КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ

 

I ДЕО
КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
 

КАЗИВАЊЕ ЧЕТВРТО
 
Мени је добро бити близу Бога.
На Господа полажем надање своје (Пс. 73, 28).

 
– Народна пословица је у праву кад каже: Човек снује, а Бог одређује, рекох враћајући се своме духовнику. Имао сам намеру да већ данас отпутујем за Свету земљу, али испало је друкчије,- један потпуно изненадан догађај ме је задржао још два-три дана. Нисам могао да не дођем да вам то испричам и да вас упитам за савет. Ево шта се догодило. Опростио сам се са свима и с Божјом помоћи кренуо на пут. Кад сам био код бране приметих на вратима куће у којој сам последњи пут преноћио једног старог познаника, бившег као и ја путујућег богомољца кога нисам већ три године видео. Пошто се поздрависмо, запита ме куда идем.
– Ако Бог да у древни Јерусалим, одговорих.
– Баш добро, рече он. Имам овде одличног сапутника за тебе.
– Бог с тобом и са њим, одговорих. Но зар си заборавио да ја увек путујем сам?!
– Почекај, знам да ће ти овај сасвим одговарати, а бићете обојица један другом од користи. Отац мога газде код кога сам запослен као радник заветовао се да ће отићи у Јерусалим. Он ти неће сметати; трговац је овде, добар је старчић и потпуно глув. Можеш му викати до миле воље – он ништа не чује, а ако хоћеш да га нешто питаш мораш му то написати. Увек ћути и неће ти досађивати на путу, али ти си му неопходан. Његов син му даје кола и коње које ће продати у Одеси. Пошто старац хоће да иде пешке у колима ће носити ствари и нешто мало дарова за гроб Господњи. Моћи ћеш и ти да ставиш своју торбу у њих… Сад размисли. Зар можеш дозволити да један потпуно глув старац иде сам на тако далек пут? Свуда смо тражили неког да га поведе, али сви траже много новаца, а онда опасно је пустити га са непознатим човеком јер носи новац и скупоцене дарове. Што се тебе тиче, ја ћу јемчити и газда ће те сигурно одушевљено примити; то су добри људи и веома ме воле. Већ је две године како сам код њих. Одлучи се, брате, у Славу Божију и из љубави према ближњему.
Пошто смо тако поразговарали на вратима, он ме уведе у кућу његовог газде. Видео сам да је то поштена породица и примио понуду. Одлучили смо да кренемо, ако Бог да, два дана по Божићу после божанствене Литургије.
Како се непредвиђене ствари догађају у животу, али увек Бог и Његова премудрост делују кроз наше поступке и намере, као што је написано: Јер је Бог који чини у вама и да хоћете и да творите оно што му је угодно (Филип. 2, 13).
Мој духовник ми на то рече:
– Радујем се, драги брате, што ми је Бог дозволио да те опет видим. Пошто си слободан задржаћу те да ми испричаш који сусрет из твог богомољног живота, јер ми је било врло занимљиво да слушам твоја ранија причања.
– Хоћу, драге воље, и почех да причам:
Доживео сам много и доброг и рђавог; све се не може исказати, а много сам и заборавио јер сам се трудио да углавном запамтим оно што ће моју лену душу побуђивати на молитву. Свег осталог сам се ретко присећао или боље речено, трудио сам се да заборавим прошлост како саветује апостол Павле који каже: Шта је остраг заборављам, а за онијем што је напријед сежем се и трчим к мети (Филип. 3, 13). А мој покојни старац ми је говорио да сметње за обављање срдачне молитве могу долазити и с лева и с десна, то јест ако непријатељ не успе да одврати душу од молитве празним мислима и грешним сликама, он онда буди у сећању поучне успомене и лепе мисли у намери да само одстрани дух од молитве коју он не може да поднесе. Ово последње се зове одвраћање са десне стране: душа онда напушта разговор с Богом – молитву и упушта се у пријатне разговоре са самом собом или са околином. Стога ме је мој старац учио да у време молитве треба гонити из ума чак и најлепше и најузвишеније мисли. Ако на крају дана увидимо да смо већи део времена провели у размишљању или поучним разговорима него ли у чистој унутарњој срдачној молитви, треба ово схватити као неумереност или као себичну духовну прождрљивост. Ово је поготову важно за почетнике код којих време посвећено молитви треба да је далеко веће од времена употребљеног на друга побожна занимања.
Ипак, човек не може све да заборави. Неке успомене се урежу у сећање тако живо, премда се често не подсећамо на њих, као што је случај са једном светом породицом у којој ми је Бог дозволио да проведем неколико дана.
 
Једна православна породица
 
Пролазећи кроз Тоболску губернију провео сам један дан у неком градићу. Скоро више нисам имао хлеба, па уђох у једну кућу и замолих мало за пут. Домаћин ми рече:
– Баш си у добар час стигао, моја жена је малопре извадила хлеб из пећи. Ево, узми ову векну и моли се Богу за нас.
Захвалио сам му се и ставио хлеб у торбу. Домаћица ме тада угледа и рече:
– Како ти је стара торба, сва је исцепана, даћу ти другу! па ми даде лепу и јаку торбу.
Захвалио сам им се од свег срца и пошао даље. На изласку из града затражио сам мало соли у једној продавници и трговац ми даде читаву кесу. Био сам срећан због тога и захваљивао сам Богу што ме је упутио на тако добре људе.
Сада сам миран за недељу дана, помислих. Моћи ћу спокојно да спавам. Благосиљај душо моја Господа! (Пс. 103,1).
Пошто сам прешао пет врсти од града, угледао сам једно сиромашно село и његову убогу црквицу која је ипак била лепо споља обојена и исликана фрескама. Пошто је пут туда водио реших да се поклоним том храму Божјем. Ушао сам у паперту и молио се. У порти се играло двоје деце. Могли су имати пет или шест година. Помислих да су вероватно свештеникова деца. Пошто сам завршио молитву, пођох. Нисам направио ни десет корака кад зачух гласове иза себе:
– Сиромашку, сиромашку, причекај! – То су викала она деца, дечак и девојчица. Потом притрчаше и ухватише ме за руку, говорећи: Идемо мами, она воли просјаке.
– Нисам ја просјак, већ само пролазим овуда.
– А шта ће ти торба?
– У њој ми је хлеб за пут.
– Не мари, дођи код нас, мама ће ти дати новаца за пут.
– А где вам је мама? упитах.
– Тамо, позади цркве, иза оног дрвећа.
Деце ме одведоше у једну дивну башту у чијој средини угледах газдинску кућу; уђосмо у предсобље. Како је све било чисто и уредно! Госпођа дотрча с нама.
– Врло сам срећна. Откуда те Бог шаље к нама? Седи, седи мили мој!
Сама ми је помогла да скинем торбу, ставила је на сто и пружила ми једну веома удобну столицу.
– Јеси ли гладан? Хоћеш ли чаја? Да ли ти нешто треба?
– Много вам хвала, одговорих, имам хране у торби, а што се тиче чаја, могу мало, само ја сам сељак и нисам тако навикнут на то. Ваша љубазност ми је драгоценија од jела; молићу се Богу да вас благослови за ваше еванђелско гостопримство.
Рекавши то, осетих велику жељу да се повучем у себе. Молитва затрепта у срцу. Био ми је потребан мир и тишина да бих се препустио том светом надахнућу и прикрио његове спољашње знаке – сузе, уздахе, покрете лица и усана. Стога устадох и рекох:
– Опростите, али ја морам да идем. Нека Господ Исус Христос благослови вас и вашу златну дечицу.
– А не. Нећу те пустити да одеш. Мој муж се вечерас враћа из града,- он је судија окружног суда. Сигурно ће се много радовати да те види. Он сваког богомољца сматра за посланог од Бога. Сутра је недеља, можемо сви заједно да одемо у цркву на молитву, а после ћемо јести што нам Бог буде дао. Ми празником увек примамо бар тридесет просјака, те мале браће Христове. А ти ми још ништа ниси испричао о себи, одакле долазиш, куда идеш? Хајде причај, ја волим да слушам побожне људе. Дечице, однесите чикину торбу у гостинску собу, он ће тамо ноћити.
После ових речи толико сам се изненадио да помислих: Је ли ово људско биће или привиђење?
Остадох да сачекам домаћина. Укратко сам јој испричао свој пут и рекао да идем за Иркутск.
– Ти ћеш онда проћи кроз Тоболск. Моја мајка живи тамо у једном манастиру као монахиња. Даћемо ти писмо за њу и она ће те примити. Често јој долазе да траже духовне савете; уосталом моћи ћеш да јој понесеш и једну књигу од Јована Лествичника, коју сам поручила за њу из Москве. Боже, како се све лепо да уредити!
Дошло је време обеда, па седосмо за сто заједно са још четири госпође. После првог јела једна од њих се диже, поклони се пред иконом, па онда нама, и отиде да донесе друго јело. За треће јело устала је друга госпођа и на исти начин поступила. Видевши ово рекох домаћици:
– Смем ли да вас упитам да ли су ове госпође из ваше породице?
– Да, то су моје сестре: куварица, кочијашева жена, настојница и собарица. Све су удате – код нас у кући нема девојака.
Кад сам то видео и чуо, био сам још више зачуђен и захвалио сам Богу што ме је довео код тако побожног света. Осетио сам како ми молитва снажно надире у срце, па устадох од стола и рекох госпођама:
– Ви ћете сад сигурно да се одмарате, али ја сам навикао да ходам, па ћу мало да се прошетам по башти.
– Не, ја се не одмарам по подне, рече госпођа. Поћи ћу с тобом у врт, а ти ћеш ми испричати нешто поучно. Ако идеш сам, деца ти неће дати мира, јер веома воле сиротане, Христову браћу, и путујуће боготражитеље.
Нисам имао куд, па пођох заједно са њом. У жељи да што мање говорим поклоних се и рекох:
– Молим вас, Бога ради, испричајте ми како сте постали тако добри и од кад водите овако свет живот?
– Врло једноставно, рече она. Моја мајка је праунука светог Јоасафа чије мошти почивају у Белгороду. Тамо смо имали велику кућу. Једно крило је припадало неком сиромашном племићу који је после извесног времена умро; његова жена такође. Остало је само њихово дете. Новорођенче је било потпуно сироче, па га је моја мајка узела к себи. Нас двоје смо заједно расли, имали смо исте наставнике и живели као брат и сестра. После очеве смрти, мајка је напустила град и дошла са нама у ово село. Када смо одрасли удала ме је за свог посинка, дала нам у наслеђе ово село и одлучила да се повуче у манастир. Пошто нас је благословила, посаветовала нас је да живимо хришћански, да се молимо Богу од свег срца и да више свега поштујемо највећу хришћанску заповест о љубави према ближњима, да помажемо сироту Христову Браћу, децу да васпитавамо у страху Божјем, према слугама да се односимо као према браћи. Већ је десет година како тако живимо у овој пустињи трудећи се да се придржавамо савета наше мајке. Подигли смо дом за сиротињу и у њему имамо више од десет болесника и инвалида. Ако хоћеш можемо сутра да их посетимо.
На крају је упитах:
– А где је та књига од Јована Лествичника коју хоћете да пошаљете вашој мајци?
– Хајдемо кући да ти је покажем.
Тек што смо почели да читамо господин дође. Пољубисмо се хришћански као браћа, па ме поведе у своју собу и рече:
– Дођи код мене и благослови моју собу. Бојим се да ти је моја жена досађивала. Она је тако срећна кад наиђе на неког богомољца или болесника, да га не напушта ни дању ни ноћу – то је већ одавно обичај у њеној породици.
Дођосмо у његову собу за рад. Боже, колико је било тамо књига, дивних икона и један крст у висини човека, испред којег је било постављено Еванђеље! Прекрстих се и рекох:
– Па ово је рај на земљи. Ево Господа Христа, Његове Пресвете Мајке и Његових светитеља; а ево њихових речи и поука живих и бесмртних. Вероватно ви често уживате у разговору са њима?
– Е да, рече господин, ја волим да читам.
– Какву врсту књига имате? упитах га.
– Углавном духовне књиге. Ово је Минеј, затим дела светога Јована Златоуста, Василија Великог; имамо још доста философских и богословских дела и много проповеди савремених беседника. Ова ме је библиотека коштала пет хиљада рубаља.
– Имате ли можда неку књигу о молитви? упитах ја.
– Ја много волим да читам о молитви.. Ево једне такве књиге коју је недавно написао један петроградски свештеник.
Господин ми показа једно Тумачење Оче наша па почесмо да га читамо. Убрзо је дошла госпођа. Донела је чај, а деца су носила сребрну корпу пуну колача каквих никад дотад нисам јео. Господин ми узе књигу из руку и даде је госпођи рекавши.-
– Моја жена врло лепо чита. Она ће нам читати док будемо пили чај.
Слушајући је осећао сам како ми молитва надире у срце и што је више она читала то је молитва била јача и радоснија. Одједном ми се учини да је нешто прошло кроз ваздух – као да је био мој покојни старац. Тргох се; да бих то оправдао рекох.-
– Извините био сам задремао.
У том тренутку имао сам утисак да је дух мог старца продирао у мене и просвећивао мој дух. Осетих у себи неку велику светлост и многобројне мисли о молитви дођоше ми на ум. Прекрстио сам се и покушао да одагнам све то баш када је госпођа завршила са читањем. Господин ме запита да ли ми се књига допала и отпочесмо разговор о томе.
– Много ми се допада, рекох. Уосталом Оче наш је најузвишенија молитва јер нас је њој научио Сам Господ наш Исус Христос. Тумачење које сте сад прочитали је веома добро, али се оно углавном односи на хришћанска дела, док сам ја код Светих Отаца прочитао објашњење које се у првом реду односи на тајанствени смисао ове молитве и намењено је дубљем сазерцању.
– Код којих Светих Отаца си то нашао?
– Код Максима Исповедника на пример и у „Добротољубљу“ код Петра Дамаскина.
– Да ли се сећаш нечега одатле? Испричај нам то ако можеш.
– Наравно. Почетак молитве Оче наш који си на небесима, према тумачењу које сте сад прочитали, значи да треба волети све људе као браћу јер смо сви синови једног Оца небеског. То је истина, али Свети оци додају овом још једно дубље објашњење – они уче да изговарајући ове речи треба уздићи дух ка Оцу нашем који је на небесима и подсетити се да сваког тренутка имамо Бога пред собом. Речи: нека се свети име Твоје се у вашој књизи тумаче да не треба узалуд употребљавати Име Божје, међутим велики духовници
разумеју у томе молбу за унутарњу срдачну молитву, јер да би се; Име Божје стварно светило, оно треба да је утиснуто у наша срца и да одатле кроз непрестану молитву освећује и просвећује сва наша осећања и све наше духовне снаге. Речи: нека дође царство Твоје, Свети Оци објашњавају овако: Нека дође у наша срца унутарњи мир, спокојство и духовна радост. У вашој књизи пише да се молба: хлеб наш насушни дај нам данас, односи на наше телесне потребе и на све оно што нам треба да би помогли своје ближње; међутим Максим Исповедник подразумева под хлебом насушним, храњење душе небеским хлебом, а то је у ствари Реч Божја. Тај насушни хлеб је, како даље учи овај Свети отац, постизање јединства душе с Богом кроз сазерцање и сталну унутарњу молитву срца.
– Али унутарња молитва је тешка ствар, она је скоро недостижна за оне који живе у свету, повика мој домаћин. Нама је и за обичну молитву потребна велика помоћ Божја.
– Не говорите тако. Да је то изнад човекових моћи, Бог не би ту заповест дао за све. Сила се Божја у немоћи показује (II Кор. 12, 9), а Свети Оци нам дају упутства којима нам олакшавају да научимо унутарњу молитву.
– Никада нисам ништа подробно читао о томе, рече господин.
– Ако желите могу вам прочитати неке одломке из Добротољубља.
Узех Добротољубље и потражих једно место код Петра Дамаскина у трећем делу књиге, и прочитах следеће:
„Треба чешће призивати Име Господа Христа него ли дисати, и то у свако доба, на сваком месту и у свакој прилици. Апостол каже: Молите се Богу без престанка. Он овим учи да се треба сећати Бога увек и свуда. Ако радиш нешто мисли на Творца који је све створио; ако видиш светлост сети се Онога Који ти је даје; ако посматраш небо, земљу, море и све што је у њима, диви се и прослављај Онога Који је све то створио, ако се облачиш, мисли на Онога Који те држи у животу и захваљуј му. Укратко – нека те све побуђује на сећање и слављење Бога. На тај начин ћеш се стално молити и бићеш увек у радости“.
– Видите ли како је ово просто, лако и достижно свакоме ко има и најмање људског осећања.
Овај одломак им се много допао. Мој домаћин ме је с одушевљењем пољубио и захвалио ми се. Затим је почео да прелистава Добротољубље, па рече:
– Морам да купим ову књигу; поручићу је из Петрограда; али да бих боље запамтио преписаћу одмах ово што си нам прочитао. Молим те издиктирај ми то. Онда брзо прибележи поуку Петра Дамаскина својим лепим рукописом.
– Боже мој! повика он, па ја имам икону светог Дамаскина (то је вероватно био свети Јован Дамаскин).
Господин отвори рам и стави под стакло исписани листић, па окачивши икону на зид, рече:
– Жива реч Божјег угодника под његовом иконом често ће ме опомињати да испуњавам овај спасоносни савет.
После тога отидосмо да вечерамо. Сви укућани су опет били са нама за столом – и људи и жене. Каква тишина и какав мир за време обеда. После вечере сви се, и одрасли и деца, помолисмо Богу а онда ме замолише да прочитам акатист Исусу Сладчајшем. После молитве послуга је отишла да се одмара, а нас троје остадосмо у соби. Госпођа ми донесе једну белу кошуљу и чарапе. Дубоко се поклоних и рекох:
– Драга госпођо, чарапе нећу узети; нисам их никад носио – ми обично носимо обојке.
Она убрзо донесе неку стару кошуљу од финог жутог платна и исече је на траке, а њен муж рече да моје ципеле ништа не ваљају, па ми донесе једне потпуно нове које је носио преко чизми.
– Иди у собу, рече ми он, тамо нема никога и моћи ћеш да се пресвучеш.
Отидох да променим рубље и убрзо се вратих. Тада ме посадише на једну столицу и господин поче да ми обавија ноге у обојке, док ми је госпођа навлачила ципеле. Нисам хтео то да дозволим, али они су наваљивали.
– Молим те, седи и ћути, зар није Христос опрао ноге својим ученицима?
Нисам више могао да се уздржим – заплакао сам се, а њих двоје засузише.
Затим госпођа отиде код деце на спавање, а господин и ја изађосмо у башту да се мало поразговарамо. Дуго смо тако остали лежећи на трави и разговарајући. Одједном ми рече:
– Кажи ми истину: ко си ти? Мора да си из неке племићке породице и да се само правиш да си прост човек. Ти одлично читаш и пишеш и правилно говориш и расуђујеш. Сигурно је да ниси васпитан као сељак.
– Говорио сам потпуно искрено с вама и с вашом женом. Све што сам рекао о свом пореклу истина је и никада нисам ни помишљао да вас лажем нити да вас преварим. И зашто бих? Оно што говорим не долази од мене, већ од мог богомудрог старца или Светих Отаца код којих сам читао о ономе што сам вам говорио; а што се тиче унутарње молитве која највише просвећује мој неуки ум, ни њу нисам сам стекао – она се родила у мом срцу по милости Божјој и захваљујући труду мог старца. Све ово је могућно сваком човеку. Довољно је да пажљиво сиђемо у срце и да мало чешће призивамо Име Исуса Христа. Тада човек убрзо осети неку унутарњу светлост, све постаје јасно и у тој светлости разумевамо тајне Царства Божјег. Већ је и то велика тајна кад човек стекне моћ удубљивања, понирања у себе, кад стварно упозна себе и тихо оплакује своју грешност и своју искварену вољу. Није одвећ тешко здраво мислити и разговарати са људима јер су дух и срце човека постојали пре но што су настале науке и људска мудровања. Човек може увек да образује свој ум разним наукама или искуством, али тамо где нема разума, наука неће ништа помоћи. Највећа тешкоћа је што смо ми сувише далеко од самих себе и што мало желимо да се приближимо себи. Ми увек бежимо од тога да се суочимо са собом и више волимо беспослицу од истине. Обично мислимо: „Волео бих да имам развијен духовни живот, да се бавим молитвом, али немам времена, послови и бриге ме спречавају да се стварно предам томе“. Али шта је важније, шта је корисније – вечни живот и светост душе или пролазни живот тела за који се толико много бринемо? Управо ово о чему сам говорио, доводи људе или до мудрости или до лудости.
– Опрости ми, драги брате. Ја те нисам испитивао само из радозналости, већ са најбољом намером. Сем тога пре две године имао сам један веома чудан доживљај.
Једног дана дође к нама неки стари просјак, сав изнемогао; на исправама му је писало да је демобилисани војник. Био је толико сиромашан да је био скоро наг. Говорио је мало и то као човек са села. Примили смо га у наш дом и после пет дана се разболео. Пренели смо га у засебну кућицу и ту смо се моја жена и ја бринули о њему. Када је већ било јасно да је на самрти, позвали смо свештеника који га је исповедио, причестио и припремио за смрт. Уочи своје смрти затражио ми је хартију и перо и замолио да се врата затворе и да нико не улази док он буде писао свој тестамент којег је требало да ја после његове смрти пошаљем његовом сину у Петроград. Био сам запрепашћен када сам видео како лепо пише. Реченице су му биле одлично склопљене, лепе и пуне нежности. Сутра ћу ти показати тај тестамент; задржао сам за себе један препис. Све ме је то толико изненадило да сам побуђен радозналошћу замолио да ми исприча своје порекло и живот. Пошто сам му дао реч да нећу о том ништа говорити док је он жив отпоче да ми прича:
„Био сам кнез, веома богат; водио сам распустан и раскошан живот. Жена ми је умрла, па сам живео са сином који је био капетан у гарди. Једне вечери када сам се спремао да изађем на један велики бал, био сам се наљутио на мог собара и онако разјарен ударио га.
То се догодило увече. Сутрадан ујутру слуга је издахнуо, али томе нисмо придавали важности. Ја сам се помало кајао због своје напраситости и онда цео догађај сасвим заборавио. После шест недеља собар је почео да ми се јавља у сну; сваке ноћи долазио је да ми пребацује и непрестано је понављао: „Зли човече, ти си ме убио“. Затим је почео да ми се јавља и док сам био будан. Привиђење је бивало све чешће и чешће и на крају ме више никако није напуштало. Најзад сам почео да виђам и друге умрле – људе које сам тешко увредио, жене које сам завео. Сви су ми они пребацивали за моје поступке и више ме нису остављали на миру. Нисам могао ни да спавам, ни да једем ни ма шта да радим. Био сам толико исцрпен да сам био кост и кожа. Напори најбољих лекара остали су без успеха. Отишао сам у иностранство да се лечим, али после шест месеци лечења не само да се моје стање није ништа поправило већ привиђења нису престајала да се умножавају. Вратили су ме више мртвог него живог. Моја душа је и пре смрти познала шта су паклене муке. Тада сам се уверио да постоји пакао и сазнао шта то значи. У тим мукама сам најзад схватио своја безакоња, покајао сам се, исповедио, ослободио све своје слуге и дао завет да ћу остатак живота провести у тешком раду и да ћу се цело време крити преобучен у просјака, као последњи међу последњима. Чим сам се чврсто одлучио на ово, привиђења су нестала. Моје измирење са Богом ме је испунило великом радошћу и миром. Тада сам кроз лични доживљај разумео шта је рај Божји и како се Царство небесно усељава у наша срца. Ускоро сам потпуно оздравио, па сам почео да спроводим у дело своју намеру. Узео сам исправе демобилисаног војника, тајно сам напустио свој родни крај и ево већ петнаест година како лутам Сибиром. Некада сам радио под најам код сељака, понекад сам просио у Име Господа Христа. О колику сам радост осећао у тој беди, какав мир у души! Ово може да разуме само онај кога је Бог по Својој милости са дна пакла уздигао у рај“.
– На то ми даде свој тестамент да га пошаљем његовом сину. Сутрадан је издахнуо. Још чувам препис тог тестамента у Светом Писму које је у мојој торби. Ако хоћеш да га прочиташ показаћу ти га.
Раширих лист и прочитах:
„У име Бога у Тројици прослављанога, Оца и Сина и Светога Духа!
Драги сине,
Ево већ петнаест година како ниси имао вести од мене, али ја сам понекад сазнао понешто о теби и гајио према теби велику родитељску љубав. Та љубав је оно што ме и сада гони да ти пошаљем ове моје последње речи, у жељи да ти послуже као лекција за будући живот.
Ти знаш колико сам ја пропатио да бих искупио свој грешни и неразборити живот, али не знаш радост коју су ми за време мог просјачког живота донели плодови покајања.
Умирем спокојан у кући мог добротвора који је према томе и твој, јер доброчинства учињена оцу прелазе и на сина. Изрази му своју захвалност како најбоље будеш могао.
Дајући ти свој очински благослов, ја те од свег срца молим да се сећаш Бога, да слушаш глас савести, да будеш добар, мудар и разуман, да се са љубављу односиш према свима који су ти потчињени, да не презиреш сиротињу и намернике, сећајући се да су немаштина и луталачки живот помогли твом оцу да нађе мир својој души.
Молећи Бога да излије на тебе Своју милост, ја мирно склапам очи у нади на вечни живот по милости Искупитеља света, Господа нашег Исуса Христа.
Твој отац“.
Тако смо нас двоје разговарали кад ја упитах мог доброг домаћина:
– Баћушка, ви мора бити да имате често неприлике са вашим домом за госте, јер данас има много наших богомољаца који су то постали само из небриге и лености и који се пренемажу на путу, као што сам и сам имао често прилику да видим.
– Не. Такви су били доста ретки, одговори он. Имали смо срећу да к нама долазе само прави путујући богомољци. Кад се догоди да не изгледају озбиљни, ми смо са њима утолико пажљивији и задржавамо их извесно време у прихватилишту. У додиру с нашим побожним сиромасима Христовом браћом, они се често поправљају и одлазе са смиреношћу и љубављу у срцу. Није тако давно било кад смо имали један такав случај. Један бивши трговац беше толико морално пропао да су га сви терали и више нико није хтео ни кору хлеба да му удели. Био је пијанац, убојица и свађалица, а још је и крао. Једнога дана дође к нама гоњен глађу. Тражио је хлеба и ракије – много је волео да пије. Лепо смо га примили и рекли му да остане код нас да ћемо му дати ракије колико хоће, али само под условом да кад се напије одмах оде у кревет, јер ако буде направио и најмањи испад, не само да ћемо га избацити већ ћемо га предати властима да га ухапсе. Он је то прихватио и остао код нас. Читаве једне недеље и више, пио је колико је хтео и сваког пута како је обећао, а поготову из страха да не буде лишен ракије, одлазио је да легне. Када би се отрезнио браћа из прихватилишта су га преклињала да се макар мало уздржи од пића. Тако је он почео мање да пије и за три месеца свео количину ракије коју је пио на дан на разумну меру. Затим се негде запослио и престао да једе туђ хлеб. Баш је прекјуче био да ме посети.
Колико мудрости код људи који живе по заповестима хришћанске љубави, помислих, па узвикнух:
– Благословен Бог Који излива милост Своју у окриљу вашег дома.
После свих ових разговора мало починусмо. Нешто касније, кад смо зачули звона која су оглашавала јутрење, отишли смо у цркву где смо затекли госпођу са децом. Одстојали смо јутрење, па онда свету божанствену Литургију. Господин, његов син и ја смо били за певницом, а госпођа са девојчицом пред царским дверима како би што боље виделе преношење светих Дарова. Боже мој, како су се ти људи усрдно молили и колико су суза пролили од духовне радости. Њихова су лица била некако озарена и посматрајући их нисам могао а да се и ја не заплачем.
После богослужења домаћини, свештеник, слуге и сви просјаци седоше заједно за трпезу. Било је најмање четрдесеторо које просјака, које инвалида, болесника и деце. Какав мир и тишина су владали за столом! Скупљајући храброст полако рекох мом домаћину:
– По манастирима имају обичај да за време јела читају житија Светих. И ви би то могли да установите пошто имате сва житија по месецима.
Домаћин се окрете својој жени и рече:
– Стварно, Марија, требало би да заведемо то. Сви ћемо имати користи од тога. Ја ћу читати на првом обеду, други пут ти, па наш свештеник и остала браћа по реду, која знају да читају.
Свештеник, једући, рече:
– Ја бих драге воље, али за читање немам ни тренутка времена. Чим крочим код мене у кућу, не знам шта ћу пре, свуда само посао и брига; треба ово, треба оно; имам пуно деце, стоку у пољу, и цео дан проведем око њих тако да ми ни часак не остаје за читање и образовање. Оно што сам научио у Богословији, већ сам одавно заборавио.
Кад сам то чуо, задрхтах, али ме госпођа ухвати за руку и рече:
– Отац говори тако из скромности; он увек себе понижава, али то је диван и побожан човек. Већ двадесет година како је удовац и не само да је сву своју децу сам подигао него сад и унучиће чува, а уз то веома често служи у цркви.
Ове речи ме подсетише на Никиту Ститата из Добротољубља, који каже:
Према унутарњем настројењу душе мења се и сама природа ствари; то јест, свако од нас мисли о другом према ономе што је он сам. Мало даље он још каже: „Онај који је стекао молитву и достигао праву хришћанску љубав, тај не разликује људе, не разликује грешнике од праведника и подједнако воли и једне и друге и никога не осуђује, баш као и Сам Бог“, „Који заповеда своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима“. (Мат. 5 45).
Поново сви заћутасмо. Преко пута мене је седео један потпуно слеп просјак из прихватилишта. Господин га је хранио, делио са њим своју рибу, пружао му кашику, давао му да пије. Гледао сам га пажљиво и како је непрестано имао полуотворена уста, приметио сам да без престанка креће језиком. Упитах се да ли се овај можда не моли, па почех да га пажљиво посматрам. Пред крај ручка једној старици је позлило, гушила се и стењала. Господин и госпођа су је одвели у њихову спаваћу собу и положили је на кревет. Госпођа је остала крај ње, свештеник је отишао да за сваки случај донесе свете Дарове, а господин је наредио да се упрегне коњ и пуним трком је одјурио по лекара. Цео се свет беше разишао.
Наједном осетих велику жељу да се молим и потребу да се сав препустим молитвеним изливима, јер је већ два дана како нисам могао да се повучем у мир и тишину. Осећао сам у срцу као неки талас који је спреман да се излије по читавом мом бићу и пошто сам га задржавао осећао сам у срцу јак, али пријатан бол који ме је само још више гонио у усамљеност на молитву. Тада сам разумео зашто су прави молитвеници бежали далеко од света и сакривали се од сваког; разумео сам исто тако зашто је преподобни Исихије називао и најмудрији разговор, ако се сувише отегне, празнословље и зашто је свети Јефрем Сирјанин говорио: „Лепа реч је сребро, али ћутање је злато“. У тим мислима стигао сам до прихватишта. Тамо беху сви заспали после обеда. Попео сам се на таван, мало се смирио, одморио и помолио Богу. Када су се сиромаси пробудили потражио сам оног слепца и отишао заједно са њим у башту. Седосмо у један усамљени кутак и отпочесмо разговор:
– Реци ми, Бога ради и мојој души на корист, да ли ти то упражњаваш Исусову молитву?
– Већ је одавно непрестано понављам.
– И шта осећаш?
– Само то да ни дању ни ноћу не могу без ње.
– Како ти је Бог открио то духовно делање? Молим те испричај ми то детаљно, драги брате.
– Па ето, био сам кројач у овом крају, зарађивао сам хлеб тако што сам ишао по разним губернијама и шио сељачка одела. Догодило се да сам се код једног сељака дуже задржао да би посашивао одећу за целу породицу. Једнога дана када је био празник, пошто се није радило, видео сам три старе књиге крај иконе. Упитао сам домаћина:
– Да ли неко чита у вашој кући?
– Нико, одговорише ми. Те су књиге припадале нашем стрицу који је био писмен.
Узех једну од књига, отворих је насумице и прочитах следеће што још увек памтим:
„Стална молитва је непрестано призивање Имена Господа Христа; било да идеш или стојиш, било да си за столом или на послу, у свакој прилици, на сваком месту и у свако доба треба призивати Име Божје.“
Размислио сам о оном што сам прочитао и увидео да ми то потпуно одговара. Тако сам радећи свој кројачки посао понављао тихо молитву. Био сам због тога необично срећан. Људи који су живели са мном у изби приметише ово и почеше да ме исмевају:
– Јеси ли ти чаробњак да стално тако мрмљаш, или пак нешто врачаш?
Да би се што боље прикрио престао сам да крећем устима за време молитве, већ сам само мрдао језиком. Најзад сам се толико навикао да је језик сам од себе говорио молитву по цео дан и целу ноћ. Ово ми је веома пријало.
Дуго сам тако радио, све док нисам одједном потпуно ослепео. Код нас у породици сви пате од очију. Како сам веома сиромашан, општина ми је нашла једно место у сиротишту у Тоболску. Ишао сам тамо када сам наишао на ову господу и они су ме задржали код њих, јер хоће да ме колима одвезу тамо.
– Како се звала та књига коју си читао? Није ли то можда било Добротољубље?
– Богме не знам. Нисам гледао наслов.
Отидох по своје Добротољубље и нађох у четвртом делу код патријарха Калиста речи које ми је слепац напамет изговорио и почех да читам.
– То је то, повика он. Читај, читај, молим те, јер је то стварно истина.
Кад дођох на оно место где пише: „Треба се молити срцем“, он ме упита шта то значи и како се у томе треба вежбати. Рекох му да је у овој књизи све до детаља изложено о унутарњој срдачној молитви и он ме стаде много молити да му читам све што се на њу односи.
– Знаш како ћемо, рекох. Кад мислиш да пођеш за Тоболск?
– Па могу и одмах, ако хоћеш, одговори он.
– Онда овако. Ја сам хтео да кренем сутра, ако хоћеш поћи ћемо заједно, па ћу ти ја уз пут читати све што се односи на унутарњу срдачну молитву и указаћу ти како да продреш у своје срце.
– А кола? запита он.
– Ма, остави кола. Одавде до Тоболска има само 150 врсти, ићи ћемо полако. Веома је пријатно путовати удвоје и тако је некако згодније да се заједно чита и разговара о молитви.
Најзад се сложисмо. Увече господин је лично дошао да нас позове на вечеру. После обеда му рекосмо да смо решили да сутра пођемо и да нам кола нису потребна јер хоћемо да уз пут читамо Добротољубље. На то нам он рече:
– Добротољубље ми се много допало. Већ сам написао писмо и спремио новац, па ћу сутра кад будем ишао у суд поручити да ми се следећом поштом пошаље из Петрограда.
Сутрадан ујутру пођосмо на пут, пошто смо се захвалили нашим племенитим и примерним домаћинима. Њих двоје нас испратише читаву врсту, па се опростисмо.
 
Слепи сељак
 
Старац и ја смо ишли полако; прелазили смо дневно само десет до петнаест врсти, а све остало време смо проводили седећи на неком мирном месту и читајући Добротољубље. Прочитао сам му све што се односи на срдачну молитву и то по реду који ми је препоручио мој покојни старац, то јест прво књигу Нићифора монаха, затим Григорија Синаита и тако редом. Како је пажљиво и предано слепац пратио моје читање како је био узбуђен и срећан! Почео је да ми поставља таква питања о молитви на која мој прост ум није био у стању да му одговори. Пошто је саслушао шта сам му прочитао, упитао ме је како да умом нађе срце, како да уведе у њега Исусову молитву и да се тамо непрестано моли. Рекох му:
– Без сумње ти не можеш видети, али умом можеш да представиш себи оно што си раније видео: човека, неки предмет, или неки од делова твог тела, руку или ногу! Можеш ли да их замислиш јасно као кад си их видео и можеш ли, иако слеп, да управиш поглед у њих?
– Могу, одговори он.
– Онда, замисли своје срце, управи поглед кроз груди на њега и пажљиво ослушкуј како откуцава. Кад се навикнеш на то, а ти се потруди да, не губећи из вида срце, за сваки откуцај вежеш речи молитве. То јест са првим откуцајем изговори или помисли Господе, са другим Исусе, са трећим Христе, са четвртим помилуј, са петим ме и често то понављај. То ће ти бити лако, јер си већ припремљен на срдачну молитву. А кад се навикнеш на ово, покушај да напоредо са дисањем уводиш и изводиш Исусову молитву у срце и из њега. Ево како: кад удишеш говори или помисли: Господе Исусе Христе, а издишући: помилуј ме. Ако будеш често и подуже тако радио ускоро ћеш осетити лак бол у срцу и онда ће се постепено јављати у њему нека умилна топлина. Тако ћеш, с Божјом помоћу, доћи до непрестане унутарње срдачне молитве, која ће се сама од себе вршити. Али притом се чувај од свих представа које ти се буду јављале у уму за време молитве. Одбаци свако маштање, јер нам Свети Оци заповедају да за време молитве чувамо свој ум слободним од сваке помисли и слике, од свега што није молитва, да не би пали у прелест.
Слепац ме је пажљиво слушао, усрдно се вежбао у свему што би од мене чуо и ноћу на одморишту проводио је доста дуго у тим вежбама. После пет дана осетио је у срцу јаку топлину и неизрециву радост. Сем тога, осећао је велику љубав према Спаситељу и јаку жељу да се непрестано моли. Понекад би видео неку светлост али без икакве друге појаве или предмета у њој. Када би силазио у срце, чинило му се да тамо види неки велики бљештави пламен који избија из срца и обасјава читаво његово биће. Тај му је пламен омогућавао да види и удаљена збивања, као што је било овом приликом.
Пролазили смо шумом. Ћутао је и сав је био удубљен у молитву. Одједном ми рече:
– Каква несрећа! Црква је у пламену и ево и звоник се сада срушио.
– Престани да уображаваш тако на празно, рекох му, то је искушење. Треба увек одмах одбацити свако сањарење. Како би могао да видиш оно што се догађа у вароши? До ње има још дванаест врсти.
Слепац ме послуша и настављајући молитву заћута. Увече, када смо стигли у град стварно сам видео да је више кућа изгорело и да је звоник срушен – био је подигнут на дрвеним стубовима. Око цркве се било скупило много света који се дивио како звоник при паду није никога повредио. По ономе што сам сазнао, несрећа се догодила тачно онда када је слепац повикао у шуми.
– Ти си рекао да сам се преварио, рече он, а видиш да нисам. Како онда да не захваљујем и не волим Господа Христа Који јавља Своју милост и грешницима и слепцима и неукима! Хвала и теби, драги брате, што си ме научио срдачној молитви.
На то му рекох:
– Воли Господа и захваљуј му, али чувај се да свако виђење сматраш за непосредно откровење благодати Божје, јер се оно често догађа као последица природних закона. Људска душа није само везана за место и за материју, она може да види и у мраку, а исто тако она може да види и удаљена збивања као и она која су јој пред очима. Али ми не користимо ту способност наше душе јер је она оптерећена или задебљалошћу тела или збрканошћу мисли и расејаношћу помисли. Кад усредсредимо пажњу у себе, кад се издвојимо из свега оног што нас окружује и кад изоштримо ум, тада се душа потпуно враћа самој себи и дела свим својим моћима, што је сасвим природна ствар. Мој покојни старац ми је говорио да не само молитвеници, већ и болесници, као и људи специјално обдарени за то, када се нађу у некој замраченој просторији виде светлост која зрачи из сваке ствари и прозиру мисли других. Међутим непосредно дејство благодати Божје за време молитве је тако величанствено да се оно речима не може исказати нити се може са било чим вештаственим упоредити; све чулно неупоредиво је ниже од сладосног осећања које благодат рађа у срцу.
Слепац ме је пажљиво саслушао и постао још више смирен него раније. Молитва је непрестано деловала у његовом срцу и бескрајно га радовала. И ја сам био срећан због тога и захваљивао сам Богу што ми је показао толику веру код овог Свог слуге.
Најзад стигосмо у Тоболск и ја га одведох у прихватилиште. Пошто смо се срдачно опростили, наставих пут:
Читавих месец дана сам полако путовао и уз пут размишљао о томе како је корисно и утешно срести живе примере побожности и доброте. Често сам читао Добротољубље и тамо проверавао све што сам рекао слепцу. Његов пример је и мене бодрио и будио у мени ревност и љубав према Спаситељу. Срдачна молитва ме је толико веселила да сам мислио да човек не може бити срећнији на земљи од мене. Питао сам се каква је то небеска радост која може бити већа од ове? Та срећа није само обасјавала моју душу, већ ми је спољашњи свет изгледао прекрасан – све ме је позивало да волим и славим Бога. Људи, дрвеће, биље, животиње – све ми је било некако блиско и свуда сам откривао насликано Име Исуса Христа. Понекад сам се осећао толико лак да ми се чинило да немам тела и да лагано лебдим у ваздуху. Понекад сам се опет сав узбуђен удубљивао у себе. Тада сам јасно видео унутар мог бића и дивио се премудром устројству човечјег тела. Понекад сам опет осећао толико велику радост као да сам постао цар. У свим тим утехама молио сам Бога да ми дозволи да што пре умрем и да могу да Му се тамо, у царству духова, бацим пред ноге и истопим пред Њим од благодарности.
Вероватно сам се био сувише предао тим осећањима, или је можда Бог тако хтео, тек после извесног времена почех да осећам неки страх и трепет у срцу. Помислих: „Да ми се не приближује нека невоља или напаст, као онда са оном девојком коју сам учио Исусовој молитви у капели?“ Црне мисли нападоше на мене као облаци. Сетих се речи преподобног Јована Карпатијског који је говорио да је учитељ често изложен поругама, невољама и напастима због оних које је духовно помагао. Пошто сам се бранио од таквих мисли, удубих се још више у молитву и страх се потпуно изгуби. Осетио сам се јачим, па помислих: „Нека буде воља Божја! Спреман сам да поднесем све што ми Господ Христос буде послао да бих окајао своје грехе. Уосталом сви они које сам недавно поучио унутарњој молитви већ су, пре но што су ме срели, били припремљени за то тајним дејствима Божјим“. Ова помисао ме је потпуно умирила и ја наставих пут у молитви и радости још срећнији него раније. Следећа два дана време је било кишовито и пут је био толико блатњав да сам се више пута заглавио. Пролазио сам кроз степе и читавих петнаест врсти нисам наишао ни на какво људско насеље. Најзад увече спазих дом крај пута и обрадовах се што ћу моћи да се ту одморим и преноћим, а сутра, даће Бог, па ће ваљда бити лепше време.
 
У поштанској станици
 
Приближавајући се згради видех једног старца у шињелу. Седео је крај пута у близини дома и изгледао је пијан. Поздравих га и рекох:
– Коме треба да се обратим за преноћиште?
– Коме другом него мени, повика старац; ја сам овде газда. Ово је поштанска станица. Ја сам управник.
– Онда молим вас, баћушка, дозволите ми да преноћим код вас.
– А имаш ли ти личне исправе? Дај да их видим.
Дадох му исправе, а он држећи их у рукама поче да виче:
– Где ти је лична карта?
– Држите је у рукама, одговорих.
– Па добро, онда хајдемо унутра.
Пошто је ставио наочаре прегледао је моје исправе и рекао:
– Изгледа ми да је све у реду. Можеш остати. Ја нисам лош човек, ево, сад ћу ти донети чашицу.
– Ја не пијем, рекох му.
– Па не мари, остани макар да вечераш са нама.
Он седе за сто заједно са куварицом, младом женом, која такође беше мало попила. Седох и ја са њима. Цело време вечере нису престајали да се свађају или да грде једно друго и на крају се стварно завадише. Газда је отишао да спава у магацин, а куварица је остала да опере судове и даље гунђајући против њега. Пошто сам видео да се она неће скоро смирити упитах је:
– Где бих могао да легнем? Веома сам уморан од пута.
– Ево, спремићу ти кревет, баћушка.
Она намести једну клупу поред оне која је била крај прозора, прекри све поњавом и даде ми један јастук. Испружих се и затворих очи као да спавам. Још дуго времена куварица се мотала по соби док најзад није завршила посао, онда је угасила светлост и пришла мени. Наједном прозор који се налазио на углу разби се са ужасним треском. Рам и окна се распршташе у комадиће. У исто време споља се зачуше јауци и ломљава. Преплашена жена одскочи до насред собе и сруши се на под. Скочих са лежаја мислећи да ми се земља отворила под ногама, кад спазих два кочијаша како уносе у избу једног човека толико крвавог да му се ни лице није видело. Све ово је још више повећало мој страх. Рањеник је био државни гласоноша и овде је требало да промени коња. Кочијаш поштанских кола је лоше заокренуо и ударио рудом у прозор. Како је под прозором била рупа кола су се преврнула, а гласоноша је ударио главом о колац који је био на ивици пута. Гласоноша затражи воде и вина да би очистио рану, па пошто је испио једну чашу повика:
– Дајте коње!
Приђох му и рекох:
– Како ћете на пут са толиком раном?
Гласоноше немају времена да болују, одговори он и изгуби се. Кочијаши пренесоше куварицу до пећи, покрише је и рекоше:
– Преплашила се.
Управник поште насу мало ракије, попи и поново оде да спава. Остадох сам.
Ускоро је жена устала и почела да хода по соби од једног угла до другог као да је месечар. Најзад изиђе из куће. Помолих се Богу и пошто сам био веома уморан убрзо заспах.
Ујутру сам се опростио са домаћином и наставио даље свој пут. Испуњен вером, надом и захвалношћу молио сам се уз пут и славио Оца нашег небеског Који ме је избавио од блиске несреће.
Шест година после овог догађаја, пролазећи поред једног женског манастира, ушао сам у цркву да се помолим Богу. После богослужења игуманија ме је љубазно примила и угостила чајем. Пошто најавише неке госте који су ту били у пролазу, она изађе да их дочека и остави ме са калуђерицама које су ме послуживале. Чај ми је сипала једна монахиња која је одисала великом смиреношћу. Заинтересовах се за њу, па упитах:
– Има ли дуго, сестро, како сте у овом манастиру?
– Пет година, одговори она. Кад су ме довели овде била сам умно оболела, али Бог ми се смилова. Мати игуманија ме је примила код себе у ћелију и замонашила.
– А како сте се разболели?
– Од страха. Радила сам у некој поштанској станици. Једне ноћи, док сам спавала, коњи су провалили прозор и од страха сам полудела. Моји родитељи су ме водили читаву годину дана по разним светим местима и ето тек овде сам се излечила.
Када сам то чуо веома сам се обрадовао и прославио Бога Који је све тако мудро и добро уредио.
 
Сеоски свештеник
 
Доживео сам још много којечега, рекох обраћајући се мом духовнику. Кад бих хтео да вам све испричам ни три дана ми не би била довољна. Ако хоћете испричаћу вам само још један свој доживљај.
Једног сунчаног летњег дана приметио сам недалеко од пута гробље, управо црквицу са парохијским домом и гробље. Звонило је за богослужење, па пожурих у цркву. Људи из околине су пристизали, али многи од њих уместо да уђу у цркву седели су на трави у порти. Кад ме видеше повикаше:
– Немој тако да журиш, имаш времена. Овде се полако служи, свештеник је болешљив и врло спор.
Стварно, Литургија је трајала врло дуго. Свештеник, млад човек, блед и мршав, служио је веома споро, али с побожношћу и много срца. На крају службе одржао је одличну беседу о томе како да човек задобије љубав Божју.
Када се све завршило свештеник ме је позвао да ручам код њега. За време јела му рекох:
– Ви служите, оче, са много вере, али прилично споро.
– Да, одговори он. То се никако не допада мојим парохијанима и доста ми пребацују, али нека, ја волим да размишљам и одмерим сваку реч молитве пре но што је произнесем гласно. Ако човек тако не ради, речи немају никакве вредности ни за друге ни за мене. Све је у духовном животу и пажљивој молитви. О како се људи мало баве духовним унутарњим делањем, додаде он. А то је само зато што се то не жели и што се свет мало брине за унутарње просвећење.
– Али како доћи до тога? запитах ја. То је веома тешко.
– Ни најмање. Да би човек задобио унутарње просвећење и постао духован треба одабрати један текст из Светог Писма и пажљиво размишљати о њему што дуже можемо. Кроз то човек открива светлост разума. А што се тиче молитве треба поступити на исти начин. Ако желиш да ти молитва буде чиста, права и успешна, треба изабрати неку краћу молитву, састављену од неколико речи, али снажних речи и дуго и често је понављати. Ето, тако се стиче расположење за молитву.
Ови свештеникови савети су ми се много допали јер су једноставни и корисни, а у исто време мудри и дубоки. Захвалих се Богу у души што ми је дао да упознам једног истинског пастира Његове Цркве.
На крају ручка свештеник ми рече:
– Сада иди мало да се одмориш. Ја ћу да читам Свето Писмо и припремам проповед за сутрадан.
Отидох у кујну. Тамо је била само једна старица која је седела повијена у једном углу и кашљала. Седох крај прозорчета, извадих из торбе Добротољубље и почех да читам. После извесног времена приметио сам да је старица непрестано понављала Исусову молитву. Био сам веома срећан када сам чуо како се призива Свето Име Божје, па јој рекох:
– Како је лепо, мајко, што се тако молиш. Стварно је то највеће и најхришћанскије дело.
– Да, баћушка. На крају мојих дана то ми је велика утеха. Бог нек ми се смилује.
– Да ли се одавно тако молиш?
– Од младости, баћушка. Да ми није Исусове молитве не бих могла живети јер ме је она спасла беде и смрти.
– Како то? Испричај ми то, молим те, у славу Божју и у част благодатне силе Исусове молитве.
Заклопих Добротољубље, па седох поред ње и она отпоче да прича:
– Била сам лепа и млада девојка. Моји родитељи су ме верили и уочи венчања, пре но што је младожења ушао у кућу, одједном, кад је имао још свега десетак корака до куће, пао је мртав. Овај догађај ме је толико уплашио да сам одлучила да се не удајем, већ да идем по светим местима и молим се Богу. Моји родитељи су били вољни да ми даду новца за пут, али нисам смела да пођем јер сам се бојала да ме због моје младости неваљали људи не нападну. Једна старица која је већ много година обилазила света места ми рече да треба непрестано да понављам Исусову молитву и убеди ме да ће ме та молитва штитити од опасности. Поверовала сам у оно што ми је рекла и стварно никада ми се ништа рђаво није догодило, па чак ни у најзабаченијим крајевима кроз које сам путовала. Када сам остарила разболела сам се и срећом, овдашњи свештеник ме је примио у своју кућу.
Све сам ово слушао са радошћу и нисам знао како да заблагодарим Богу за овај дан у коме сам научио толико корисних ствари. Мало после замолих овог светог и племенитог свештеника да ме благослови и сав срећан наставих пут.
 
На путу за Казан
 
А ево како сам се недавно у Казанској губернији, идући овамо, још једном уверио у моћ Исусове молитве чак и онда када се несвесно свршава. Стварно ова молитва је најсигурнији и најкраћи пут до духовних блага.
Једне вечери морао сам се задржати у неком татарском селу. Када сам ушао у село приметио сам једна кола испред неке куће и кочијаша Руса у њима. Обрадовавши се томе, одлучих да замолим за преноћиште у тој кући, мислећи да ћу бар преноћити са хришћанима. Приближих се и упитах кочијаша чија су то кола. Одговори ми да његов газда није одатле, већ да он путује из Казана за Крим. Док сам говорио са њим, господин повуче кожну завесу са врата, погледа ме и рече:
– Провешћу ноћ у колима, татарске куће су сувише прљаве.
Мало после он изиђе из кола да се мало прошета пошто је вече било лепо. Отпочесмо разговор. Дуго смо причали и он ми отприлике рече следеће:
– До шездесет пете године служио сам у морнарици као капетан брода. Када сам остарио добио сам костобољу и затражио пензију. Живео сам на Криму, на имању моје жене. Био сам скоро све време болестан. Моја жена је много волела друштво; волела је нарочито да игра карте. После извесног времена досадило јој је да живи са болесником и отишла је у Казан код наше кћери која је тамо удата за једног вишег чиновника. Однела је све са собом, чак је и сву послугу повела. Оставила ми је само једно моје кумче од осам година да ме служи.
Живео сам тако сам три године. Мој кумић је био врло спретан. Спремао је собу, ложио ватру, кувао и грејао мој самовар, али био је врло жив, неваљалац један. Непрестано је трчао, викао, скакао и лупао, тако да ми је прилично сметао. Нешто због болести, нешто из досаде, веома сам волео да читам духовне књиге. Имао сам једну одличну књигу од Григорија Паламе о Исусовој молитви. Читао сам је скоро без престанка и помало говорио Исусову молитву. Ларма дечака ми је била неподношљива и ничим нисам могао да га умирим. На крају сам измислио ово: терао сам га да седи у соби на једној клупици и да понавља Исусову молитву. Спочетка то му се није ни мало допало и да се не би молио, ћутао је. Да бих га приморао да извршава што сам му заповедио, спремио сам шибу. Док је он говорио молитву, ја сам или читао или га слушао. Чим би престајао припретио бих му шибом и он би, застрашен, настављао са молитвом. Све ми је ово веома добро одговарало јер је најзад био мир у кући. После извесног времена приметио сам да је прут непотребан јер је дечак извршавао моје наређење радо и са ревношћу. Касније се беше потпуно изменио, постао је благ и ћутљив и много марљивије је обављао кућевне послове него раније. То ме је обрадовало, тако да сам му давао више слободе. Најзад ево шта се догодило. Дечко беше толико навикао на молитву да ју је непрестано понављао без икаквог приморавања са моје стране. Када бих му казао колико ме изненађује његова промена, одговарао ми је да сада има неодољиву жељу да се моли.
– А шта осећаш? упитао сам га.
– Ништа нарочито, али добро ми је кад понављам молитву.
– Како то, добро?
– Не знам како да објасним.
– Да ли си радостан?
– Јесам.
Када је букнуо Кримски рат имао је дванаест година. Отишао сам у Казан код моје ћерке и повео и њега са собом. Тамо смо га сместили у кујну са осталим слугама, али било му је врло тешко са њима јер су они или лармали или га задиркивали и ометали да се моли. После три месеца дошао је к мени и рекао:
– Ја идем кући; не могу више да издржим овај живот овде и толику галаму.
– Како да идеш сам по оваквој зими толико далеко? рекох му. Чекај док ја будем пошао натраг, па ћу те повести са собом.
Сутрадан мога дечака беше нестало. Свуда смо га тражили, али било га је немогућно наћи. Најзад једног дана добих писмо са Крима. Кућепазитељи су ми јављали да је четвртог априла, сутрадан по Ускрсу, дечко нађен мртав у мом празном дому. Лежао је на поду моје собе благолик, са прекрштеним рукама на грудима, у истом оном капутићу који је носио кад је ишчезао од мене. Сахранили су га у врту.
Кад сам примио ту вест, ожалошћен удивио сам се како је тако брзо стигао на Крим. Пошао је двадесет шестог фебруара, а четвртог априла је стигао. Прешао је значи три хиљаде врсти за месец дана што би човек и на коњу једва успео да пређе. Требало би да је ишао сто врсти на дан. А уз то био је лако одевен, без исправа и новца. Претпоставимо да је нашао нека кола да га одвезу, али ни то није било могућно без Божје помоћи. И ето, тако је мој дечко окусио плодове молитве, рече господин завршавајући своју причу, а ја, међутим, чак ни на крају свог живота нисам још доспео до његове духовне висине и мере.
На то рекох мом саговорнику:
– Ону књигу од Григорија Паламе, коју сте читали и која вам се толико допала, ја знам. Али у њој се углавном говори о молитви речима. Требало би да прочитате и ову књигу. Она се зове Добротољубље. Ту ћете наћи у целости учење о томе како стећи и духовну Исусову молитву у уму и у срцу и како окусити њених слатких плодова.
Показах му Добротољубље и он прими мој савет са задовољством, па ми рече да ће набавити ту књигу.
„Боже мој, помислих, како су дивни плодови божанске моћи која се појављује кроз ову молитву. Како је овај догађај поучан и дубок: Прут је научио дечака молитви и донео му утеху. Невоље и патње на које наилазимо учећи молитву, зар и то нису прутови Божји? Онда зашто да се бојимо кад нам их рука нашег небеског Оца покаже? Бог нас бескрајно воли, а те нас шибе само уче да се усрдније молимо и воде нас у радост неисказану.“
Пошто сам завршио своја причања, рекох свом духовном оцу:
– Опростите ми, оче, Бога ради, што сам тако много причао. Свети Оци кажу да и духован разговор кад се одужи постаје празнословље. Време је да пронађем свог сапутника за Јерусалим. Молите се за мене грешног да преблаги Господ упути на добро мој пут.
– Ја ти то желим од свег срца, драги брате у Христу, одговори он. Нека преблага милост Божја осветљава твој пут и нека те увек прати као анђео Рафаил Товију!
 
Иштите, и даће вам се;
тражите, и наћи ћете;
куцајте, и отвориће вам се.
(Из Еванђеља Господа Исуса Христа по Матеју, гл. 7. ст. 7)
 
Исус му рече:
Ја сам пут
и истина
и живот;
нико не долази Оцу
осим кроза ме.
(Ев. по Јовану, гл. 14. ст. 6)
 
 

 
 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.