удео јаднији од онога који мене очекује? И од чега још може бити страшнија пресуда него од ове небриге и неразумног живота које ја видим у себи?…“
Прочитавши „Исповест“ коју ми је дао духовник ужаснуо сам се и помислио у себи: Боже мој, какви се страшни греси у мени крију а до сада их нисам ни примећивао! Жеља да се очистим од њих натерала ме је да од овог велико духовног оца измолим поуку о томе како да, познавши узроке свога зла, нађем начина да се поправим. И он је почео да ми објашњава.
– Видиш ли, брате драги, узрок нељубави према Богу јесте безверје; узрок безверја је неубеђење а узрок неубеђења нетражење светлих истинитих сазнања, нерад на духовном просвећењу. Једном речју, не верујући – не можеш волети, не убедивши се – не можеш веровати. А да би се убедио мораш да стекнеш потпуно и чврсто сазнање о овом предмету.- неопходно је да посредством размишљања и изучавања речи Божје а и из искуства, пробудиш у души жеђ и жудњу, или, како неки кажу – „дивљење“, које производи неутољиву жељу да боље и савршеније сазнаш ствари, да дубље проникнеш у њихова својства.
Један духовни писац о свему овоме овако расуђује: Љубав се“, говори он, „обично развија сазнањем и што више буде дубине и пространства у сазнању тим ће више бити љубави и тим ће се боље смекшати душа за Божанску љубав, приљежно разматрајући пресавршено и пребогато Биће Божје и безграничну љубав Његову према људима“.
– Ето, сад видиш, да је узрок грехова о којима си управо читао лењост за размишљање о духовним предметима, лењост која је у стању да угаси и саму потребу за таквим размишљањем. Ако желиш да знаш која су средства да се победи ово зло онда се непрестано старај о духовном просвећивању, стичи га марљивим проучавањем речи Божје, изучавањем Светих Отаца, размишљањем и духовним саветима или разговорима са мудрима у Христу. Ех, брате мили, колико јада срећемо само зато што смо лењи да просветимо душу нашу речју истине. Не учимо се закону Господњем дан и ноћ и не молимо се тога ради усрдно и упорно! А због тога је унутрашњи човек у нама и гладан и хладан и истрошен и нема снаге да бодро крочи путем истине и спасења. Тако, да би смо се користили овим средствима, одлучимо, мили, што је могуће чешће испуњавати свој ум размишљањима о предметима небеским, па ће љубав која се излива на срца наша, да се разграна и распламти у нама. Истовремено, што је могуће чешће, молимо се, јер је молитва најважнији начин и најјаче средство за наше обновљење и напредовање. Молимо се говорећи онако како учи света Црква: „Господе, удостој ме да Те сада заволим, као што некад заволех грех“.
Пошто сам са пажњом, све ово саслушао, усрдно сам замолио овог светог оца да ме исповеди и удостоји примања светих Христових тајни. И тако сам ујутру, удостојивши се причешћа, хтео да се вратим у Кијев са благодатним упутством, али мој добри отац, који је тог дана намеравао да иде у Лавру, оставио ме је, за то време, у својој пустињској ћелији, да бих без сметњи могао да се предам молитви и тиховању. И заиста сам све те дане провео као на небу: молитвама мог старца, ја недостојни, наслађивао сам се савршеним миром. Молитва се тако лако и благопријатно изливала у мом срцу да сам за то време, како бих рекао, заборавио на себе и на све друго – само сам помишљао о Једином, о Исусу Христу!
На крају, духовник се вратио и ја сам га молио да ми да савет и поуку када сада да продужим боготражитељски пут. Он ме је овако благословио: „Пођидер у Почајев, поклони се тамо чудотворној стопи Пречисте Мајке Божје и Она ће твоје стопе управити на пут мира“. Тако сам ја, примивши са вером његов савет, после три дана пошао у Почајев.
Нисам баш сасвим без тешкоћа прошао 200 врста, јер је пут водио мимо крчми и јеврејских насеља, док су се хришћанска места ретко сретала. На једном имању видео сам старинску руску хришћанску кућу и, обрадовавши се, скренуо сам да преноћим и да замолим хлеба за пут, јер је мојих окрајака већ нестало. Срео сам домаћина – старца, по свему судећи имућног, и сазнах да је он, као и ја, из орловске губерније. Чим сам ушао у собу прво његово питање је било: „Какве си ти вере?“.
Ја сам одговорио: да сам хришћанско православне.
– Какво је то у вас православље! – са подсмехом је рекао он. „Код вас је православље само на језику, а на делима је то неверничко празноверје. Знам ја, брате, ту вашу веру! Мене самог је један учени поп саблазнио и увео у искушење, па сам приступио вашој цркви, онда сам се, после пола године, поново вратио у нашу заједницу. Саблазан је ући у вашу цркву. Службу Божју ђакони којекако мрмљају, све на прескок и неразумљиво, певачи по селима нису бољи него по крчмама; па и народ стоји како коме пада на памет – мушкарци заједно са женама, за време службе разговарају, врте се на све стране, загледају и шетају напред и назад, те не дају да се мирно и у тишини помолиш. Каква ли је то служба Божја? То ти је само грех! А код нас – како је благочестива служба: разговетна, без пропуштања, певање је умилно, а народ стоји тихо, мушкарци одвојено, жене одвојено и сви знају где и какву метанију направити по уставу свете цркве. Управо, чим ступиш у нашу цркву, одмах осећаш да си дошао на службу Божју; а кад у вашу цркву дођеш, не можеш да схватиш где си дошао – у храм или на пијацу!…
Слушајући ово схватио сам да је овај човек староверац. Али пошто је говорио по истини, ја нисам могао да спорим и да га разуверавам, него сам само помислио да је немогуће обратити староверца истинској Цркви, док се код нас не исправи понашање на црквеном богослужењу и док у свему не да пример духовности. Староверац не зна ни за шта унутрашње; он се ослања само на спољашњост, а код нас о њој не воде никакву бригу.
И тако сам већ хтео да кренем одавде и већ сам изашао у предсобље, кад сам неочекивано, кроз отворена врата једног собичка, видео човека, који по изгледу није био Рус, где лежи на кревету и чита књигу. Он ме је покретом позвао к себи и питао ко сам. Ја сам му се представио а он је почео да говори: „Слушај, мили мој, не би ли пристао да мени болесноме послужиш макар недељу дана, док се ја, уз помоћ Божју, не опоравим. Ја сам Грк, монах са Свете Горе Атонске, живим у Русији ради скупљања прилога за манастир. И ето, враћајући се у свој крај, разболео сам се тако да не могу да идем од бола у ногама, па сам зато и изнајмио овде стан. Не одбиј ме, слуго Божји, платићу ти“.
– Није ми потребна никаква плата; радо ћу вам, чиме могу, послужити Бога ради. И тако сам код њега остао. Много сам се од њега наслушао о стварима неопходним за спасење душе. Причао је о Светој Гори Атонској, о тамошњим великим подвижницима и о многим отшелницима и затворницима. Код њега је било „Добротољубље“ на грчком језику и књига Светог Исака Сиријанина. Заједно смо читали и упоређивали словенски превод Паисија Величковског са грчким оригиналом, при чему је он рекао да се са грчког и не може превести тачније и верније, него што је превео Паисије „Добротољубље“ на словенски језик. Како сам приметио, он се непрестано молио и био је искусан у унутрашњој молитви срца па сам га нарочито испитивао о тој молитви. Он је о њој радо говорио (а говорио је течно руски) а ја сам са пажњом слушао, чак сам и записао многе његове речи. Ево, на пример, како је он објашњавао предност и величину Исусове молитве.
– „Величина Исусове молитве“, говорио је он, „открива се и самим њеним обликом, који се састоји из два дела: у првом, то јест Господе Исусе Христе, Сине Божји, уводи разум у живот Исуса Христа, или, како се изражавају Свети Оци, „скраћује у себи читаво Еванђеље“, а у другом делу, то јест; помилуј ме, грешнога, она представља повест наше слабости и грешности. У свему томе је значајно да се не може мудрије, суштаственије и јасније изразити, жеља и молба бедне, грешне и смирене душе, него баш овом речју – помилуј ме! Ниједан други израз не би био тако довољан и пун као овај. На пример, ако би казали: „опрости ми“, „опрости грехе моје“, „опрости безакоња“, „избриши преступе“, све би то изражавало само једну молбу о избављењу од казне које се плаши слаба и лењива душа. Али израз помилуј ме, представља не само жељу да се добије опроштај, жељу која је побуђена страхом, него представља и истински вапај синовске љубави која се узда у милосрђе Божје и која смирено сазнаје слабости своје и недостатак бдења над собом. Ове речи су вапај за милошћу да Бог дарује Духа силе, Духа Који укрепљује у борби против искушења и побеђује наклоност ка греху. Слично као што сиромашни дужник моли милостивог зајмодавца не само да му опрости дуг него и да му удели милостињу, сажаливши се над његовом крајњом бедом, ова дубока реч „помилуј ме“ као да каже: „Милостиви Господе! Опрости ми грехе и помози да исправим свој живот, разгори у мојој души стремљење да идем за заповестима Твојим, учини ми милост праштајући грехе моје и обраћајући расејани ум мој, вољу и срце моје к Теби Једином“.
Зачудио сам се мудрим речима његовим и захвалио се за поуку грешној души мојој, а он ми је на то рекао:
– Ако хоћеш, још ћу ти рећи нешто (и назвао је то учено, јер је завршио Атинску Академију) о интонацији Исусове молитве. Гледај: често сам имао прилике да чујем како многи богобојажљиви хришћани творе устима Исусову молитву по заповести речи Божје и предању свете Цркве и то чине не само у домаћој молитви него и у храму Божјем. Са пажњом и задовољством прислушкујући ово тихо изговарање молитве, могао сам, на корист душе, приметити да овај молитвени глас код многих бива различит: неки уздижући тон на самој првој речи молитве, то јест рекавши Господе, све остале речи изговарају нижим гласом и подједнако. Други, почињу молитву нижим тоном, повишавајући глас на средини, то јест, на речи Исусе, и чинећи усклик, остале речи поново завршавају снижењем тона, онако како су и почели. А неки, почевши и продуживши претходне речи молитве ниским и једнаким тоном на последњој речи, то јест помилуј ме, узвишују глас с усхићењем. Неки опет, изговарајући пуну молитву, то јест: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног, праве повишење гласа само на речи – Сине Божји.
Сад гледај: молитва је једна те иста. Православни хришћани сви исто верују да ова најважнија и виша од свих молитава садржи у себи две ствари. – Господе Исусе и Његово умилостивљење. Зашто је онда не изговарају сви у истој интонацији? Зашто се душа не умиљава увек на истом и свима познатом месту, и зашто се то умиљавање не изражава у увек истом повишењу и напрегнутошћу тона? Може бити да ће на ово многи одговорити да се то дешава као последица навике, или подражавања других, или у сагласности са личним схватањима, или на крају, како је коме лакше и удобније да изговори. Али ја о свему томе мислим сасвим друкчије. Ја бих желео да у свему томе нађем нешто више о чему не зна не само онај који ослушкује него чак ни онај који се моли. Нема ли овде тајног кретања Духа Светог „који се моли уздисајима неисказаним“ – у онима који не знају како и о чему се треба молити, и ако се свако моли у име Исуса Христа, Духом Светим, по речима Апостола, да за тајно делујући Свети Дух „даје молитву ономе који се моли“. И заједно са тим он свакоме може да дарује благодатни дар Свој: једноме побожни страх Божји, другоме љубав, трећем чврстину вере или умилно смирење. Тако онај који је добио дар страха Божјег прославља силу Сведржитеља и у молитви својој изражава, са нарочитим осећањем и задивљеношћу, реч „Господе“ у којој он подразумева величину и власт Творца света. Онај који је добио тајанствено изливање љубави у срцу, пре свега се усхићује и напаја сладошћу усклика „Исусе Христе“, као што један старац није могао ни чути име „Исусе“ без нарочитог усхићења љубави и сладости макар се то име изговарало и у обичном разговору. Онај који непоколебљиво верује у Божанство Исуса Христа, једносуштно Богу Оцу, распламсава се још више, учвршћује се у вери, изговарајући речи „Сине Божји“. Онај, пак, који је добио дар смирења и који дубоко сазнаје своју слабост, смирује се скрушено и са посебном напрегнутошћу изговара последње речи Исусове молитве – „помилуј ме“, хранећи наду у милосрђе Божје и гнушајући се сопственог падања. Ето разлога, како ја мислим, за различите интонације приликом изговарања молитве у име Господа Исуса Христа! Из свега овога се приликом слушања може разумети (у славу Божју и на сопствену корист) ко је нарочито прожет којим осећањем и ко има какав духовни дар. О овоме су ми неки говорили: „Зашто се сви ови знаци тајних духовних дарова не јављају заједно? Тада се не би само једна, него свака реч молитве, изговарала повишеном интонацијом онога који се моли“… На ово сам ја овако одговорио: „пошто благодат Божја премудро раздељује дарове, то јест, свакоме по његовој снази и потреби, како се види из Светог Писма, ко онда може ограниченим разумом да испита и оцени расподелу благодати. Није ли глина у пуној власти грнчара и није ли он слободан да од ње чини шта хоће?“…
Пет дана сам провео са тим старцем и он је помало почео да се опоравља. То време је за мене било тако корисно да нисам ни приметио како је летело јер ми, у свом собичку, као у молчалници, ништа друго нисмо радили него се само молили у себи призивајући име Исуса Христа, или смо говорили увек о истом предмету, то јест – унутрашњој молитви.
Једном је до нас навратио неки богомољац и много је јадиковао и кукао и кудио Јевреје, кроз чија је насеља прошао и од којих је претрпео преваре и непријатност. Толико је био на њих огорчен да их је проклињао и чак говорио да су недостојни да живе на земљи због њиховог побуњеништва и неверовања, па је на крају рекао да осећа несавладиву одвратност према њима. Слушајући све ово мој старац је почео да га уразумљује:
„Непотребно ти, пријатељу мој“, рекао је он, „тако нападаш и проклињеш Јевреје; та и они су таква саздања Божја као и ми, и њих треба жалити и молити се за њих а не проклињати их. Веруј ми да твоја огорченост проистиче отуда што ти још ниси учвршћен у љубави Божјој и немаш унутрашњи молитвени залог, па зато немаш ни унутрашњег мира. Прочитаћу ти шта о томе пише код Светих Отаца. Послушај шта каже свети Марко Подвижник: „Душа која се унутрашње сјединила са Богом, од превелике радости бива као незлобиво и простосрдачно дете, и већ не осуђује никога, – ни Грка, ни незнабошца, ни Јудеја, ни грешника, него на све без разлике гледа чистим оком и подједнако се радује целом свету и жели да и сви Грци и Јевреји и незнабошци прослављају Бога“. А египатски Макарије Велики говори да се унутрашњи људи „толико разгоревају љубављу да би, ако би то било могуће, свакога човека у недра уселили; не разликујући злог или доброг“. Ето, брате мили, како расуђују Свети Оци, и зато ти саветујем да, оставивши гнев, на све и сва гледаш као на оно што је под промислом свезнајућег Бога и да при сусрету са невољама пре свега кривиш себе за недостатак трпљења и смирења“.
Тако је прошло нешто више од недељу дана. Старац је оздравио и ја сам му од свег срца заблагодарио за све поуке и опростио се са њим. Он је пошао у своје место, а ја на пут који је био преда мном.
Већ сам почео да се приближавам Почајеву, и још ми је остало неких сто врста код ме је сустигао један војник. Питао сам га куда иде и он ми је рекао да иде у свој крај, у Каменец-Подољску губернију. Прошавши са њим у ћутању десет врста, приметио сам да он тешко уздише као да га нешто веома жалости и да је врло мрачан. Питао сам га: „Зашто си тако тужан?“ А он се прибио уз мене и почео да говори: „Добри човече, кад си већ приметио моју тугу, онда призови Бога за сведока и закуни се да ме никоме нећеш одати па ћу ти испричати све о себи, јер мени прети смрт а немам са ким да се посаветујем“.
Ја сам га хришћански уверавао да немам баш никакве потребе никоме и ништа да одајем, и да сам по братској љубави рад да га посаветујем колико могу.
„Онда слушај“, рекао је он, „мене су дали у војску као властелинског сељака. Одслуживши пет година постало ми је неподношљиво тешко, а и често су ме кажњавали за неисправност и пијанство. Зато сам смислио да бежим – и ево, сад је већ петнаеста година, од како сам у бекству. Шест година сам се скривао којекуда, крао по подрумима и амбарима, одводио коње, проваљивао у дућане, и све сам то радио сам; покрадене ствари сам уновчавао код разних лупежа; новац бих пропио, бавио бих се и развратом и чинио сам све грехе и једино што још нисам убио. И све је то ишло без проблема. На крају. доспео сам у затвор због скитничења без путне исправе, али сам и ту искористио прилику и побегао. А онда сам, неочекивано, срео војника који је био отпуштен и ишао својој кући у далеку губернију. Како је био болестан и једва могао да иде, замолио је мене да га одведем до најближег села, не би ли се тамо негде сместио. Ја сам га и довео. Надзорник нас је пустио да преноћимо у шупи на сену; тако смо и легли. Пробудивши се рано ујутру, погледао сам, а оно мој војник већ умро и сав се укрутио. Ја пожурих да претурим по његовим џеповима да нађем његову отпусницу и кад сам је нашао, поред ње и прилично новаца, извукао сам се брже боље напоље док су сви спавали, па на задњи излаз и у шуму… Тако сам и отишао. Прочитао сам његову исправу и видео да се и године и лични знаци са мојима готово поклапају. Обрадовао сам се томе и храбро пошао у далеку Астраханску губернију. Тамо сам се опаметио и почео да радим као најамник. Тако сам доспео код једног старог грађанина који је имао своју кућу и трговао стоком. Он је био сам, и живео је једино са својом кћерком удовицом. Проживевши код њега годину дана, оженио сам се његовом кћерком. Онда је старац умро. Ми нисмо умели да продужимо са трговином; ја сам почео поново да пијем, жена такође, и за годину дана смо проћердали све што нам је старац оставио. На крају је и моја жена занемоћала и умрла и ја сам продао све што је остало, па и кућу, а новац сам убрзо пропио; није више остало ништа од чега би да се живи. Тако сам се опет вратио пређашњем занату и стао да живим од крађе и то још дрскије јер сам имао путну исправу. Поново сам се одао блуду читаву годину. Једно време ми нешто није полазило за руком и једва сам украо од једног безземљаша стару мршаву кобилу, па сам је продао за пола рубље живодеру. Узевши новац пошао сам у кафану, попио вино и смислио да пођем у једно село где је била свадба, па да тамо, када сви после гозбе заспу, украдем нешто боље што ми дође до руку. Како сунце још није сасвим зашло, пошао сам у шуму да тамо дочекам поноћ. Прилегавши, чврсто сам заспао; кад у сну видим како стојим на великом лепом пашњаку. Ускоро је на небу почео да се диже страшан облак и убрзо се разлегао гром такве снаге да се земља подамном разјапила и мене као да је укуцало у земљу до самих рамена, тако да ме је земља са свих страна прикљештила. Само су ми глава и руке остали напољу. Онда се онај страшни облак спустио на земљу и из њега изашао мој деда који је умро пре двадесет година. Он је био благочестив човек и тридесет година је провео као црквени одборник у нашем селу. Са срдитим и страшним изгледом ми је пришао, тако да сам дрхтао од страха. Погледавши око себе видео сам гомиле ствари које сам за неколико година био накрао. Још више сам се уплашио. Деда ми је пришао и, показујући на прву гомилу, страшним гласом рекао: „Шта је ово?! стежите га!“ И одједном је земља почела са свих страна да ме стеже и притишће, да сам, не могавши да подносим бол и изнемоглост, зајечао и повикао: „Помилујте!“ Али мучење се продужавало. Онда је деда показао на другу гомилу и такође рекао: „А шта је ово?! Стежите га јаче!“ И ја сам осетио тако страшан бол да никакво мучење на овом свету не може са њим да се упореди. На крају је мој деда довео пред мене ону кобилу коју сам јуче украо, и узвикнуо: „А ово шта је? стежите га колико можете више!“ И мене је тако мучно притискао са свих страна да не могу ни да испричам како је било исцрпљујуће; баш као да су ове жиле из мене извлачили и са ужасном снагом притискивали тако да више нисам могао да трпим, и остао бих без свести кад би се ове муке макар и мало продужиле. Али тада се кобила ритнула, погодила ме у лице и расекла га. И у том тренутку сам се сав у ужасу пробудио тресући се као раслабљен. Погледао сам, а оно – већ се раздањује и излази сунце. Пипнем се за лице: из ране тече, крв, а и она места која су у сну била у земљи као да су одрвенела и као да мрави преко њих пужу. Уплашивши се, једва сам некако устао и пошао кући. Лице ме је дуго болело. Ево и сада се види ожиљак кога раније није било. И тако су ме, после овог виђења, често нападали страх и ужас, и чим се сетим мука које сам сањао, бива ми тако тешко да не знам куда да се денем. Што је више време пролазило ово је стало све чешће да се понавља, па сам, на крају, почео да се плашим људи и да се стидим као да су сви знали за моја бивша неваљалства. Од ове муке нисам више могао ни да пијем ни да једем, ни да спавам, и лелујао сам се као сенка. Мислио сам да пођем у свој пук и да све признам: кад ме казне можда би ми Бог опростио грехе. Али сам се уплашио, јер тамо прогоне кроз строј, и предомислио. И тако ми је од муке било дошло да се утопим, али ми је пала на памет мисао да ми ни иначе није суђено да дуго живим и да ћу ускоро умрети, јер ми се сва снага осушила, па сам смислио да пођем и да се опростим са родним крајем и да тамо умрем. Имам тамо и некаквог рођака. И ето, сада идем тамо већ пола године, а све ме мучи тескоба и страх. Шта ти мислиш добри човече, шта да урадим? Јер да трпим више не могу!“…
Саслушавши све ово у себи сам се задивио и прославио премудрост и благодат Божју, видећи како она на различите начине обраћа грешнике, па сам почео да му говорим: „Брате мили, требало би да се у време такве тескобе и страха молиш Богу. То је главни лек од свега што нас мучи“.
– „То никако не могу“ – рече он мени, „чини ми се – чим бих почео да се молим, одмах би ме Бог згромио“.
– Глупости, брате! Такве мисли теби ђаво потура. Бог је бескрајно милосрдан и сажаљив на грешнике и онима који се кају брзо прашта. Ти ваљда знаш Исусову молитву, то јест „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Е па њу почни да говориш без престанка.
– Та како не бих знао ту молитву. Кад сам ишао у крађу говорио сам је да бих био храбрији.
– Е па сад гледај: Бог те није згромио када си, ишавши да чиниш безакоње, говорио молитву. Да ли ће те погубити онда када почнеш да се молиш на путу покајања? Видиш ли сада да су твоје мисли биле од ђавола!… Поверуј ми, мили мој, ако будеш говорио ову молитву, без обзира на то какве ти мисли буду наилазиле, ускоро ћеш осетити радост, сав твој страх и тескоба ће проћи и ти ћеш се, на крају, савршено умирити. Бићеш побожан човек и све греховне страсти ће да ишчезну. Уверавам те, јер сам много сличног сам доживео.
Испричао сам му неколико случајева код којих је Исусова молитва показала своју чудотворну силу над грешницима. На крају сам почео да га наговарам, да, пре него што оде у свој крај, сврати са мном до Почајевске Мајке Божје, до тог прибежишта грешника, па да се тамо у манастиру исповеди и причести. Све то је мој војник слушао са пажњом и како се могло видети, са радошћу. И тако је на све пристао. Пошли смо у Почајев заједно под условом да један са другим ништа не говоримо, него да непрестано чинимо Исусову молитву. И тако смо у ћутању ишли. Другог дана ми је рекао да се осећа лакше; и видело се да је био мирнији него раније. После три дана смо стигли у Почајев и ја сам поново рекао да ни дању ни ноћу, све док не заспе, не прекида молитву и уверавао га да ће га свето име Исусово, које је неподношљиво непријатељима, спасти и притом сам му прочитао из „Добротољубља“ о томе да Исусову молитву са особитом марљивошћу треба да изговарамо онда кад се спремамо за причешће светим Христовим тајнама. Он је тако и поступио и одмах се исповедио и причестио. Мада су га помисли понекад још нападале, лако их је прогањао молитвом Исусовом. У недељу, да би лакше устао на јутрење, легао је раније, чинећи непрестано Исусову молитву, а ја сам још седео у углу читајући моје „Добротољубље“. Прошао је око сат; он је заспао а ја сам почео да се молим. Одједном, после двадесетак минута он се тргао, и пробудивши се, брзо поскочио, дотрчао до мене сав у сузама и с великом радошћу рекао: „Ах брате, шта сам сада видео! Како ми је сада лако на души и како сам радостан! Верујем да Бог не мучи него милује грешнике. Слава Теби, Господе, слава Теби!“
Зачуђен и обрадован овим замолио сам га да ми подробно исприча шта се са њим десило.
– Ево шта! Тек што сам заспао, кад угледах себе у истој оној шуми у којој су ме мучили. У почетку сам се уплашио, али видим да уместо облака излази јасно сунце. Предивна светлост је обасјала цео луг; и ја сам у њему видео лепо цвеће и траву. Одједном ми се приближио мој деда тако благог изгледа да га се не можеш нагледати, и онда ми љубазно и благо рекао: „Иди у Житомир, у цркву светог Георгија Победоносца; тамо ће те узети за црквењака и буди тамо до краја живота, и моли се непрестано; Бог ће те помиловати!“ Рекавши ово осенио ме је крсним знаком и истог тренутка ишчезао. Осетио сам такву радост да се не може исказати; као да се некакав терет са мене свалио а ја узлетео на небеса… И тада сам се пробудио осећајући неку лакоћу, а срце није ни знало шта да ради од радости. И шта ће сада? Одмах ћу поћи у Житомир, како ми је рекао деда. Са молитвом ће ми и пут бити лак!
– Помилуј, драги брате, како ћеш кренути у поноћ? Саслушај макар јутрење; помоли се и крени с Богом.
Тако нисмо ни спавали него смо после овог разговора пошли у цркву. Он се сво јутрење молио приљежно и са сузама и говорио да се осећа веома лак, да је радостан и да молитву Исусову врши са сладошћу. Онда се још и причестио, па сам га после ручка испратио на житомирски пут, те смо се, са сузама и радошћу, опростили.
После овога, ја сам почео да размишљам о себи. Куда да кренем? На крају сам одлучио да се вратим у Кијев. Тамо су ме привлачили мудри савети тамошњег мог духовника а и нада да ће он можда наћи неког христољубивог добротвора да ме отправи у Јерусалим, или, у најмању руку, на Свету Гору. Проживео сам још недељу дана у Почајеву, проводећи време у сећању на поучне сусрете које сам имао на свом путовању, при чему сам нека од тих сећања и записивао. Онда сам се спремио за пут, прихватио торбу и пошао у цркву да се пред пут поклоним Мајци Божјој, помолим се, па да кренем.
У цркви сам стајао позади. Ушао је неки човек, који није био баш богато одевен, али зато веома благородног изгледа, и питао ме где се продају свеће. Показао сам му. Литургија је прошла а ја сам остао да се помолим при стопи Мајке Божје. Помолио сам се и пошао на пут. Прошавши мало низ улицу, видео сам на једној кући отворен прозор уз који је седео господин и читао књигу. Требало је да прођем поред овог прозора и могао сам да видим да је то човек који ме је у цркви питао за свеће. Пролазећи, скинуо сам капу а он ми је махнуо да приђем и питао – „Ти мора да си путујући поклоник“ и, позвавши ме к себи, распитивао се ко сам и куда идем. Затим ме послужио чајем и рекао: „Послушај ме, роде мој! Ја бих ти саветовао да пођеш у Соловецки манастир. Тамо постоји веома усамљен и тих скит који се зове Анзерски. То ти је такво место као друга Света Гора и тамо свакога примају, а послушање се само у томе састоји да се по реду у цркви чита Псалтир, по четири сата на дан. Ето и ја сам путујем тамо а по завету идем пешке. Пошли бисмо заједно, и са тобом бих био безбеднији јер говоре да је пут овде пуст, а ја уз себе носим и новац па бих те хранио током пута. А ишли бисмо на десетак метара један од другога да не бисмо један другоме сметали у молитви. Размисли, брате, и пристани! Биће ти све ово на корист.“
Чувши овај позив, ја сам га сматрао за вољу Мајке Божје, коју сам молио да ме усмери на добар пут, и не размишљајући више, одмах сам пристао.
Тако смо другог дана кренули на пут. Ишли смо три дана како смо се договорили, један иза другог. Он је непрестано читао књигу, коју ни дању ни ноћу није испуштао из руку, а понекад је о нечем размишљао. На крају смо се зауставили на једном месту да ручамо. Он је јео а књига је пред њим лежала отворена и често је на њу погледао. Видео сам да је та књига Еванђеље па сам му рекао:
– Узећу себи слободу, баћушка, да вас питам због чега ви непрестано, ни дању ни ноћу не испуштате из руку Еванђеље, него га увек носите и читате?
– Зато, одговорио је он, да бих готово непрестано могао да се поучавам из њега.
– А чему се ви поучавате? продужио сам ја.
– Хришћанском животу који се састоји у молитви. Сматрам да је молитва најважнији и неопходан услов за спасење и прва обавеза сваког хришћанина. Молитва чини и први степеник и венац благочастивог живота. Зато Еванђеље и заповеда да се увек и непрестано молимо; за друга благочестива дела назначено је њихово време, а за молитву нема неког посебног времена. Без молитве се ништа добро учинити не може; а без Еванђеља се не може научити правој молитви. Зато су сви, који су путем унутрашњег живота постигли спасење, како свештени проповедници речи Божје тако и пустињаци, па чак и сви богобојажљиви хришћани, као неопходно и свакодневно своје занимање су имали проучавање дубине речи Божије, а читање Еванђеља је чинило најважнији њихов посао. Многи од њих су непрестано у својим рукама имали Еванђеље, а онима који су од њих тражили савет како да се спасу, говорили су: „седи у безмолвној келији и читај и прочитавај Еванђеље“.
Мени се јако допало ово његово расуђивање и тежња ка молитви, па сам га још питао: „А из ког дела Еванђеља ви нарочито црпите учење о молитви?“
– Од сва четири Еванђелиста, одговорио је он, једном речју из читавог Новог Завета, читајући га редом. Дуго га читајући и удубљујући се, открила ми се постепеност и правилна веза учења о молитви у целом Еванђељу, почињући од првог Еванђелисте па тако по реду и правилним поретком. На пример: од самог почетка изложен је приступ или увод у учење о молитви. Затим, облик или спољашњи израз у речима, даље – услови неопходни за молитву, па средство како да је човек научи и примени. На крају, тајанствено учење о унутрашњој, духовној, непрестаној молитви у име Исуса Христа, која је представљена као виша и благотворнија од формалне молитве, а потом њена нужност, њени благи плодови и остало. Једном речју, подробно и пуно познавање упражњавања молитвености у њеном систематском поретку и редоследу, налази се у Еванђељу од самог његовог почетка, па до краја.
Чувши ово имао сам намеру да га замолим да ми о свему томе каже нешто подробније. Зато сам и почео да му говорим: „Како ја више од свега волим да слушам и разговарам о молитви, то бих пожелео да схватим сву тајанствену повезаност учења о молитви нешто детаљније. Покажите ми, Господа ради, све то на примеру самог Еванђеља“.
Он је на то пристао и рекао ми је: „Отвори своје Еванђеље, гледај и памти оно што ћу ти говорити“ (дао ми је и оловку). Ево тих мојих бележака.
– Прво нађи, почео је да говори, код Еванђелисте Матеја 6. главу и прочитај у њој од петог до деветог стиха. Видиш ли ту припрему за молитву или увод који поучава да не ради славе и не на бучном месту, него у усамљености и миру треба почети молитву и молити се за опроштај грехова и још за сједињење са Богом, а не измишљати многе и сувишне молбе о разним животним потребама, као што то чине незнабошци. Онда читај даље исту ту главу од стиха деветог до четрнаестог. Овде је дат облик молитве, то јест, каквим речима треба да је изговарам. У њој је премудро сједињено све најнужније нашем животу. За овим продужи још читање четрнаестог и петнаестог стиха исте главе и наћи ћеш услове које је неопходно испунити да би молитва била успешна, јер без праштања онима који су нас увредили, ни Господ неће опростити нама наше грехе. Прешавши на 7. главу, наћи ћеш од седмог до дванаестог стиха средства за успех у молитви и ободрење наде: „Молити, тражити, куцати“. Ови изрази говоре о учесталости молитве тако да она не само што прати све друге послове, него јој треба посветити још више времена него њима. Ово представља најважније својство молитве…
Пример за ово ћеш видети у 14. глави Еванђелисте Марка од тридесет другог до четрдесетог стиха, где сам Господ Исус Христос понавља више пута једну те исту молитвену реч. Сличан пример учесталости молитве даје и Еванђелист Лука у причи о упорном мољењу пријатеља (Лк. 11, 5-14), а такође и у многобројним молбама удовице судији (Лк. 18,1-15), приказујући тако заповест Исуса Христа, да смо дужни увек, на сваком месту и у свако време, да се молимо и да не падамо у малодушност, то јест да се не лењимо.
После ових важних поука открива се у Еванђељу Јовановом суштинско учење о тајној унутрашњој молитви срца; најпре се даје у мудрој причи разговор Исуса Христа са Самарјанком, где се открива унутрашње поклоњење Богу у духу и истини, какво Бог жели, које и јесте непрестана истинска молитва, као жива вода што тече у живот вечни. (Јн. 4, 5-25). Даље, у петнаестој глави од четвртог до осмог стиха још је јасније приказана снага и неопходност унутрашње молитве, то јест пребивање душе у Христу, у непрестаном сећању на Бога. На крају, прочитај у 16. глави код овог Еванђелисте, од двадесет трећег до двадесет петог стиха. Погледај каква се ту открива тајна! Видиш ли да молитва у име Исуса Христа, или такозвана Исусова молитва, то јест, Господе Исусе Христе, помилуј ме, често и вишеструко понављана, има изузетну снагу и са великом лакоћом освећује и отвара срце. То се може приметити и из примера Апостола који су већ више од једне године били ученици Господа Исуса и које је Он већ био научио молитви Господњој, то јест, „Оче наш“- која нам је од њих и позната, али им је тек при окончању Свог овоземаљског живота открио тајну, шта им је још у молитви недостајало да би она била у потпуности успешна. Рекао им је – : „до сада не искасте ништа у моје име; Што год заиштете од Оца у име моје, даће вам“. Тако је с њима и било јер после овога, када су Апостоли научили да приносе молитву у име Господа Исуса Христа, они су учинили толико дивних чудеса, и тако обилно се и сами просветлили!… Видиш ли сада повезаност и пуноћу учења о молитви како је мудро изложено у Еванђељу. Ако после овог приступиш читању посланица Апостолских, и у њима ћеш наћи исто до следно учење о молитви.
Указаћу ти на нека места на којима се говори о особинама молитве. Тако се у делима Апостолским описује пракса, та јест, марљиво и стално бављење молитвом првих хришћана, просвећених веровањем у Исуса Христа (Дел. Ап. 4, 31). Говори се о плодовима или последицама овог постојаног пребивања у молитви, то јест, о изливању Духа Светог и Његових дарова на оне који се моле. Слично овоме ћеш видети у 16. глави у двадесет петом и двадесет шестом стиху. Затим читај по реду Посланице Апостолске и видећеш:
1) како је молитва неопходна у свим случајевима живота (Јак. 5, 13-16); 2) како Дух Свети помаже да се молимо (Јев. 1, 20-21) и (Рим. 8, 26); 3) како се увек мора молити духом (Еф. 6, 18); 4) како су потребни спокојство и унутрашњи мир при молитви (Фил. 4, 6-7); 5) колико је неопходно молити се непрестано (I Сол. 1, 17) и 6) на крају, да се морамо молити не само за себе него и за све (I Тим. 2, 1-5).
На овај начин, читајући дуго и пажљиво, могуће је учинити многа открића тајанствених сазнања, сакривених у речи Божјој, која измичу при ретком и површном читању. Да ли си сад схватио како премудро и како доследно, у тајној и систематичној повезаности, открива Нови Завет Господа нашег Исуса Христа учење о овом предмету који смо ми сада истражили? У каквом је дивном поретку оно изложено код сва четири Еванђелиста. Ето, на пример, код Светог Матеја видимо приступ или увод у молитву, сам облик, услове и остало; идући даље, код Светог Марка налазимо примере; код Светог Луке приче а код Светог Јована тајанствено упражњавање унутрашње молитве, премда се код сваког Еванђелисте (краће или опширније) све ово може наћи! У Делима Апостолским се показују пракса и последице молитве, у Посланицама Апостолским као и у самом Откривењу, многа својства су нераскидиво повезана са чином молитве!… Ето зашто је мени Еванђеље довољно за изучавање путева душеспасавајућег живота.
За све време, док ми је показивао и објашњавао, ја сам бележио сва указана места у мом Еванђељу које је било у мојој Библији. Све се то показало изузетно поучним и ја сам му за све много захваљивао.
Потом смо ишли још пет дана у ћутању. Мог сапутника су веома заболеле ноге, вероватно од ненавикнутости на дуго пешачење, и онда је изнајмио кола. па је и мене узео са собом. Тако смо се довезли и у ваш крај и зауставили се овде на три дана да бисмо, одморивши се, кренули у Анзере, куда он с нестрпљењем жели да стигне.
– Изузетан је тај твој пријатељ! Мора бити, уз сву његову благочестивост, да је и веома образован. Желео бих и ја да га видим.
Ми смо узели стан; а ако желите, довешћу вам га сутра. Сада је већ касно… Опростите!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Превео Павле Рак. Редактура Ђорђа Јанића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.