КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ

 

I ДЕО
КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
 

КАЗИВАЊЕ ТРЕЋЕ
 
Пре поласка отишао сам до свога духовника и рекао му:
– Ускоро треба да пођем за Јерусалим; дошао сам да вам кажем збогом и да вам захвалим за вашу хришћанску милост према мени, бедном богомољцу.
-Нека Бог благослови твој пут, али још ми ништа ниси испричао о себи – ко си и одакле долазиш. Слушао сам много о твојим доживљајима са пута, па бих сад волео да знам твоје порекло и како си живео пре него што си постао путујући богомољац.
– Радо ћу вам испричати о том, рекох му. Није то дуга прича.
 
Живот боготражитеља
 
Родио сам се у једном селу у Орловској губернији. После смрти мојих родитеља, остало нас је двоје, мој старији брат.и ја. Он је имао десет, а ја три године. Наш деда нас је узео код себе да би нас подигао. Био је то честит и прилично имућан старац. На главном друму држао је гостионицу и пошто је био врло добар човек, многи путници су навраћали код њега. Тако, ето, нас двојица дођосмо да живимо га њим. Мој брат је био веома жив и све време је трчао по селу, док сам ја више волео да останем поред деде. Празником су нас водили у цркву, а у кући се често читало Свето Писмо, ево, ово које носим са собом. Кад је одрастао, мој брат је почео да пије. Једном, кад сам имао десет година брат ме је гурнуо са пећи на којој смо се обојица одмарали. При паду сам повредио леву руку и од тога времена не могу да се служим њоме јер ми се цела осушила.
Када је деда видео да нећу моћи да радим пољске радове, одлучио је да ме научи да читам. Пошто нисмо имали буквар учио ме је, ето, и овог Светог Писма. Показивао ми је слова и терао ме да сричем речи и онда исписујем слова. Тако сам, ни сам не знајући како, од дугог понављања за дедом, научио да читам. Касније када више није добро видео молио ме је да му наглас читам Библију и он ме је онда исправљао. Код нас је често свраћао писар, имао је леп рукопис и ја сам волео да га гледам кад пише. Угледајући се на њега почео сам и ја да некако исписујем слова. Видевши моју жељу, писар ме је упутио како да радим дао ми хартију, мастило и зарезао ми пера. Тако сам, ето, научио да пишем. Мој деда се веома радовао том успеху. Једном ми је рекао:
– Бог ти је дао да будеш писмен; ваљда ће од тебе постати ваљан човек. Захвали Богу и моли се чешће.
Ишли смо у цркву на сва богослужења, а и у кући смо се чешће молили. Док су деда и баба клечали или метанисали ја сам понављао: Господе, смилуј се! Тако сам ја растао све до седамнаест година кад ми је баба умрла. Деда ми онда рече:
– Остадосмо без домаћице. Како ћемо? Твој старији брат није ни за шта, него да те ја оженим.
Дуго сам се одупирао јер сам био инвалид, али деда је толико наваљивао да су ме најзад оженили једном добром и озбиљном девојком од двадесет година. После годину дана деда се разболео и умро. Пред смрт ме је позвао, опростио се са мном и рекао:
– Остављам ти кућу и све што имам. Живи као што треба, не варај никог, а највише се моли Богу јер од Њега све долази. Уздај се једино у Њега, иди у цркву, читај Свето Писмо и помињи нас у својим молитвама. Ево ти хиљаду рубаља у сребру, чувај их, немој да их улудо потрошиш, али опет не буди тврдица, дај милостињу сиротима и прилажи цркви Божјој.
Деда умре и сахранисмо га. Међутим мој брат је бир љубоморан што сам ја добио гостионицу у наслеђе, правио ми је сплетке и ђаво га је тако далеко одвео да је одлучио да ме убије. Једне ноћи док смо спавали и кад није било гостију отишао је у оставу и запалио је, пошто је претходно узео сав новац из касе. Моја жена и ја смо се пробудили тек када је читава кућа била у пламену и имали смо времена само да искочимо кроз прозор онакви какви смо. Под јастуком смо држали Свето Писмо, па смо успели само њега да понесемо. Тако је, ето, изгорело све што смо имали. Мој брат беше ишчезао. Касније, када би се напио, хвалио се да је он упалио кућу и узео новац.
Моја жена и ја остадосмо голи и боси, без ичега, прави просјаци. Снашли смо се како смо најбоље знали – Позајмили смо нешто новца, саградили колибицу и живели бедно. Моја жена је умела одлично да преде, тка и шије, па је узимала поруџбине и радила и дању и ноћу да би се исхранили. Ја због руке нисам могао чак ни опанке да плетем. Обично смо заједно седели, ја сам наглас читао Свето Писмо, а она је радила и пажљиво ме слушала. Понекад би и заплакала. Кад сам је питао зашто плаче кад нам је Бог дао да ипак некако живимо и састављамо крај с крајем, одговорила је:
– Узбуђена сам јер је у Светом Писму све тако лепо написано.
Сећали смо се савета мог деде, често смо постили, сваког јутра смо читали акатист Пресветој Богородици, а увече смо обоје чинили по хиљаду поклона пред иконама да не би пали у искушење. Тако смо нас двоје мирио живели неке две године. Али за чудо ништа нисмо знали о унутарњој срдачној молитви. О томе никада нисмо ни чули. Молили смо се просто језиком, метанисали без расуђивања, па ипак жеља за молитвом је била ту. Дуге молитве нам нису биле тешке и радо смо их свршавали. Свакако је имао право онај учитељ који ми је једном рекао да у човеку постоји нека тајанствена молитва које он није свестан, али која побуђује сваког од нас да се моли онако како може и уме.
После две године моја се жена тешко разболела и деветог дана, пошто се причестила, издахнула је. Остао сам сам, потпуно сам. Нисам могао ништа да радим. Остало ми је само да идем по свету и просим, али било ме је стид. Сем тога био сам много несрећан због смрти моје жене. Када бих ушао у нашу колибицу и видео њене хаљине, мараму, очајнички сам јецао и више пута сам се онесвестио од бола. Најзад не могавши да издржим од туге у нашој кућици, продадох колибицу за двадесет рубљи и поделих сиротињи женине и моје ствари. Пошто сам инвалид добио сам сталну путну исправу, па узех моју драгу Библију и пођох куд ме очи воде.
Кад сам изишао на друм решио сам да идем најпре у Кијево да се поклоним светим Божјим угодницима и да их замолим да ми помогну у мојој невољи. Чим сам ово одлучио било ми је лакше и стигао сам у Кијево сасвим умирен. Ево већ тринаест година како без престанка лутам. Посетио сам многе цркве и манастире, али сада радије идем кроз степе и поља. Не знам да ли ће ми Господ дозволити да стигнем до светог града Јерусалима. Можда ће дати Бог да у њему умрем и да се тамо сахране моје грешне кости.
– Колико ти је година? упита мој духовник.
– Тридесет и три.
То су Спаситељеве године.

Comments are closed.