NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
RECENZIJE
 
Roman o Svetom Simeonu i Svetom Savi (od Milana Miletića)
 
Pisac koji brižno, u strahu za svoj narod i svoju crkvu, posmatra šta nam se događa danas, lako se uživljava u vreme svetoga Save i svetoga Simeona. Lako, jer se i danas zbiva isto što se zbivalo i u vreme duhovnih otaca srbske nacije.
U trećoj glavi drugog dela romana (književne ili poetske hronike) monah Jakov, na molbu svetog Save, otkriva ocu Ambroziju (papskom prelatu) svoju viziju budućnosti, a zapravo viziju svega onoga što se događa danas narodu svetoga Save. A događa se isto, jer je isti i svet, samo u većem opsegu, jer je i svet bar onaj svet koji je danas poznat hrišćanima, mnogo širi, vojne sile mnogo veće, broj njihovih žrtava srazmerno veći, kao što je i papska imperija daleko veća i jača nego pre sedam stotina sedamdeset i sedam godina. Srbski narod je i onda bio u istoj teškoj situaciji:
Sa severa i zapada ga je pritiskala ugarska inkvizitorsko – krstaška sila, u to vreme najveća vojna sila evropskog zapada, a sva u službi papinoj; sa juga je Srbima pretilo Latinsko carstvo, ustoličeno u prestonici pravoslavlja, u Konstantinopolju, koji je bio oslonac i uzdanica Srba, baš kao i danas Rusija, pritešnjena sa svih strana.
 
„Da je igde brata u svijetu,
Da požali, k ‘o da bi pomogo!
Pomrčina nada mnom caruje.
 

Ali nema brata
ni da požali,
a kamoli da pomogne!“
 
To što govori vladika Danilo oko god. 1700, govorio je i patrijarh Crnojević vodeći narod na sever; mogao je to da govori i sveti Sava kad je odlučio da srbsku naciju spasi uvodeći je konačno i neopozivo u pravoslavlje, tvrđavu samoga Boga.
I danas je „Vražja sila odsvud opkolila“ (GV, 646) baš kao u vreme svetoga Save.
A istorija je upravo ono isto iskušenje u kojem se narod nalazi i danas kako se nalazio u vreme svog duhovnog rađanja.
Miletić piše sa osećanjem za ono što je isto u istoriji Srba. A to je njegovo, Miletićevo dragoceno OSEĆANJE ISTORIJE: nacionalna svest, moguća samo u duhu pravoslavlja. Nadaren tim blagodatnim (spasonosnim) osećanjem, Miletić tka priču o životu svetoga Save, od njegove rane mladosti do smrti: od vremena kada su otac i Raška gledali u njemu sjajnu budućnost državnika i Srbije, do vremena kada je srbski narod konačno uvideo da je snaga, suština i oslonac srbske nacije u CERKVI: ona je taj Nebeski narod, to Nebesko carstvo, ta zavetna zajednica koja ostaje nesavladiva čak i kad joj unište državu, sagrađeni dom te zajednice. Lepo se to pokazuje u svesti Srba kad izriču zavet, zakletvu Bogu i svom svetitelju apostolu Savi, na Žičkom saboru, 1221. godine, na Spasovdan, pre tačno sedam stotina i sedamdeset sedam godina. Čudesna godišnjica, čudesna božanska brojka, koju i Miletić proslavlja ovim svojim romanom, da njime svaki od nas, čitajući ga, započne svoje učešće u tome čudesnom i svetom srbskom jubileju, u doba kad naše osvešćenje i duhovno uzdizanje u svetosavski zavet i u pravoslavlje može da nam se dogodi samo ako to uzdizanje shvatimo kao ISTORIJSKU SVEST svakog od nas. Jer, nema nam vere ako ona nije ona ista vera koja nas je rodila (duhovno rodila) u vreme svetoga Save. Pravoslavlje je autentično, istinsko samo kao ISTORIJSKA SVEST nacije: svetosavske, zavetne nacije, duhovne zajednice.
Miletić nas, svojim blagodatnim uživljavanjem pesnika-pripovedača, vraća našem izvoru:
 
„Tu ti sjedi i vode se napij
Sa bistroga toga istočnika;
Ona će ti upravo otkriti
Strašnu sudbu tvoga padenija!
 

„Napijem se vode s istočnika,
Otkri meni nesretnu sudbinu,
Ka predmete što za sobom vidiš
u svijetlom licu ogledala„.
 

(Luča mikrokozma, II, 304-320)
 
A to je svetosavski izvor naše istorijske svesti. Predlažem samo jednu dopunu, koja bi se divno slagala sa porukom romana Milana Miletića:
Da se, uz Epilog, doda još „ŽIČKA BESEDA“ svetoga Save, kao molitva kojom će svaki čitalac završiti čitanje Miletićevog dela, čistog kao voda s izvora, kao duša Milana Miletića.
 
U Beogradu, na Đurđevdan 1998.
S poštovanjem za Milana Miletića
 

Žarko Vidović
 
** *
 
Živeti sa svetim Savom i svetim Simeonom, živeti sa njihovom okolinom i prirodom, istovremeno i pisati o njima, to je zadatak koji je sebi postavio Milan Miletić, budući potpuno odan našem srednjem veku. Pisanje Milana Miletića je vrsta hodočasništva. Sam Miletić je kao neki od junaka Dostojevskog, uronuo u duboke istine, osetljiv za muziku duboke duhovnosti. Nošen strastima duha, on se svojim delom pripovedanja o svetom Savi i svetom Simeonu našao na granici odlučenosti od sveta i pripadanju njegovoj iskonskoj lepoti. Dubina do koje je dopro pišući svoj roman je izlaženje na raskrsnicu svevremenosti: otud Miletić s lakoćom uspeva da se povremeno osvrne na obzorja našeg doba i da udiše dvostruko prisustvo: naše savremenosti i našeg istorijskog nezaborava. Miletić je kao pisac izjednačen sa mišlju i ushitima našeg monaštva, kao da je oduvek živeo po hilandarskom nomokanonu i družio se sa plemenitom vlastelom i krotkim bogotražiteljima. I njegov roman kao da je nađen na policama nekog našeg manastira i u njegovoj keliji bio ponovo napisan.
 
Beograd, 20. septembar 2000.
Akademik Miodrag Pavlović
 
* * *
 
Svojom čudesnom devičanskom privrženošću neprolaznoj prošlosti Nemanjića, Milan D. Miletić presadio nam ih je da žive u našoj sadašnjosti ushitno. Zaljubljenički. Životonosno. Stradalnički. Podvižnički. Vidovnjački…
Uzneti smo osećanjima čedništva koja izviru iz ovog posvećeništva.
 
5.11.2000.
Akademik Enriko Josif

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *