КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ

 

I ДЕО
КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
 

КАЗИВАЊЕ ДРУГО
 
Дуго сам путовао по разним местима, увек праћен Исусовом молитвом, која ме је бодрила и тешила на сваком путу, у свакој прилици и при сваком сусрету. Најзад ми се учини да бих добро урадио да се негде зауставим и потражим неко мирно место како ради миле самоће тако и да бих могао да изучавам Добротољубље које сам дотад читао помало увече на одморишту или за време дневних предаха. Имао сам силну жељу да се удубим у ту књигу и да из ње вером поцрпем истинито учење на спасење душе кроз срдачну молитву. Нажалост да бих задовољио ту жељу нисам се могао бавити никаквим занатом, пошто још од раног детињства не могу да се служим левом руком. И тако у немогућности да се негде дуже задржим, пођох пут Сибира, у манастир Светог Инокентија Иркутског, у нади да ћу у сибирским равницама и шумама наћи више мира и да ћу тамо моћи лакше да се посветим читању и молитви. Тако се ја кренух понављајући без престанка усну молитву.
После извесног времена осетио сам да ми молитва сама од себе силази у срце, то јест да моје срце откуцавајући равномерно изговара у себи свете речи. На пример, при првом откуцају: Господе, при другом: Исусе, при трећем: Христе и тако даље. Престао сам да устима говорим молитву и почео пажљиво слушати шта се то у срцу збива. Сетих се да ми је покојни старац говорио о радости коју човек тада осећа. Затим сам почео да осећам лак бол у грудима, а у души толику љубав према Спаситељу, да ми се чинило да када би Он сад стао преда ме, да бих Му се бацио пред ноге, загрлио их и окупао сузама захваљујући Му за утеху коју Својим Именом, по својој милости и љубави, даје недостојном и грешном створењу своме.
Ускоро се у срцу појавила нека умилна топлина која се ширила по читавим грудима. Ово ме је навело да пажљиво читам Добротољубље, да ту проверим своје утиске и да из њега даље изучавам унутарњу срдачну молитву. Без те контроле, бојао сам се да ћу пасти у прелест, или да ћу примити природне покрете за благодатне, или се погордити брзим стицањем молитве, као што је рекао мој покојни старац. Углавном сам ишао ноћу, а дању сам у шуми читао Добротољубље, седећи под неким дрветом. О колико нових, колико дубоких сазнања ми је открило то читање! Оно ми је донело срећу коју никад дотад нисам могао ни замислити. Истина, нека су места била неразумљива за мој ограничени ум, али срдачна молитва разјашњавала је оно што нисам разумео. Поред тога, у сну сам понекад виђао мог покојног старца који ми је објашњавао тешка места и будио смиреност у мојој неразборитој души. Тога лета читава два месеца сам провео у неком блаженом стању. Путовао сам махом кроз шуме и по сеоским путевима. Кад бих дошао у неко село замолио бих за торбу сувог хлеба и прегршт соли, па бих напунио чутуру водом и поново пошао даље. То ми је било довољно за наредних сто врсти.
 
Разбојници нападају боготражитеља
 
Да ли због мојих грехова или ради духовне поуке, тек, крајем лета наиђоше искушења. Ево како: када сам једне вечери избио на друм срео сам два човека – личили су ми на војнике. Затражили су ми новац и кад сам им рекао да немам ни копејке, нису веровали, па су почели дрско да вичу:
– Лажеш! Богомољци скупљају много новаца.
Један од њих рече:
– Шта ту ваздан да разговарамо? па ме удари штапом по глави и ја падох без свести.
Не знам да ли сам дуго тако лежао; али кад сам дошао к себи, видех да сам у шуми недалеко од пута. Сав сам био исцепан, а моја торба беше нестала. Остале су само везице којима сам је причвршћавао. Хвала Богу што нису однели личну карту која ми је била у старој капи, како би је брзо могао показати кад затреба. Кад сам се дигао горко заплаках, не толико због болова у глави колико због књига – Светог Писма и Добротољубља који су ми били у украденој торби. Плакао сам и јадиковао данима и ноћима. Где је сад моје Свето Писмо које још од детињства читам и које сам увек имао уза се? Где је моје Добротољубље из којег сам црпео знање и утеху? Изгубио сам једино благо које сам имао пре него што сам га се довољно науживао. Боље да су ме убили. Што ће ми живот без те духовне хране? Никада више нећу моћи да купим те књиге.
Читава два дана једва сам могао да идем – толико сам био тужан; трећег дана, изнемогао, падох поред једног жбуна крај пута и заспах. Сањао сам да сам у манастиру, у старчевој ћелији и да му причам своје јаде. Старац, пошто ме је утешио, рече:
– Нека ти ово буде за наук да се више не везујеш за материјалне ствари, већ да слободан и лак идеш к небу. Ово ти је искушење послато да не би пао у духовно сластољубље јер Бог хоће да се хришћани потпуно одрекну своје воље и сваке везаности за њу, како би се целосно предали Његовој божанској вољи. Све што Он чини јесте ради добра и спасења човековог. Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4). Стога, немој да очајаваш и веруј да ће Бог дати с искушењем и излаз (I Кор. 10,13) и да ћеш ускоро примити утеху већу од твоје садашње жалости.
На то се пробудих, охрабрих, с неком светлошћу и миром у души. Нека буде воља Господња, рекох, па устадох, прекрстих се и пођох. Молитва је и даље дејствовала у мом срцу као и раније и три дана сам путовао на миру. Одједном угледах на путу групу злочинаца које су спроводили. Кад сам стигао до њих приметио сам ону двојицу који су ме напали. Пошто су ишли ивицом колоне падох пред њих на колена молећи да ми кажу где су ми књиге. Прво су се правили да ме не познају, а онда један од њих рече:
– Ако нам даш штогод, вратићемо ти књиге. Дај нам рубљу.
Заклео сам се да ћу им је неизоставно дати, па макар морао просити за њу.
– Ево, узмите ако хоћете моју личну карту у залог.
Онда ми рекоше да се књиге налазе у колима са осталим украденим стварима које су им запленили.
– Како бих могао да дођем до њих?
– Питај командира који нас спроводи.
Отрчах к њему и све му подробно објасних. Између осталог он ме упита да ли знам да читам Свето Писмо.
– Не само да знам да читам, већ умем и да пишем, одговорих ја. На Светом Писму ће те видети једну белешку која вам може потврдити да је књига моја, а ево на личној карти мог имена и презимена.
– Ови лопови су дезертери, отпоче да прича командир. Они живе у некој колиби и нападају пролазнике. Јуче их је ухватио један вешт кочијаш када су покушали да му украду тројку (коње). Што се тиче твојих књига врло ћу ти их радо вратити, само мораш поћи са нама још четири врсте до првог одморишта, јер не могу само због тебе да зауставим читаву колону.
Сав пресрећан, ишао сам поред командира који је јахао и разговарао са њим. Одмах сам видео да имам посла са добрим и поштеним човеком. Распитивао се ко сам, одакле долазим и куда идем. Одговорио сам му искрено. Најзад стигосмо до зграде одморишта и он отиде да потражи моје књиге; мало после ми их донесе говорећи:
– Куда ћеш сад да идеш? Већ је пао мрак. Хајде, остани овде да ноћиш.
Тако и урадих. Био сам толико срећан што сам нашао своје књиге да нисам знао како да заблагодарим Богу. Грчевито сам их стезао на груди, сузе радоснице текле су ми из очију, а срце ми је лупало од превелике радости.
Командир, видевши ме, рече:
– Ти изгледа волиш да читаш Свето Писмо.
Од радости нисам могао ништа да кажем. Само сам плакао. Командир настави:
– Ја, брате, пажљиво читам Еванђеље свакога дана, па извади из униформе једно мало Еванђеље опточено сребром.
– Седи да ти испричам како сам стекао ту навику. Хеј, дајте овамо вечеру!
 
Командирова прича
 
Седосмо за сто и командир отпоче:
– Од младости сам служио у армији, никад у гарнизону. Знао сам добро свој посао и претпостављени су ме волели као ваљаног војника. Али бејах млад, моји пријатељи такође. На моју несрећу научио сам да пијем и толико сам се био одао алкохолу да сам се разболео. Кад нисам пио био сам примеран официр, али чим бих узео и најмању чашицу морао сам да одлежим по шест недеља. Дуго су ме трпели, али, најзад пошто сам у пијаном стању увредио једног претпостављеног био сам враћен међу просте војнике и упућен у гарнизон на трогодишњу казну. Запретили су ми да ћу бити најстрожије кажњен ако не оставим пиће. И тако бедник, узалуд сам покушавао да се уздржим, да се лечим, нисам никако могао да се ослободим те страсти. Најзад је решено да ме пошаљу у казнени батаљон. Када сам то чуо био сам очајан.
Једнога дана док сам седео у соби и размишљао о свему томе, дође неки калуђер који је купио прилог за цркву. Свако је давао колико је могао. Када је стигао до мене калуђер ме упита:
– Што си тако тужан?
Поразговарао сам мало са њим и испричао му своју несрећу. Монах се сажали на мој тежак положај, па ми рече:
– Иста ствар се догодила мом рођеном брату и ево како се он избавио те беде. Његов духовник му је дао Еванђеље и наредио му да сваки пут кад буде осећао потребу да пије прочита по једну главу, а ако се жеља понови, нека прочита и следећу. Мој брат је почео тако да ради и после кратког времена страст за пићем је ишчезла и ево већ петнаест година како није окусио ни капи алкохола. Покушај и ти тако и брзо ћеш видети користи од тога. Имам једно Еванђеље, ако хоћеш, донећу ти га.
– Шта ће ми твоје Еванђеље, кад ме ни сви моји напори, ни лекови нису могли задржати да не пијем.
Говорио сам тако јер никад дотад нисам био читао Еванђеље.
– Немој тако, одговори калуђер. Уверавам те да ће ти помоћи.
И стварно сутрадан ми донесе своје Еванђеље. Отворио сам га, прегледао, прочитао неколико реченица и рекао:
– Не треба ми; ништа се ту не разуме.
Монах ме је и даље преклињао говорећи да се и у самим речима Еванђеља крије благодатна сила, јер је Сам Бог изговорио речи које су у њему записане.
– Не мари ништа ако не разумеш, само и даље читај пажљиво. Један светитељ је рекао: „Ако ти не разумеш Реч Божју ђаволи је разумеју и дрхте“, а пијанство је без сумње дело злих духова. Још ћу ти рећи и ово: Свети Златоуст пише да се демони плаше чак и куће у којој се чува Еванђеље и није им лако да ту нападају човека.
Не сећам се више шта сам дао том калуђеру, узео сам Еванђеље, ставио га у кофер са осталим стварима и убрзо сасвим заборавио на њега. После неког времена осетио сам потребу за алкохолом – умирао сам од жеље, па отворих кофер да узмем новац и отрчим у кафану. Поглед ми паде на Еванђеље. Сетих се свега што ми је калуђер рекао, па га отворих и почех да читам прву главу по Матеју. Прочитао сам је до краја и ништа нисам разумео, али сетио сам се да је монах рекао: „То ништа не мари, само и даље читај пажљиво“. Хајде, рекох, да прочитам и другу главу. Почех и већ ми се учини разумљивије. Хајде и трећу – нисам још ни почео да је читам кад зачух трубу која је свирала повечерје. Сад више нисам могао да напустим касарну, тако да те вечери нисам пио.
Сутрадан по устајању када сам пошао да потражим вина помислих: да опет прочитам једну главу из Еванђеља – па да видим. Прочитао сам је и опет нисам отишао у кафану. И следећег пута када сам осетио жудњу за алкохолом, опет сам узео да читам и било ми је лакше. Ово ме је охрабрило и кадгод бих осетио жељу за пићем читао сам по једну главу из Еванђеља. Уколико је време више пролазило мени је бивало све лакше. На крају, кад сам завршио сва четири Еванђеља страст за вином је потпуно ишчезла и ја сам омрзао сваки алкохол. Ево већ двадесет година како не узимам никакво јако пиће.
Цео свет сс чудио мојој промени. После три године поново су ме примили у официрски чин. Чак сам и напредовао и постао командир. Оженио сам се – имао сам срећу да наиђем на дивну жену. Стекли смо нешто иметка и сад, хвала Богу, некако живимо, помажемо сиротињу колико можемо и примамо намернике. Имам и сина који је већ официр – красан момак. Од како сам оздравио заклео сам се да ћу сваког дана, читавог живота, прочитати по једно од четири Еванђеља без обзира на друге послове. Тако сада и радим. Кад сам много заузет и кад сам уморан ја онда легнем и замолим жену или сина да седну покрај мене и да ми читају Еванђеље. Тако ја не одступам од свог правила. Из захвалности и у славу Божју дао сам да се ово Еванђеље опточи сребром и увек га носим на грудима.
Са задовољством сам ово саслушао и онда рекао:
– Знао сам сличан случај. У нашем селу, у фабрици био један одличан мајстор, јако добро извежбан у свом занату. Али на његову несрећу пио је и то често. Неки побожан човек му је посаветовао да кадгод осети потребу за вином изговори по тридесет и три Исусове молитве, у славу Пресвете Тројице, а у спомен тридесет и три године земаљског живота Исуса Христа. Мајстор га је послушао и ускоро је престао да пије. Чак је кроз три године отишао у манастир.
– А што је веће, упита командир, Исусова молитва или Еванђеље?
– Еванђеље и Исусова молитва су једно исто, одговорих ја, јер божанствено Име Исуса Христа крије у себи све еванђелске истине. Свети Оци су говорили да је Исусова молитва скраћено Еванђеље.
Потом се помолисмо Богу и капетан отпоче да чита Еванђеље по Марку од почетка. Ја сам слушао и у срцу творио Исусову молитву. У два сата по поноћи завршили смо Еванђеље и отишли на спавање.
Као и обично изјутра сам рано устао; сви су још спавали. Свитало је и ја сам почео да читам моје драго Добротољубље. Са колико радости сам га отворио! Чинило ми се да сам се поново састао са својим оцем после дугог растанка или са пријатељем васкрслим из мртвих. Љубио сам га и захваљивао Богу што ми га је вратио. Почех да читам Теолипта Филаделфијског, у другом делу Добротољубља. Зачудио ме је његов савет у којем предлаже да се истовремено обављају три посла: Седећи за столом, каже он телу дај храну, уху читање, срцу молитву. Али сећање на ону дивно проведену јучерању вечеру на примеру ми је показало да је то могућно. Тад сам разумео тајну да срце и ум човека нису једно исто.
Када је капетан устао, отишао сам да му се захвалим и да му кажем збогом. Послужио ме је чајем, дао ми једну рубљу, па се растадосмо. Сав радостан наставио сам пут.
Пошто сам прешао једну врсту, сетих се да сам оним војницима обећао рубљу до које сам неочекивано дошао. Да ли да им је однесем или не? С једне стране, помислих, они су ме изударали и опљачкали, а с тим новцем и овако не могу ништа кад су под стражом. Али с друге стране сетих се да у Светом Писму стоји: Ако је дакле гладан непријатељ твој, нахрани га (Рим. 12, 20). А Спаситељ је говорио: Љубите непријатеље своје (Мат. 5, 44) и још који хоће кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мат. 5, 40). Убедивши овим себе, вратих се и стигох до зграде одморишта баш када се колона спремала да пође. Отрчао сам до двојице лопова и дао им рубљу говорећи:
– Покајте се и молите се Богу. Човекољубиви Христос вас неће оставити!
Потом се удаљих од њих и пођох својим путем у супротном правцу.
 
Усамљеност
 
Пошто сам прешао педесет врсти по добром путу, пођох сеоским путевима мирнијим и погоднијим за читање. Дуго сам ишао кроз шуму и с времена на време наилазио на по које село. Често сам по читав дан седео у шуми и читао Добротољубље. Из те сам књиге научио много дивних ствари. Срце ми је горело од жеље да се сјединим са Богом кроз унутарњу молитву коју сам марљиво изучавао из Добротољубља. Али био сам тужан што нисам могао да нађем неко скровиште где бих се на миру и без прекидања могао посветити читању. У то време читао сам и Свето Писмо и осећао да почињем да га боље разумем. Све мање је било нејасних места. Свети Оци имају право кад кажу да је Добротољубље кључ који открива тајне Светога Писма. Руковођен Добротољубљем почињао сам да разумем тајанствено значење Речи Божје; открио сам шта значи тајни човек срца (I Петр. 3, 4), молитва духом и истином (Јов. 4, 23), царство унутра у нама (Лук. 27, 21), посредство сауздисајног Духа Светога (ср. Рим. 8,26); разумео сам смисао речи: ви сте у мени (Јов. 15, 4), дај ми срце своје (Прич. 23, 26), обући се у Христа (Рим. 13,14 и Гал. 3, 27), обручење Духа Светог у срцима (ср. Апокал. 22, 17), призивање: Ава оче (Рим. 8, 15-16) и још много шта друго. При свем том непрестано сам се молио у срцу. Све што ме је окружавало изгледало ми је прекрасно. Дрвеће, трава, птице, земља, ваздух, светлост – све као да ми је говорило да постоји ради човека, да казује љубав Божју према нама; чинило ми се да се све моли, да све пева славу Богу. Разумео сам тада шта значи оно што се у Добротољубљу назива „знање језика твари“ и увидео сам како је могућно разговарати са створењима Божјим.
 
Шумарева прича
 
Дуго сам тако путовао и онда дођох у неко пусто место где три дана нисам наишао ни на какво село. Био сам појео сав двопек који сам имао. Нисам знао шта да радим да не бих умро од глади. Чим сам наставио срдачну молитву брига је ишчезла и ја сам се препустио вољи Божјој. Ово ме је умирило и развеселило. Нисам дуго ишао кад опазих пред собом неког пса како излази из шуме,- позвах га и он дође к мени и поче да се умиљава. То ме је обрадовало, па помислих: Како је велика милост Божја! – сигурно да у шуми има неко стадо јер је ово овчарски пас, или можда неки ловац који лови овуда. У сваком случају затражићу хлеб пошто већ два дана нисам ништа јео или ћу се распитати за неко село у околини. Кад ме је оњушио и видео да немам ништа, пас је побегао у шуму истим путем којим је и дошао. Пођох за њим; после неких двеста метара приметио сам међ дрвећем пса који је промолио главу из своје кућице и лајао. Видех како ми иде у сусрет један сељак средњих година сув и блед. Упитао ме је како сам дотле дошао, а ја њега шта ради у том пустом месту. Пошто смо мало поразговарали сељак ме позва у колибу и објасни ми да је он шумар и да надгледа ову шуму која треба да се посече. Послужио ме је хлебом и сољу, па почесмо разговор.
– Завидим ти на овом усамљеничком животу кога водиш, рекох му, а не као ја који лутам из места у место међ свакаквим светом.
– Ако хоћеш можеш и ти да живиш овде. У близини има стара колиба у којој је живео шумар који је био пре мене, мало је оштећена, али за лето може да послужи. Имаш личну карту. Хлеба има доста за нас двојицу – сваке недеље ми га доносе из села, а ево потока у којем увек има воде. Ја, брате, већ десет година само хлеб једем и воду пијем, и ништа више. У јесен, када се заврше пољски радови доћи ће двеста људи да секу шуму. Ја онда више немам никаква посла овде, па ћеш морати и ти да идеш.
Када сам ово чуо био сам пресрећан. Нисам знао како да захвалим Богу на Његовој доброти. Све оно због чега сам толико тужио, све оно што сам толико желео, ето, сада се одједном остварило. До дубоке јесени има још четири месеца и за то време ћу моћи да искористим овај мир и тишину и да уз помоћ Добротољубља изучавам непрестану срдачну молитву. Тако сам одлучио да се настаним у колиби коју ми је шумар спомињао. Продужисмо разговор и тај ми брат исприча свој живот.
– Нисам баш био последњи човек у селу, имао сам свој занат, бојио сам тканине у црвено и плаво. Живео сам у обиљу, али не баш поштено – прилично сам варао муштерије, псовао за свашта, био сам груб, пијаница и свађалица. У селу је живео појац који је имао неку стару, веома стару књигу о Страшном суду. Често је одлазио код побожних људи и читао им, а они су му за то давали нешто новца. Најчешће су му давали по десет копејки и он би остајао до зоре и читао. Једном је дошао к мени. Док сам ја нешто радио слушао сам га како чита о мукама у аду, о васкрсењу мртвих, о томе како ће Бог доћи да суди свету, како ће анђели затрубити, како ће се огањ и смола излити на земљу, како ће црви разједати грешнике. Слушајући то било ми је ужасно. Учинило ми се да ће те муке сигурно и мене снаћи. Помислих: ако бих покушао да спасем душу, можда бих искупио грехе. Дуго сам размишљао и најзад одлучих да оставим свој занат. Продао сам кућу и како сам живео сам, постао сам шумар с тим да ми награда буде хлеб, нешто мало одела и свеће које палим за време молитве.
Ево више од десет година како тако живим. Једем једном дневно и то само хлеб и воду. Сваког јутра устајем са првим петлима и све док не сване чиним метаније. Кад се молим, онда запалим по седам свећа пред иконама. Дању кад обилазим шуму носим на себи тешке вериге. Не псујем, не пијем никакав алкохол, не свађам се, са женама немам никакве везе.
С почетка сам био срећан што овако живим, а затим су почеле да ме обузимају мисли којих никако не могу да се ослободим. Бог зна да ли ћу заслужити опроштај грехова, а овакав живот је веома тежак. И онда, да ли је све то истина што пише у књигама? Како то човек може да васкрсне? Они који су умрли пре сто година, више од њих ни праха нема. И ко зна да ли уопште постоји пакао? У сваком случају нико се још није вратио с оног света; кад човек умре он иструли и од њега не остане више ни трага. Можда су ову књигу написали попови само да би нас, просте људе, заплашили и лакше потчинили. Човек тако живи на овој земљи тешко и без утехе, а на другом свету неће имати ништа. Чему онда све ово? Није ли можда боље да се човек бар ово мало времена док је на земљи наужива. Ето, такве ме мисли прогањају, додаде он, и бојим се да ћу морати да се вратим свом занату.
Кад сам ово чуо било ми је веома жао тог човека, па помислих: обично се говори да су само интелектуалци и научници „слободни мислиоци“ и да ни у шта не верују, а ево како и наши прости сељаци умеју да не верују. Вероватно зао дух не бира, штавише можда још лакше напада неуке. Треба се просвећивати колико год више можемо и јачати се Речју Божјом против непријатеља душе.
У намери да помогнем овом брату и да ојачам његову веру извадих из торбе Добротољубље и отворих га на сто деветој глави од преподобног Исихија. Прочитао сам и објаснио да се човек не може уздржати од греха само из страха од кризе, јер душа не може да се ослободи грешних мисли без чувања ума и чистоте срца који се задобијају кроз унутарњу молитву. Сви они који из страха од паклених мука отпочну добродетељни живот, као и они који га почну ради награде у Царству небеском су, према Светим Оцима, слични најамницима јер је страх од мука – пут слуге, а жеља за наградом – пут најамника. Бог међутим жели да људи долазе к Њему путем синовским, то јест да из љубави и усрђа према Њему буду поштени и да се наслађују спасоносним јединством са Њим у својим душама и срцима.
– Узалуд се умараш и намећеш себи разне тешке подвиге. Бићеш увек и у најмањој прилици склон да грешиш и никада нећеш бити спокојан, све док ти Бог не буде стално у памети, а Исусова молитва у срцу. Него ти, брате, отпочни да непрестано свршаваш Исусову молитву што ти неће бити тешко у овој пустињи и ускоро ћеш видети корист од тога. Богохулне мисли ће нестати, вера и љубав према Спаситељу пробудиће се у теби, разумећеш како то мртви могу да васкрсну и Страшни суд ће ти изгледати онакав какав ће он уствари и бити. На срцу ће ти бити тако лепо и лако од молитве да ћеш се зачудити и више нећеш жалити што водиш овај спасоносни живот.
Затим сам му растумачио, што сам боље умео, како да започне и како да упражњава непрестано Исусову молитву. Прочитао сам му и шта о томе говори Свето Писмо и Добротољубље. Било је видно да се он са тим саглашавао и да га је то успокојило. Пошто сам се растао од њега отишао сам у своју колибу.
 
Духовно удубљивање
 
Боже мој! Колику радост, колико спокојство и усхићење осетих када сам прекорачио праг те пећине или тачније речено тог гроба. Личила ми је на диван дворац испуњен утехом и весељем. Плачући од радости захвалио сам се Богу и помислио: е сад у овој тишини и миру треба марљиво радити и молити Господа да ме уразуми, па почех да читам Добротољубље од корица до корица са великом пажњом. После неког времена завршио сам са читањем и увидео колико се мудрости, и дубине светости налази у тој књизи. Али како се у њој говори о многим и разним проблемима и то по поукама многих Светих Отаца ја нисам могао све да разумем нити да обратим пажњу искључиво на самодејствујућу срдачну молитву. А то сам много желео руковођен заповешћу Божјом коју нам је Апостол саопштио речима: Старајте се пак за веће дарове (I Кор. 12, 31) и још Духа не гасите (I Сол. 5,19). Размишљао сам размишљао, али нисам знао шта да радим – сам нисам довољно паметан, а уз то немам никога да ми помогне. Досађиваћу Господу својим молбама, па ће ми Он можда све то разјаснити. Тако сам читав дан провео у молитви не прекидајући је ни за тренутак; мисли ми се умирише и ја заспах. Сањао сам да сам у ћелији мог покојног старца и да ми он тумачи Добротољубље. Говорио је: „Ова књига је пуна мудрости, то је тајанствена ризница поимања скривених намера Божјих. Она није увек сваком доступна, али она садржи поуке за сваког: за мудрог – мудре, за простог – просте. Стога ви неуки не треба да читате Добротољубље по реду. Распоред поглавља је ту богословски, док прост човек који жели да из ове књиге научи унутарњу молитву треба да је чита следећим редом: 1) најпре књигу монаха Никифора (у другом делу Добротољубља); затим 2) књигу Григорија Синаита у целости осим малих поглавља; 3) Симеона Новог Богослова о три вида молитве као и слово о вери и најзад 4) Калиста и Игњатија. Код ових Отаца налази се у потпуности изложено учење о унутарњој молитви срца, разумљиво за свакога.
А ако хоћеш најјаснију поуку о молитви ти нађи у четвртом делу скраћене поуке о молитви од Калиста, патријарха Цариградског.“
У сну узех Добротољубље и почех тражити то место, но никако нисам могао да га нађем. Онда сам старац преврнувши неколико листова рече:
– Ево ту је, обележићу ти га, па дохвати са земље парче угљена и начини знак на тој страни.
Све што је старац говорио пажљиво сам слушао и трудио се да што боље запамтим.
Кад сам се пробудио још није било свануло, па сам остао лежећи и присећао се свега што сам у сну видео и чуо. Почех да размишљам: Бог зна да ли ми се то јавио дух покојног старца или је то била моја уобразиља, пошто сам често мислио на Добротољубље и мог старца. Са таквим мислима сам устао; свитало је. Одједном угледах на камену који ми је служио као сто, моје Добротољубље отворено на оној страни коју је старац обележио. Белешка је била иста као и она у сну, а комадић угљена је још лежао крај књиге. Био сам запрепашћен пошто сам знао да књига синоћ није била ту – био сам је оставио затворену поред мене пре него што сам заспао и знао сам да није било никаквог знака на тој страни. Ово ме је уверило у истинитост мог сна и у светост покојног старца:
Отпочех да читам Добротољубље по означеном реду. Прочитах једанпут, па онда други пут. Осетио сам у себи жељу и ревност да опробам све што сам прочитао. Сад ми је било сасвим јасно шта је унутарња молитва, која су средства којима се долази до ње, које су последице такве молитве, како она радује душу и срце и како се распознаје да ли је то блажено стање од Бога или од природе или од прелести.
Нарочито сам желео да откријем место срца по упутствима светог Симеона Новог Богослова. Затворио сам очи, сву пажњу обратио на срце покушавајући да га замислим онако какво и јесте на левој страни груди и пажљиво слушао његове откуцаје. Тако сам се вежбао по пола сата неколико пута дневно. У почетку нисам ништа примећивао осим неке таме, али ускоро сам имао јаснију представу о свом срцу и почео да осећам покрете у њему; затим сам почео да уводим у срце и изводим из њега Исусову молитву напоредо са дисањем, онако како уче свети Григорије Синаит, Калист и Игњатије. То отприлике изгледа овако: сабрао сам ум у срце, удисао ваздух и задржавао га у грудима изговарајући: Господе Исусе Христе, а при издисању: помилуј ме. Испочетка сам се вежбао у томе сат или два дневно, док најзад нисам успео да цео дан тако проводим. Када би ме обузела тромост или леност или недоумица, одмах бих почео да читам у Добротољубљу места где се говори о увежбавању срца, и воља и усрдност су се поново јављали. После три недеље оваквог делања осетио сам бол у срцу, потом неку пријатну топлину у њему, утеху и мир. Ово ме је подстакло да се још усрдније молим, тако да су све моје мисли биле обузете тиме и почињао сам да осећам велику радост. Од тада се појавише и разна осећања у срцу и уму. Понекад као да ми је нешто облило срце и ја сам осећао неку лакоћу, неку слободу и утеху и тако велику радост у срцу, да сам био усхићен и некако препорођен. Понекад сам опет осећао пламену љубав према Исусу Христу и свој твари Божјој. Понекад опет су ми се сузе благодарности према Богу који и мене, великог грешника, толико воли, лиле саме од себе низ лице. Понекад се мој ограничени ум толико просветљивао да сам јасно разумевао оно што раније нисам могао. Понекад се умилна топлина мога срца ширила по читавом бићу и сав узбуђен осећао сам свеприсуство Божје. Понекад док сам призивао Име Исуса Христа обузимала би ме снажна и дубока радост и ја сам тад разумевао шта значе речи: Царство је Божије унутра у вама (Лук. 17, 21).
За време овог блаженог стања приметио сам да се срдачна молитва појављује у три вида – у духу, у осећањима и у озарењу. У духу као умилење од љубави према Богу, унутарњи мир, усхићење ума, чистота мисли, радосно сећање на Бога; у осећањима као пријатна топлина срца, пуноћа читавог бића, одушевљена радост у срцу, лакоћа, снажно осећање живота, неосетљивост на бол и тугу, у озарењу као просветљење разума, разумевање Светог Писма, познавање језика твари, одвојеност од сујете света и поимање сладости унутрашњег живота у Богу, уверење о близини Божјој и његовој љубави према нама.
После пет месеци усамљеничког живота проведених у молитвеном подвигу и духовној радости толико сам се био навикао на срдачну молитву да сам је без престанка обављао. На крају сам осетио да се молитва сама од себе свршава, без мог учешћа; она је извирала из ума и срца не само кад сам био будан, већ и за време сна и више се није прекидала ни за тренутак. Душа је моја благодарила Господу, а срце се топило у непрестаној радости.
Али дошло је време да се шума посече. Дрвосече су се окупиле и ја сам морао да напустим своје тихо пребивалиште. Пошто сам се захвалио шумару и очитао молитву, целивао сам земљу на којој ме је Бог удостојио Своје милости, па узевши торбу са књигама на леђа пођох.
Дуго сам лутао док најзад нисам стигао до Иркутска. Срдачна, самоделатна молитва срца ме је веселила читавим путем, премда не увек у истом степену. Где год ја био, што год радио, она ми никад није сметала и ништа је није могло умањити. Ако бих нешто радио молитва је сама од себе текла, а посао је боље напредовао. Ако бих нешто пажљиво слушао или читао, молитва ни онда није престајала и ја сам истовремено осећао и једно и друго као да сам подељен или као да се у мом телу налазе две душе. Боже мој, колико је човек тајанствен!…
 
Сусрет са вуком
 
Како су велика дјела твоја Господе! Све си премудро створио. (Пс. 104, 24). На путу сам имао много чудних доживљаја. Не бих стигао ни за неколико дана да све испричам. Али примера ради ево шта ми се једном догодило. Једне зимске вечери пролазио сам шумом идући у неко село на две врсте одатле где сам хтео да преноћим. Село ми је већ било на видику кад одједном један курјак скочи на мене. У руци сам имао вунене бројанице мог покојног старца које сам увек носио уза се; њима сам га одгурнуо. И гле, бројанице ми спадоше с руку и обавише се животињи око врата. Курјак је устукнуо, јурнуо кроз трњак, али се задњим шапама заплете у трње, а бројанице се закачише за једно суво дрво. Вук се копрцао свом снагом јер су му бројанице стезале гушу. Прекрстих се и пођох да ослободим животињу плашећи се да ће ми искидати бројанице и побећи са тим за мене толико драгоценим предметом. Чим сам пришао и ухватио бројанице вук се тргао, прекинуо их и побегао. Пошто сам се захвалио Богу и споменуо мог покојног старца наставих пут и срећно стигох у село. Одмах сам отишао у гостионицу да потражим преноћиште. За једним столом у углу седела су два човека један већ у годинама, а други, крупнији, био је нешто млађи. Пили су чај. Упитах сељака који је чувао њихове коње ко су ти људи, и он ми рече да је онај старији учитељ, а овај други судски писар и да су обојица племићи.
– Возим их на вашар на двадесет врсти одавде, додаде сељак.
Пошто сам се мало одморио замолих од газдарице иглу и конца, па се приближих свећи да ушијем бројанице. Писар ме погледа и рече:
– Ала си се ти молио када си и бројанице покидао.
– То нисам ја урадио већ један курјак.
– Гле, зар се и вукови моле, рече писар смејући се.
Онда сам им испричао шта се догодило и објаснио зашто су ове бројанице тако драгоцене за мене. Писар се опет насмеја, па рече:
– Ви који сте побожни свуда видите неко чудо. Шта ту има тајанствено. Ти си то једноставно бацио на тог курјака и он се уплашио и побегао. Пси и вукови се одувек боје кад се нешто на њих завитла. А што се у шуми заплео у трње, то богме није тешко. Ипак не треба веровати да све што се у свету догађа јесте неко чудо.
Онда учитељ отпочне да расправља са њим:
– Не говорите тако; ви нисте довољно упућени у то. Што се мене тиче ја видим у овом догађају тајну – и чулне и духовне природе.
– Како то? упита писар.
– Ви сте вероватно учили у школи нешто мало библијске историје. Сећате ли се да су првом човеку, Адаму, док је био безгрешан све животиње биле покорне; оне су му се саме приближавале без страха, а он им је давао имена. Старац коме су припадале бројанице био је свет; а светост није ништа друго до васкрсавање првобитне невиности у грешном човеку, захваљујући његовим напорима и чињењу добра и врлинама. Света душа освећује тело и пошто су бројанице биле увек у рукама једног светитеља оне су сталним додиром са њим биле прожете неком силом – силом безгрешности првога човека. Ово је тајна духовне природе… Ту благотворну силу природно да осећају све животиње, поготову преко чула мириса јер је он најосетљивији орган код животиња. То је тајна чулне природе.
– За вас учењаке све је сила и премудрост, док ми, обични људи гледамо ствари много једноставније. Ево, на пример, сипати у чашу мало вотке и попити је, то је по нама оно што даје силу, рече писар и упути се орману.
– Нека вам буде, рече учитељ, али ви нама оставите науку.
Учитељеве речи су ми се допале, па му приђох:
– Дозволите ми да вам још нешто испричам о мом старцу, па му испричах како ми се јавио у сну, како ме је поучио и оставио белешку у Добротољубљу. Учитељ ме је пажљиво слушао, а писар је лежао на клупи и гунђао:
– Човек стварно полуди кад непрестано забада нос у Свето Писмо. Треба само видети овога овде… Који би враг тумарао ноћу да дира твоје књиге. Вероватно си у сну оборио књигу и она је пала у пепео – ето то је читаво чудо.
Ах ти беспосличари, познајем их ја, драги мој, све те из твоје дружине, промрмља писар, па се окрете зиду и заспа.
Ја се нагох према учитељу и рекох:
– Ако хоћете могу вам показати књигу са белешком. Видећете да то није мрља од пепела.
Извадих Добротољубље из торбе, па му га показах и рекох:
– Чуди ме да дух може да узме парче угљена и да пише њиме…
Учитељ погледа ознаку на књизи и рече:
– То је тајна духа, покушаћу да ти је објасним. Кад нам се дух јави у телесном облику његово је тело састављено од светлости и ваздуха, а кад заврши своје јављање, опет враћа оно што је примио у исте елементе од којих му је било тело састављено. Како је ваздух лако покретљив, то душа обучена у њ може да се креће, хвата разне предмете, чита и тако даље. Али каква ти је то књига? Дај да је видим, па отвори Добротољубље на страни где је била беседа светог Симеона Новог Богослова.
– То је вероватно нека богословска књига. Нисам је никад имао у рукама.
– Она скоро цела садржи само учење о унутарњој срдачној молитви од двадесет и пет Светих Отаца, рекох ја.
– А унутарња молитва! Знам ја шта је то, рече учитељ.
На то му се ја дубоко поклоних и замолих га да ми каже неколико речи о том.
– Па ето, у Новом Завету пише да се човек као и сва твар покори пропадљивости, не од своје воље и да уздише и тужи за слободом славе деце Божје (ср. Рим. 8 : 21, 22). То тајанствено уздисање свега створеног, то урођено стремљење душа, то је стална молитва. Она се не учи јер је она у свему и у сваком.
– Али како открити и осетити у срцу ту молитву? Како постати свестан ње и драговољно је прихватити, постићи да она активно дејствује у нама, радујући, просвећујући и спасавајући душу?, упитах ја.
– Не знам да ли о том пише негде у богословским књигама, одговори учитељ.
– Али овде, овде је све то написано, повиках …
Учитељ забележи назив књиге и рече:
– Поручићу ту књигу из Тоболска, па ћу погледати.
Тако се растадосмо. Одлазећи захвалио сам Богу за разговор са учитељем и помолио Господу да учини да и писар прочита Добротољубље и да разуме његов смисао на спас своје душе.
 
Сеоска девојка
 
Једном с пролећа дођох у неко село где сам одсео код свештеника. Био је то диван човек. Живео је сам и пошто ме је упознао рече:
– Остани са мном – потребан ми је поверљив човек, а добићеш и плату. Вероватно си видео да се поред старе цркве од дрвета зида нова од камена. Не могу да нађем неког савесног човека да надгледа раднике и да буде у капели и прикупља прилоге за зидање. Чини ми се да си ти способан за то и да би ти тај посао одговарао – бићеш сам у капели и моћи ћеш да се молиш Богу колико хоћеш, ту има и одвојена собица за чувара. Остани, молим те, макар док се црква не заврши.
Дуго сам се опирао, али најзад сам морао да попустим на свештениково наваљивање. Решио сам, дакле, да останем до јесени, па отпочех да живим у капели. У почетку сам имао прилично мира, па сам могао да упражњавам молитву, али кад наиђоше празници поче да долази много света – једни да се моле, други да се досађују, трећи опет да краду са таса за прилоге. Како сам понекад за то време читао Свето Писмо или Добротољубље, неки посетиоци би се зауставили да разговарају са мном, а неки би опет молили да им прочитам нешто из тих књига.
После неког времена приметио сам једну девојку из села која је често долазила у капелу и дуго остајала да се моли. Обративши пажњу на њено шапутање, приметио сам да говори неке чудне молитве. Неке од њих су биле сасвим извитоперене. Једном је запитах:
– Ко те је томе научио?
Она ми одговори да ју је томе научила њена мајка која је православне вере, док јој је отац расколник – беспоповац. Би ми је жао, па јој предложим да чита молитве правилно, по предању свете Цркве. Научио сам је Оче наш и Богородице Дјево. На крају јој рекох: понајвише изговарај Исусову молитву јер нас она приближује Богу више него остале молитве и кроз њу ћеш задобити спас своје душе. Девојка ме је послушала и гле, после извесног времена ми рече да се навикла на Исусову молитву и да осећа потребу да је непрестано понавља. Док се молила осећала је, каже, у почетку неку пријатност а затим радост и жељу да се непрестано моли. Ово ме је веома обрадовало, па јој посаветовах да се што више моли призивајући Име Исуса Христа.
Лето се већ ближило крају. Многи посетиоци су долазили к мени не више само да ми траже савет или да ме слушају док читам, већ су многи долазили да ми причају своје домаће невоље, па чак и да питају за своје изгубљене ствари. Очигледно је било да су ме поједини сматрали за чаробњака.
Једнога дана она девојка дотрча к мени сва очајна. Питала ме је шта да ради. Њен отац је хтео да је уда против њене воље за расколника као што је он и да венчање не обави свештеник већ неки сељак.
– Је ли то законити брак? повика она. То је исто што и блуд. Побећи ћу ма куд.
– Али куда ћеш? Свуда ће те пронаћи. У данашње време нигде се не може без исправа, тако да ће те лако открити. Боље је да се искрено молиш Богу да Он поквари намеру твога оца и сачува те од греха и јереси. Ово је много боље од бекства.
Уколико је време више одмицало ларма споља ми је све више сметала. Најзад лето прође. Реших да напустим капелу и наставим своја путовања, па отидох код свештеника и рекох му:
– Оче, ви знате шта желим. Потребан ми је мир да бих могао да се посветим молитви, а овде је за мене и сувише бучно и прометно. Извршио сам што сте тражили од мене – остао сам читаво лето, а сада ме пустите да одем и благословите мој пут.
Свештеник никако није хтео да ме пусти:
– Шта ти овде смета да се молиш? Немаш никаквог посла осим да седиш у капели. Хлеб ти је обезбеђен. Моли се тако ако хоћеш и дању и ноћу – буди с Богом. Ти си способан и потребан за ово место -не говориш глупости са посетиоцима, побожан си и поштен и много прикупљаш за храм Божји. То је у Божјим очима веће дело од твоје усамљеничке молитве. Зашто да Си увек сам? Кад је човек међ људима далеко се лепше моли Богу. Бог није створио човека само зато да он само.о себи брине, већ зато да једни друге помажемо према својим моћима. Погледај на светитеље и на васељенске учитеље, они су и дању и ноћу радили и бринули се за Цркву; они су свуда проповедали и нису остајали усамљени да се крију од своје браће.
– Бог не даје свима исте дарове, рекох ја. Многи су били проповедници, али многи су били и пустињаци. Свако ради према својим склоностима верујући да је то његов прави, Богом одређени пут. Како би иначе објаснили чињеницу да су многи светитељи оставили сва црквена достојанства и почасти и побегли у пустињу, да не би били искушани у свету? Тако је свети Исак Сирјанин напустио своју архипастирску службу, а преподобни Атанасије Атонски свој манастир. Они су сматрали да их та места саблажњавају и дубоко су веровали у оне Христове речи: Каква је корист човјеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26).
– Али они су били велики светитељи.
– Ако се светитељи толико чувају људи, одговорих, колико ли тек треба да то чини један слаб грешник.
Најзад се срдачно опростих од овог доброг свештеника.
После десет врсти хода зауставих се да преноћим у неком селу. У селу је живео један сељак тешко болестан. Посаветовао сам његовој породици да га причесте светим Христовим тајнама и ујутру послаше по сеоског свештеника. Остао сам да бих се поклонио пред светим даровима и помолио за време те велике тајне. Седео сам на клупи испред куће и ишчекивао свештеника. Одједном спазих како према мени трчи она девојка коју сам у капели учио да се моли.
– Како си дошла довде? упитах је.
– Код куће је све било спремно да ме удају за расколника, па сам побегла.
Онда ми се баци пред ноге и повика:
– Смилуј ми се, поведи ме са собом, одведи ме у манастир,- нећу да се удам, хоћу да живим у манастиру и да се молим Исусовом молитвом! Тебе ће тамо послушати и примиће ме.
– Па куда да те водим? Не знам ни један манастир овде и како да те поведем без личне карте? Нигде се нећеш моћи задржати, одмах ћете пронаћи, вратити кући и казнити због бекства. Боље се врати кући и моли Богу, а ако нећеш да се удаш прави се да имаш неки недостатак. То се зове спасоносно притворство. То су исто чиниле свете матере Климента и преподобна Марина која се спасавала у једном мушком манастиру, а тако су радиле и многе друге свете девојке.
Док смо тако разговарали видех четири сељака који су колима јурили право к нама. Чим су дошли, ухватили су девојку, ставили је у кола и послали је са једним од њих. Остала тројица ми везаше руке и вратише ме у село у којем сам био провео то лето. На сва моја објашњења одговарали су вичући:
Научићемо ми тебе, свече, како се заводе девојке!
Увече ме одведоше у затвор где ми ставише ланце на ноге, па ме затворише с тим да ми се сутрадан суди. Када је свештеник чуо шта ми се догодило дошао је да ме посети, донео ми је да једем и почео да ме теши говорећи да ће ме узети у одбрану и да ће као мој исповедник изјавити да нисам имао рђаве намере. Мало поседесмо и он отиде.
Исте вечери пролазио је кроз село председник среза и чуо за овај догађај. Наредио је да се сазове збор и да се изведем пред суд. У судници сам дуго стајао и чекао. Најзад је стигао председник. Био је прилично љут и не скидајући капу седе за сто.
– Хеј, Епифане, та млада девојка, твоја кћи, није ли нешто однела из куће? повика он.
– Није господине.
– Да није правила глупости с оним идиотом овде?
– Не господине.
– Онда, пресуда је донета: с твојом ћерком ради шта знаш, а овог делију ћемо најпре мало да поучимо, па ћемо га онда сутра прогнати одавде и забранити му приступ у село. Ето тако.
На то се председник диже и отиде да спава, а мене вратише у затвор. Сутрадан рано изјутра дођоше два сељака па ме истукоше и онда пустише. Отишао сам из тог села захваљујући Господу што ми је дозволио да страдам ради Његовог Имена. Овај догађај ме је охрабрио и још више подстакао на молитву. Ништа од свега што се догодило није ме жалостило – изгледало ми је као да се све то односи на неког другог и да сам ја само посматрач; чак ми је и шибање било сношљиво јер ми је срдачна молитва веселила душу и није дозвољавала да обраћам пажњу на ма шта друго.
После четири врсте хода сретох мајку оне девојке, која се враћала са пијаце. Застала је да ми каже:
– Младожења нас је оставио. Наљутио се на Акулку што је побегла од њега.
Затим ми даде хлеба и колач и ја наставих пут.
Време је било суво и није ми се ишло у село да ноћим. Опазих у шуми два стога сена, па се ту сместих и заспах. Сањао сам да идем и читам поуке светог Антонија Великог из Добротољубља. Наједном ми се придружи мој старац и рече:
– Не треба то да читаш, читај овде, па ми показа 35. главу од Јована Карпатијског у којој пише: „Понекад је човек изложен увредама и искушењима због оних које је духовно помагао“. Затим ми показа поглавље 41. у којем стоји: „Сви они који се буду усрдније молили биће изложени великим и страшним искушењима“. На крају ми још рече:
– Не бој се и не очајавај због тога. Сети се речи апостола Јована: Већи је онај који је у вама него ли који је на свијету (I Јов. 4, 4). Сада си се на примеру уверио да нема искушења које човек не може да савлада јер ће Бог дати с искушењем и излаз (I Кор. 10, 13). Нада на ову помоћ Божју крепила је и руководила свете молитвенике који не само да су сав живот провели у непрестаној молитви, већ су из љубави и друге учили и просвећивали. Ево шта о томе говори свети Григорије Солунски: „Није довољно да се човек по заповести Божјој непрестано моли именом Исуса Христа, већ је потребно да и друге томе научи, па били они монаси или мирјани, образовани или неуки, људи, жене или деца; потребно је да у свима пробуди вољу за унутарњу молитву“. Преподобни Калист Ангиликуд каже то исто: „Духовно делање, то јест унутарњу молитву, сазерцање, начине усавршавања душе, не треба чувати само за себе, већ то треба пренети и на своје ближње било усмено или писмено. Све ово треба чинити из љубави и ради општег добра. Бог је кроз премудрог Соломона рекао: Брат од брата помогнут је као град тврд и висок (Прич. 18, 19). Треба се само свим силама уклањати од гордости и пазити да добро семе божанског учења не пропадне.
Кад сам се пробудио осећао сам велику радост у срцу, а у души нове снаге. Пођох даље.
 
Чудесно исцељење
 
Много касније имао сам још један узбудљив доживљај. Ако хоћете, испричаћу вам га.
Једнога дана, двадесет четвртог марта, јавила ми се врло јака жеља да се на Благовести – дан посвећен Пресветој Богородици – причестим светим Христовим тајнама. Распитах се за цркву и рекоше ми да има једна на тридесет врсти одатле.
Путовао сам читавог тог дана и наредне ноћи само да бих стигао на јутрење. Време је било врло ружно, час снег, час киша, а поврх свега јак ветар и мраз. Пут је водио преко неког потока и тек што сам направио неколико корачаја лед се проломио и ја сам пропао у воду све до појаса. Дошао сам сав мокар у цркву и одстојао читаво јутрење и свету Литургију на којој ме је Бог удостојио да се причестим.
Да бих тај дан провео у миру, далеко од свега што би нарушавало моју духовну радост, замолио сам чувара цркве да ми дозволи да до сутра останем у његовој кућици. Целог тог дана сам био неизмерно срећан и спокојан. Лежао сам на клупи у тој хладној колибици као да сам у наручју Аврамовом, а молитва је силно дејствовала. Љубав према Спаситељу и Мајци Божијој пунила је моје срце умиљењем, а душу ми је обузимало неко радосно одушевљење. Кад је почело да се смркава одједном сам осетио јак бол у ногама. Сетих се да су мокре, али одбацивши ово расејавање поново утонух у молитву тако да више нисам осећао бол. Међутим, када сам сутра ујутру хтео да устанем нисам могао да се померим. Ноге су ми биле одузете и непокретне. Чувар ме је свукао са клупе и остао сам тако непомичан читава два дана. Трећег дана чувар ме је истерао из кућице и рекао:
– Ако ми још умреш овде, опет ћу имати трчања око тебе.
Успео сам да се на рукама довучем до црквеног трема. Ту сам лежао око два дана. Људи који су пролазили нису се освртали на мене и моје молбе. Најзад ми приђе један сељак и отпоче разговор. Затим ми рече:
– Шта ћеш ми дати да те излечим? Ја сам од истог боловао и знам лек за то.
– Немам ништа да ти дам, одговорих.
– А шта имаш у торби?
– Само сув хлеб и књиге.
– Па добро, ако те излечим, радићеш код мене једно лето.
– Не могу ни да радим. Видиш да ми је једна рука одузета.
– Па шта онда умеш?
– Само да читам и пишем.
– А да пишеш! Па добро, научићеш мог сина да пише; он зна помало да чита, али ја бих хтео да научи и да пише. Учитељи ми много траже, двадесет рубаља за целу азбуку.
Пошто смо се споразумели, однесоше ме уз помоћ чувара код сељака где ме сместише у неку стару кућицу која се налазила на крају дворишта. Сељак отпоче да ме лечи. Пет пута дневно масирао сам ноге неком течношћу коју је он справио дугим топљењем разних животињских и птичијих костију и тек сутрадан сам могао да покрећем прсте; трећег дана сам већ могао да стојим и ходам по дворишту ослањајући се о штап. У року од недељу дана моје ноге су опет постале нормалне.
Заблагодарио сам Богу за ово, мислећи у себи: каква се премудрост Божија скрива у тварима! Суве, гњиле, скоро у земљу претворене кости, садрже у себи такву животну силу, боју, мирис и дејство на жива тела, и као да саопштавају живот умртвљеном организму! Није ли и то залог будућег васкрсења тела?! Да ми је сад онај шумар код кога сам живео, који је сумњао у свеопште васкрсење мртвих!
Пошто сам оздравио почео сам да поучавам малишана. Као пример за вежбу написао сам му Исусову молитву и задао му да је преписује. Овај посао није нимало био заморан за мене јер је мој ђак био слободан само рано изјутра пошто је преко целог дана радио код газде. Дете је било бистро и убрзо је скоро без грешке писао.
Када је управитељ, његов газда, сазнао да он пише, упитао га је ко га је томе научио. Дете одговори да је радио са сакатим богомољцем који станује у њиховој старој кућици. Управитељ – Пољак, радознао човек, дође да ме види. Затекао ме је како читам Добротољубље. Пошто смо мало поразговарали упита ме:
– Шта то читаш?
Показах му књигу.
– А, Добротољубље! Видео сам ту књигу код нашег свештеника у Вилни. Чуо сам да она садржи чудна упутства у погледу молитве, која су измислили грчки калуђери под утицајем будистичких фанатика. Чуо сам да они надују плућа ваздухом и глупо уображавају да осећају неко голицање у срцу, што тумаче као молитву Богом даровану. Треба се, брате, просто молити и тиме испунити своју дужност према Богу. Ујутру, кад устанеш треба да прочиташ Оче наш као што је учио Христос и одужио си дуг за цео дан; а ако човек стално понавља једно исто он ће или сићи с ума или оштетити срце.
– Не говорите тако о овој светој књизи. Нису ово господине, написали прости грчки калуђери, већ велики и свети људи које и ваша црква поштује, као што су Антоније Велики, Макарије Велики, Марко Подвижник, Јован Златоусти и други. Што се тиче индијских калуђера, мој старац ме је учио да су они касније узели од Светих Отаца технику срдачне молитве, изопачили је и покварили. Све поуке о унутарњој молитви у Добротољубљу су надахнуте Светим“ Писмом у којем је Исус Христос, остављајући нам Оче наш за образац молитве, још заповедио да се непрестано молимо, учећи: Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свом мисли својом (Мат. 22, 37). Пазите, стражите и молите се Богу (Мар. 13, 33) и Будите у мени и ја ћу у вама (Јов. 15, 4). Свети Оци, тумачећи речи цара Давида из псалма: Испитајте и видите како је добар Господ (Пс. 34, 8), кажу да хришћанин треба све да чини да би познао лепоту молитве и нашао у њој утеху, а не да се задовољи тиме да једном дневно очита Оче наш. Ево шта Свети Оци говоре о онима који не покушавају да науче божанствену срдачну молитву. Они сматрају да такав човек трајно греши јер се прво противи Светом Писму; друго – не признаје да постоји више и савршеније стање душе, већ се задовољава спољашњим врлинама због чега не може да стварно тежи за правдом Божјом и лишава се блаженства и радости у Богу,- треће прецењујући своје спољашње врлине, често пада у прелест и гордост.
– То је паметно, рече управитељ. Али како би ми обични мирјани могли да пођемо тим путем?
– Сад ћу вам прочитати како су неки хришћани, иако су живели у свету, научили сталну молитву. – Онда нађох у Добротољубљу Слово Симеона Новог Богослова о јуноши Георгију и почех му читати.
Ова се поука допаде управитељу, па ми рече:
– Дај ми ту књигу да је читам у слободним часовима.
– Ако хоћете даћу вам је на један дан, али више не могу јер је ја стално читам и не могу без ње.
– Добро, али макар ми препиши тај одломак; платићу ти.
– Мени новац није потребан, али ћу вам са задовољством преписати што желите у нади да ће вас Бог побудити на молитву.
Одмах сам преписао дотични одељак. Управитељ је то прочитао својој жени којој се поука исто тако допала. Од тога дана позивали су ме к себи с времена на време. Одлазио сам са Добротољубљем и читао им док су они пили чај. Једнога дана ме задржаше на вечери. Са нама је била и управитељева жена, љубазна стара госпођа. Док је јела рибу прогутала је случајно кошчицу и поред свих наших напора нисмо могли да је извадимо. Гуша ју је јако болела и два сата касније морала је да легне у постељу. Послали су по лекара на тридесет врсти одатле, а ја сам сав жалостан отишао кући.
Те ноћи, како сам лако спавао, зачух глас мог покојног старца, премда никога нисам видео у соби. Глас ми је говорио: „Тебе је онај сељак излечио, зар ти не можеш ништа да учиниш за управитељеву жену? Бог нам је заповедио да саосећамо у туђим невољама“.
– Помогао бих јој драге воље, али не знам како.
– Ево шта треба да радиш. Та госпођа је одувек имала велику одвратност према рицинусовом уљу – већ од самог мириса њој је мука, зато јој ти дај једну кашику тог уља, она ће повратити, избацити кошчицу, а уље ће ублажити бол у гуши и жена ће оздравити.
– Али како ћу је натерати да попије кад се њој гади од тога?
– Замоли управитеља да јој држи главу, а ти јој на силу сипај течност у уста.
На то се пробудих, одмах отидох код управитеља и све му детаљно испричах.
– Како ће помоћи то уље, рече он, кад је већ скоро без свести и има високу температуру, а врат јој је сав отечен? На крају можемо увек да покушамо. У сваком случају уље не може шкодити.
Управитељ насу мало рицинуса у чашу и некако смо успели да његова жена то попије. Одмах затим болесница је почела јако да повраћа и избацила је кошчицу и мало крви. После овога било јој је боље и убрзо је заспала.
Сутрадан ујутру када сам дошао да чујем новости о њеном здрављу, затекао сам је како пије чај с мужем. Обоје су се веома чудили овом чудесном исцељењу. Поготову их је збуњивало што сам ја у сну сазнао за њену одвратност према рицинусовом уљу о чему они нису ником спомињали. Утом дође и лекар. Управитељева жена му исприча како сам је излечио а ја опет како је мени онај сељак спасао ноге.
– Оба случаја нису изненађујућа, рече лекар, јер је ту дејствовала природна сила, али ипак прибележићу.
Лекар извади оловку и записа неколико речи у бележницу.
Убрзо се проширио глас да сам прозорљив, да сам целебник и чудотворац. Са свих страна је долазио свет да ме пита за савет. Доносили ми чак и дарове и почели да ме поштују као неког свеца. После недељу дана, пошто сам размислио о свему, уплаших се да ћу се погордити и оленити, па следеће ноћи кришом напустим село.
 
Долазак у Иркутск
 
Опет сам наставио своја усамљеничка лутања. Осећао сам се необично лако, као да ми је неки велики терет спао с леђа, а молитва је све више и више блажила душу. Срце ми је испуњавала велика љубав према Спаситељу, која се понекад преобилно изливала и умилно ширила по читавом мом бићу. Лик Господа Христа био ми је тако дубоко урезан у свест да када сам размишљао о догађајима из Еванђеља, имао сам утисак да се све то одиграва ту, пред мојим очима. Био сам тада толико узбуђен да сам плакао од радости, а у срцу осећао неизрециву срећу. Понекад сам по три дана остајао далеко од сваког људског насеља и тако, заборављајући на сав остали свет, усхићен, имао сам утисак да сем мене нико више не постоји на земљи; једино ја велики грешник, стајао сам пред својим милостивим и човекољубивим Богом. Усамљеност ми је била слатка и молитва је тада била умилнија него ли док сам био међу људима.
Најзад стигох у Иркутск. Пошто сам се поклонио моштима светог Инокентија, упитах се куда ћу. Нисам желео да се дуже задржавам у вароши јер је била пренасељена. Ишао сам улицом и размишљао. Наједном застаде преда мном један трговац из града и рече ми:
– Видим да си путујући богомољац,- хајде дођи код мене.
Кад стигосмо до његове куће која је била веома лепа, он ме упита ко сам и ја му испричах за своја путовања.
– Требало би да одеш до Јерусалима, рече ми он. То ти је светиња какве нигде нема.
– Радо бих отишао, одговорих, али немам чиме да платим подвоз. За то је потребно много новаца.
– Ако хоћеш могу ти помоћи. Прошле године послао сам тамо једног старца, нашег мештанина. Слушај, рече затим, даћу ти писмо за мог сина који је у Одеси. Он тргује са Цариградом и лако ће те пребацити тамо својим лађама, а из Цариграда ће ти његови чиновници платити пут до Јерусалима који није тако скуп.
Био сам пресрећан и много сам се захваљивао мом добротвору. Највише сам, међутим, благодарио Богу који је показао тако велику љубав према мени грешном који нисам учинио никакво добро дело ни Њему ни ближњима и који само непотребно једем туђ хлеб.
Три дана сам остао код тог великодушног трговца. Затим ми је он дао писмо за његовог сина и ја пођох за Одесу у нади да ћу стићи до светог града Јерусалима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.