NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
PRVI DVOBOJ
 
Lako je ljudima boriti se sa zverovima. Ljudi imaju oružje koje zverovi nemaju. Ali je teško ljudima boriti se sa duhovima zlobe, jer ovi se služe oružjem koje ljudi nemaju. Zaista je mučna borba telesnih s bestelesnim. Kada cara Saula napadoše zli dusi i mučiše ga, dovedoše mu sluge mladog Davida, da mu svira na harfu i muzikom odagna zlog duha. I kad David udaraše u harfu, zli duh bi ostavljao Saula, i ovome bi laknulo. Zato jednog dana kada ga opet zli duh napade, a David pred njim sviraše u harfu, razbesni se car, pa baci koplje na Davida, da ga prikuje za zid. No David se izmače (I Samuil. 16, 14-23; 19, 10).
Pustinja u kojoj se odigrao prvi dvoboj između Hrista Čovekoljubca i Satane Čovekomrsca, nalazi se iznad grada Jerihona. To je jedan strmi, bezživotni krš od surog stenja u neredu. Tu je Isus bio među divljim zverovima, ali mu zverovi nisu hudili. Stojeći na jednom kamenu On je postio 40 dana i 40 noći. Stajao je spokojno kao stena na steni. Svojom dušom i srcem i mislima On se uzdizao svetim nebesima i nije se ni za trenut odvajao od svog ljubljenog Oca. To je bila Njegova molitva. Satana ga je poizdalje posmatrao, sav uznemiren i ustrašen. Mučila ga je zagonetka, ko je taj što stoji na steni; Njegovo prisustvo mu je dosadno; Njegov ga miris guši; Njegov post i molitva užasava. On je svakako čuo, ili je od svojih špijuna saznao, kako je Jovan rekao: „Ja svedočim da je ovaj Sin Božji“ (Jovan, 1, 34). Da li je to onaj isti koji ga je na nebu pobedio? Jeste, nije. Ako jeste, šta će On na zemlji, kojom ja gospodarim?
A kad se navrši četrdeset dana, Isus ogladni. Tada se Satana usudi da mu se približi, misleći, lako će savladati gladna čoveka, lako zavesti lažno obećanje. Jer on sem laži nema šta ni da kaže ni da dade ni da obeća (Matej, 4, 2).
– Ako si Sin Božiji ne moraš da gladuješ, reci samo kamenu da postane hleb (Matej 4, 3).
Đavo kuša Isusa prvo jelom. Tako se i Eva u Raju sablazni zabranjenim drvetom prvo što vide, da je „rod dobar za jelo“ (I Moj. 3, 6). Prirodnu potrebu za jelom Satana hoće da pretvori u telesnu pohot. On hoće ne da ljudi jedu nego da se prejedaju, ne da piju nego da se opijaju, ne da decu rađaju nego da bludniče. Od svega potrebnoga da prave zloupotrebu. Sve što je Bog blagoslovio da stave pod prokletstvo. Jer kao proklet, Satana želi da i ljude učini prokletim, i time Boga ismeje. On je izmislio i popularisao filosofiju Epikura i drugih: „Hvataj dan! Jedi, pij i veseli se danas, jer sutra si mrtav“. On je pomračavao um kod ljudi, da bi zaboravili na dušu i sebe smatrali samo telom. Izazivajući pohot telesnih podpojasnih organa stvorenih od Boga na dobro – on je uspeo da upropasti bezbrojne ljude i žene. U Rimu su bogataši imali u kućama bljuvaonice (vomitoriume) da kad se prejedu izbljuju hranu, da bi mogli ponovo jesti, neprestano jesti i piti. On se zlu radovao kad je Irod u pijanstvu naredio da se poseče Jovan Krstitelj, i kad su milioni drugih u pijanstvu počinili teške zločine. On je navodio ljude na svaki greh i porok. A kada bi proždrljivci, pijanice i razvratnici umirali od teških i gnusnih boleština, on je likovao zbog svog uspeha.
On je imao svoj metod postepenog uvlačenja ljudi u greh, od malog do većeg i do najvećeg. Da je Isus zaista pretvorio kamen u hleb, Satana bi mu rekao: Zašto bi jeo suv hleb? Ako si sin Božji pretvori ovaj drugi kamen u meso, a iz ovog trećeg zapovedi da poteče vino, pa se najedi i napij. Ali mu Isus dade porazni odgovor:
– Ne živi čovek o samom hlebu nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih (Matej 4, 4). Drugim rečima: Od Boga je život od Boga je i hleb. Bog daje ljudima dvojak hleb: zemaljski za telo i nebesni za dušu. Svaka reč Božja hrana je za dušu. Zemaljski hleb će se uprazniti kada se telo uprazni, a reč Božja ostaje vavek; i duša koja se hrani rečima Božjim živeće večno. Tim rečima Isus je istovremeno učinio ukor Satani, on se ne hrani ni jednim hlebom; kao bestelesni duh on ne jede telesni hleb, a kao otpadnik od Boga on je pogazio svaku životodavnu reč Božju, te je gladna smrt i trulež smrtna ispunila sve njegovo biće.
To beše prvo kušanje. Taj prvi napad Isus odbi strelama reči Božijih, a Satana se oseti teško ranjen.
Tada Čovekomrzac odvede Isusa u sveti grad i postavi ga na vrh hrama. Svakako s namerom da ga gurne u smrt, i u isto vreme da omalovaži svetinju hrama. (Mat. 4,5). Ali mu se nije dalo da se dohvati do tela Isusova, kao ni do duše pravednoga Jova. Zato mu predloži da sam skoči sa vrha hrama (Jov. 2, 6).
– Ako si Sin Božji, veli, skoči dole; jer u pismu stoji, da će anđelima svojim zapovjediti za tebe, i uzeće te na ruke, da gdje ne zapneš za kamen nogom svojom. (Mat. 4, 6).
Sada se i on služi rečima iz Svetoga pisma, podražavajući Isusa. Ali nije naveo i one dalje reči:
– Na lava i na aspidu nastupaćeš; i gazićeš nogama lava i aždaju (Psal. 91, 12-13).
Ne navodi on ove reči, jer se na samog njega odnose i na pobedu Hristovu nad njim.
I ovo đavolsko kušanje je prastaro. Time je Satana kušao praroditelje u Raju, uveravajući ih, da ako njega poslušaju „bićete, veli kao bogovi“ (I Moj. 3,5).
Koje nije savlađivao telesnom pohotom, savlađivao je samoljubljem, gordošću uma, ili, kako piše sveti Jovan jevanđelist „gordošću života“ (I Jov. 2, 16). U ovu vrstu ljudi spadaju mnogi mislioci, filosofi, mađioničari, sujetljivi fakiri, asketi i čudotvorci glupih i beskorisnih čudesa, zapravo, trikova. Oni koji su prezirali običan narod, a sebe smatrali ili bogovima ili najbližim božjim velmožama. Na njih je đavo uticao kroz pokvaren um kroz neobuzdanu fantaziju. I takve je on dovodio ili do srama ili do ludila i samoubistva.
Na ovo kušanje Isus odgovori:
– Ali i to stoji napisano: nemoj kušati Gospoda Boga svojega (Mat. 4,7).
Drugim rečima: ti ne znaš da kušajući mene ti kušaš samoga Boga – Logosa. Za nas pak ovo je jaka pouka, da se čuvamo samoljublja, gordeljivosti, preuznošenja nad drugim ljudima. Da budemo sa smernošću predani volji Božjoj i da ne mislimo, da nas Bog naročito voli mimo sve druge, i da će nam učiniti i besmislene stvari, koje od Njega tražimo. Jer šta ima besmislenije nego skočiti sa visine u propast sa bezumnom nadom, da će nas anđeli Božji prihvatiti i zadržati od smrti?
Ovo bi drugo kušanje. Nove strele Hristove i nove rane Satani.
Tada Čovekomrzac odvede Isusa na vrlo visoku goru i pokaza mu sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu, pa reče:
– Sve ovo daću tebi, ako padneš i pokloniš se meni (Mat. 4, 8-9).
I ovo đavolovo kušanje je sasvim drevno. Ono se sastoji u ostvarivanju želje u srcu ljudi za vlašću. Zbog svoje drskosti da se u vlasti izjednači sa Svevišnjim, negdašnji „Sin zore“ nizvrgnut je u Ad; zato je i raspirivao vlastoljublje kod ljudi, da bi i njih dobio za svoje podanike. No njemu je bila mrska vlast po milosti Božjoj, koju Bog daruje svojim izbranicima, da posluže narodu na spasenje. On je voleo vlast otetu, vlast tiransku koja ništa ne daje, a sve uzima, vlast zločinačku i smrtonosnu. I uvek je nalazio veliki broj ljudi, koji su mu se poklonili, da bi došli do vlasti. Pomoću takvih vlastoljubaca on je zacrnio istoriju čovečanstva grehom i zločinom, i zacrvenio ju nevinom krvlju viteških narodoljubaca, koji su se borili protiv takve vlasti, a za Božju istinu, pravdu i slobodu. Pa verujući da su sva carstva ovoga sveta već prešla u njegovu svojinu i pod njegovu vlast, on ih sada nudi Isusu, no pod uslovom da padne na kolena i pokloni mu se. Kolika je drskost i laž! Jer ako bi se Isus njemu poklonio, on bi time priznao vlast Satane nad sobom, postao bi njegova svojina, njegov argatin, kao i mnogi veliki i mali carevi, kneževi i velikaši kroz vekove, koje je Satana mamuzao i svojom uzdom nizvodio sa zemaljskih prestola pravo u pakao. On je računao na lakomstvo i neznanje kod Isusa kao i kod drugih svojih žrtava. Ali se prevario. Isus mu odgovori:
– Odlazi od mene, sotono; jer stoji napisano: Gospodu Bogu poklanjaj se i Njemu jedinom služi. Odlazi od mene (Mat. 4, 10)!
Drugim rečima: mesto da se ti povratiš umu i pokloniš meni, Bogu – Logosu, kroz kojega je trojedini Bog sve sazdao, ti tražiš, da se ja poklonim tebi, antilogičnom otpadniku od Boga. Odlazi od mene!
Tada Satana ostavi Isusa do vremena. I anđeli pristupiše i služahu mu, svetli angeli nebesni (Matej 4, 11).
A Satana pobeže, uveren da je Isus zaista Sin Božji, ne zato što je Isus podlegao njegovim iskušenjima nego baš zato što nije podlegao ni jednom. I ne smede mu se Satana više lično javiti sve do kraja – do one mračne noći u Getsimaniji.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *