NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
PIRG
 
Prošlo je prilično vremena. Jedne večeri u ogromnoj trpezariji dvora, sedeli su za stolom bugarski car Asen i njegov zet, kralj Srbije, Vladislav. Jedva ako su nešto malo od obilnih jela probali, ali su pehare često, mada i pomalo oprezno, prinosili usnama i namršteni vodili spore a važne razgovore. Tamo kraj glavnog ulaza stajala su dva bugarska i dva srbska vojnika iz lične garde vladara. Jedno vreme su u uglu svirala dva guslara sedeći na niskom pogodnom tronožniku, ali car ih je ljutito otpustio zamahom ruke. Sada je Vladislav po ko zna koji put završavao svoje izlaganje, osvetljena lica svetlošću buktinje na zidu.
– Više sam ti puta i pismom javio: ja i tvoja ćerka nismo sigurni na prestolu, plemići već vide u Urošu vladara boljeg od mene… I možda su u pravu. Kada je narod sa plemstvom čuo da nam ti ne daš telo mog svetoga Save, nezadovoljstvo je buknulo, a ono može da me proguta. Dakle, i iz tog razloga te molim, daj nam mošti svetoga Save da ih odnesem i položim u srcu Srbije. Eto, u manastir koji zidam, u Mileševu, užurbano sam ga završio…
Tvrda lica, car se nekoliko trena nije pomerao. Potom zadrto i ljutito, ali uzdržavajući se da ne viče, reče:
– Ne dam. Po hiljaditi put ti kažem: ne dam. I moj narod Savu smatra svecem. Pa čoveče, video si koliko njih dolazi na njegov grob i moli mu se! Znaš li ti koliko se ljudi već izlečilo moleći se nad tim grobom? Nedam! Moja je konačna reč: ne dam!
A govorili su tiho, kao da ih je bilo sramota da vojnici počasne straže to čuju. Vladislav se nagnu ka tastu pa mu opet tiho reče:
– A sada, taste, pomisli. Sveti Sava je sav srbski narod uveo u istočnu Cerkvu, koju si ti napuštao. Ali i pola srbskog naroda i dva brata Savina,zapadna cerkva je već bila privukla sebi. Sada smo svi tamo gde treba da budemo, u pravoslavnoj svojoj državi, ali telo svetoga Save nije! Taj je čovek sveg sebe dao Srbima, a leži u Bugarskoj! Svi Srbi u njemu vide zaštitnika. Zašto svem srbskom narodu ne daš svete mošti koje mu pripadaju?
– Moj zete! Prvi neprijatelji Srbije koji vas napadnu i pobede, to će telo da izvade i unište… Bugarska je manje izložena opasnosti, a vi ste… na stalnom ratištu.
– Pa mi zato i ištemo njegovo telo. Ono će da nas jača. Daj nam ga!
– A ja ti kažem, ne dam!
Gledali su se preteći i Vladislav klonu. Ustadoše skoro u isto vreme. Razišli su se. Na vratima Vladislav naredi svom čoveku:
– Neka Milisav dođe u moje odaje.
Brada mu je drhtala kada je ušao u sobu, a za njim je skoro odmah sa lampicom koja je gorela, žurio njegov sluga. Bio je to jak čovek, od snage poguren. Mekim pokretima spustio je lampicu na sto, pogledao ikone i kandilo na zidu koje je mirno gorelo crvenkastom svetlošću* pa se okrete, i sa onom slobodom koju imaju najvernije sluge, polako sede na stolicu i prekrsti ruke na grudima.
Vladislav je stajao i gledao kroz otvoren prozor u noć i u krošnju drveta na koju je padala svetlost baklji okačenih pred ulaz na vrata dvora. Sluga ga upita:
– Car ti je konačno rekao ne? Vladislav se hitro okrete i oštro reče:
– Milisave, cara ništa neće slomiti, ništa… Rekao je opet – ne. Vladislav podiže oči ka ikoni Isusa Hrista i koraknu ka njoj. Polako se spusti na kolena. Milisav smerno ustade i približi se i kleknu. Kralj se glasno molio:
– Gospode Isuse Hriste, Tebe molimo: pomozi nam, pomozi nama Srbima, pomozi!
I dugo su se molili. Zora je počela da rudi, ptice su se napolju raspevale. Petlovi su pravili buku. Ipak u dvoru je vladala tišina, kada se hodnikom ka sobi Vladislava začuše koraci nekoga koji je trčao i ječao i vrata se ove sobe naglo otvoriše. Izbezumen, odeven samo u belu noćnu košulju, a bos, raštrkane kose, ulete Asen, pa prilete Vladislavu, uhvati obe mišice mladog čoveka i tresući ga poče da viče:
– Dajem ti svetiteljevo telo! Dajem! Nosite ga starac je naslonio obraz na grudi Vladislava i grcao je: maločas sam doživeo… a ne snio…Neka sila, neka velika sila mi se prikazala, velika… Gospode… kako to da preživim! Saopštila mi je da dam telo svetoga Save zemlji i narodu kome on pripada… To mi je… to mi je reklo to biće.. ta sila i odmah je nestala…
Opet se zacenio od straha i opet naslonio obraz uz grudi svog zeta. Pa se odvoji od njega i plačući i gestikulirajući nastavi:
– Eto, povlačim svoju reč… Nosite telo svetoga Save i to odmah, dok se nisu pobunili plemići i sveštenici i narod…
Trebalo je još dosta da se car smiri. Milisav ga je pridržavao i odveo u carske odaje, a Vladislav je prišao ikoni i plačući od sreće zahvaljivao Bogu, dok se napolju dan javljao pun sunca i ptica.
Tog dana svete mošti su izvađene i odnesene… a u svim srbskim selima i gradovima kuda je svita pronosila mošti zvonila su zvona. Narod je izlazio krsteći se i neko vreme pratio ozbiljnu povorku sa crnim zastavama koja je svečano nosila telo svetoga Save kroz šume i doline ka srcu Srbije.
Svaki Srbin je u svome srcu već nosio veru pravoslavnu i duhovnu prirodu svetoga Save; narod je bio spreman za težak ispit istorije koji će uskoro početi i vekovima trajati.
Zapadna cerkva je postala najmoćnija sila sveta koja je materijalna blaga grabila svuda, a duhovno je upila i ona blaga paganske Helade koju su pravoslavni Heleni odbacili. Zapadna civilizacija je osvajala zemna prostranstva i rasla. Rasla je, nemilosrdna i stalno naoštrena protiv drugih. A na jugu se razvila skoro isto tako moćna sila, drugačija po veri i prirodi, sila kojoj je Zapad pomogao da zgrabi i zarobi sav pravoslavni Balkan, i u njegovom središtu Srbe. Pet stotina godina je ropstvo pravoslavnih naroda i Srba u sredini Balkana pod Turcima Zapad svesrdno pomagao, sve dok se porobeni hrišćani i borbeni Srbi nisu sasvim otresli tog ropstva. Ali, tada su se Germani i drugi uglavnom papski narodi ostrvili na pravoslavne Slovene, pa su naročito Srbi kroz dva svetska rata i kasnije bili izloženi strahovitim progonima i ubijanjima u razmerama kakve ranije civilizacije ne bi mogle ni da zamisle. Zapad je radikalnije uništavao svoje neprijatelje i umešnije krio od svoje javnosti kakve je sve grozote činio, pomognut silama koje su izvirivale ispod papskog plašta stalno optužujući nevine za grehove Zapada.
I mnogo je miliona naročito Rusa i Srba poginulo ili ojađeno neprijateljskom politikom pape. I protestantski deo Zapada, koji se odvojio do papstva, učestvovao je u progonima i politici Zapada protiv pravoslavnih, a naročito Srba i protiv Istine, koju su i od svojih naroda zapadne sile uspešno krile. Sada traje novi rat protiv Srba, rat kojeg će Zapad dok postoji da se stidi. Nastao je rat u kome svim zapadnim silama sveta pritrčava i islam, rat razrađen tako da se sve države sveta angažuju da Srbe potčine Zapadu i smanje. Ali, Srbe je održalo Svetosavlje, dakle, čisto pravoslavno hrišćanstvo, sa nečim posebnim: sa naročitim otporom protiv jeresi i bezbožja.
Ta otporna snaga Srba bila je na vekovnom strašnom ispitu. Jedan od najvećih i najznačajnijih beše kada su okupatori Turci, pokušavajući da smanje otpor Srba spalili mošti svetoga Save…
Ispripovedajmo još kako se odigrala drama spaljivanja tela svetoga Save, 27. aprila 1594. godine, kada se dim zala dizao iznad čalmi, kao što se danas otrovna zračenja dižu iz zapadnih država.
Okolo manastira Mileševa stara i gusta šuma je tih dana mirovala, a po belim malim kućicama spremao se Vaskrs. Bio je najtužniji dan sveta, Veliki petak. Starac Petronije ispred svoje kuće i štale reče unuku Jakovu:
– Uvek se na Veliki petak, barem ovih poslednjih godina, vreme kada je Isus Hristos bio razapet, bar malo promeni… Evo pogledaj… I sa šakom ispucalom od rada pokaza u pravcu vrha brda nad kojim su se pojavili i zatamnili oblaci…
Starac, zamišljen i brižan, reče:
– A srce mi govori da će se danas još nešto strašno dogoditi. Jakov, koji je ispred štale čistio vilama tle, podiže ka šumi oči koje se odmah suziše.
– Dedo… jadna nam majka! Eno na vrhu brega mnogo Turaka na konjima… I mladić baci vile i otrča naniže i sa pogodnog mesta, stavljajući pred usta šake kao trubu, uzviknu:
– Turci dolaze!
Kroz jabuke i šljivike odmah odjeknuše krici, muški i ženski i dečji glasovi. Ali, da li će ih čuti oni koji su sa decom već otišli u cerkvu, da li će sveštenici na vreme da primete Turke? A u hramu već beše postavljena plaštanica, narod je već ljubio najdragoceniji predmet, vladalo je ono potresno osećanje kada se Golgota Boga nadvila nad Golgotom Srba, u hramu u čijem je uglu ležalo telo najsvetijeg Srbina, Save. Oko groba mnogo seljaka i iz drugih krajeva je stajalo ili klečalo, sa svećom u ruci.
Odjednom se začu besan topot konja, i obesni Turci sa jataganima i urlicima upadoše, jatagani sevnuše, nekoliko muževa i žena popadoše, odjeknu plač i vrisak, a većina Turaka polete ka grobu svetoga Save… Odgurnuše seljake, odvališe kamen i ukaza se celo netruležno telo svetitelja.
Sada krici seljaka postadoše još glasniji, a Turci podigoše ćivot, ponesoše ga i vezaše na leđa konja i… kao vihor, uz povike, poleteše ka šumi, okrećući se da vide muževe kako gologlavi i nesrećni i goloruki jure za njima… Oba sveštenika su ubijena ležala na tlu. A Turci nisu ni prišli svetoj plaštanici.
Beše subota, 27. april 1594. godine, a u Beogradu su od jutra rana dobošari lupali u doboše i pronosili naredbu da se sve srbsko stanovništvo odmah sakupi na Vračaru. Sav je grad bio ispunjen mrgodnim turskim ratnicima, no još mrgodniji i brojniji behu oni izvan grada koji su opkolili ćuvik, na čijem se vrhu nalazila lomača. Turski konjanici i pešaci su raji dovikivali uvrede i psovke, no još niko nije spomenuo o čemu se radi i šta to Turci spremaju Srbima. Zbog toga su napetost i bes rasli. Odjednom neko iz mase kriknu:
– Narode… Svetoga Savu…
Nije se čulo šta je taj glas do kraja rekao, svi se okretoše ka gradu iz kojeg izađe na konju najpre Sinan paša, a iza njega u dve kolone turski konjanici, no između njih konji su vukli kola sa mrtvačkim sandukom. Tek sada iz drugih povika se razbra:
– Hoće telo svetoga Save da spale…
I Turci koji su dolazili i oni koji su bdeli oko lomače i mase Srba izvukoše jatagane i podigoše koplja spremni da seku… Srbi, ali svi skidoše kape, a žene zakukaše i svi se Srbi spustiše na kolena. A Sinan paša, unezvereno i jarosno priđe lomači. Konj njegov zaigra od straha, mada je srbski narod sada samo ćutao, ali baš je to delovalo tako da su se okupatori ježili. Pojedini krici žena su činili tišinu dubljom, strašnijom. Sinan paša odjednom podiže jatagan i seknu nadole i viknu:
– Nesrećnici! Kako i čime da vas Srbe umirimo? Sva se carevina Turska napregla da Srbe umiri i pokori! Sečemo vas, sečemo, a vi još gore štrčite! Palimo vas, a vi ničete! Vezujemo vas lancima, a vi napadate! Odakle vam ta drskost, i ta snaga, kopiladi! Odkuda se vi tom snagom pojite? Mislite li da mi to ne vidimo? I da ne znamo da je taj vaš Sava živ u vama, u vašoj duši i srcu. Katkad mi izgleda da je življi sada nego dok je zemljom hodao. A vi mislite da mi ne vidimo kako krišom odasvud odlazite u mileševski manastir samo da biste na grobu svoga svetoga Save plakali, molili se i dobijali snagu da postanete još besnije bundžije…
Dotle je nekoliko turskih vojnika telo svetitelja prenelo na lomaču, Sinan paša opet podiže jatagan i dade znak snažnom vojniku koji je držao zapaljenu luču, da potpali lomaču. Sinan je urlao:
– Sada ćemo to telo da spalimo… i pepeo ćemo da razvejemo! Da ništa od njega ne ostane, da više nemate otkud snagu da crpite, da vas najzad spustimo na tlo kako to činimo sa svakim drugim narodom!
Turski ratnici potpališe lomaču, a ona naglo buknu.
I tada se zbi nešto neobično. Umesto plača i psovki, zavlada takva tišina, ali ispunjena nečim drugim, što je i lica Srba stvrdlo, okamenilo i ta tišina sledi Turke. Srbi su bez reči i sa neiskazanom odlučnošću gledali Turke. Konji pod Turcima zanjištaše od straha.
Sinan ne izdrža, dade znak konju, ošinu ga i polete ka tvrđavi grada. Ostali Turci su pomno osmatrali narod, držeći spremne jatagane.
Lomača je plamsala. Sada je sav narod gledao samo nju. Krstili su se i tiho molili, a kad vatra obujmi kovčeg, povremeno se čulo prigušeno plakanje žena i prasak gladnog plamena. I opet preteće strašno ćutanje.
Sporo se vatra lomače smanjivala, ali se rasplamsala u Srbima.
Da večno gori ali ne mržnjom prema goniocima, nego ljubavlju prema svetitelju.
Posle epaljivanja moštiju svetoga Save, u Beograd Sinan paši stiže glas da je veliki sultan poslao u Srbiju čuvenog svog savetnika i naučnika Mustafu pašu kako bi bolje ispitao učinak veoma oštrih mera Turaka nad Srbima i da se ta misija već približila Beogradu.
A na Kalemegdanu i u svem Beogradu, rascvetalo se proleće sa blagim povetarcem koji je raznosilo miris cveća i drveća i moćnih reka Dunava i Save…
U svome dvoru Sinanpaša je vrlo nervozno prstima gnječio primljeno pismo, oči su mu bile bazedovski ispupčene, a beonjače pomalo crvenkaste, obrazi mu behu upali, a izborano čelo se znojilo.
Lupio je dlanom o dlan i tihi dvorjanin Muharem uđe:
– Aliju! I sve druge moje glavešine koje nađeš. Odmah!Nekoliko minuta dok je svoje doglavnike čekao, Sinan paši je bilo dovoljno. Doneo je odluku. Alija, gojazan turski plemić, presavijen od poniznosti, uđe i po običaju sede preko puta Sinan paše, pa se umiri ali je opreznost vladala tim sredovečnim čovekom. Opreznost i mudrost, škiljio je.
– Dolazi filosof Mustafa… Jauk raje je dopro do Sultana i do Carigrada. Mustafa samo što nije stigao..
Zaćutao je, a i iznenađeni Alija nije izustio ni reč, samo se zgrčio.
– Pa šta misliš, što ćutiš?
Alija je podigao najpre ramena, pa glavu, pa oči.
– Ne znam, gospodaru, ne znam Mustafu filosofa, mada sam mnogo o njemu čuo, a znam da smo… prekardašili. Pa evo, danas u podne opet ćemo ovde na Kalemegdanu deset Srba da nabijemo na kolac, dvojicu da obesimo… A to je sve manje od onoga… kada si svetiteljevo telo sagoreo… Mašta da činimo, mi Srbe samo mobilišemo.. a ne pokoravamo… Mustafa će to da vidi, kažu, pametan je.
Suhe, pomalo modre usne Sinan paša raširi. Alija nastavi:
– A ako osudi to… što ovde činimo… sultan nas neće po glavi pomilovati… Sve zavisi od Mustafe kako će i šta će on preneti…
Sinan zabaci obe ruke pozadi i nasloni se na njih. Bacio je pogled ka prozoru kroz koji se video prostor Kalemegdana na kome se desetak kočeva spremnih za mučenja bleskao na suncu, jer već behu namazani svinjskom mašću kako bi lakše kliznuli u tela patnika. Alija nesigurno reče1
– A možda će biti bolje da danas odložimo mučenje Srba, možda će Mustafa danas stići, možda je on pomalo sklon Srbima… Gospodaru, zaista smo mnogo surovih kazni sproveli…
Oči Sinan paše oštro se uperiše ka Aliji.
– Ej, šta ti, bre, pričaš! Mustafa i jeste osetiviji čovek, ali mićemo kaznu nad Srbima sprovesti i pred njim. Prema to gde kako se on odmah bude ponašao, znaću šta ću dalje da radim.. Carigrad mi nije javio danjega u inspekciju šalje. On je možda već tu, pred Beogradom. Ti ćeš pre nego na Kalemegdan dođe da staviš zatvorenike na muke I na kolac. Naredi da dželat Ćazim donese i druga sredstva za mučenje. Neka čuje i neka vidi Mustafa kako se ovde ratuje i Srbima vlada… Nema milosti. A ako grešimo, neka on uzme dizgine i neka savlada ovaj narod. On jeste osetiv, ali je i mudar. Znaš li ti da smo on i ja poreklom Srbi, iz istog sela? On je imao sedam, a ja četiri godine kada su nas, srbsku decu Turci sakupljali. Ja se toga ne sećam, bejah vrlo mali, ali se Mustafa seća. Njegovi roditelji imali su kuću do mojih pa je on ceo događaj upamtio i stalno potom nekako pratio moj život. Njega su odveli na školovanje, bio je jako bistar, a mene uputili u ratnike, no Mustafa paša mi je samo jednom prilikom nešto od svojih sećanja otkrio… On me kao stariji brat i sada voli, no ja se na to ne mogu da oslonim… a ne mogu ni da ga lažem. Pročitaće me, pametan je. Dakle, pojačaj glasonoše… čim čujemo da se Mustafa približava… nabi one hajduke na kolac, neka Mustafa odavde gleda kako oni satima umiru.
Sinan paša je uzbuđeno govorio i podrhtavao, bio je pun opet nekih slutnji, kada se opet nečujno otvoriše vrata i uđe Muharem.
– Gospodaru… stiže glasonoša sa avalskog puta… četa od preko stotinu turskih ratnika prilazi Beogradu.
Sinan paša nervozno skoči, okrete se ka Aliji pa pokaza rukom.
Ovaj je već bio ustao, preplašen i pogrben izleteo je iz prostorije i već je trčao hodnikom.
Uskoro je deset Srba dovedeno na gubilište. Mnogo turskih ratnika se približilo da gleda izvršenje kazne; a potom pustiše u tvrđave i Srbe meštane uglavnom rodbinu mladih osuđenika…
Njihov lelek i jauk je počeo da se vije ka nebu i širom grada, pa tvrđavom i preko sitnih ulica van nje, vazduhom zavlada užas kada je na kolima Mustafa paša praćen sa stotinak konjanika ratnika ušao u beogradsku tvrđavu.
Mustafa beše visok, asteničan čovek, viši od Sinan paše. Ispod čalme, veoma pažljivo savijene, virila je isto tako bela kosa, a ispod čvornatog čela zračila je svetlost oštrih nervoznih očiju. Sinan paša ga sačeka na ulazu u dvor i sa osmehom zagrli svoga zaštitnika.
Mustafa se malčice okrete ka gubilištu i zapita:
– A šta je ovo? Meni za doček? Sinan paša napravi začuđen izgled lica:
– Pa nisam ni znao da ti dolaziš. Ne, ne tamanim ja ovde Srbe tebi za doček, nego nama za opstanak. Inače bismo i ti i ja, i sve što je tursko,pobegli odavde glavom bez obzira, kao ludi i zauvek… Ovo što sada ovde vidiš, to je cena da ti tamo u Carigradu nauke kupiš i gospodski živiš, a da sultani šalju nas da ovde ludimo od straha, i da širimo strah do ludila.
Sinanpaša uhvati Mustafu ispod ruke i okrete ga ka gubilištu da bolje vidi Srbe nabijene na kolac kako urlaju.
– Saznao sam da ćeš doći, ali kasno, mogao sam da ti ovo ne priredim,ali moraš da gledaš po koju cenu opstaje tursko carstvo kojoj smo ti i ja sluge. I nemoj da se dogodi da večeras, noću, sam izađeš iz ove tvrđave jer su svi Srbi pa i deca, za razliku od drugih naroda, spremni da ti zabodu nož. Probali smo mi sa Srbima sve. Nudili im veru, prihvatili smo da ostanu u svojoj veri, zabranili smo da im se ruše crkve, odobrili smo im i da svoje crkve zidaju, ali oni neće nas, pa neće… neće veru našu… Ti sa dvesta ratnika mi dolaziš… ali ti ja kažem: od sve naše vojske, od svih naših dželata jači su i pobediće nas, ali, zapravo, znaš li ko… Ne hajduci i uskoci, nas će pobediti najsitniji, najmanji, najmirniji Srbi, pobediće nas srpski kaluđeri koji su mršavi od gladi, koji ne dižu ni prst protiv nas, koji ne nose oružje, ali ako zatreba i oružje će poneti… Oni će nas da savladaju, a ja njih ne mogu, ne mogu sve i kad bih mogao sve monahe da nađem, sakupim, da pogubim. Mogao bih, njih i nema toliko mnogo, ali kada bih to učinio, svaki bi Srbin preuzeo i deo uloge mantijaša, postali bi još povučeniji. Priča se da Srbi nisu crkveni. Nije istina! Vole oni crkvu više nego mi džamiju, ali se boje nas, pa su svoje kuće pretvorili u crkve. Svaka kuća ima svog svetitelja, svoju ikonu, svoj praznik, svog sveca kome se kao u crkvi, ali krišom, mole… Više veruju svom svetom Savi nego ijednom živom čoveku. To što sam njegovo telo spalio, govori koliko sam nemoćan pred tim narodom. No, gledajmo ovo zaludno mučenje.
Bili su toliko poštovani da su mnogi Turci napravili oko njih krug, ali širok, da niko nijednu reč tih paša nije čuo. I Mustafa oseti kako mu telo zadrhta. Zapita:
– Zar ne znaš da si tom lomačom i ovim ovde povećao snagu Srba? Sinan paša raširi i opusti ruke, očito nemoćan da iskaže koliko je pitanje njegovog prijatelja bilo neumesno. No sada Mustafa zgrabi Sinana za ruku i čvrsto ga povede u zgradu.
Seli su obojica oznojeni, na jastuke, ali tako da nisu mogli da vide mučilište odakle su se krici bola i jecaji razlegali i dopirali.
Muharem je bezmalo padajući na kolena donosio pića i poslastice.
Gost reče Sinanu:
– Učini mi uslugu. Pobi ih odmah. I dok sam tu uzdrži se od toga…
– Kad bi sultan znao koliko si slab prema Srbima, nabio bi tebe na kolac, Mustafa.
Sada je Mustafa ćutke i mirno gledao Sinan pašu, pa kako se ovaj ni pomerio nije, reče, tiho, smireno;
– Ja i jesam prema Srbima osetljiv. I to u celom carstvu najviše ja,možda. A ja to krijem. Ja sam osetljiv prema Srbima delom i zbog tebe; ti nešto malo o tome znaš, jer sam ja više sakrio no pred tobom otkrio kako se odvijalo odvođenje nas dece iz srbskih kuća. Naše je selo bilo malo, na padinama. Lepo. Turske su čete neprimećeno kroz šume iznenadile Srbe.Ja se i sada sećam kako su upadali u kuće i mačem probadali muževe i mlade seljanke obarali na tlo… a potom su lovili decu i birali najzdraviju. Moje su ukućane pobili, mene našli, vukli me… Prolazili smo pored plota tvog kada se tvoja mati… mlada žena pridiže sa tla. Beše izmučena i silovana. Kriknula je ka meni:
– Nenade, čuvaj mi Baju… Bogdana… Bogdan ti je ime, otud Baja. Naime ona je videla kako jedan od Turaka tebe nosi, a imao si svega četiri godine. Video sam kako je jedan od Turaka kopljem ubio…
– Od tada ja vodim računa o tebi i o sebi. Uspeo sam da me uvrste u darovitu decu koju treba visoko školovati i čuvati, ali sam znao za tebe kao ratnika gde si i šta radiš. Kada je nedavno došao u Carigrad glas o zverstvima koje tu činite nad Srbima, sultan mi je naredio da stvar ispitam. Pa šta da radim sa tobom? Da li znaš kako ti je majka izgledala?
Sinan se tek sada pomače, ruku podiže ka gostu, pa je spusti.
– Ne znam.
– Nikada ni do danas nisam video lepšu osobu od nje, Bila je lepa ikada je mene oslovila tren posle toga kada je obestan naš ratnik njoj zario koplje u grudi…
Sinan paša je ćutao, izvukao je brojanice i hteo nešto da kaže. Ali se sporo okrete vratima i udari dlanom o dlan. Ulete Muharem.
– Reci Aliji neka one sve odmah poseče.
I okrete se ka gostu. Bio je umoran, a Mustafa napet kao strela.
Gledali su se bez reči. Ozbiljno i dugo.
Napolju uz krike Srba odjeknu i smeh nekih Turaka.
Predveče, pošto se Mustafa paša odmorio, nastaviše razgovor na terasi sa koje su gledali dve reke i čarobno mirnu Panoniju tamnih boja. Sa mrakom nagrnuše zvezde, a mesec nešto kasnije, skrivajući se u granju breza. Govorili su tiho.
– Ti, Mustafa, još manje shvataš tu tajnu… Srbski monasi su ti koji nose Srbiju. Dvesta godina posle smrti svetoga Save Srbijom su vladali Nemanjini potomci i mudro i pametno, gospodski, ali su više no dinastija u bilo kojoj drugoj zemlji dizali manastire i cerkve i vaspitavali monaštvo. Kada bismo nacrtali sve države, a u svakoj znakom obeležili mesta gde su podignuti manastiri i cerkve, tlo bi Srbije bilo najbogatije tim znacima. Samo jedan srbski kralj, Milutin, svake je godine podizao po jedan manastir! Mi smo bezbrojne cerkve i manastire porušili, ali monahe nismo. Mi smo uništili srbsku državu, škole, ustanove, ali monahe nismo. I ne samo da srbskim monasima ne možemo ništa mi, Turci;preko srbskih monaha ne mogu da prodru ni rimokatolici. Jer Srbi katolike preziru, kao jeretike. Pa i one bogumile… Njih niko nije mogao da uništi, ali su se pred Savinim monasima polako pretapali u pravoslavne. Tek kada smo mi, Turci, došli, bogumili su prišli islamu… Srbski monasi deluju i kada su mrtvi… Eto, to je ono nejasno što sam želeo da kažem. Ja, u stvari, znam bolje nego ti, koji si filosof, gde leži snaga Srba. Monasi su izvor te snage. A dva najjača monaha su Sava i njegov otac Simeon. Dva najjača izvora… Ti izvori pravoslavlja su jači od svih nas. Sava i Simeon!
Mesec se izmakao iz granja ka drugom delu neba, ali tamo se ukazao oblak. Oba janičara zapaziše taj oblak, ličio je na krst. I on prekri mesec, pa se oba Turčina pogledaše. Bili su sujeverni i isto su protumačili. Ne rekoše ništa, ali neraspoloženiji nastaviše da sede puni nemirnih misli.
Prolazile su godine, decenije, vekovi. Srbi su opstajali i pored stalne seče i ratova. Kad god bi neka sila, Austrija, Mađarska ili Rusija ušla u rat protiv Turaka, Srbi su joj pomagali, kad god bi se rat završio, Turci bi se svetili Srbima, pa su zato Srbi sve češće u velikim masama iz svojih krajeva bežali ka severu i zapadu gde su ih države Austrija i Mađarska prihvatale i od njih, borbenih, činili snažne odbrambene pojase koji su štitili Evropu od islamskih invazija. Kada bi ratovi protiv Turaka jenjavali, Srbe po tim krajevima i austrijske i mađarske vlasti su na razne načine proganjale i gonile da se unijate i njima potčine. Ali se srbski narod ni u tim krajevima nije predavao: Srbi su jačali i vojno i u svakom drugom pogledu, a naročito u pogledu kulture tako da su od te svoje braće, prebegle na Zapad, i Srbi u glavnoj Srbiji dobijali pomoć, naročito u ratovima i u školovanju Zapadne i druge sile, a naročito Vatikan, kler, nisu činile ništa što bi Srbima pomoglo. Naprotiv i Englezi i Francuzi i brojne pape i drugi bili su uz Tursku kad god su time mogli da oštete pozicije i planove Rusije. Zapad je pomagao Tursku u porobivanju balkanskih naroda, a ta drama i nehumanost sveg Zapada i danas traje… iako se Srbija stalno dokazuje kao požrtvovani prijatelj demokratskih sila u toku cepanja i menjanja političkih mapa sveta koje su krojile velike imperije. Kula i most su opstali. Imperije padale. I sada ta drama i tragedija traje.
Da bi se sagledala suština te drame, trebalo bi sagledati i događaje koji su se neposredno pre ovog današnjeg vremena odigrali. A bilo bi dobro kada bi se pero moglo da lati i događaja najsavremenijih. No i oni od juče cepaju zavesu misterije i do kraja otkrivaju stvarnost koja traje još od vremena svetog Simeona i svetoga Save. A njih dvojica, dva Svetogorca, naučili su nas da smisao naših patnji i poniženja ima da vidimo tek o drugom dolasku Gospoda Isusa Hrista – u radosti opštega Vaskresenja svih čovečanskih pokolenja.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *