КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ

 

КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
 

О „КАЗИВАЊИМА“
 
„Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу“ није обична књига. Њен састављач је није писао да би се њоме прославио. Да је имао ту намеру не би сакрио своје име. О њему поуздано само знамо да је био, како сам себе назива ,,по милости Божјој хришћанин, по делима велики грешник а по звању – бескућни боготражитељ поклоник“.[1] Једини циљ ове Богом и смирењем светих озарене душе био је: да прослави својим сведочанством и искуством Име које је изнад сваког имена и у коме је једини спас људима (ср. Д. Ап. 4, 12), тј. Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сам начин писања књиге сведочи да је писац није писао по својој жељи него по жељи и молби другога, из смирења и послушања, ради духовне користи других. И то његово смирење Бог је заиста стоструко наградио. Прошло је више од сто година од појаве првог издања ове књиге, а она не само што не губи него све више и више добија у значају. Више од сто година она ходи, као неки радосни весник Божји, од душе до душе, од срца до срца, широм простране Русије, земаљске отаџбине њеног писца, и ван ње широм Европе, на руском језику али и на другим језицима, и неуморно теши безбројне друге боготражитеље, гладне и жедне хлеба и воде Живота.
Непознати писац ове књиге припада оном бројном јату руских бескућника боготражитеља, који су ходили од једног краја Русије до другог: од Загорска преподобног Сергија до Саровске пустиње и Валамског манастира у данашњој Финској; од Оптинске пустиње до Кијевских пештера; од Сибира до Горе Атонске и до светог града Јерусалима, ходили су и клањали се светим местима и тражили свете руковође својим душама и духовне оце, зналце људских срдаца и тајни Божјих. У њиховој нарави и начину живота било је нечега истоветнога са хришћанима древних времена описаних на следећи начин у једном спису из првих векова хришћанске историје: „Они живе у својим отаџбинама, али као дошљаци; у свему учествују, као грађани, али свако зло трпе као туђини; свака туђа земља им је отаџбина, и свака отаџбина – туђина … У телу живе, али не живе телесно, по земљи ходе, али живе и бораве на небу“. (из „Писма Диогнету“, V. 5. 8).
Овај сироти боготражитељ, коме је сво богатство – торбица са двопеком, Свето Писмо и Добротољубље, описује нам своје сусрете са Русијом које више нема, али која је узидана као живо камење у њену будућност, вазнета у небеске житнице нетрулежног Царства Божјег. И што је још важније, он нам описује свој сусрет са живим молитвеним Предањем, препуним чудесне преображујуће силе, за свакога ко се напоји са његових извора. То Предање, то су неисцрпне ризнице унутарњег богатства, које се стиче кроз непрестану „умну молитву“. Искуство које оно дарује истоветно је са искуством Пророка и Апостола, Мученика и Подвижника, јер је засновано на боговиђењу и богоопштењу, као и њихово. Оно за чим човек чезне од искони кроз сва своја мистична философска и религиозна схватања и огњена трагања и што се сматрало и сматра доступним само за „посвећене“, овде се открива као драги камен ближи сваком човеку од њега самога, као бисер скривен на пољу људског срца, сагласно еванђелској причи и еванђелском Христовом сведочанству : „Царство је Божје унутра у вама“. И што је најважније, открива се и дарује свакоме, без обзира напол и узраст и образовање и друштвени положај, па чак и на место боравка и на посао којим се човек бави. Дарује се али само под условом да човек све своје бриге пренесе на Господа и да њему служи свим умом својим, свим срцем својим и сваком помишљу својом и сваким покретом тела и душе своје.
Непрестано „умно делање“ и „духовно трезвљење“ за којим чезне и о којим нам приповеда ова светим огњем божанске љубави запаљена душа кроз сва своја казивања и животна, потуцања, – то није неки нови начин живога пре њега непознат. Још од најранијих времена хришћанске историје безбројни су они који су покушали и успели да остваре у свом животу еванђелску и апостолску заповест: „Непрестано се молите“. А како се у тoме успева, о томе су нам сачувана бројна сведочанства великих молитвеника и подвижника Египатске пустиње, Синајске Горе и Горе Атона, сведочанства не измишљена него рођена и настала из сопствене крви и опита. Да поменемо само неке од њих нама познатије – преподобни Антоније Велики и Макарије Египатски, Јован Колов и Јован Лествичник. Исак Сиријанин и Максим Исповедник, непознати писац Ареопагитских списа и Симеон Нови Богослов, Никифор монах и Григорије Палама Митрополит Солунски. Сведочанства неких од њих jе сабрао у XVIII веку њима слични по духу и по начину живота преподобни Никодим Светогорац у књигу звану „Добротољубље“, из које се учи и коjом се обилато надахњује овај руски боготражитељ прошлог века.
Таласи тог живог молитвеног предања преливали су се кроз векове преко обала тих главних центара духовног живота православног Истока и запљускивали повремено све пределе православне васељене. Њиховим живим соковима су напајане и Српске земље преко печалника и непрестаних молитвеника као што су били Петар Коришки и Свети Сава, Ромило Раванички и Свети монаси Синаити коjи су своjим подвизима осветили деспотовину Светог деспота Стефана, преподобни Стефан Пиперски и Василије чудотворац Острошки. У Русији XV века се прочуо као велики молитвени тиховатељ (исихаста) преподобни Нил Сорски и њиме духовно рођени Заволошки старци. Тај свети и свештени огањ исихазма запалио jе у новије време у православној Румунији и Русији преподобни Паисије Величковски и његови Молдавски старци. Преподобни Паисије је превео на словенски „Добротољубље“‘ и броjне друге духовне књиге у коjима jе сабрано и записано вековно молитвено искуство Цркве и њених соколова пустињских. Из тог њиме посеjаног семена родила се Оптинска пустиња и Саровска пустиња, тj. богоозарени Серафим Саровски и чувени Оптински старци под чијим утицајем су радили и стварали најглавнији носиоци истинске руске културе прошлог и овог века: Гогољ, Иван Кирјејевски, Достојевски, Владимир Соловјев, св. Јован Кронштадски, Берђајев, Павле Флоренски и многи други знани и незнани. Истој духовној школи припадају и Игњатије Брјанчанинов и Св. Теофан Затворник коме дугујемо издање „Добротољубља“ на руском језику.
На том и таквом духовном предању се васпитавао и њиме хранио и незнани писац ових „Казивања“. И није чудо што jе он, томе предању следујући и њега доживљавајући, осетио да је молитва не просто врлина него једини нормални и природни однос човеков према Богу, свету и себи самом; да је она највидовитије око коме се открива тајна Бога, словесна, логосна таjна света и таjна самог човека. Сталним призивањем имена Христовог истискује се из душе свака бесловесност и тама задобиjа непоколебиво знање да је Бог оваплоћењем вечног Слова свог, вечног Логоса Божјег, све ословесио, све што постоjи испунио вечном радошћу и смислом и обдарио вечном лепотом. Зато се смирени и безбрижни боготражитељ радује на својим неуморним путовањима не само сусрету са људима него и сваком створу, свој природи; као да и он све и сва поздравља речима преподобног Серафима Саровског: Христос васкрсе, радости моја! Општећи са собом и са светом преко крста самораспећа и молитвеног самоудубљивања у христолике ризнице свога бића, све испуњавајући силом и миомиром имена Исусовог, он поново прима себе и свет из Божjе руке и поново се облачи у боготкану одежду раjску.
Наше време се одликује потрагом за земаљским хлебом и задовољствима али истовремено и неким великим духовним немиром и глађу. Тај немир и глад се огледају у буђењу све већег интересовања за окултизам и магију, мистицизме разних врста и спиритистичка веровања. И никакво чудо: суви рационализам и сирови натурализам последњих времена, претворени код многих у свеважећу догму, спарушили су и сузили човекове видике и умртвили у њему осећање за безброjне таjанствене светове коjи круже у њему и око њега. Интересовање за мистицизме разних врста, коjи као по правилу воде порекло, посредно или непосредно, из браманске и будистичке Индије, није ништа друго до револт против тог осиромашења и полуослепелости европског човека. Та потрага за мистицизмом и мистичким веровањима прво се у толикој мери појавила на Западу, а у новије време многи индијски гуру, тј. духовни оци и учитељи, добијају све више присталица и код нас. При том се једино превиђа и заборавља – да то ништа друго не значи него бекство од западног паганизма, – источном паганизму, обученом у чаролију мистерије и у привлачност новине! Јер оријентално значење и аскеза којом се надахњују ти нови „мистични“ покрети на Западу и код нас, било да се ради о антропософијама, разним спиритизмима или о „трансценденталним медитацијама“, у ствари јe, како каже наш мудри Владика мислилац, мучење ни за рај земаљски ни рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за утрнуће и неосетљивост, за нирвану. Иза источног мистичког паганизма и новорођеног паганизма западне цивилизације као да се крије самоубилачка жеђ за обезличењем човека и његовим самоуништењем: тамо се тежи да се помоћу аскезе пређе у нирвану, овде да се помоћу уживања умре навек. Мистика знања, гнозе и пантеизма разних врста, као и мистика натурализма служе ту у ствари да сакрију од човека тај свој демонски самоубилачки садржај и краjњи циљ. Нечега од тог и таквог мистицизма, са истим демонским самоубилачким садржајем, поседуjу у себи и многи од модерних покрета и идеологиjа, коjе на коначном самоуништењу човека зидају – „будућу“ срећу човека!
У чему jе трагика тог лутања између чекића. и наковња свих тих наших тражитеља „мистичких“ знања и искустава? – У њиховом стравичном забораву да живе и дишу на тлу освећеном и просвећеном светим пламеном Купине неопаљиве, тј. пламеном вере православне у име Исуса Христа Сина Божјег, истинитог Бога и истинитог вечног неуништивог човека. У њиховом превиђању или презирању свете пепељуге Цркве Православне и вековног мистичког искуства њених светих људи. Спавамо на духовним вулканима тајанственог огња у себи и у своjоj историjи, а тражимо да се огриjемо на огњиштима пуним дима и лажне светлости… „Казивања jедног боготражитеља своме духовном оцу“ носе у себи таj таjанствени огањ, коjи нам осветљуjе пут себи и своjоj духовноj прошлости. Од нас зависи да ли ћемо се и у коликоj мери ћемо се на њему огриjати и њиме просветлити.
И на крају, jедна напомена побожном читаоцу ове књиге: Онаj коjи жели да следуjе овом светом поклонику и боготражитељу и његовом молитвеном подвигу треба да има увек на уму да оваква молитва захтева пуну преданост вољи Божјој, тј. да њоj обавезно претходи и да jе прати вршење свих заповести Божјих: читање Светог Писма, духовних књига, држање постова, исповедање своjих грехова духовном оцу, причешћивање светим Таjнама Крви и Тела Христа Господа, богољубље и човекољубље, смиреност и скрушеност у срцу итд. Непрестана молитва Исусова није почетак духовног живога, она је његов врхунац. Само крштена душа у име Оца и Сина и Светога Духа, и душа коjа се непрестано труди да сав своj живот преда Христу Богу, може имати духовних плодова од овог светог дела. И још нешто веома важно: Ова молитва, то се види из самих „Казивања“, као и свако озбиљно бављење духовним животом, захтева искусног руковођу. Самовољно бављење њоме, без смиреног откривања своjих помисли и свих збивања у души своме духовном оцу, може нанети више штете него користи. Смирена благодат Духа Светога. не силази у гордо и нечисто срце. Зато овоj светињи над светињама духовног живота треба увек приступати са страхом и трепетом. Баш тако њој и приступа овај смерни ходочасник и боготражитељ, писац ове књиге, као и сви свети молитвеници пре њега од коjих се он смирено учи и којима следи.
А.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. По свему судећи ова књига је написана у другој половини прошлог столећа. Пре него што jе штампана први пут (у Казану око 1870) читана је у рукопису. По предговору другог редигованог и допуњеног издања (Казан 1881) њу је нашао код неког светогорског монаха на Атону настојатељ Черемиског манастира Казанске епархиjе о. Паисиjе. По другим сведочанствима рукопис „Казивања“ се налазио око 1860. године у рукама једне монахиње, духовне кћери чувеног Оптинског старца Амвросија. У заоставштини тог истог светог старца Амвросија су пронађена још три „Казивања“, која су продужетак раније познатих четири „Казивања“ и коjа су први пут штампана 1911. године; (у два издања, треће издање као посебну књижицу штампала је Руска црквена1 штампарија у Владимирову на Словенска, 1833. године). Ова четири „Казивања“ коjа се штампају у српском преводу, доживела су у Русији још два издања (Казан, Москва 1884) допуњена са „Три кључа за унутарњу молитвену ризницу“. До новог издања је дошло у Паризу (1930) у редакцији професора Вишеславцева. Издању свих седам „Казивања“ у једној књизи (Париз, 1948) написао је предговор Архим. Кипријан Керн. Најновије, четврто издање, тог пуног текста „Казивања“ са „Кључевима“ из светоотачких дела изашло је 1973. године (Париз). Колико нам jе познато, до сад су изашла два издања у француском преводу (прво у часопису „Genikоn“, Белгија, а друго у преводу и са предговором Жана Лалоја, 1965. г) и неколико издања на грчком језику. Књига је превођена и на друге европске језике, али обично без „Три кључа“ и без последња три „Казивања“.
    На почетку првог „Казивања“ сам писац каже за себе да је он „скитница из најнижег друштвеног слоја“. Постоји податак да се ради о неком „сељаку из области Орела“. Неки претпостављају да се ту ради о Немитову који је долазио повремено код старца Макарија, претходника старца Амвросија у Оптинској пустињи. По истим подацима, св. Теофан Затворник пише у једном писму да је он „исправио и допунио“ прво издање „Казивања“. И заиста издање из 1881. је „исправљено и допуњено издање“. Значајно је истаћи да је те исте године Св. Теофан штампао књигу веома сродног садржаја под насловом „Светоотачке поуке о молитви и трезвљењу или сабраном удубљивању у срцу у Богу“ (Москва, 1881) у којој се налазе поуке неких од Отаца са којима се срећемо и у „Три кључа“, тј. у допуни „Казивањима“…
    На основу изворности језика и начина писања очевидно је да ова „Казивања“ припадају једној једноставној, али и даровитој и молитвено просвећеној души. Исто тако много шта сведочи да су она претрпела извесна дотеривања и допуне од духовно искусне личности, било да се ради о Теофану Затворнику, или о неким од стараца из круга Оптинске пустиње. (Ср. Откровенные рассказы странника духовному своему отцу“, Париз, 1973., стр. 5-8. види такође, Recits d’une pelerine Russe, Тrаduits еt рresentes раr Јеаn Lаlоу, Еd. du Seuil, 1965.. стр. 9-17).
    Прво непотпуно издање ове књиге на српском језику изашло је под насловом – „Исповести једног поклоника своме духовном оцу“ (Београд, 1962). Друго издање је исправљено и допуњено преводом „Три кључа за отварање унутарње молитвене духовне ризнице, Светоотачким поукама и беседама о ави Филимону (Крњево, 1979). Овог пута се штампају не само прва четири „Казивања“ и „Три кључа“ него и последња три „Казивања“ (у преводу Павла Рака), за која неки сматрају да нису од истог писца. Једино је чињеница: она су и по духу и по садржају продужетак првог дела књиге и као таква чине са прва четири „Казивања“ једну целину. Она су, за разлику од прва четири, више богословски и теоретски обојена. Писцу је очевидно циљ да богословски и психолошки образложи непрестану молитву и потребу њеног упражњавања.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.