I ДЕО
КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
КАЗИВАЊЕ ПРВО
По милости Божјој човек сам хришћанин, по делима велики грешник, по звању боготражитељ бескућник који лута из места у место. Од имовине имам само једну торбу на леђима са сувим хлебом и под пазухом Свето Писмо – то је све.
Двадесет и четврте недеље по Духовима, ушао сам у цркву да се помолим Богу. За време богослужења прочитали су Апостол из посланице Солуњанима, зачало 273, у коме је речено: Молите се Богу без престанка. Те речи су ми се дубоко урезале у свест и запитао сам се како је то могућно да се човек моли без престанка, кад свако од нас мора да обавља многобројне послове да би се одржао у животу. Потражио сам ово место у Светом Писму и својим очима прочитао тачно што сам и чуо: Молите се Богу без престанка (I Сол. 5, 18). Молите се Богу духом без престанка (Еф. 6, 18). Подижите на сваком мјесту свете руке (I Тим, 2, 8). Узалуд сам размишљао, нисам могао да схватим шта то значи.
Шта да радим – мислио сам – где да нађем некога ко би ми ово објаснио? Ићи ћу по црквама у којима проповедају познати проповедници и ту ћу можда наћи што тражим. Тако кренух на пут. Чуо сам много одличних беседа о молитви, али све су се оне састојале само од општих упутстава: шта је молитва, зашто је корисно да се човек моли, који су плодови молитве. Али, како доћи до праве молитве – о томе нико није говорио. Чуо сам једну проповед о сталној молитви духом, али ни ту није речено како да се до ње дође. Тако ми слушање проповеди није пружило оно што сам желео, па сам престао да идем на њих и одлучио да с помоћу Божјом потражим неког ученог и искусног човека који би ми разјаснио ову тајну која ме је тако неодољиво привлачила.
Дуго сам путовао по разним местима, све читајући Свето Писмо и распитујући за неког мудрог и искусног духовника и наставника. После извесног времена рекоше ми да у једном селу већ одавно живи и подвизава се неки господин, да код куће има своју капелу, да никуд не излази и стално се моли Богу или чита духовне књиге. Кад сам то чуо трчећи сам отишао до тога села. Чим сам стигао потражих тога господина.
– Шта желиш од мене? упита ме он.
– Чуо сам да сте мудар и побожан човек, стога вас молим, Бога ради, да ми протумачите речи Апостола: Молите се Богу без престанка и како се то може научити. Ето шта желим да разумем, а што међутим никако не успевам.
Господин је ћутао и пажљиво ме посматрао. Најзад рече:
– Стална унутарња молитва је непрестано стремљење човековог духа Богу. Да би се у томе успело треба врло често тражити од Господа да нас Он научи како да се тако молимо. Моли се више и са већом усрдношћу и молитва ће те сама научити како она може да постане стална; али за то треба много времена.
Затим ми даде да једем, још ми даде и да понесем на пут, па се опростимо. Али ни овај ми не беше ништа објаснио.
Мислио сам, читао, размишљао како сам умео о ономе што ми је онај господин рекао, па ипак било ми је немогућно да разумем. Тако сам желео да у томе успем да ноћу нисам могао да спавам. Пошто сам прешао двеста врсти стигох до неког већег града у чијој околини спазих један манастир. У крчми ми рекоше да је старешина манастира добар, побожан и гостопримљив човек, па отидох ка њему. Примио ме је љубазно, понудио да се одморим и дао ми да једем.
– Оче свети, рекох му, јело ми није потребно, већ бих вас молио да ме поучите како да се спасем?
– Како да се спасеш? Па ето, живи по заповестима Божјим, моли се Богу и бићеш спасен.
– Чуо сам да се треба непрестано молити, али није ми јасно како да се стално молим и чак не могу да разумем шта то уопште значи. Оче, преклињем вас, објасните ми то.
– Не знам, драги брате, како бих ти то разјаснио. Али чекај! Имам једну књижицу у којој се о томе говори и он изнесе Духовно васпитање унутарњег човека од светог Димитрија (Ростовског). Хајде, прочитај на овој страни.
Прочитах следеће:
“Речи светог апостола: Молите се Богу без престанка, односе се на умну молитву, јер ум може увек да буде погружен у Богу и да Му се непрестано моли.”
– Како то ум може без расејаности да буде увек у Богу и да Му се моли без престанка? упитах.
– То је веома тешко, уколико нам Сам Бог то не дарује, рече настојатељ.
Али ни он ми ништа не објасни.
Проведох ноћ код њега и сутрадан, пошто му се захвалих на љубазном гостопримству, наставих пут ни сам не знајући куда. Био сам тужан због своје неразборитости, па узех да читам Свето Писмо. Ишао сам тако пет дана и најзад једне вечери сретох неког старца. Изгледало ми је да је калуђер. На моје питање одговори ми да је монах и да је манастир у коме живи са још неколико монаха на десетак километара од пута. Затим ме позва да одседнем код њих.
– Имамо гостионицу и ту примамо богомољце, бринемо се о њима и хранимо их, рече ми он.
Ни мало ми се није ишло тамо, па му рекох:
– Мој мир не зависи од стана, већ од духовне поуке; хране ми не треба, имам доста сувог хлеба у торби.
– Али какав то савет тражиш и шта хоћеш да разумеш? Хајде, дођи к нама, драги брате, ми имамо искусних стараца који ти могу дати духовну поуку и управити те на прави пут у светлости Речи Божје и светоотачког учења.
– Знате шта, оче? Прошло је неких годину дана како сам чуо у цркви ону заповест Апостола: Молите се Богу без престанка. Не знајући како то да разумем почео сам да читам Свето Писмо. Ту сам исто тако на много места наишао на заповест Божју: молите се без престанка, увек, у свакој прилици, на сваком месту, не само за време дневних послова, не само када сте будни, већ и у сну: Ја спавам а срце је моје будно (Песма над песм. 5, 2). То ме је веома изненадило и нисам могао да разумем како може тако нешто да се постигне и како се уопште до тога долази. Нека неодољива жеља и радозналост су се пробудили у мени: ни дању ни ноћу те ми речи нису избијале из памети. Почео сам да идем по црквама, слушао сам проповеди о молитви, али колико год сам их чуо ни у једној нисам добио савет како да се стално молим. Увек је било речи само о припреми за молитву, о плодовима молитве, а нико међутим није учио како да се човек непрестано моли и шта уопште таква молитва значи. Често сам читао Свето Писмо и њиме проверавао оно што сам чуо на проповедима, али ипак нисам успевао да разумем шта сам хтео. Од тог времена постао сам некако несигуран и неспокојан.
Старац се прекрсти и поче говорити:
– Захвали Богу, мили брате, што је открио у теби ту неодољиву силу која те вуче сталној унутарњој молитви. Познај у томе позив Божји и умири се, јер се кроз то куша твоја покореност Речи Божјој. Дато ти је да разумеш да није мудрост овога света нити празна жеља за сазнањем оно што уводи у небеску светлост – у сталну унутарњу молитву – већ напротив, да је пут к томе сиромаштво духа и опит у простоти срца. Није чудо што ниси ништа чуо о суштини саме молитве и што ниси могао да научиш како ћеш доћи до њеног непрестаног деловања. Стварно, много се проповеда о молитви, много се о томе и пише, али сва та расуђивања углавном су заснована на људском мудровању, на схватањима “здравог” разума, а не на личном опиту. Обично се више говори о оном споредном у молитви него о њеној суштини. Једни објашњавају зашто је потребно да се молимо, други говоре о сили последица молитве, трећи о средствима која су потребна за савршену молитву, то јест о свему ономе што је неопходно за праву молитву: о ревности, о пажњи, о топлини срца, о чистоти помисли; о покајању. Али шта је молитва и како је научити – на та, иако најважнија и основна питања, човек врло ретко налази одговор код савремених проповедника. То је стога што је одговор на то далеко сложенији од свих њихових објашњења и што он изискује не школско знање, већ мистички доживљај. А што је још много жалосније, сва та сујетна и ситна мудровања наших савремених проповедника чине да се Бог мери људском мером. Многи праве велику грешку кад мисле да припремне мере и труд рађају молитву, док у ствари молитва је та која је извор подвига и врлина. Они не праве разлику између узрока и последица молитве чиме умањују силу молитве.То је схватање потпуно супротно ономе из Светог Писма у којем Апостол Павле пише: Молим дакле прије свега да се чине молитве (I Тим. 2, 1).
Значи Апостол ставља молитву изнад свега. Од хришћанина се траже многа добра дела, али дело молитве је изнад свих других, јер без ње ништа добро не може да се учини. Без честе молитве не можемо наћи пут Богу, не можемо разумети Истину, не можемо распети тело са његовим страстима и жељама, не можемо бити просвећени у срцу светлошћу Христовом нити постићи са Њим спасоносно јединство. Кажем “без честе молитве”, јер савршенство и правилност наше молитве не зависе од нас, као што каже и апостол Павле: Ми не знамо шта треба тражити (Рим, 8, 26). Према томе, само учесталост молитве је оно што зависи од нас и чиме једино можемо доћи до чисте молитве која је мати сваког духовног добра. Стекни мајку и имаћеш и децу, каже свети Исак Сиријанин, научи се прво молитви, па ћеш тек онда стећи све врлине. Али они који се не држе личног опита ни тајанственог учења Светих отаца не познају добро та питања, па о томе мало и говоре.
Разговарајући тако неосетно се приближисмо пустињској обитељи. Да се не бих одвајао од тог мудрог старца и да бих што пре задовољио своју жељу, пожурио сам да му кажем:
– Учините ми милост, часни оче, и објасните ми шта је то стална унутарња молитва и како се она може научити. Видим да ви о томе много из искуства знате.
Старац се љубазно одазва мојој молби и позва ме к себи.
– Дођи, даћу ти једну књигу Светих отаца из које ћеш лако разумети и уз помоћ Божју научити молитву.
Уђосмо у његову ћелију и старац ми рече:
– Стална унутарња Исусова молитва јесте непрекидно призивање Исусовог имена устима, срцем и мишљу при уверењу да је Он присутан на сваком месту, у свако доба, па чак и за време сна. Она се изражава речима: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Кад се човек навикне на ову молитву он осећа утеху и потребу да је стално понавља. После извесног времена он више не може без ње и она почиње да се сама од себе излива. Да ли сад разумеш шта је стална молитва?
– Одлично разумем, оче. Бога ради, научите ме сада како да је стекнем, повиках с радошћу.
– Како се учи молитва видећемо у овој књизи. Она се зове Добротољубље и садржи у потпуности учење о унутарњој сталној молитви од двадесет и пет Светих отаца. Ова је књига тако добра и тако корисна да се сматра као главна учитељица духовног созерцања и како каже блажени Никифор: Она приводи спасењу лако и без муке.
– Зар је та књига већа и од Светог Писма? упитах.
– Не, није ни већа ни светија од Библије, али она садржи јасна објашњења о свему ономе што је за нас тајанствено у Светом Писму, због слабости нашег ума који не може да се уздигне до таквих висина. Ево једног поређења: Сунце је величанствено небеско тело, блиставо и прекрасно, али ми га не можемо гледати голим оком. Да би га посматрали и да би могли да поднесемо његове пламене зраке, морамо да се послужимо стаклом, предметом вештачким и бескрајно мањим и тамнијим од Сунца. Ето, Свето Писмо је то блиставо Сунце, а Добротољубље наше стакло. Сад слушај, прочитаћу ти како се треба вежбати у непрестаној унутарњој молитви.
Старац отвори Добротољубље, изабра један одељак од светог Симеона Новог Богослова и отпоче:
“Седи насамо ћутећи, погни главу, затвори очи, диши лакше, повуци се духом у срце и сабери ум, то јест своје мисли у срце. Напоредо са дисањем, тихо наглас или у себи изговарај речи: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Потруди се да одагнаш све мисли, буди стрпљив и често ово понављај.
Затим ми старац све то објасни на примерима па још прочитасмо из Добротољубља поуке светог Григорија Синаита и преподобних Калиста и Игњатија. Све што би прочитали старац ми је затим објашњавао својим речима. Слушао сам пажљиво, сав задивљен и трудио се да све то што боље запамтим. Тако проведосмо читаву ноћ и не одлазећи на починак, све до јутрења. Опраштајући се, старац ме благослови и рече да за време док учим молитву долазим код њега на искрену исповест, јер није препоручљиво без наставника се упуштати у духовна занимања.
Док сам стајао у цркви осећао сам неку силну ревност која ме је гонила да што марљивије учим сталну унутарњу молитву, и помолио сам се Богу да ми у томе помогне. Потом се забринух како ћу одлазити код старца на савет и на исповест кад ме у гостионици неће држати дуже од три дана, а у самој околини манастира нема станова… Најзад ми рекоше да се на четири врсте одатле налази неко село, па отидох тамо. Срећом Бог ми је помогао. Успео сам да се запослим као чувар врта код неког сељака, с тиме да лето проведем сам у колиби на крају врта. Богу хвала, нашао сам најзад мирно место. Тако сам, ето, почео да живим и по упутствима које сам добио учим унутарњу молитву одлазећи при томе често код мог старца.
Читавих недељу дана вежбао сам унутарњу молитву у тишини моје баште, поступајући тачно по саветима старца. У почетку је изгледало да све иде добро. Потом сам почео да осећам јаке тегобе, леност, досаду, несносну поспаност и разне мисли као облаци навалише на мене. Сав жалостан отишао сам до старца и испричао му како ми је. Он ме је љубазно примио и рекао:
– То је, мој драги брате, борба коју против тебе води зао дух, јер се он ничег тако не плаши као срдачне молитве. Он овим покушава да те омете и одврати од тог посла. Али знај да непријатељ делује по вољи и допуштењу Божјем и мери у којој је то за нас корисно. Вероватно је потребно да се твоје смирење још опроба; сем тога и сувише је рано да својом превеликом ревношћу доспеш до вишег степена срдачне молитве, јер би могао да паднеш у духовну себичност.
Сад ћу ти прочитати нешто о томе из Добротољубља.
Старац узе да прелистава по поукама монаха Никифора и поче читати: “Ако и поред својих напора не можеш ући у област срца као што сам те упутио, чини оно што ћу те рећи и с Божјом помоћи, наћи ћеш што тражиш. Познато ти је да се у нама налази разум (разумна сила).[1]) Том разуму одузми сваку помисао – што можеш само ако хоћеш – и усели у њега молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Потруди се да тим унутарњим призивањем замениш сваку другу мисао и после извесног времена то ће ти сигурно отворити врата срца. Ово је чињеница која је опитом потврђена”.
– Видиш ли шта саветују Свети оци у таквим случајевима, рече ми старац. Зато треба ове речи да примиш с поверењем и да се потрудиш да колико год више можеш изговараш Исусову молитву. Ево ти бројанице са којима ћеш моћи за почетак да прочиташ три хиљаде молитви дневно. Било да стојиш или седиш, било да лежиш или ходаш, говори без престанка: Господе Исусе Христе, помилуј ме и то лагано и тихо. Пази да прочиташ тачно три хиљаде молитава на дан, не додајући самовољно и не одузимајући ни једну. На тај ћеш начин стећи непрестану срдачну молитву.
Са радошћу примах све старчеве речи и вратих се у своју колибу. Почех верно и тачно да испуњавам оно што ме је старац научио. Нека два дана било ми је напорно и тешко, а потом је све почело да бива лако, тако да када сам прекидао молитву, осећао сам потребу да је наставим и она би онда текла лако и лепо без трага од раније тегобе.
Испричао сам све старцу и он ми заповеди да од сада свршавам по шест хиљада молитава дневно. Још ми рече:
– Буди спокојан и само се потруди да се тачно држиш одређеног броја молитви – Бог ће ти се смиловати.
Читаву недељу сам остао у својој колиби изговарајући свакодневно по шест хиљада молитви, не марећи ни за шта друго и не осврћући се на помисли, ма какве оне биле. Трудио сам се само да се тачно придржавам старчевих савета. И гле, тако сам се лепо навикао на молитву да ако бих се за тренутак зауставио, осећао бих неку празнину као да сам нешто изгубио – а чим бих наставио, опет сам постајао срећан и лак. Ако бих некога срео нисам више имао потребу да се разговарам. Желео сам само да останем сам и да се молим – толико сам се био навикао на молитву за тих недељу дана. Старац који ме већ десет дана није видео, сам је дошао да види шта је са мном. Објаснио сам му шта ми се све догодило. Пошто ме је саслушао рече:
– Ето, сад си се навикао на молитву. Одсад треба само да чуваш ту навику и да је јачаш. Не губи време, већ се с Божјом помоћи одлучи на дванаест хиљада молитава дневно. Живи и даље у усамљености, изјутра устај мало раније, а увече лежи мало касније. Два пута месечно дођи код мене да се посаветујемо.
Поступио сам по старчевим саветима и првог дана сам једва успео да до касно увече завршим свих дванаест хиљада молитви. Сутрадан сам их већ лакше свршавао и са више воље. Прво сам осећао умор, неку врсту задебљања језика и грч у вилицама, али све то није било много непријатно. Затим сам осетио слаб бол непца, онда палца леве руке којим сам одбројавао куглице на бројаницама. У руци све до лакта осећао сам неку топлоту што је било веома пријатно. Све ме је то још више гонило на молитву. Тако сам, ето, пет дана верно свршавао својих дванаест хиљада молитви и заједно са навиком стекао и лакоћу и радост у њима.
Једном, рано изјутра пробудила ме је молитва. Почео сам јутарње правило, али језик ми се некако сплео – само сам желео да говорим Исусову молитву. Чим сам започео, постао сам веома срећан, а усне су се некако неосетно саме од себе мицале. Читав тај дан провео сам у радости. Било ми је као да сам одвојен од свега што ме је окружавало и као да сам био у неком другом свету. Још пре вечери завршио сам мојих дванаест хиљада молитви. Много сам желео да наставим, али нисам смео да пређем број који ми је старац одредио. И наредних дана наставио сам са лакоћом и без икаквог замарања да призивам мило име Исуса Христа.
Потом сам отишао код мог старца и све му до танчина испричао. Када сам завршио он ми рече:
– Хвала Богу што ти је дао вољу да се молиш и снагу да то чиниш са лакоћом. То је природна ствар и долази од честог вежбања и ревности. Нешто слично бива и са машином коју спочетка морамо да погурамо, а после она сама ради. Али да би се и даље окретала треба је подмазати и с времена на време јој дати нов замах. Видиш ли каквим је све дивним способностима човекољубиви Бог обдарио нашу осећајну природу и како Он даје да се и у грешној души и срцу још неочишћеном благодаћу Светога Духа јављају узвишена осећања. Колики тек степен савршенства, радости и одушевљења достиже човек када Господ благоизволи да му дарује самодејствујућу срдачну молитву и кад му очисти душу од страсти! То блаженство се не може описати. Ко открије тајну срдачне молитве тај већ предосећа небеску сладост још овде на земљи. То је дар кога добијају они који траже Бога са смиреношћу и љубављу.
Одсад те разрешавам: моли се колико хоћеш и што више можеш. Све време бдења постарај се да се посветиш молитви и призивај без бројања име Исуса Христа, препуштајући се покорно вољи Божјој и надајући се на Његову помоћ. Веруј да те Он неће оставити и да ће те упутити на прави пут.
Читаво то лето провео сам изговарајући без престанка Исусову молитву и био сам необично спокојан. Понекад ми се и у сну чинило да се молим. Када би ми се преко дана догодило да сретнем некога, свако ми је био драг, као да ми је најрођенији. Мисли се беху саме од себе смириле и ни о чему другом нисам мислио до о молитви. Затим сам почео да навикавам ум да слуша речи молитве које су уста изговарала, а срце је понекад само од себе почињало да осећа топлину и пријатност. Када бих отишао у цркву, дуге манастирске службе су ми изгледале кратке и више ме нису замарале као раније. Моја убога колибица изгледала ми је као неки прекрасни дворац и ја нисам знао како да заблагодарим Богу што је мени, великом грешнику, послао тако доброг старца и духовника.
Али нисам се дуго користио саветима мог доброг и мудрог старца јер је он већ крајем истог лета умро. Опростио сам се од њега са сузама, захвалио му се за његово очинско старање и замолио га да ми као благослов остави бројанице са којима се он увек молио. Тако, ето, опет остадох сам.
Најзад, лето је прошло, башту су обрали и ја више нисам могао ту да останем. Сељак ми даде као награду две рубље, напуни ми торбу сувим хлебом за пут и ја опет пођох да лутам по разним местима. Али више нисам био у бризи као раније: Призивање имена Исуса Христа ме је све више веселило, а и сви они на које сам наилазио били су тако добри према мени да ми се чинило да ме је цео свет заволео.
Једном сам почео да размишљам шта да урадим са оне две рубље које ми је дао сељак. Шта ће ми? Старца више немам нити икога ко би ме руководио, зато најбоље да купим Добротољубље и да по њему учим унутарњу молитву. Прекрстих се и пођох даље непрестано се молећи. Дођох тако у неки град и почех да тражим по радњама Добротољубље. Најзад сам нашао једно, али продавац је за њега тражио три рубље, а ја сам имао само две. Цењкао сам се, цењкао, али он није хтео да попусти; најзад ми рече:
– Иди у цркву и потражи црквењака. Он има једну стару овакву исту књигу, па ће ти је можда дати за твоје две рубље.
Отишао сам тамо и стварно купио за две рубље неко врло старо и оштећено Добротољубље. Био сам пресрећан. Поправио сам га са мало штофа, како сам најбоље умео и ставио га у торбу заједно са Светим Писмом.
И тако ја, ето, путујем непрестано понављајући Исусову молитву, која ми је слађа и милија од свега на свету. Понекад, за дан пређем по 70 врсти, а да то и не осетим; осећам само да се молим. Када се догоди да ми је сувише хладно, говорим молитву са већом пажњом и одмах ми некако буде топлије. Ако ме спопадне глад, ја чешће призивам име Господа Христа и заборавим на њу. Ако сам слаб, ако ме боле леђа или ноге, ја се усрдније молим и више не осећам бол. Кад ме неко увреди ја опет почнем да мислим на благу Исусову молитву и гнев или туга одмах ишчезну и ја све заборавим. Мој ум је постао некако сасвим прост. Ни о чему се не бринем, ништа ме не занима, ништа што је спољашње ме не привлачи хтео бих само да увек будем у самоћи. Из навике немам никакве друге потребе осим да се молим без престанка. И кад тако радим ја сам пресрећан. Бог једини зна шта се то са мном збива. На крају крајева све је то још емотивно или, како је говорио мој покојни старац, природно и од стечене навике. Али још се не усуђујем да отпочнем са изучавањем и усвајањем духовне молитве која се врши у срцу. Сувише сам недостојан и прост. Чекам час воље Божје надајући се у молитву мог покојног старца.
И тако, ја још нисам дошао до непрестане духовне молитве у срцу, али хвала Богу, сад бар разумем шта значе речи Апостола које сам некад чуо:
Молите се Богу без престанка.
НАПОМЕНЕ:
- У грчком оригиналу стоји да се та разумна сила налази у “грудима” – израз који означава центар свих осећања, жеља, мисли.
