NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

PATRIJARH KALISTOS KSANTOPULOS
I NJEGOV SAPODVIŽNIK, IGNJATIJE KSANTOPULOS

Kratko svedočanstvo o njima
 
Najsvetiji patrijarh carigradski Kalistos Ksantopulos je živeo u vreme Andronika Drugog Paleologa (1360. godine). Naučivši se podvižništvu kod svetog Grigorija Sinaita, čije opširno žitije je kasnije napisao, on je provodio podvižnički život na Svetoj Gori Atonskoj, u Skitu Magula, koji se nalazi u blizini Manastira Filoteja. Živeo je sa svojim tajnikom Markom čitavih dvadeset osam godina. I sa Ignjatijem, takođe Ksantopulom, beše veoma blizak, te se činilo da imaju jednu dušu. Postavši potom patrijarh i polazeći za Srbiju zajedno sa klirom radi izmirenja sa gamošnjom Crkvom, on je prolazio kroz Svetu Goru, gde mu je Maksim Kapsokalivit predskazao skori kraj, govoreći: „Ovaj starac više neće videti pastvu, budući da se iza njega već čuje nadgrobna pesma: Blaženi neporočni na putu [svom] (Ps. 118, 1)“. Došavši u Srbiju on je stvarno truležni život zamenio za netruležni.
Rasuđujući o Isusovoj molitvi Simeon Solunski o rečenoj dvojici velikih podvižnika govori sledeće: „U naše dane su o ovoj molitvi uzvišeno pisali Duhom pokretani bogonosni oci Kalistos, patrijarh Novog Rima, i jednodušni mu sapodvižnik, prepodobni Ignjatije u knjizi koju su bogomudro sastavili, izlažući potpuno savršeno poznanje o njoj. Iako su bili izdanci Carskog Grada, oni su ostavili sve i najpre devstveno i monaški poživeli u poslušanju (u obitelji), a zatim udvoje nerazdvojno provodili zaista nebeski podvižnički život, jedino u Hristu prebivajući, kako je sam Hristos želeo, moleći se za nas Ocu (Jn. 17, 11). Sačuvavši u potpunosti mir, koji je sveti Pavle želeo svojim učenicima (Fil. 4, 7), oni su mirno prešli u drugi život, gde poseduju uzvišeni mir čisto sagledavajući Isusa, koga su savršeno zavoleli i tražili, jedino sa Njim prebivajući i svetlošću Njegovom nenasitno se naslađujući. Zalog rečenoga oni su još ovde stekli, očistivši se kroz umozrenje i delanje i udostojivši se nebeskog prosvećenja, čiji odblesak je bio viđen na njihovim licima kao na licu Stefana“.
 

Uvodne napomene
 
Tihovanje predstavlja vid duhovnog života koji je dostojan poštovanja i koji je možda najuzvišeniji put tajinstvenog savršenstva u Hristu i božanstvenog sjedinjenja. Crkva je ukrašena mnoštvom svetih, tihovatelja koji su dospeli do najviših nivoa savršenstva. Njihovo učenje sažima božanstvenu ljubav i nestvorena blistanja, koja je u njihovim bogonosnim dušama dejstvovao „nestvorenosaporestonisatvorac“ Sveti Duh. Među svetim tihovateljima, koji su poznali i „trpeli“ božanstvene [stvari] nalaze se i životom slični, jednodušni i blagodaću bogopodobni Kalistos i Ignjatije
Ksantopuli, iz sredine četrnaestog veka, poreklom iz istoimenog vizantijskog manastira. Oni su do silnog savršenstva dostigli na polju tihovanja. Prvi je potom bio pozvan na carigradski tron, kao Kalistos Drugi, dok je prepodobni Ignjatije do končine svoga života ostao prost jeromonah. Obojica su, pak, puni Duha Svetoga, sastavili bogomudro delo koje sledi, o tihovanju i raznim stadijumima u napredovanju po redu. Radi se o delu osobitog svetoduhovskog opita, koje sažima vascelo učenje posvećenika tihovanja, koje su sveti Grigorije Sinajski i Palama uobličili i obogatili duševnoveštinskim postupcima, koji su upotrebljavani u prvim stadijumima umne i srdačne molitve.
Sveti tihovatelji, pisci dela o kome je reč, zaista predaju opitni i umozriteljni postupak i tačno pravilo tihovateljskog života, počinjući od osnovnih čovekoslovnih [antropoloških] pretpostavki, prolazeći kroz različne duhovne stadijume, da bi dostigli do savršenog sjedinjenja sa Bogom u Svetom Duhu. Opipljiva je činjenica da sve što izlažu i zastupaju nisu gnoseološki izumi, maštanja, osećajna talasanja, neki vid satanskih ili prirodnih vežbanja istočnjačkog porekla, već ličnosne istine, koje su okusili i doživeli u savršenoj istinitosti, koje su usklađene sa svetoduhovskim opitom prethodnih svetih otaca, na koji se često pozivaju. Sto poglavlja predstavljaju ozakonjenje vascelog tihovateljskog predanja, koje sadrži sve stadijume i stepene božanstvenih iskustava njihovih svetih pisaca, potvrđivanih odnosnim upućivanjima na tihovateljske spise. Njihov značaj se sastoji u postupnosti i redosledu božanstvenih iskustava. Svakako je očigledno da središte svih projava božanstvenog opita svetih Ksantopula predstavlja uglavnom umnosrdačna molitva sa božanstvenom ljubavlju kao vrhunskim završetkom, kojom su bile obuzete njihove svete duše, što se odražava u njihovim najslađim zapisima i upućivanjima na duhovnoljubavne izraze Božanstvenog Pisma.
Sastavljači Dobrotoljublja nam daju životopisne podatke o blaženim Ksantopulima. Oni su se voleli i bili kao jedna duša „u dva tela“. Sveti Simeon Solunski ih naziva „bogorečitim, bogonosnim, hristonosnim i oboženim“. Međutim, mi ne znamo dovoljno o njihovom natprirodnom životu. Ipak, visina njihove svetosti postaje osetna preko njihovih božanstvenih reči, koje su ljubavno bremenite dejstvima Svetoga Duha. Mi ne znamo ko je koga prevazilazio, pošto se sto poglavlja predaju kao zajednički plod, u kome postaje duhovno osetna „poskakujuća voda“ u njihovim osvećenim srcima. Kao što je rečeno, sto poglavlja su miomirisni cvet ličnog opita svetih. Da bi doneli koristi svojoj braći u Hristu, kao bratoljubivi, oni su potkrepili svoja poglavlja odnosnim upućivanjima na razne bogoslove i svete oce tihovatelje. Živeći sredinom četrnaestog veka, u kome se, zahvaljujući tihovateljskim sporovima, razvilo opširno duhovno, tihovateljsko i bogoslovsko spisateljstvo, bilo je razumljivo da i sami upotrebe svetoduhovske riznice, koje su potvrdili Sabori iz 1341, 1347. i 1351. godine. Stoga stalno primećujemo tihovateljsko učenje, koje je razvio sveti Grigorije Palama, premda se njegovo ime ne navodi, budući da u rečeno vreme još nisu bili utihnuli odjeci Palaminih protivnika.
Sto poglavlja svakako predstavljaju sažetak učenja Crkve o tihovanju u svim njegovim projavama, u čitavom njegovom rasponu, u njegovim odrečnim i potvrdnim stranama, od nižih nivoa tihovateljskog obrazovanja, do krajnjih njegovih ishoda, tj. do božanstvenog sjedinjenja. Premda u njima preovladava struja umnosrdačne molitve, ipak se pružaju i umozriteljni i odricajni [apofatički] sadržaji, usled čega se više puta ponavljaju imena Dionisija Areopagita i Maksima Ispovednika. Ukoliko poseduje Sto poglavlja svetih Ksantopula, tihovatelj može nezabludivo da dođe do poslednjeg svog cilja, što ne znači da ne postoje i drugi putevi i drugi prostor razvoja duševnih sila u saradnji sa Duhom Svetim, koji je psalmopojca nadahnuo istinom: Pokazao si mi puteve života (Ps. 15, 11), koja isključuje isključivost ma kog puta.
 

POUKA TIHOVATELJIMA U STO POGLAVLJA
 
1. O neophodnosti da jedni druge poučavamo u dobru
Kao čeda svetlosti i naslednike Božije i sunaslednike Hristove, po obećanju Božanskom nas bi trebalo da uči sam Bog (Jn. 6, 45), da neizrecivo nosimo u srcu jasnije od plamena ispisani Novi Zavet i da se upravljamo blagim i pravim Duhom, trebalo bi da živimo anđelopodobno i da nemamo nikakve potrebe da nas bilo ko uči: Poznaj Gospoda (Jer. 31, 34). Međutim, pošto nas sa jedne strane naše odvajanje od dobrog i priklanjanje zlu od mladosti, i sa druge strane – prevara i nepomirljivo neprijateljstvo prema nama ljutog velijara [tj. đavola], uče da se, udaljivši se od spasonosnih i bogotvornih zapovesti, nosimo po dušegubnim provalijama i, što je žalosnije od svega, da protiv sebe samih i rasuđujemo i dejstvujemo, usled čega, po reči Božijoj, nema onoga koji razumeva ili traži Boga, te smo svi, skrenuvši sa pravog puta, postali nepotrebni (Ps. 13, 2-3), telesni i bezblagodatni, mi imamo veliku potrebu za uzajamnim podsticanjem na dobro i saradnju u rečenome.
2. Pouke se pišu po molbi nekog brata i kao ispunjenje otačke zapovesti. Prosi se pomoć Božija za pisanje, a čitaocima za razumevanje i ispunjavanje pročitanog
Pošto si ti, čedo naše duhovno i voljeno, po reči Gospodnjoj, sa željom da ispitaš Božanstvena životvorna Pisma i da postaneš nepogrešivo posvećen u njihove tajne, često molio od nas nepotrebnih pouku i pisano pravilo na korist sebi, a, može biti, i drugima, kako sam govoriš, mi smo konačno smatrali da treba da ispunimo, uz Božiju pomoć, tvoje pohvalno iskanje, iz ljubavi prema tebi i radi koristi tvoje zaboravivši na našu vaspitačicu – lenjost i podražavajući tebi u tvom stremljenju ka dobru i tvom neumornom trudoljublju, a iznad svega ubojavši se Božije osude, koja očekuje svakoga ko skriva svoj talanat, a ujedno i želeći da ispunimo otačku zapovest koju su nam ostavili naši oci i učitelji duhovni – naime, da i drugim bogoračiteljima tj. [bogoljupcima] poverimo ono čemu smo se od njih naučili. Bog, pak, Otac ljubavi i uopšte svih dobara sveštedri Darodavac, koji je udeljivao reči i beslovesnim životinjama, neka bi nama, nespretnim i nemim, darovao potrebnu reč kojom bi se otvorila usta naša na korist onih koji slušaju, a tebi i onima sa tobom, po reči tvojoj, neka bi pridodao uho mudro i razumno da sluša, te da (kao što mu je drago) nepogrešivo živite po rečenome: jer, bez Njega, kao što je napisano, mi ne možemo učiniti ništa dušekorisno i spasonosno (Jn. 15, 5). I još: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muči graditelj (Ps. 126, 1).
3. Skica nameravane pouke
Cilj upravlja svakim delom. Naš cilj je da po sili svojoj iskažemo sve što može pomoći tvome napredovanju. Tvoj, pak, cilj je da sa svom tačnošću usmeriš svoj život saglasno sa onim što će biti rečeno. Stoga pre svega drugog treba objasniti na čemu možemo, gledajući na punotu domostroja Hristovog, položiti provereni temelj zdanja života, potom zdanje okončati i najzad, u svoje vreme ili kako Bog pomogne, postaviti odgovarajući krov – sve graditeljstvom Duha.
4. Osnovno načelo poučavanja
Osnovno načelo našeg poučavanja uz pomoć Božiju se sastoji ukratko u sledećoj nameri: neophodno je na svaki način i uz sav napor starati se da se živi po ukazanjima svih bogotvornih zapovesti Spasitelja, da bi se njihovim ispunjavanjem došlo opet do savršenog duhovno-blagodatnog obrazovanja i obnovljenja kakvo nam je na početku nizašta bilo darovano u svetoj kupelji. Ako ti je draže, pomenuti dar možemo odrediti i kao odbacivanje starog Adama sa njegovim delima i pohotama, kako bismo se obukli u novog i duhovnog, koji je Gospod Isus Hristos, kako govori božanstveni Pavle: Dečice moja, koju opet s mukom rađam dok se Hristos ne uobliči u vama (Gal. 4, 19), i opet: Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3, 27).
5. Slava blagodati svetog krštenja. Šta je pomračuje, a šta vaspostavlja
O kakvoj se blagodati radi i kako se je udostojavamo, šta je pomračuje, a šta čisti, objasniće sveti Zlatoust, koji sija dušom i rečju više nego zlato i koji govori: „Odražavajući slavu Gospodnju, mi se preobražavamo u taj isti lik (2. Kor. 3, 18). Rečeno je bilo jasnije za verujuće iz apostolskog vremena, kada su dejstvovali darovi čudotvorstva. Štaviše, kad se krštavamo, naša duša, budući očišćena Duhom, postaje svetlija od sunca, te ne samo da postajemo sposobni da gledamo na slavu Gospodnju, nego i sami primamo od nje izvesno sijanje. Čisto srebro, ležeći naspram sunčevih zrakova, i samo ispušta zrake ne samo od sopstvene prirode nego i od sunčevog bleska. Slično i duša, očišćena Duhom Božijim i postavši sjajnija od srebra, u sebe prima zrak slave Božije i sobom odražava njenu svetlost. Stoga i govori apostol: Odražavajući slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik iz slave u slavu, tj. iz slave Duha, koja se u nas useljava, u slavu našu, kojoj priliči da je od Duha Gospoda.
Nešto kasnije on produžuje: „Hoćeš li da ti rečeno jasnije i očiglednije pokažem na apostolima? Seti se Pavla, čija je odeća imala čudotvorno dejstvo, opomeni se Petra čija je senka pokazivala čudotvornu silu. Da u sebi nisu nosili obraz Cara nebeskog i da njihovo blistanje nije bilo nedostupno, njihova odeća i senka ne bi pokazivale pomenutu silu. Jer, odeća Cara je strašna i za razbojnike. Hoćeš li da vidiš kako i kroz tela proniče njihova unutrašnja svetlost? I pogledavši na njega (tj. Stefana], kaže knjiga Dela apostolskih, videše lice njegovo kao lice anđela (Dap. 6, 15). Međutim, rečeno još nije ništa u poređenju sa slavom koja je sijala unutar njega. Jer, ono što je Mojsije nekada imao na licu svome, oni su nosili u duši svojoj. I još mnogo više, budući da je ono kod Mojsija bilo [više] čulno, a njih više duhovno. Tela koja imaju sposobnost da primaju i odražavaju svetlost, budući obasjana telima iz kojih izvire svetlost, i sama razlivaju na bliska im tela svetlost koja se odražava na njima. Slično biva i sa vernima. Oni koji rečeno okuse odvajaju se od zemaljskog i misle samo na nebesko. Međutim, mi pri svemu rečenome moramo gorko da zastenjemo. Jer, udostojivši se velikog blagorodstva, mi čak i ne shvatamo šta se o njemu govori stoga što ga ubrzo gubimo, priklanjajući se čulnome. Neizreciva i strašna slava ostaje kod nas dan ili dva, a zatim je gasimo, gomilajući [na sebe] buru životnih dela i gustim oblacima odbijajući njen sjaj“ (7. bes. na 2. Posl. Kor. ).
Na drugom mestu on govori: „Tela ugodnika Božijih oblače se u slavu, koja se ne može videti, [tj. telesnim] očima. Neka znamenja i nejasne nagoveštaje rečenoga Bog je blagoizvoleo da pruži u Starom i Novom Zavetu. Mojsijevo lice je zasjalo velikom slavom, usled čega ga oči Izrailjaca nisu mogle gledati, a u Novom je još mnogo više zasjalo lice Hristovo“.
Da li si sada čuo reči Duha? Da li si poznao silu tajne? Da li si spoznao kakve su muke našeg potpunog duhovnog preporoda u svetoj kupelji, [tj. krštenju]? Kakvi su plodovi, punota i počasti pobede i koliko stoji u našoj vlasti da umnožimo ili umalimo natprirodnu blagodat, tj. da je projavimo ili zatrpamo? Nju zatrpava bura životnih briga i mrak strasti, koji se od njih rađa i koji joj (slično vihoru ili divljem potoku, napadajući na nas i potapajući dušu) ne daje da odahne ni da pogleda na ono što je uistinu dobro i blaženo, za što je i sazdana. Prebijenu i izmučenu valovima i dimom čulnih strasti, on dušu pomračuje i pogružava u nepriličnosti. Nju [tj. blagodat], pak, projavljuje ono što je suprotno – što se rađa iz bogotvornih zapovesti kod onih koji ne hode po telu, nego po duhu. Jer, rečeno je: Po Duhu hodite i pohotu telesnu nećete činiti (Gal. 5, 16). Ona ih, kao dušekorisna i spasonosna, kao po lestvici uzvodi na sam vrh savršenstva, na najviši njen stepen, do ljubavi koja je – Bog.
6. U svetom krštenju mi ni za šta dobijamo Božanstvenu blagodat. Ukoliko je pokrijemo strastima, mi je opet možemo očistiti ispunjavanjem zapovesti
U božanstvenom krilu, tj. u sveštenoj kupelji u potpunosti kao dar primamo savršenu božanstvenu blagodat. Ukoliko je, međutim, potom bilo kako (zbog zloupotrebe zemaljskim stvarima ili zbog mnogobrižnosti oko životnih dela) ponovo prekrijemo maglom strasti, mi je kroz pokajanje i ispunjavanje bogotvornih zapovesti možemo nanovo zadobiti i iznova steći natprirodnu njenu svetlost, te ugledati njeno jasno projavljivanje. Njeno projavljivanje se otkriva po meri čovekove revnosti da bude veran veri, ali iznad svega pomoću i blagovoljenjem Gospoda Isusa Hrista, kako govori sveti Marko: „Hristos, kao savršeni Bog, savršeno daje onima koji se krste blagodat Svetog Duha, koja sa naše strane ne prima nikakav dodatak, nego se samo raskriva i projavljuje u nama saobrazno ispunjavanju zapovesti. Ona, naprotiv, u nama razvija veru, sve dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere: u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13). Stoga, Ukoliko mi nešto posle preporoda u nama i dodajemo, ipak je sve Njime i od Njega već bilo položeno u nas“.
7. Onaj ko živi po Bogu treba sve zapovesti da vrši, iako veći deo delatnosti treba da posvećuje prvima od njih, kao roditeljkama ostalih
Rekli smo da se počelo i koren sveg dejstvovanja koje nam je svojstveno sastoji u životu po spasonosnim zapovestima, dok se granica i plod (koji se od nas očekuje) sastoji u dolaženju do savršene blagodati Duha Svetog, koja nam je u početku darovana kroz krštenje, i koja je, premda je još u nama (budući da se Bog ne kaje za svoje darove, kao što govori apostol – Rim. 11, 29), prignječena strastima, projavljujući se samo kroz ispunjavanje bogotvornih zapovesti. Stoga nama svakako predstoji da se usrdno postaramo da putem napornog ispunjavanja svih zapovesti očistimo skrivenu u nama blagodat Duha i da je projavimo u sebi, kako bi se jasno uvidela Blaženi David govori: Svetilnik je nogama mojim reč tvoja i svetlost stazama mojim (Ps. 118, 105), i: Zapovest Gospodnja je svetla, prosvećuje oči (Ps. 18, 9), i: Po svima zapovestima tvojim upravljah se (Ps. 118, 128). Onaj, pak, ko je legao na grudi Gospodnje govori: Onaj koji drži zapovesti Njegove u Njemu prebiva i On u njemu (1. Jn. 3, 24), i: Zapovesti Njegove nisu teške (1. Jn. 5, 3). I sam Gospod uči: Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam (Jn. 14, 21), i: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (st. 23), i: Ko mene ljubi, reči moje drži (st. 24).
Iznad svega je neophodno postarati se oko prvih i izvornih među zapovestima, koje su kao majka ostalih. Njima treba posvećivati najveći deo truda. I uz Božiju pomoć, mi ćemo bez spoticanja dostići cilj koji smo postavili na početku dobrog poduhvata i svrhu našeg stremljenja, tj. projavljivanje u nama blagodati Svetog Duha.
8. Početak svakog bogougodnog poduhvata jeste prizivanje sa verom imena Gospoda našeg Isusa Hrista, a sa njim i mira i ljubavi, koji isijavaju iz njega
Početak svakog bogougodnog poduhvata jeste prizivanje sa verom spasonosnog imena Gospoda našeg Isusa Hrista, kao što je i sam rekao: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5), a sa Njim prizivanje i mira i ljubavi. Mir – budući da apostol govori da se treba moliti bez gneva i dvoumljenja (1. Tim. 2, 8), a ljubav – budući da je Bog ljubav… Koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu (1. Kor. 4, 16). Oni (tj. mir i ljubav) ne samo da molitvu čine blagoprijatnom, nego se i sami opet iz molitve rađaju i isijavaju kao neraskidive božanstvene luče, uzrastajući i dolazeći do savršenstva.
9. Sa svakom od ove tri zapovesti i sa sve tri zajedno mi dobijamo obilje svih blaga
Sa svakom od tri [zapovesti] i sa sve tri zajedno nama se daje i u nama se umnožava obilje svih dobara. Jer, ukoliko sa verom prizivamo ime Gospoda našeg Isusa Hrista, mi se tvrdo nadamo da ćemo dobiti milost i istinski život, koji su u Njemu sakriveni. Pri čestom prizivanju imena Gospoda našeg Isusa Hrista unutar srca, oni se toče kao iz nekog nepresušnog božanstvenog izvora. Mirom koji prevazilazi svaki razum i koji nema granice, mi se udostojavamo pomirenja sa Bogom i sa bližnjima. Ljubavlju, pak, čija je slava neuporediva (pošto je kraj i glava zakona i proroka i pošto se i sam Bog njome naziva) mi se u potpunosti sjedinjujemo sa Bogom kroz izglađivanje našeg greha pravdom Božijom i uz pomoć blagodatnog usinovljenja, koje divno dejstvuje u nama kroz ljubav. Jer, ljubav pokriva mnoštvo grehova (1. Pt. 4, 8). Ljubav sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje (1. Kor. 13, 7).
10. Gospod naš Isus Hristos ih je u dane spasonosnog stradanja ostavio učenicima svojim kao zaključne zapovesti i božanstveno nasleđe, kao uostalom i po Vaskrsenju
Kada se približio [dobro]voljnom stradanju za nas i kad se javio apostolima po Vaskrsenju, kad je imao da se uznese ka Ocu svome po prirodi i našem po blagodati, kao istiniti i čedoljubivi Otac, sveblagi i najslađi Gospod naš Isus Hristos je iste [zapovesti] ostavio svima svojima kao neke poslednje naloge i slatke utehe, kao dragocene i pouzdane, takoreći, zaloge, ili još bolje – kao Bogom darovano nasleđe. Kada je nastalo Njegovo spasonosno stradanje, On je svojim učenicima saopštio: I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti (Jn. 14, 14), i: Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn. 16, 23-24). I opet, On im je posle Vaskrsenja govorio: A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće demone, govoriće novim jezicima, i ostalo (Mk. 16, 17). Saglasno sa rečenim saopštava i devstvenik, Jovan jevanđelist: A i mnoga druga znamenja učini Isus pred učenicima svojim koja nisu zapisana u knjizi ovoj. A ova su zapisana da verujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u ime Njegovo (Jn. 26, 30-31). I sveti apostol Pavle [govori]: Da se u ime Isusovo pokloni svako koleno, i ostalo (Fil. 2, 10). I u Delima apostolskim je napisano: Tada Petar, ispunivši se Duha Svetoga, reče njima: Neka je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, koga vi raspeste, koga Bog podiže iz mrtvih, stoji ovaj pred vama zdrav. I nešto malo niže: Jer, nema ni u jednom drugom spasenja. Jer, nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bismo se mogli spasti (Dap. 4, 8-12). I opet Spasitelj [govori]: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji (Mt. 28, 18). Rečeno je jasno i iz onoga što je Bogočovek Gospod rekao apostolima pre Krsta: Ovo sam vam kazao da u meni mir imate (Jn. 16, 33), i: Ovo je zapovest moja: da ljubite jedni druge (Jn. 15, 12), i: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 25), i: Kao što Otac mene ljubi, i ja ljubim vas; ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovesti moje držite ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovesti Oca moga i ostajem u ljubavi Njegovoj (Jn. 15, 9-10). I po Vaskrsenju se On često vidi kako daje mir, javljajući se svojim učenicima i govoreći: Mir vam (Jn. 20, 21). Apostolu Petru, kome je poverio prvenstvo nad učenicima, tri puta je rekao: Ako me ljubiš, Petre, više od drugih, napasaj ovce moje (up. Jn. 21, 17), pokazujući da je poveravanje brige o pastvi neko uzdarje za najvatreniju ljubav prema Njemu samom (Gospodu Isusu Hristu). Neće biti daleko od našeg cilja ili našeg predmeta ukoliko neko kaže da se iz tri navedene vrline rađaju tri druga divna ploda, naime: očišćenje duše, prosvećenje i duhovna zrelost.
11. U navedene tri, smeštene su sve vrline
Onaj ko ushte sa svom pažnjom tačno da ispita, naći će da na pomenutoj trostrukoj i neraskidivoj vrpci visi Bogom satkana porfira svih vrlina. Jer, život po Bogu jeste neka dragocena zlatotkana nit, u kojoj se jedna vrlina tesno spaja sa drugom i sve se saglašavaju međusobno, budući da sve naziđuju jedno delo, naime, obožuju čoveka koji iskreno živi sa njima, obogaćujući ga kao prstenovima koji se spajaju: spasonosnim prizivanjem najslađeg imena Gospoda našeg Isusa Hrista sa verom, i, ako hoćeš, sa nadom i smirenjem, a takođe i mirom i ljubavlju. Oni su uistinu bogonasađeno trostruko i životodavno drvo, od koga oni koji ga se blagovremeno dotiču i pričešćuju kao što treba, sabiraju beskrajni i večni život, a ne smrt, kao prvosazdani.
12. Dar i poseta Svetog Duha udeljuje se vernima od Boga Oca u Hristu Isusu, i u Njegovo sveto ime
Dar i poseta Svetog Duha daje se vernima od Boga Oca, Hristom Isusom, u Njegovo sveto ime, kao što je sam nadbožanski i dušeljubivi Gospod Isus Hristos rekao apostolima: Bolje je za vas da ja odem, jer ako ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama (Jn. 16, 7), i: Kada dođe Utešitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi i ostalo (Jn. 15, 26), i opet: Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje (Jn. 14, 26).
13. Sveti oci i Duh Sveti, koji živi u njima, prepodobno su nam opredelili da se molimo Gospodu našem Isusu Hristu i da od Njega ištemo milost
Stoga veoma mudro slavni rukovoditelji naši i nastavnici, zajedno sa Duhom Svetim koji živi u njima, sve nas, a osobito one koji su poželeli da stupe na poprište bogotvornog tihovanja, da se posvete Bogu i odvoje od sveta i sa razumom tihuju, savetuju da se iznad svakog drugog dela i brige najpre Gospodu mole i od Njega ištu milost sa nesumnjivom nadom, imajući kao [svoje] neprekidno delo i zanimanje – prizivanje svesvetog i najslađeg imena Njegovog, svagda ga noseći u umu, u srcu i u ustima, i stalno se prinuđavajući da u Njemu i sa Njim i dišu, i žive, i spavaju, i bde, i hode, i jedu, i piju – i uopšte, u svemu delaju. Jer, u Njegovom odsustvu nam se približava sve štetno, ne ostavljajući mesta ničemu dušekorisnom, a u Njegovom prisustvu se sve protivno progoni i ni jedno dobro ne nedostaje, nego se sve lako ispunjava, kao što i sam Gospod saopštava: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5). Sa verom prizvavši poštovano i za svaku tvorevinu strašno ime, koje je iznad svakog imena, i mi nedostojni ćemo, uz pomoć Božiju, podići jedra naše reči i sa stremljenjem krenuti napred.
14. Onaj ko je poželeo da bez padanja u Gospodu hodi putem tihovanja, pre svega treba sa potpunim odricanjem od svega da izabere i savršeno povinovanje
U ime velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, koji je rekao: Ja sam svetlost i život i istina, put i vrata ka Ocu (up. Jn. 8, 12; 14, 6), i: Ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći (Jn. 10, 9-10), pazi na ono što ti govorimo i iskreno savetujemo. Pre svega, izaberi za sebe, po reči božanstvenoj, savršeno i nepritvorno povinovanje i odricanje. Stoga se sa svom usrdnošću postaraj da potražiš i nađeš sebi rukovoditelja i nelažnog nastavnika (njegova istinitost neka se pokazuje u potvrđivanju njegovih reči kroz svedočanstva iz Božanstvenog Pisma), duhonosnog, koji vodi život saglasan sa svojim rečima, visokog u umozrenju [tj. sagledavanju], smirenog u mišljenju o sebi, u svemu blagonaravnog, i uopšte, po bogopredanim rečima, onakvog kakav treba da bude učitelj u Hristu.
Našavši ga, i vezavši se za njega telom i duhom kao očeljubiv sin za rođenog oca, prebivaj ubuduće potpuno u njegovim zapovestima, sa njime se u svemu saglašavaj, gledajući na njega kao na Hrista, a ne kao na čoveka, odgoneći od sebe svako neverje i sumnju, kao i svako svoje mišljenje i samovoljno htenje. I korak po korak idi za svojim učiteljem, imajući potpuno poslušanje prema njemu bez rasuđivanja i imajući ga kao neko ogledalo i kao savest svoju. Ukoliko nešto protivno nekad u tvoj um i poseje đavo, koji je protivan svemu dobrome, ti od njega odskoči kao od bluda ili od ognja, govoreći mudro protiv obmanjivača, koji ti potura slične misli: „Ne rukovodi rukovođeni rukovoditelja, nego rukovoditelj rukovođenoga“, i: „Nisam ja nad svojim ocem, već je on nada mnom dobio pravo suđenja; nisam ja njemu, već je on meni postavljen za sudiju“, kao što [govori] Lestvičnik (up. Lestvica, slovo 4).
Stoga, za onog ko je rešio da rastrgne obveznicu svojih grehova i da se udostoji da bude upisan u božanstvenu knjigu spasavanih, nema proverenijeg načina [ka ostvarenju rečenoga] od navedenog obraza života, tj. poslušanja. Jer, po božanstvenom Pavlu, Sin Božiji i Bog naš, Gospod Isus, radi nas postavši sličan nama i mudro ostvarujući Očevo blagovoljenje o nama, iđaše rečenim putem (poslušanja), i kroz njega se udostoji Očevog proslavljenja, tj. zbog ugađanja Njemu po čoveštvu [svome], budući da je unizio sebe i bio poslušan do smrti, čak do smrti na krstu, usled čega i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu ime iznad svakog imena (Fil. 2, 8-9). I zar će se bilo ko drsko usuditi da nerasudljivo kaže i da se ponada da će se udostojiti slave Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista i otačkih nagrada ukoliko ne izabere da hodi stazom kojom je išao Rukovoditelj i Učitelj naš Isus Hristos? Jer, ukoliko hoće da bude kao i učitelj njegov, učenik je dužan da nepokolebivo i sa svom usrdnošću gleda na život i dela rukovoditelja kao na primer i najbolji uzor, i da se prinuđava da mu u svemu podražava. I o samom Gospodu našem Isusu Hristu napisano je da je bio poslušan ocu i majci svojoj (Lk. 2, 51). I sam je o sebi Spasitelj rekao: Nisam došao da mi služe, nego da služim (up. Mt. 20, 28). Da li se, dakle, za onoga ko živi drugačije, tj. bez rukovodstva, svojeglavo i samovoljno, može misliti da živi božanstvenim životom i saglasno sa Rečju Božijom? Ni na koji način! I Lestvičnik govori: „Onaj ko ide bez vodiča lako skreće sa puta i luta. I onaj ko samovoljno provodi monaški život lako gine, pa makar i poznavao svu svetsku mudrost“. Stoga mnogi (da ne kažemo – svi) od onih koji ne hode putem poslušanja i koji ostaju bez saveta uistinu žanju veoma malo (premda zbog truda svoga i znoja i maštaju, kao u snu, da mnogo seju), a neki, avaj, umesto pšenice žanju plevu, budući da svoj život vode svojeglavo i po samovoljnom mudrovanju (od čega nema ništa gore). O rečenome svedoči i Lestvičnik, pišući: „Vi koji se spremate za poprište duhovnog ispovedništva; vi koji hoćete da na svoj vrat stavite jaram Hristov; vi koji od sada nastojite da sopstveno breme prebacite na tuđa pleća; vi koji se žurite da dragovoljno sami sebe prodate u ropstvo, da biste u zamenu dobili pravu slobodu; vi koji plivate podržavani rukama drugih, kako biste prešli preko ove beskrajne pučine – znajte da ste kročili na put kratak i kamenit, na kome vreba samo jedna zabluda, koja se zove samovolja. Onaj ko se samovolje potpuno odrekao, čak i u stvarima koje mu izgledaju dobre, duhovne, bogougodne, stigao je na cilj pre nego što je i koraknuo. Jer, poslušnost je neverovanje sebi u svakome dobru do kraja života“ (Sl. 5).
Stoga i ti, shvativši razumno, i poželevši da se podvižnički naučiš dobrom i neoduzimljivom delu (up. Lk. 10, 4) nebu-usmerenog tihovanja, sledi dobro ustanovljene zakone, kao što ti je pokazano, i najpre sveobuhvatno obgrli poslušnost, a zatim i tihovanje. Nemoj pokušavati da prekoračiš granice koje su položili oci, kao što je napisano (Prič. 22, 28), i sećaj se rečenoga: Teško usamljenome (Prop. 4, 10). Položivši dobar početak temelju, tokom vremena ćeš postaviti i slavni krov na tvoje duhonosno zdanje. Kod onog čiji početak nije iskusan, kako je neko rekao, i sve ostalo biva klimavo. Naprotiv, kod onog čiji je početak opitan, i sve ostalo je blagoljepno i dolično, premda se ponekad dešava i suprotno, što uostalom biva po našoj volji.
15. Obeležja istinske poslušnosti uz pomoć kojih, ukoliko ih ima, istinski poslušnik prohodi poslušanje bez padova
O rečenom načinu života rečeno je mnogo teško razumljivog. Stoga ga i oni koji su ga prihvatili različito upražnjavaju. Mi ćemo tebi ukazati na neke njegove crte. Ukoliko se rečenih obeležja budeš držao kao pravila i oslonca, moći ćeš da živiš sa nepogrešivom ispravnošću. Možemo ti reći, kao što se nama čini, da istinski poslušnik mora da se drži pet vrlina. On najpre treba da ima čistu i nelažnu veru prema (rukovoditelju) svome, te da na njega gleda kao na samog Hrista i da mu se povinuje kao [što bi se povinovao samome] Hristu, kao što i govori Gospod Isus: Ko vas sluša, mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onoga koji je mene poslao (Lk. 10, 16), i kao što uči apostol: Sve što nije od vere, greh je (Rim. 14, 23). Zatim, treba da se drži istine, tj. da istinstvuje na delu i u reči i u tačnom ispovedanju pomisli, budući da je napisano: Načelo tvojih reči je istina (Ps. 118, 160), i: Istinu traži Gospod (Ps. 31, 24). I Hristos govori: Ja sam istina (Jn. 14, 6), zbog čega je i nazvan samo-istinom. Na trećem mestu, [on ne treba] da tvori svoju volju. Jer, kako se kaže, za poslušnika je veliki gubitak i velika šteta kad čini svoju volju. On svagda mora da odseca svoju volju dobrovoljno, tj. ne po prinudi svoga oca. Kao četvrto, on nikako ne treba da protivreči ili da se prepire stoga što roptanje i svađa nisu svojstveni pobožnima. I svešteni Pavle piše: Ako li neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božije (1. Kor. 11, 16). Ukoliko se rečeno zabranjuje uopšte svim Hrišćanima, utoliko pre se zabranjuje monasima koji daju zavet potpunog povinovanja u svemu. Prepiranje i svadljivost proizilaze iz samouverenosti, koju prati neverje i visokoumlje, dok, naprotiv, izbegavanje prepiranja i svadljivosti proizilazi iz vernog i smirenoumnog nastrojenja. I kao peto, on treba da ispunjava vrlinu tačnog i iskrenog ispovedanja svome nastojatelju (rukovoditelju). Mi i na postrigu (dok kao da predstojimo strašnom prestolu Hristovom, pred Bogom i Njegovim svetim anđelima) dajemo, pored drugih obećanja, i zavet da ćemo za početak i kraj (naših želja i dela) imati ispovedanje tajni srca (pomisli i želja). I božanstveni David je rekao: Ispovedih bezakonje moje Gospodu i ti si ostavio nečastivost srca moga (Ps. 31, 5). A Lestvičnik [kaže]: „Rane koje se otkrivaju ne samo što se ne pogoršavaju, nego se lakše i leče“ (Sl. 4).
Onaj ko pet putokaznih vrlina počne mudro i razumno da ispunjava, bez [svake] sumnje neka zna da već sada, kao neki zalog, prima saučesništvo u blaženstvu pravednih. Eto osobina slavne poslušnosti, njenog korena i osnove. A sada počuj kakve su njene grane, kakav plod i vrh.
„Od poslušnosti – smirenje, govori opet Lestvičnik, od smirenja – rasuđivanje, od rasuđivanja – prozorljivost“ (Sl. 4), što je već delo jedinog Boga i izuzetan i natprirodan dar, koji daruje blaženo oboženim. Pored rečenog neka ti je poznato da će po meri vernosti i iskrenosti tvog poslušanja u tebi izvirati i smirenje, i opet, po meri smirenja – rasuđivanje. Isto se može reći i o vrlinama koje dalje slede. Stoga se podvizavaj, koliko imaš sile, da bez spoticanja ideš putem poslušanja, čime ćeš se bez skretanja ustremiti i ka ostalim [vrlinama]. A ukoliko na stazi poslušanja budeš hramao, znaj da ni ostalu dužinu puta koji ti predstoji, tj. života po Hristu, nećeš ostvariti dobro i temeljito, te nećeš biti uvenčan vencem koji se daje pobednicima. Stoga neka ti poslušanje i njegova gore navedena obeležja budu kao neki putevođa, kao neki kompas kojim se koriste moreplovci da bi našli pravi put, kako bi, gledajući na njega bez skretanja, mogao bezbedno da preploviš veliko more vrlina i da dostigneš tiho pristanište bestrašća. A ukoliko neka bura i oluja i naiđu na tebe, sve će se desiti po meri tvog poslušanja. Istinskom poslušniku ni sam đavo ne može učiniti štete, kako govore sveti oci. Da bismo ti ukratko pokazali časnu uzvišenost preslavnog poslušanja, setićemo se još jedne izreke svetog oca.
Najsvetliji svetilnik života po Hristu, novi Veseleil nebeske lestvice, opet govori: „Oci određuju pojanje Psalama kao oružje, molitvu kao bedem, a neporočne suze kao umivaonik. Blaženu poslušnost oni shvataju kao ispovedanje, bez kojeg niko od strasnika neće videti Gospoda“ (Sl. 4). Rečeno je dovoljno, kako nam se čini, da zaista istakne i pohvali preblaženo poslušanje putem nepodraživog obrasca. Doduše, mi i iz opita možemo da uvidimo koliko je poslušanje veliko delo ukoliko obratimo pogled na ono što se ranije dogodilo, i razmotrimo šta je bio uzrok naše povrede i smrtnosti. Jer, mi nismo od početka bili sazdani u stanju u kome smo sada. I opet, koji je uzrok našeg obnovljenja i besmrtnosti. Naći ćemo da je uzrok prvog, tj. naše ozlede bila Adamova samouverenost, samovolja i neposlušnost, iz kojih se i sastoji zanemarivanje i prestupanje božanstvene zapovesti. Načelo, pak, drugog, tj. našeg obnavljanja i netruležnosti jeste jednovoljnost drugog Adama, Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista sa Bogom Ocem i poslušnost Njemu, od čega i sledi čuvanje Njegovih zapovesti. Ja ne govorih sam od sebe, govori Spasitelj, nego Otac moj koji me posla On mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim. I znam da je zapovest Njegova život večni. Što god, dakle, ja govorim, onako govorim kako mi je rekao Otac (Jn. 12, 49-50). Kod praoca i svih koji su po njegovom liku, koren i mati svih zala jeste nadmenost. U Novom Bogočoveku, Isusu Hristu i kod onih koji rešavaju da žive po Njegovom obličju, početak, izvor i osnova svih blaga, pak, jeste smirenje. Sličan poredak i čin, kao što vidimo, neguje i prenebesni, viši i svešteni svet svih bogolikih anđela, kao i naša zemaljska Crkva. I mi se učimo da verujemo da se oni koji se udaljuju od rečenog osnovnog zakona i biraju da žive po drskoj samovolji, odvajaju od Boga i presvetog nebeskog nasleđa i od vaseljenske Crkve, usled čega bivaju izgnani i šalju u najkrajnju tamu i adski oganj. Slično će postradati, smatramo, i lukavi zločinci, koji su na strani palog danice i zlomisleći jeretici, tj. brbljivci koji se povremeno javljaju, kao što opisuju bogopisane reči, budući da se zbog samovolje i gordosti najžalosnije odstranjuju od božanstvene slave i sveštenog sabora onih koji su blagougodili Bogu.
Neko od mudrih je rekao da se suprotno leči suprotnim. Pošto je uzrok svega žalosnog za nas u nepokornosti i gordosti, a svega radosnog u povinjavanju i skrušenosti, onaj ko želi da živi bez sagrešenja treba da prebiva u poslušanju kod iskusnog i nelažnog oca, koji je dugotrajnim podvizima stekao poznanje božanstvenih stvari i čiji je život ukrašen vrlinama, i da svaku njegovu zapovest i svaki savet smatra glasom i savetom samoga Boga. Jer, spasenje je, govori mudri, u mnogim savetima (Prop. 11, 14), i: Čovek bez saveta je sam sebi neprijatelj. Ukoliko je neki od mnogopoštovanih otaca i uspeo da bez rečenog podviga poslušnosti stekne bogotvorno tihovanje i savršenstvo u Bogu, radilo se o osobitom otkrivenju Božijem, što biva veoma retko. Ono, pak, što je retko, kao što je negde napisano, nije zakon Crkve, kao što ni jedna lasta ne čini proleće. I ti, verujući da je istinsko poslušanje neka priprema za uzvišeno tihovanje, ostavi ono što je po osobenom promislu bivalo retko i upravljaj se prema onome što je opšte za sve propisano svečasnim ocima, te ćeš se i ti udostojiti nagrade određene za one koji pravilno žive.
Šta, dakle? Na slučajan put, neispitan na delu, retko ko rešava da stupi bez pouzdanog predvodnika, kao što se na more niko ne pušta bez iskusnog krmanoša i kao što se niko neće latiti neke nauke ili zanata bez učitelja koji poznaje stvar. Ko će se onda usuditi da pristupi izučavanju nauke nad naukama i veštine nad veštinama, da stupi na tajanstvenu stazu koja vodi Bogu i da se spusti u beskrajno misleno more, tj. u monaški život, koji je sličan životu anđela, te da sa samouverenošću dođe do kraja bez rukovoditelja, bez iskusnog i istinitog krmanoša i učitelja? Ma ko bio, on zaista vara sebe i pre stupanja na put već je zalutao kao onaj ko se nepravilno podvizava. Naprotiv, onaj ko se potčinjava otačkim uputstvima, već je došao do kraja, premda ni koraka nije napravio. Jer, odakle bismo inače mogli znati kako da se borimo protiv tela ili kako da se naoružamo protiv strasti i demona? Kako ćemo se bez njih naučiti da razlikujemo dobro od rđavog, kada se uz vrline lepe rđave strasti, koje nekako uvek stoje pored njihovih vrata? Kako ćemo bez njih naučiti da obuzdavamo telesna čula i da, kao strune na guslama, dovodimo u saglasnost duševne sile? Štaviše, kako ćemo bez njih moći da razlikujemo glasove, otkrivenja, nagoveštaje, božanstvena viđenja, te zamke, prelesti i đavolske privide? Jednom rečju, kako ćemo se udostojiti da dostignemo do sjedinjenja sa Bogom, da se naučimo bogotvornim sveštenodejstvima i tajnama bez posvećenja kroz istinske i prosvećene tajnovoditelje? Zaista, rečeno nikako nije moguće, nikako, budući da vidimo da i izabrani sasud, najblaženiji Pavle, tj. usta Hristova, svetlost sveta, sunce vaseljene, sveopšti učitelj, žuri ka apostolima da bi zajedno sa njima razmotrio svoju blagovest. A zbog čega? Da kako, govori, ne trčim ili ne trčah uzalud (Gal. 2, 2). [Takođe], vidimo da i sama Mudrost, Gospod naš Isus Hristos, govori o sebi: Ja sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me je poslao (Jn. 6, 38). I za Svetog i Životvornog Duha On saopštava da neće govoriti od sebe, nego da će govoriti ono što čuje (Jn. 16, 13).
Gledajući na bogotvorno pravilo, koga se drži sve nebesko i zemno sa trepetom, [setimo se], obuzeti oduševljenjem i užasom, naše nemoći i lenjosti i opasnog položaja onih koji se, zbog lakomislenosti i samouverenosti, rešavaju da žive svojeglavo, tj. bez ikakve glave, na rastrojenje i pogibao svoju. Zaista je naš podvig strašan. Uz njega su bezbrojni grabljivci, neprestane zasede pirata, bezbrojni brodolomi. Stoga se od mnogih samo nekolicina spasavaju. Međutim, oni neka putuju kako hoće, budući da će se svačije delo, kao što je pisano, ognjem ispitati kakvo je (1. Kor. 3, 13), i: Jer, ti ćeš svakome dati po delima njegovim (Ps. 61, 13). Zapravo, neka ne putuju jednostavno kako hoće, nego neka hode i žive kako priliči. Neka ti Gospod da razboritost u svemu (2. Tim. 2, 7). A ti i svako ko želi da živi po Bogu iz izreka Pisma, kao od neke srme, shvativši svo zlatno i duhovno tkanje blažene poslušnosti, potrudi se da, kao što je ranije ukazano, nađeš sebi nelažnog i savršenog učitelja. A jaka hrana je, po hristonosnom Pavlu, za savršene, čija su čula navikom izvežbana za razlikovanje i dobra i zla (Jev. 5, 14). Tražeći na rečeni način, tj. sa trudom i verom, ti ćeš bez zablude dostignuti željeni cilj. Jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se, govori Božanstveno Pismo (Mt. 7, 8). I on (nađeni učitelj) će te po redu i poretku svemu priličnom i bogougodnom naučiti. On će te dovesti i do još bogougodnijeg i duhovnijeg, tj. do onoga što ne može svako i što nije svima dostupno, ukoliko uvidi da se usrdno držiš umerenosti u svemu, prostote i uzdržanja u jelu i piću, u pokrivalima i odeći i da se zadovoljavaš onim što zahteva vreme, što je prilično i potrebno, ne tražeći ništa izlišno, što raznežuje i naslađuje čula, kao što [inače] postupaju oni koji nerazumno žive, i koji sami na sebe i na svoje spasenje podižu mač. Jer, veliki apostol govori: A kad imamo hranu i odeću, budimo zadovoljni (1. Tim. 6, 8).
Međutim, ti i od nas želiš da se poučiš i da od nas imaš pismeno izloženje svega što se tiče početka, sredine i kraja života u Hristu. Uostalom, Hristos će pružiti desnicu svoju da nam pomogne u razrešavanju tvog pitanja i mi ćemo se potruditi, zidajući na prečasnom i savršenom poslušanju kao na tvrdoj i nepokolebivoj osnovi mnogoopevani dom čitavog duhovnog zdanja, tj. bogotvorno tihovanje. Dakle, oslanjajući se na otačke izreke koje su proiznesene od Duhom pokretanih, mi govorimo:
16. Onaj ko iskreno i po Bogu želi da tihuje treba pored Pravoslavne vere da se postara da ima i dobra dela, i ostalo
a) Spasitelj govori: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, no koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima (Mt. 7, 21). Stoga se i ti, voljeni, ukoliko želiš bogotvorno tihovanje (koje onima koji mu iskreno pristupaju daje da i ovde primaju jasne projave Božijeg Carstva nebeskog, a u budućem veku još potpunije i savršenije) ne samo na golim rečima, nego uistinu i na delu, potrudi da pored Pravoslavne vere poseduješ i dobra dela. Dalje, imaj mir sa svim ljudima koliko do tebe stoji (Rim. 12, 18), ničim se ne rasejavaj, nemoj biti mnogobrižljiv, tj. nemoj dozvoliti da tobom ovladaju sujetne brige, budi ćutljiv i tih, za sve blagodaran i svestan svoje nemoći. Iznad svega neka ti oko bude neuspavljivo, bodro i pažljivo prema svemu što se svakodnevno dešava sa tobom, prema raznim i mnogoobraznim iskušenjima. Bori se sa trpljenjem i velikodušnošću sa svakom uznemirenošću i svakom žalošću koja nailazi na tebe.
Što se tiče prvog i drugog, tj. da je pored Pravoslavne vere neophodno da se ukrašavaš i dobrim delima, neka ti nedvosmislen učitelj bude preslavni brat Božiji, koji govori: Vera bez dela je mrtva, kao i dela bez vere, i: Pokaži mi veru tvoju bez dela tvojih (Jak. 2, 26; 18). I pre njega, Nastavnik svih i Učitelj, Gospod naš Isus Hristos je rekao učenicima svojim: Idite i naučite sve narode krsteći ihu ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio (Mt. 28, 19-20). I (Grigorije) Bogoslov govori da „Bog od svakog krštenog čoveka očekuje tri vrline: pravu veru od duše, zdravoumlje, [naravstvenu čistotu] od tela i istinu od jezika“.
b) Dvojaka vera
Obrati pažnju [na okolnost] da je vera, po bogopredanim rečima, dvojaka: jedna opšta za sve pravoslavne Hrišćane, u kojoj smo spočetka primili krštenje i s kojom ćemo najzad i otići odavde, a druga – nasleđe retkih ljudi, tj. onih koji su kroz ispunjavanje svih bogotvornih zapovesti svu svoju nadu utvrdili u Gospodu do mere da se, po reči Gospoda (Mt. 11, 23), u vreme molitve uopšte ne dvoume u srcu oko onog što traže od Boga, nego sa verom ištu i odmah dobijaju potrebno, došavši do stanja da budu po obrazu i podobiju Božijem i obogativši se božanstvenom svetlošću blagodati. Rečenu jaku veru su blaženi stekli od čistih dela, odlučno odbacivši od sebe svako znanje, premišljanje i kolebanje i svaku brigu i sve, potpuno se pogruzivši u božanstvenu opijenost vere, nade i ljubavi prema Bogu, izmenivši se, po božanstvenom Davidu, dobrom i blaženom izmenom desnice Višnjega (up. Ps. 76, 11).
O prvoj veri sada nemamo vremena da opširno govorimo. Međutim, pogodno je vreme [da pogovorimo] o drugoj, koja se kao neki božanstveni plod rađa i cveta od prve. Ona je kao neki koren i glava uzvišenog bogotvornog tihovanja. „Majka tihovatelja je vera: ako nemaš vere, govori Lestvičnik, kako ćeš uopšte biti tihovatelj“ (Sl. 27)? I božanstveni David govori: Verovah, zato i progovorih (Ps. 115, 1), a veliki apostol Pavle saopštava: Vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih (Jev. 11, 1), i: Pravednik će od vere živeti (Jev. 10, 38). I Spasitelj je, kad su ga učenici molili da im doda vere, rekao: Kad biste imali vere koliko zrno gorušično, rekli biste ovome dudu: iščupaj se i usadi se u more, i poslušao bi vas (Lk. 17, 6); a drugi put: Ako imate vere i ne posumnjate, učinićete ne samo ono što se zbi sa smokvom, nego i gori ovoj ako rečete: digni se i baci u more, dogodiće se! I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt. 21, 21-22). Takođe i prepodobni Isaak piše: „Vera je istančanija od znanja, budući da se znanje odnosi na čulne stvari. Udostojivši se života koji potresa pobožnost pred Bogom, svi sveti uz pomoć vere prebivaju u naslađivanju natprirodnim životom. Pod rečenom verom ne podrazumevam veru kojom se veruje u različnost proslavljanih Božanskih Ipostasi ili u jednu prirodu Božanstva, koja sve nadvisuje, i u predivni domostroj Ovaploćenja i primanje naše prirode (premda je i sama krajnje uzvišena), nego veru koja sija u duši od svetlosti blagodati svedočanstvom uma, koja ukrepljuje srce da bude nepokolebivo u vernosti nadi dalekoj od svake sumnje, koja se ne projavljuje u priklanjanju sluha ušiju, nego u umozrenju duhovnim očima skrivenih tajni u duši, tj. blagodatnog bogatstva koje je sakriveno od očiju sinova ploti, a otkriveno Duhom onima koji se hrane na Hristovoj trapezi, veseleći se zakonima Njegovim, kao što je rekao: Ako zapovesti moje držite poslaću vam Utešitelja, Duha Istine, koga svet ne može primiti… i On će vas naučiti svemu (Jn. 14, 17; 16). On ukazuje čoveku na svetu silu koja obitava u njemu u svako vreme, koja ga uvek pokriva i odbija od njega sve štetno. Nju duhovni um oseća očima vere. Ona je sam Utešitelj, koji silom vere kao ognjem zapaljuje duševne sile, te se duša ustremljuje gore, prenebregava svaku opasnost u nadi na Boga, na krilima vere se podiže iznad svake vidljive tvorevine, i uvek prebiva kao opijena, u zanesenosti božanstvenim staranjem o nama i u čistom umozrenju božanstvene prirode. Jer, dok ne dođe savršenstvo tajni i dok se ne udostojimo očiglednih njihovih projavljivanja, vera između Boga i svetih sveštenodejstvuje neizreciva tajinstva (tj. prima ih, sadrži i sagledava), kojih neka bismo se, blagodaću Hristovom, udostojili i mi, ovde – kao sa zalogom, a u Carstvu nebeskom – u samoj stvarnoj istini, zajedno sa onima koji ga ljube“ (Sl. 28).
v) Treba da budeš u miru [sa svima]
O trećem, tj. o [neophodnosti] da treba da budeš sa svima u miru, silno te podstiču saveti i izreke blaženog Davida i reči hristonosnog Pavla, koje su gromoglasnije od trube. Jedan savetuje: Mir veliki imaju oni koji ljube zakon tvoj i nemaju sablazni (Ps. 118, 165), i: Sa onima koji mrze mir, bejah u miru“ (Ps. 119, 6), i: Potraži mir i idi za njim (Ps. 33, 15), a drugi poučava: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev. 12, 14), i: Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima (Rim. 12, 18).
g) Ne treba da budeš rasejan
O četvrtom, tj. da ne treba da si rasejan, urazumljuje te prepodobni Isaak, govoreći: „Ukoliko je pohota porod osećanja, neka umuknu najzad oni koji uveravaju da imaju mir uma i pri mnogoj i sujetnoj rasejanosti. Sa navedenim metežnjacima nemoj imati opštenja“.
d) Ne treba da budeš mnogobrižljiv i nespokojan
O petom, tj. da ne treba da budeš mnogobrižljiv i nespokojan ni zbog opravdanih, ni zbog neopravdanih stvari, neka ti kao pouka posluži ono što govori Gospod u Jevanđelju: Ne brinite se dušom svojom šta ćete jesti, ili pita ćete piti; ni telom svojim u šta ćete se obući. Nije li duša pretežnija od hrane i telo od odela? Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice… niste li vi mnogo pretežniji od njih? A ko od vas brinući se može pridodati rastu svome lakat jedan? I za odelo što se brinete?… Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? Jer, sve ovo neznabošci ištu; a zna Otac vaš na nebesima da vama treba sve ovo. Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati. Ne brinite se, dakle, za sutra: jer, sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga (Mt. 6, 25-28; 31-34). I sveti Isaak govori: „Ukoliko se ne oslobodiš od briga, nemoj tražiti svetlosti u duši svojoj, niti tišine i tihovanja pri raspuštenosti čula svojih“ (Sl. 1). I Lestvičnik [govori]: „Mala dlačica uznemirava oko, i mala briga upropašćuje tihovanje. Tihovanje je odbacivanje svih pomišljaja (na zemaljsko), i odricanje čak i od briga koje su same po sebi prirodne. Onaj ko je odista postigao tihovanje, ne misli više ni na sopstveno telo. Jer, Onaj ko je obećao da će se pobrinuti o njemu, ne laže“ (Sl. 27).
đ) Treba da budeš ćutljiv
Poredak slova nas prinuđava da ti kažemo i o šestom, tj. da treba da budeš ćutljiv. Govori ti, naime, o [ćutljivosti] i sveti Isaak: „Iznad svega zavoli ćutanje stoga što te približava plodu. Njega jezik ne može da izrazi. Najpre se prinuđavamo ćutanju, a zatim se od ćutanja u nama rađa nešto što privodi samom ćutanju. Neka bi ti Bog dao da osetiš ono što se rađa iz ćutanja. I ukoliko počneš da živiš rečenim životom, u tebi će zasijati svetlosti koju ne umem izreći. Ukoliko na jednu stranu položiš sva dela svog (inočkog, tihovateljskog) života, a na drugu ćutanje, naći ćeš da ćutanje preteže na vagi“ (Sl. 41). „Ćutanje je tajna budućeg veka, a reči su oruđa ovoga sveta“ (Sl. 42). „Onaj ko brani ustima svojim da rasuđuju (da mnogo govore), čuva srce svoje od strasti. A onaj ko čuva srce svoje od strasti, stalno gleda Gospoda“ (Sl. 8). I svetom Arseniju je božanstveni glas dva puta uzakonio: „Arsenije, beži, ćuti, prebivaj u tihovanju, budući da je u njima koren bezgrešnosti“ (Izreke otaca).
e) Treba da budeš tihovateljski raspoložen (da voliš usamljenost)
I o sedmom, tj. da treba da provodiš tihovateljni život, ubedljivije će ti ukazati Vasilije Veliki i sveti Isaak. Prvi govori: „Tihovanje je početak očišćenja duše“, a drugi: „Granica tihovanja je ćutanje o svemu“, [tj. svestrano]. Navedenim rečima je prvi ukratko označio početak (tihovanja), a drugi – [njegov] kraj. I u Starom Zavetu je rečeno: Počinite i poznajte da sam ja Bog (Ps. 45, 11). I sveti Lestvičnik govori: „Prvenstveno delanje tihovanja sastoji se u [nameri] da se ne vodi briga ni o čemu zemaljskom, ni dozvoljenom ni nedozvoljenom. Jer, onaj ko otvara vrata dozvoljenim zemaljskim delima, neminovno će pasti i u nedozvoljena. Drugo delanje je revnosna molitva, a treće – neukradljiva delatnost srca. Prirodno je da čovek koji nije naučio slova ne može ni knjige da čita; još manje je moguće da oni koji nisu savladali prvi zadatak, izvršavaju s razumom ostala dva“ (Sl. 27). I opet, sveti Isaak piše: „Najdraže delo tihovanja treba da bude neprestano očekivanje smrti. Onaj ko bez rečene pomisli stupa na tihovanje, ne može poneti ono što smo mi na svaki način dužni da trpimo i nosimo“ (Sl. 41).
ž) Za sve treba da blagodariš Bogu
Dovoljan učitelj za osmo, tj. da za sve treba da blagodariš Bogu, neka ti posluži božanstveni apostol Pavle, koji zapoveda: Na svemu zahvaljujte (1. Sol. 5, 18). Njemu dodaj i prepodobnog Isaaka, koji piše: „Blagodarnost onog ko prima pobuđuje darodavca da pokloni darove veće od prvih. A onaj ko je neblagodaran za malo, i u velikom je lažljiv i nepravedan“ (Sl. 2). I još: „Posrednik između darova Božijih i čoveka jeste srce, koje je neprestano pokretano blagodarnošću, a posrednik između iskušenja i duše jeste pomisao roptanja, koja svagda kruži u srcu“. Takođe: „Usta koja svagda blagodare primaju blagoslov od Boga, i u srce koje istrajava u zahvaljivanju iznenadno silazi blagodat“.
z) Treba da si svestan svoje nemoći
Koliko se veliko blago sabira u onom ko je dostigao do poznanja svoje nemoći (što je deveto po redu), razumećeš ukoliko pronikneš u šesti Psalam božanstvenog Davida, u kome se govori: Pomiluj me Bože jer sam nemoćan (st. 3). I na drugom mestu on kaže: Ja sam crv, a ne čovek, podsmeh ljudima i rug narodu (Ps. 21, 7). I sveti Isaak govori: „Blažen je čovek koji poznaje svoju nemoć stoga što rečeno poznanje za njega postaje osnova, koren i počelo svake dobrote. Jer, čim pozna i zaista oseti svoju nemoć, čovek odmah pritešnjava dušu u njenoj sujetnoj gordeljivosti, koja [inače] pomračuje razum, te rizniči sebi zaštitu“ (Sl. 61). I još: „Čovek koji je došao do poznanja svoje mere, dostigao je savršenstvo smirenja“.
i) Neophodno je da odvažno podnosiš iskušenja
Poslednji odeljak reči, koja ispunjava nama nameravani broj deset, naznačuje da je neophodno da hrabro podnosiš razna i mnogoobrazna iskušenja, koja će te zadesiti i da im se suprotstaviš trpljenjem i muškošću. Počuj, dakle, šta je napisano u Svetom Pismu. Hristonosni Pavle govori: Jer, ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12), i još: Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev. 12, 8), a takođe: Jer, koga ljubi Gospod, onoga i kara, i bije svakoga sina koga prima (st. 6). I misao brata Božijeg, Jakova, u prvoj glavi njegove Poslanice, ističe: „Čovek bez iskušenja jeste neiskusan“. Sveti Ilija Ekdik govori: „Nijedan Hrišćanin koji ispravno veruje u Boga ne treba da se predaje nemarnosti, nego da uvek očekuje iskušenja i da je gotov da ih prima, kako se ne bi, kada naiđu, smućivao i smatrao ih neobičnim, nego kako bi sa blagodarnošću pretrpeo težinu skorbi, sećajući se šta peva sa prorokom: Iskusi me Gospode i ispitaj (Ps. 25, 5), i još: Kazna tvoja će me najzad ispraviti (Ps. 17, 36). Obrati pažnju – nije rekao: Kazna tvoja će me oboriti, nego: Najzad će me ispraviti (Cvetnik).
Nemoj tražiti uzroke iskušenja i odakle dolaze, nego se samo moli da ih blagodarno podneseš, kao što govori sveti Marko: „Kada naiđe iskušenje, nemoj tražiti zbog čega ili radi čega je naišlo, nego (se pobrini) da ga blagodarno i nezlopamtljivo podneseš“ (O opravdanju delima). I još: „Nema čoveka koji bi mogao da ugodi Bogu bez iskušenja. Stoga treba blagodariti Bogu za svaki skorbni slučaj“. Takođe: „Svaka žalost izobličava nastrojenje naše volje, tj. da li se naginje na desno ili na levo. Žalost koja se desi naziva se iskušenjem stoga što podvrgava ispitivanju skrivena raspoloženja onoga ko je trpi“. Sveti Isaak pored mnogog drugog govori: „Iskušenje je korisno za svakog čoveka. Jer, ukoliko je bilo korisno za Pavla, neka se svaka usta zatvore i sav svet neka bude kriv Bogu (Rim. 3, 19). Podvižnici se iskušavaju da bi nešto dodali svome bogatstvu, slabi – da bi se sačuvali od štetnog, spavalice – da bi se probudili, daleki – da bi se približili Bogu, svoji Bogu (domaći Božiji, tj. oni koji su u domu) – da bi sa smelošću prebivali u Njemu. Sin koji se nije izvežbao (u podnošenju teškoća) ne prima na korist svoje bogatstvo iz doma oca svoga. Zbog čega Bog najpre iskušava i muči, a zatim otkriva dar blagodati? Slava Gospodu koji nas gorkim lekarstvima vodi u sladost zdravlja! Nema čoveka koji ne trpi u vreme učenja i nema onoga kome ne izgleda gorkim vreme u kome pije od otrova iskušenja. Bez njih je nemoguće steći snažni (duševni) sastav. Ali, mi nemamo sile [čak] ni da ih pretrpimo. Jer, kako bi glina, koja je blato, mogla imati snage da podnese nailazak vode, kad je božanstveni oganj ne bi učinio krepkom? Ukoliko se sakrijemo pod igo volje Božije, i ukoliko se sa smirenjem i neprestanom željom budemo molili, mi ćemo kroz trpljenje i sve ostalo steći u Hristu Isusu, Gospodu našem“ (Sl. 37). I u Knjizi Mudrosti Siraha je rečeno: Čedo, ako pristupaš da služiš Gospodu, pripremi dušu svoju na iskušenje… i pretrpi i nemoj biti brz u vreme probe (Sir. 2, 1-2).
Treba se nadati na Boga i od Njega očekivati korist
Kotvu nade (Jev. 6, 19) utvrdi u Bogu, koji nas može spasti i od Njega očekuj prekid iskušenja u odgovarajuće vreme. Jer, kao što govori apostol: Veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj (1. Kor. 10, 13). Poslušaj šta još govori Pismo: Nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadu, a nada ne postiđuje (Rim. 5, 3-5). Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt. 24, 13). Trpljenjem svojom spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19). Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različna iskušenja, znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje, a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka… Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje jer kad bude oproban primiće venac života koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak. 1, 2-4; 12). Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju, i usliša moljenje moje; i izvede me iz rova mučenja i iz mulja blata, i postavi na kamen noge moje, i upravi stope moje; i stavi u usta moja pesmu novu, odu Bogu našem (Ps. 39, 1-4). I blaženi Simeon Metafrast piše: „Duša koja je vezana uzama ljubavi prema Bogu ni u šta ne smatra stradanja, nego se naslađuje žalostima i cveta u zlopaćenju. I kada uopšte ne strada za Ljubljenog, ona još više strada i beži od utehe kao od muke“.
17. O dvojakom strahu Božijem: početnom i savršenom
Nećemo se olenjiti da sada kažemo i o dvojakom strahu Božijem, budući da sveti oci, u poretku vrlina, strah stavljaju posle vere.
O prvom strahu Božijem – početnom
Znaj, ljubljeni moj, da je strah dvojak: jedan početnika, a drugi – savršenih. O prvom strahu je napisano: Početak mudrosti je strah Gospodnji (Ps. 110, 10; Prič. 1, 7); priđite čeda, počujte me, i strahu Gospodnjem ću vas naučiti (Ps. 33, 12); strahom Gospodnjim se svako uklanja od zla (Prič. 15, 27), i: Gde je strah, postoji i vršenje zapovesti. I prepodobni Isaak govori: „Strah Božiji je početak vrline. Njega smatraju porodom vere. On se seje u srcu kada se um odvoji od svetske sujete, kako bi svoje razbijene misli sabrao od rasejanosti neprestanim udubljivanjem u buduće vaspostavljanje svega“ (Sl. 1). [On] takođe [kaže]: „Početak istinskog života u čoveku jeste strah Božiji. On, pak, ne može prebivati u duši istovremeno sa rasejanim mislima“, i još: „Postavi mudro kao osnovu svog hođenja strah Božiji, te ćeš za malo dana stati pred dveri Carstva, ne lutajući po putu“.
O drugom, savršenom strahu Božijem
O drugom ili savršenom strahu Božijem je rečeno: Blažen je čovek koji se boji Gospoda i koji se mnogo trudi oko zapovesti Njegovih (Ps. 111, 1); blaženi su svi koji se boje Gospoda, koji idu po Njegovim putevima (Ps. 127, 1); bojte se Gospoda svi sveti Njegovi, jer nema nedostatka onima koji ga se boje (Ps. 33, 10); tako će se blagosloviti čovek koji se boji Gospoda (Ps. 127, 5); strah Gospodnji je čist, traje doveka (Ps. 18, 10). I sveti Petar Damaskin piše: „Obeležje prvog straha jeste mržnja prema grehu i gnev prema njemu, kao što se čovek gnevi na zver koja ga je ujela. Obeležje, pak, savršenog straha jeste voleti vrlinu i bojati se kolebivosti, budući da nema čoveka koji bi bio nepromenljiv. Stoga smo u ovom životu dužni da se pri svakom delu bojimo prevrtljivosti“ (Knj. 2, Sl. 3). Stoga se i ti, razumno slušajući, potrudi da zajedno sa svim ukazanim vrlinama neprestano u sebi držiš kao što priliči i prvi strah. Jer, on je kao neka skrivnica i spremište svakog dobrog dela, čak najkrepkije. Istrajavajući u njemu, uvek će ti stope biti upravljene na vršenje svih zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista. Pružajući se dalje rečenim putem, steći ćeš i savršeni strah, čisti, zbog ljubavi prema vrlini, po milosti blagog Boga našeg.
18. Ukoliko vreme zahteva, mi za zapovesti i za veru Gospoda našeg Isusa Hrista ne treba ni život da štedimo
Uz rečeno, treba da znaš da za životvorne zapovesti i veru Gospoda našeg Isusa Hrista mi treba, ukoliko vreme zahteva, rado da izgubimo i samu dušu svoju, tj. da ne poštedimo ni život svoj, kao što i sam Gospod Isus Hristos govori: Ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati (Mk. 8, 35), nesumnjivo i bez premišljanja verujući da je i vaskrsenje i život i sve što je spasonosno – sam Bogočovek Isus Spasitelj, kao što je sam rekao: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene ako i umre, živeće. I svaki koji živi i veruje u mene neće umreti vavek (Jn. 11, 25-26). I još: Jer, Bog tako zavole svet da je Sina svog Jedinorodnog dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3, 16), i takođe: Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju (Jn. 10, 10). Prebivajući u pomenutoj nastrojenosti i zaboravljajući prošlo, te pružajući se ka budućem, kao što je rečeno (Fil. 3, 13), trči sa Hristom Isusom Gospodom našim svojim putem, ne obazirući se nazad (Lk. 9, 62).
Sada je, kako nam se čini, prikladno da se izloži izvesni prirodni način ulaženja u srce pažnjom putem disanja blaženog Nikifora, budući da potpomaže usredsređivanju pomisli uma. Navevši svedočanstva mnogih svetih otaca o unutarnjem životu, podvižnik najzad i sam govori sledeće:
19. Prirodni način ulaženja u srce pažnjom kroz disanje sa izgovaranjem molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Pomenuti postupak mnogo pomaže usredsređivanju pomisli uma
„Poznato ti je, brate, kako dišemo: udišemo vazduh i izdišemo ga. Na rečenome se drži telesni život i od njega zavisi toplota tela. Dakle, sevši u svoju tihovateljsku keliju, saberi svoj um i putem disanja ga uvedi unutra, prinuđavajući ga da zajedno sa vazduhom koji udišeš uđe u srce. U njemu ga i zadrži. Drži ga, ali ga ne ostavljaj da ćuti i da je bez posla, nego mu daj sledeću molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Neka mu ona bude neprestano delo i neka ga nikad ne ostavlja. Jer, ona ga, čuvajući ga od maštanja, čini nedostupnim za demonske napade, uzvodeći ga do božanstvene čežnje i ljubavi. Međutim, brate, uzmi na sebe trud da svoj um priučiš da ne izlazi brzo iz srca. U početku će mu biti veoma tesno u unutrašnjoj zaključanosti, ali će zatim, pošto se navikne, izgubiti sklonost da se kreće po spoljašnjim predmetima. Jer, Carstvo Božije je u nama. Onome ko ga unutra ugleda i oseti putem čiste molitve, sve spoljašnje postaje neprivlačno i gubi svaku vrednost. Njemu unutra već nije tužno i žalosno. Čovek koji je dugo bio izvan kuće po povratku ne zna šta će od radosti što vidi ženu i decu. I um, iz rasejanosti opet se sjedinivši sa dušom, postaje pun neizrecive sladosti i radosti“. Eto šta je izrekao blaženi otac, imajući nameru da nauči um da se, pod uticajem prirodnog načina, pažnjom vrati u sebe od svog uobičajenog lutanja, zarobljenosti ili maštanja, te da se kroz pažnju ponovo sjedini sa samim sobom, objedinivši se sa molitvom. Sa molitvom on silazi u srce i u njemu stalno prebiva. Kao objašnjenje rečenog neko drugi od bogomudrih, opitom navikavši na svešteno delanje, navodi sledeću primedbu:
20. Još o prirodnom načinu prizivanja Gospoda Isusa Hrista zajedno sa disanjem
Onaj ko želi da se nauči rečenom delanju treba da zna da ćemo, priučivši svoj um da zajedno sa ulaženjem vazduha ulazi unutra, iz opita saznati da može pristupati ulaženju samo ukoliko odbaci svaku pomisao, načinivši se usamljenim i nagim i ostajući bez ikakvog drugog sećanja izuzev prizivanja Gospoda našeg Isusa Hrista. Izlazeći, naprotiv, i okrećući se spoljašnjem, on se odmah rasejava mnogorazličnim sećanjima.
21. I sveti Zlatoust uči molitvi u srcu sa rečima: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.
I veliki Zlatoust govori: „Molim vas, bratijo, nikada nemojte narušavati i zanemarivati pravilo rečene molitve“. A nešto kasnije [on kaže]: „Monah je dužan bilo da jede, bilo da pije, sedi ili služi, putuje ili nešto drugo dela – da neprestano izgovara: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, kako bi ime Isusa Hrista, silazeći u dubine srca, smirilo zmiju koja drži tamošnje pašnjake, a dušu spaslo i oživotvorilo. Neprestano, naime, budi sa imenom Gospoda Isusa, da bi srce progutalo Gospoda i Gospod srce, i da dvoje budu jedno“. I opet, on govori: „Nemojte odvajati srce svoje od Boga, nego prebivajte sa Njim. Svoje srce uvek čuvajte sećanjem na Gospoda Isusa Hrista, sve dok se ime Gospodnje ne ukoreni u njemu i dok ne počne da misli jedino o [načinu] kako da se Hristos proslavi u njemu“.
22. Svedočanstva svetog Lestvičnika i Isihija o istome
I Lestvičnik takođe govori: „Isusova molitva neka se sjedini s disanjem tvojim, te ćeš videti kakva je korist od tihovanja“ (Sl. 27). Takođe i sveti Isihije govori: „Ukoliko istinski želiš da stidom pokriješ pomisli, da blagodušno tihuješ i bez truda budeš trezvouman srcem, neka se uz tvoje disanje prilepi molitva Isusova, te ćeš za malo dana rečeno videti na delu“ (pogl. 182).
23. Onaj ko želi da je misleno trezvouman, naročito početnik, treba da, radi podesnijeg bavljenja molitvom, živi u tihovateljskoj i mračnoj keliji, stoga što se u njoj um i razum na prirodan način sabiraju
Kao glavno i davno uzakonjeno [delo] veliki sveti oci (što je očigledno iz svedočanstava na koja smo ukazali) navode način molitve, razmišljanja i trezvoumlja u Gospodu našem Isusu Hristu, Sinu Božijem uz [korišćenje] Njegovog svetog i spasonosnog imena. Silazeći zajedno s disanjem unutar srca, treba od Njega iskati milosti. Oni dodaju još i napomenu da uvek, a naročito u vreme ustanovljeno za molitvu, svaki onaj ko se trudi da je misleno trezvouman u srcu (utoliko pre početnik), treba da se sakrije u tihu i mračnu keliju, kao što o pomenutom blaženom delanju božanstveni oci i učitelji tajnovode i zapovedaju. Gledanje i posmatranje očima onoga što se vidi i opaža obično rasejava i razvlači misli. Međutim, u tihoj i mračnoj keliji, kao što je rečeno, misli prestaju da lutaju i množe se, a um se, hteo ne hteo, postepeno utišava i sabira u sebe, kao što govori sveti Vasilije: „Um se vraća u sebe ukoliko se ne rasejava spoljašnjim i ukoliko se kroz čula ne rasipa po stvarima sveta“.
24. Izbegavanje lutanja uma pre svega podaruje Gospod naš Isus Hristos, ukoliko se Njegovo sveto ime priziva u srcu. Prirodni, pak, način silaženja u srce putem disanja, usamljivanje u tihovateljskom i tamnom mestu i sve ostalo samo na izvestan način potpomaže prizivanje
Više od svega, pomenuti podvig se uspešno vrši umom uz sadejstvo božanstvene blagodati, uz srdačno, čisto i nerasejano prizivanje Gospoda našeg Isusa Hrista, a ne jedino prirodnim načinom silaženja u srce putem disanja ili usamljivanjem u tihom i tamnom mestu. Nikako!
Sveti oci su rečeno smislili jedino stoga što potpomaže sabiranje misli, vraćanje uma od običnog lutanja ka sebi samom i usredsređivanje njegove pažnje, kao što je kazano ranije.
Od njih (od sabranosti misli i usredsređivanja pažnje) um počinje neprestano da se moli čisto i bez lutanja, kao što govori sveti Nil: „Pažnja koja traži molitvu, najzad će je naći, budući da posle pažnje više nego bilo šta drugo dolazi molitva, za koju treba da imamo najveće usrđe“ (pogl. 179). Eto kako treba gledati na pomenutu stvar. Ti, pak, čedo, želeći život, i voleći da vidiš dobre dane, i u telu živi kao bestelesni, držeći se sledećeg pravila i ustava.
25. Kako tihovatelj treba da provodi vreme od večeri do buđenja od sna
Po zalasku sunca, prizvavši u pomoć sveblagog i svesilnog Gospoda Isusa Hrista, sedi na stoličicu u tihoj i tamnoj keliji i, sabravši um od uobičajenog lutanja i rasejanosti, putem disanja tiho ga svedi u srce, držeći molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! Sjedinjene sa disanjem nekako uvodi i molitvene reči, kao što govori Isihije: „Sa svojim disanjem sjedini trezvoumlje i ime Isusovo, i neodstupno sećanje na smrt, i smirenje. Jer, i jedno i drugo donosi veliku korist“ (pogl. 189). Uz molitvu, osim rečenog, treba da imaš i sećanje na sud i nagradu za dobra i rđava dela, svedušno se smatrajući grešnijim od svih ljudi i nečistijim i od samih demona. Pomišljaj da ćeš stoga najzad biti večno mučen u adu. Ukoliko ti pri nekoj od rečenih pomisli dođe skrušenost, plač i suze, potrudi se da istraješ na njoj sve dok suze ne prođu same od sebe. Ukoliko se, pak, još nisi udostojio dara suza, prihvati podvig i moli se sa smirenoumljem da ih stekneš, budući da se njima čistimo od strasti i skverni i postajemo sudeonici spasonosnih raspoloženja, kao što govori Lestvičnik: „Vatra proždire slamu. I čista suza sagoreva svaku prljavštinu, mislenu i vidljivu“ (Sl. 7). I drugi otac govori: „Onaj ko hoće da se opere od rđavosti svoje, neka koristi plač. I ko želi da stekne vrline, neka ih stiče plačem. A ukoliko nemaš skrušenosti, znaj da poseduješ sujetu, koja duši ne daje da se skruši“. Ukoliko suze ne dođu, ti, pazeći na rečene pomisli, posedi sa molitvom oko čas, te ustani i propevaj sa pažnjom malo povečerje. Potom opet sedi i drži se prethodne molitve koliko imaš snage, čisto i bez rasejanosti, bez ikakve brige o bilo čemu, bez ikakve pomisli i maštanja, sa potpunim trezvoumljem, oko pola časa. Najzad, znamenovavši se časnim i životvornim krstom, a takođe i postelju svoju, sedi i stupi u razmišljanje o budućem naslađivanju i mučenju, o nepostojanosti i lažnosti svega vremenskog, o iznenadnom nastupanju smrti, tj. opšteg udela, i o strašnom posmrtnom i predsmrtnom ispitivanju. Seti se ukratko svih svojih sagrešenja i toplo isprosi oproštaj za njih, sa svom tačnošću razmotrivši kako si proveo prohujali dan. Zatim legni na postelju svoju, držeći se molitve, po reči onoga koji kaže: „Sa molitvom Isusovom i usni i spavaj“. Odspavaj pet ili šest sati. Uopšte, spavanje podešavaj sa dužinom noći.
26. Kako, ustavši od sna, vreme provoditi do jutra
Probudivši se iz sna, najpre uznesi slavu Bogu. Prizvavši ga za zastupnika, započni svoje najglavnije delo, tj. da se moliš u srcu bez maštanja i čisto. U molitvi provedi oko jednog časa. Um sam po sebi većinom biva tih i tihovateljni, a mi imamo zapovest da prvine i ono najbolje prinosimo Bogu na žrtvu, tj. da svoje prve misli u čistoj srdačnoj molitvi neumorno prostiremo pred Gospoda našeg Isusa Hrista. Sveti Nil govori: „Onaj ko uvek sve svoje prve misli kao zreli plod prinosi Bogu, priprema [teren] da mu molitva bude uslišana“ (pogl. 126). Potom propevaj polunoćnicu.
Ukoliko, pak, ne budući još postojan u savršenom tihovanju, ne možeš da započneš kako smo rekli iz jednog ili drugog razloga (što se često dešava sa onima koji tek započinju rečeno delanje, a ponekad, premda retko, i onima koji su uznapredovali, ali još nisu dostigli savršenstvo – budući da samo savršeni sve mogu u Hristu koji im daje moć – (Fil. 4, 13) ti, ustavši od sna i uspostavivši, koliko ti je moguće, bodro trezvoumlje, otpoj najpre polunoćnicu sa pažnjom i razumevanjem onoga što se poje.
Potom sedi i moli se u srcu čisto i nerasejano, kako je pokazano, jedan čas, ili bolje – koliko ti da Darodavac dobara. Lestvičnik govori: „Veći deo noći posveti molitvi, a manji deo pojanju Psaltira. Danju, pak, prikupljaj snagu za borbu“ (Sl. 27).
Ukoliko i nakon podvižničkog prinuđavanja još uvek budeš savlađivan otežalošću i razlenjenošću sna, ustani i napregni se, sve se držeći molitve i starajući se kako znaš da se dovedeš do bodrog stanja (sveti Isaak: „Izađi napolje i prošetaj“). Potom sedni i pomoli se kao što je napisano, uvek sa marljivošću se starajući da sa čistom molitvom besediš sa čistim Bogom.
Zatim ustani i razumno otpevaj šestopsalmije, pedeseti Psalam i neki kanon. Potom opet sedi i sa bodrim trezvoumljem se iskreno pomoli pola časa. Ustavši opet, otpevaj hvalitne [stihire], obično slavoslovlje i prvi čas. Zatim satvori otpust.
Ono što čitaš izgovaraj glasno koliko je potrebno da čuješ svojim ušima, budući da je zapoveđeno da Bogu prinosimo plod usana. Iz sve duše i svom mišlju blagodari čovekoljubivog i premudrog Boga, koji se brine o nama i koji nas je po bezmernoj milosti svojoj udostojio da uspešno pređemo pučinu prošle noći i da vidimo svetlo poprište današnjeg dana. Pomoli se toplo da daruje da bezbedno prođemo i mračnu i svirepu buru demona i strasti.
27. Kako treba živeti od jutra do obeda
Od jutra do obeda, sav se u celini prepustivši jedinome Bogu i Njemu se molivši sa skrušenim srcem kako bi ti, nemoćnome, lenjivom i bezbrižnom, bio Pomoćnik, postaraj se, prema silama, da sve vreme provedeš u čistoj srdačnoj molitvi bez maštanja u čitanju. Čitajući ustanovljeno iz Psaltira, Apostola i Svetog Jevanđelja, trudi se da stojiš, kao uostalom i pri proiznošenju molitava Gospodu Isusu Hristu i Prečistoj Bogorodici. Ostala čitanja iz Svetog Pisma možeš vršiti sedeći. Zatim, u određeno vreme, sa pažnjom otpoj uobičajene časove, koje su sveti oci premudro ustanovili, sa svom silom i dušom odbijajući lenjost, tj. učiteljicu svega rđavog. Zajedno sa strastima, izbegavaj i povode za njih, ma kako mali i neznatni izgledali.
28. Neophodno je izbegavati lenjost. I onaj ko tihuje treba da čuva crkveno predanje
Sveti Isaak govori: „Čuvajte se, voljeni, lenjosti, u kojoj se krije prava smrt. Bez nje monah ne može da padne u ruke onih koji pokušavaju da ga zarobe. U onaj dan Bog nas neće osuditi zbog Psalama i zbog propuštenih molitava, nego stoga što se njihovim propuštanjem otvara ulaz demonima. A oni, našavši prolaz, ulaze i zatvaraju vrata naših očiju. Potom nas oni nasilnički ispunjavaju svakim nečistotama, koje nas podvrgavaju božanstvenoj osudi i najstrožoj kazni. I mi postajemo robovi zbog propuštanja maloga, što je Hrista radi trebalo smatrati dostojnim velikog staranja, kao što je napisano: „Onaj ko svoju volju ne potčinjava Bogu, pada pod igo Njegovog protivnika“. Stoga ono što izgleda kao neznatno ti smatraj stenom protiv onih koji nameravaju da nas zarobe. Njegovo vršenje u keliji su radi zaštite našeg života mudro ustanovili oni koji su uspostavili crkveni poredak. Oni koji nemaju mudrosti njegovo izostavljanje smatraju nevažnim, ne uzimaju u obzir štetu koja od njega dolazi. Međutim, kod njih je i početak puta i sredina u stvari neobuzdana sloboda, koja je majka strasti. Stoga je bolje podvižnički se prinuđavati na ispunjavanje i onog neznatnog, negoli njegovim propuštanjem davati mesto grehu. Jer, kraj jadne slobode jeste žestoko ropstvo“ (Sl. 71).
Nešto kasnije on opet kaže: „O, kako su slatki strasni podsticaji. Dešava se da ponekad poneko i može da odseče strasna dela, te da udaljavanjem od njihovih predmeta u sebe unese neki mir, obradovavši se pokojem od njih. Međutim, on ne može da zaustavi strasne podsticaje. Stoga mi i nenamerno trpimo iskušenje. Tj. mi se žalostimo zbog strasti (koje ustaju), ali volimo odugovlačenje njihovih podsticaja ili strasnih slasti. Mi greh ne želimo, ali sa naslađivanjem prihvatamo podsticaje koji nas privode njima. Stoga oni za nas postaju uzročnici za greh na delu. Onaj ko voli strasne slasti, po nuždi im se potčinjava, te i bez svoje želje postaje rob strasti. Prestaće da greši [samo] onaj ko mrzi svoje grehe, i dobiće oproštaj onaj ko najpre ispovedi svoja sagrešenja. I prvo služi kao uzrok istinskog smirenja, a drugo – skrušenosti, zbog stida koji se rađa u srcu“ (Sl. 71). On još [kaže]: „Jedini neoprostivi greh jeste onaj zbog koga se ne kajemo“ (Sl. 2). Uostalom, o rečenome je dovoljno.
Pošto otpoješ navedene časove, sedi i jedi, držeći i za vreme jela molitvu kako bi, po zapovesti, blagodaću Božijom došao do navike da se neprestano moliš. Međutim, neka reč o hrani, koja, po neizrecivoj premudrosti Sazdatelja, podržava telo
unekoliko sačeka. Najpre iznesimo reč o hrani koja ukrepljuje i oživljava dušu, tj. o sveštenoj i bogotvornoj molitvi po svetim ocima, što je potpuno ispravno s obzirom da je duša dragocenija od tela.
29. O molitvi i o neophodnosti da se svagda molimo
Naše telo, po izlasku duše, postaje mrtvo i smrdljivo. Slično je mrtva, jadna i smrdljiva i duša koja se ne podstiče na molitvu. Veliki prorok Danilo nas dobro uči da je lišenost molitve gorčija od svake smrti. On je smatrao da je bolje umreti negoli i tren provesti bez molitve (Dan. 9). Rečenome nas dobro uči i sveti Zlatoust: „Onaj ko se moli, besedi sa Bogom. Svako zna koliko je veliko da čovek razgovara sa Bogom, premda niko ne zna da izrazi veličinu rečene časti. Jer, ona prevazilazi i anđelsko dostojanstvo“. On još [kaže]: „Molitva je zajedničko delo anđela i ljudi. U delu molitve nema ničega srednjega (što predstavlja granicu) između jedne i druge prirode. Ona te odvaja od beslovesnih i sjedinjuje sa anđelima. I onaj ko se čitavog života stara da se upražnjava u molitvi i služenju Bogu brzo po životu, časti, blagorodstvu, mudrosti i shvatanju postaje sličan anđelima“. On još [kaže]: „Videći dušu ograđenu vrlinama, đavo ne sme da joj se približi, bojeći se sile i snage koju joj pruža molitva, koja je hrani više negoli što jelo hrani telo“. On još [kaže]: „Molitve su živci duše. Telo uz pomoć živaca stoji u poretku, živi, kreće se i jeste istrajno. Ukoliko ih neko preseče, čitav sklad tela se narušava. Slično i duša uz pomoć svetih molitava dolazi do blagog ustrojstva, poprima istrajnost i lako hodi putem blagočašća. Ukoliko se lišiš molitve, ti ćeš biti kao riba izvan vode. Jer, njoj je život voda, a tebi – molitva. Njome se [čovek] može proneti kroz vazduh, kao kroz vodu, uzići na nebo i stati blizu Boga“. On još [kaže]: „Molitva i moljenje ljude čine hramom Božijim. Zlato, drago kamenje i mermer ukrašavaju carski dom. Slično i molitva ukrašava hram Hristov, tj. duše verujućih. Može li molitva dobiti veću pohvalu od okolnosti da nas čini hramom Božijim, te da u živu dušu uvodi Onoga koga nebo ne može da smesti“. On još [kaže]: „Sila molitve se može uvideti i iz [života] apostola Pavla. Kao sa krilima, on je obleteo celu vaseljenu, živeo u tamnicama, bivao podvrgavan bičevanju, nosio okove, živeo u krvi i nevoljama, izgonio demone, vaskrsavao mrtve, zaustavljao bolesti. U građenju spasenja ljudi on se nije nadao ni na šta rečeno, već je molitvama ograđivao dušu. Nakon znamenja i vaskrsavanja mrtvih, on je žurio na molitvu kao na glavni podvig koji ovenčava delo. Jer, molitva daruje i vaskrsenje mrtvih i sve ostalo. Jer, u životu svetih molitva ima dejstvo koje voda ima u drveću“. On još [kaže]: „Molitva je vinovnica spasenja, izvor besmrtnosti, nepokolebiva ograda Crkve, nesavladiva tvrđava. Ona je strašna za demone i spasonosna za nas u delu blagočašća“. On još [kaže]: „Za caricom koja ulazi u grad sledi svako bogatstvo. Slično i posle molitve, koja ulazi u dušu, ulazi i svaka vrlina“. On još [kaže]: „Šta temelj znači za kuću i molitva znači za dušu. Usadivši je u dušu kao osnovu i koren, marljivo treba naziđivati i zdravoumlje [naravstvenu čistotu], i staranje o siromašnima i ispunjavanje svih Hristovih zakona“. On još [kaže]: „Neugasiva i neprestana svetlost za um i dušu jeste marljiva molitva. Stoga zli neprijatelj naš u um polaže bezmernu nečistotu pomisli. Sabravši mnogo toga o čemu nismo ni pomišljali, on opterećuje dušu za vreme molitve“. On još [kaže]: „Molitva je veliko oružje i velika ograda“. I Bogoslov govori: „Na Boga treba pomišljati češće negoli disati“. I sveti Isaak kaže: „Bez neprestane molitve [čovek] se ne može približiti Bogu“. On još [kaže]: „Posle molitvenog truda, polaganje u um nekog staranja dovodi do rasejavanja misli“. On još [kaže]: „Molitva pri kojoj se telo ne umori i ne skruši srce liči na nedonošče iz utrobe. Ona je bez duše“. I sveti Lestvičnik kaže: „Po svojoj kakvoti, molitva je sapostojanje i jedinstvo čoveka i Bogom. Po svome dejstvu, ona je održavanje sveta, pomirenje sa Bogom, majka suza – i njihova kćer u isti mah, umilostivljenje za grehe, most kojim se prelazi preko iskušenja, grudobran koji štiti od svake muke, razbijanje demonskih napada, služba anđela, hrana svih bestelesnih, buduće veselje, beskonačni podvig, izvor vrlina, uzročnik blagodatnih darova, nevidljivo napredovanje, hrana za dušu, ozarenje uma, sekira za očajanje, potvrda nade, oslobođenje od tuge, bogatstvo monaha, riznica tihovatelja, smanjivanje gneva, ogledalo duhovnog napretka, pokazatelj duhovnih mera, otkrivač duhovnog stanja, predskazivač budućih dobara, predznak večne slave. Za onoga ko se istinski moli, molitva je sud Gospodnji, suđenje pred prestolom Njegovim pre Strašnog suda“ (Sl. 28). On još [kaže]: „Molitva je odstranjenje od vidljivog i nevidljivog sveta“. I sveti Nil kaže: „Ukoliko želiš da stekneš molitvu, odreci se od svega, te ćeš sve naslediti“. On još [kaže]: „Molitva je ushođenje uma Bogu“. On još [kaže]: „Molitva je razgovor uma sa Bogom“ On još [kaže]: „Hleb je hrana za telo, a vrlina za dušu. Duhovna, pak, hrana za um jeste molitva“.
O rečenom na sličan način rasuđujte.
Sada je pogodno vreme da prema našoj sili nešto dolično kažemo o telesnoj hrani, o njenoj meri, količini i kakvoti.
30. O telesnoj ishrani, tj. kako tihovatelj treba da se hrani
Napisano je: Sine čovečiji, sa merom jedi hleb svoj i sa merom pij vodu (Jez. 4, 9-10), tj. prema potrebi, kako bi, budući zadovoljan i podvizavajući se po Bogu, mogao da budeš živ. Jer, neko od otaca kaže da nećeš primiti Duha ukoliko ne daš krv. I veliki Pavle kaže: Nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1. Kor. 9, 27). I božanstveni David [kaže]: Kolena moja iznemogoše od posta, i telo se moje izmeni jeleja radi (Ps. 108, 24). I Bogoslov [kaže]: „Bogu se najviše ugađa zlopaćenjem i telesnim lišavanjem radi Njega. Njegovo čovekoljublje se najviše privlači suzama“. I sveti Isaak [kaže]: „Hristos se svagda stara o telu onoga ko se zlopati (tj. radi Njega trpi telesna lišavanja), kao što se majka stara o detetu. On je uvek blizu njegovog tela“ (Sl. 58). On još [kaže]: „Pri punom stomaku nema viđenja tajni Božijih“. On još [kaže]: „Oni koji seju sa suzama primaju pregršt radosti. Slično se radošću ispunjavaju i oni koji se zlopate (preduzimaju proizvoljna telesna lišavanja) radi Boga“. On još [kaže]: „Blažen je onaj ko je zagradio ulaz u sebe svakom sladostrašću, koje nas razdvaja od našeg Sazdatelja“ (Sl. 75).
On još [kaže]: „Dugo vreme iskušavan sa desne i sa leve strane, višekratno poznavši sebe na rečeni način, primivši bezbrojne udarce protivnika i udostojivši se tajno velike pomoći, ja sam tokom mnogih godina stekao opitnost i po blagodati Božijoj u iskustvu saznao sledeće:
Osnova svega dobrog, povratak duše iz ropstva neprijatelju i put koji vodi ka svetlosti i životu sadrže se u sledećim postupcima: sabiranju u sebe i svagdašnjem postu. Sebi, dakle, kao pravilo treba postaviti mudro i blagorazumno uzdržavanje stomaka, neishodno prebivanje na jednom mestu i neprestano bavljenje bogomislijem.
Otuda dolazi pokornost čula, trezvoumlje, kroćenje svirepih strasti koje se bude u telu, tišina pomisli, svetli pokreti misli, revnost za dela vrline, visoke i tanane predstave uma, suze bez mere koje se toče u svako vreme, sećanje na smrt, čisto zdravoumlje udaljeno od svakog maštanja koje iskušava misao, pronicljivost i dalekovidost, duboka i različita shvatanja koja um postiže uz pomoć božanstvenih reči, unutrašnji pokreti koji se dešavaju u duši, razlikovanje i odvajanje duhovnog i kod svetih sila i istinskih viđenja i kod ispraznih maštanja.
Otuda strah na putevima i stazama koji u moru misli odseca lenjost i nerad, plamen revnosti koji poništava svaku opasnost i prevazilazi svaki strah, plamenost koja prenebregava svaku želju i izglađuje je iz uma, ujedno dovodeći do zaborava svako podsećanje na prošlost, sloboda istinskog čoveka, duševna radost i vaskrsenje sa Hristom u Carstvu.
Onaj ko zanemari dva navedena postupka neka zna da će se oštetiti u svemu što je rečeno. Štaviše, ukoliko prenebregne rečene dve vrline, on će uzdrmati i samu osnovu svih vrlina. Za onoga ko ih se pridržava i prihvata, one su početak i kraj božanstvenog delanja u duši, te vrata i put ka Hristu. Onaj, pak, ko ih zapusti i udalji se od njih, stići će do dva suprotna poroka, tj. telesnog lutanja i nečasnog stomakougađanja. Oni su početak puta koji je suprotan navedenome, dajući u duši mesto strastima“ (Sl. 75).
Na drugom mestu on piše: „Oni koji su nemarni i slabi u početku podviga upadaju u bojazan i smućenost ne samo od sličnih borbi, već i od šuma lišća na drveću. Njih savlađuje i mala nevolja, glad u slučaju oskudice i neznatna nemoć, te se odriču od podviga i vraćaju nazad. Istinski i iskusni podvižnici se ne prejedaju zeljem i povrćem, već se hrane suvim biljem. Oni se ne rešavaju da bilo šta okuse pre utvrđenog vremena, te pri telesnoj iznemoglosti leže na goloj zemlji. Njihove oči jedva gledaju od prekomerne iscrpljenosti tela. Čak i kad su zbog nevolje bliski razdvajanju sa telom, oni ne dozvoljavaju pobedu nad sobom, ne napuštajući krepko proizvoljenje, budući da samoprinuđavanje Boga radi i trud radi vrline žele više od privremenog života i spokojstva u njemu. Oni se vesele kad na njih nailaze iskušenja, budući da se kroz njih usavršavaju. U ljubavi Hristovoj se ne kolebaju ni usred teških napora. Sve dok su u životu oni plameno žele da sa hrabrošću istrajavaju u napadima. Oni uopšte ne odstupaju budući da se kroz njih usavršavaju“ (Sl. 60).
Saglašavajući se sa sličnim savetima i pokoravajući se onome ko je rekao: Hodi carskim putem, ne skrećući ni desno ni levo (Prič. 4, 27), mi ćemo ti izložiti srednji ustav o hrani, koji se sastoji u sledećim pravilima:
31. Kako podvižnik treba da se hrani u ponedeljak, sredu i petak
U tri dana sedmice, tj. drugi, četvrti i šesti uvek se drži devetke, naime jedi jedanput na dan (u deveti čas [dana, tj. 3 popodne]), uzimajući šest unci [180 grama] hleba. Suve hrane ne treba jesti do sitosti, a vode treba piti do tri ili četiri čaše, sledeći 69. pravilo svetih apostola, kojim se ustanovljuje: „Ukoliko episkop ili sveštenik ili đakon ili čitalac ili pojac ne posti u sredu ili petak i u svetu četrdesetnicu pred Pashu, neka se svrgne (izuzev u telesnoj nemoći), a svetovnjak neka bude odlučen“. Post u ponedeljak su kasnije ustanovili sveti oci.
32. Kako on treba da se hrani u utorak i četvrtak
U dva dana, tj. u utorak i četvrtak hranu primaj dva puta dnevno, jedući takođe šest unci hleba, neko skromno varivo i nešto suve hrane. Takođe pij i vina, ukoliko ga upotrebljavaš, rastvorivši ga vodom, tri do četiri čaše. Uveče uzmi tri unce hleba, nešto od suve hrane ili nekog povrća, i vina sa vodom jednu čašu, ili najviše dve, kada je velika vrućina.
Žeđ, uostalom, mnogo potpomaže suze, koje prati bdenje, kao što govori Lestvičnik: „Žeđ i bdenje skrušavaju srce, a iz skrušenog srca se izlivaju suze“ (Sl. 6). I sveti Isaak kaže: „Trpi žeđ Boga radi kako bi te napojio svojom ljubavlju“.
Ukoliko i u rečena dva dana radije primiš hranu jednom dnevno, vrlo dobro ćeš postupiti s obzirom da je post i uzdržanje prva vrlina, tj. mati, koren, izvor i osnova svega dobroga. I jedan od spoljašnjih mudraca govori: „Izaberi najbolji život. Navika će ga potom učiniti prijatnim“. A [sveti] Vasilije Veliki [kaže]: „Smetnje ne postoje ukoliko imamo proizvoljenje sa čvrstom rešenošću“. I jedan drugi bogonosni muž kaže: „Početak ploda jeste cvet, a početak delatnog života – uzdržanje“.
Možda će rečeno, kao i ono što sledi, nekima izgledati teško ili čak nemoguće. Onaj, pak, ko uzme u obzir plod do koga se dolazi i ko pred očima bude držao slavno stanje do koga se obično dolazi, svakako će ga, uz pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista i svoju revnost prema snazi, smatrati laganim. On će istinitost rečenoga potvrditi i rečima i delima, utvrđujući njegovu laku ostvarivost. I sveti Isaak govori: „Oskudan hleb na trpezi čistoga čisti dušu koja je okusila od svake strasti… Sa trpeze onih koji poste i prebivaju u bdenju, trudeći se u Gospodu, uzmi za sebe lek života i probudi svoju dušu iz umrtvljenosti. Jer, među njima se nalazi Ljubljeni, osvećujući njihovu hranu i gorčinu njihove oskudne trpeze pretvarajući u svoju neizrecivu sladost. Njegovi duhovni i nebeski služitelji osenjuju njih i njihovu svetu hranu“ (Sl. 8). On još [kaže]: „Miris isposnika je veoma sladak i susret sa njim veseli srca razumnih… Bogu je prijatno ponašanje uzdržljivih“ (Sl. 8).
33. Kako treba jesti u subotu. Takođe i o bdenjima i o načinu uzimanja hrane kod njih
U svaku subotu, izuzev Velike, treba dva puta da uzimaš hranu, kao što je navedeno za utorak i za četvrtak. Rečeno određuju i sveštena pravila. Štaviše, ti uoči svakog dana Gospodnjeg [tj. nedelje] treba da vršiš bdenje, izuzev uoči siropusne nedelje [posle koje počinje veliki post] ili ukoliko se u toku sedmice desi veliki Gospodnji praznik ili praznik nekog od velikih svetitelja. Bdenje vrši uoči rečenih dana, a uoči dana Gospodnjeg ga izostavi. Uostalom, ma kako bilo, u subotu dva puta uzimaj hranu. Svakako, za tebe je svagda korisno da se podstičeš na vršenje noćnog bdenja. Stoga i kad se dese bdenja tokom sedmice ti ćeš imati veliku korist ukoliko ga vršiš i uoči nedelje. Korist od rečenoga ubrzo ćeš videti. Prorok Isaija kaže: Otkriće se rano svetlost tvoja i tvoja iscelenja će ubrzo zasijati (Is. 58, 8).
Sveti Isaak govori: „Svaki podvig protiv greha i pohote treba da započne sa bdenjem i postom, naročito kada se podvizavamo protiv greha koji je u nama. Iz rečenoga se vidi znak mržnje prema grehu i pohoti kod onoga ko se podvizava u nevidljivoj borbi. Skoro svi strasni podsticaji počinju da se smanjuju od pošćenja. Potom podvižništvo naročito potpomaže noćno bdenje. Onaj ko čitavog svog života bude voleo da razgovara sa rečenom dvojicom svakako će biti prijatelj zdravoumlja [naravstvene čistote]. Uspokojavanje stomaka i spavanje do raslabljenosti jesu početak svakog zla, budući da raspaljuju bludnu pohotu. [Sa druge strane], post, bdenje i bodrost u sveštenosluženju Bogu jesu sveti Božiji put i osnova svake vrline“. On još [kaže]: „U duši koja je obasjana sećanjem na Boga i neuspavljivim danonoćnim bdenjem Gospod uspostavlja svoj oblak, koji je senkom pokriva danju a svetlošću ognja osvetljava noću na njeno utvrđenje i bezbednost“ (Ps. 77, 14). On još [kaže]: „Izaberi sladosno delanje, tj. svagdašnje noćno bdenje, kojim su svi oci sa sebe svukli starog čoveka i udostojili se obnovljenja uma. U rečene sate duša oseća onaj besmrtni život, sa osećanja skida tamu strasti i prima Svetoga Duha“. On još [kaže]: „Uspoštuj delo bdenja kako bi obreo utehu svojoj duši“. On još [kaže]: „Nemoj misliti, čoveče, da u celom monaškom podvižništvu postoji delanje koje je iznad noćnog bdenja“. On još [kaže]: „Na monaha koji sa rasuđivanjem uma prebiva u bdenju nemoj gledati kao na onoga ko nosi telo. Jer, njegovo delo je zaista delo anđelskog čina“. On još [kaže]: „Duša koja se trudi na anđelskom delu bdenja svakako će imati heruvimske oči i zreti i neprestano gledati nebeska viđenja“.
Bdenja ti provodi u molitvi, psalmopojanju i čitanju, čisto i bez maštanja i sa skrušenim umilenjem, usamljen ili sa milim i jednomislenim društvom. Nakon svakog bdenja zbog napora pruži sebi neznatnu utehu u hrani i piću za večeru, tj. pojedi tri unce hleba zajedno sa suvom hranom koliko je potrebno, dodajući i vina sa vodom do tri čaše. Pazi, uostalom, da nikada ne narušiš devetku, čak i ako se bdenje desi na dan devetke. Jer, i jedno treba činiti, i drugo ne ostavljati. Utešenje o kome se govori odnosi se na kraj bdenja.
34. Kako se treba hraniti u nedelju i o drugim stvarima, takođe o trudu i smirenju
I u sve vaskršnje [nedeljne] dane dva puta uzimaj hranu, kao i u subotne. Navedena pravila treba u celosti da se ispunjavaju u sve dane, izuzev pri nemoći. Slično radi i u sve dane koje su odredili sveti oci, ili koji su se ustanovili dugim običajem usled izvesnih razloga. U rečene dane mi nećemo jednom uzimati hranu i nećemo se držati suhojedenja, već ćemo jesti od povrća, uostalom sa uzdržanjem i sa određenom merom, budući da je uzdržanje u svemu i svagda prekrasno delo. Pri telesnoj nemoći može se, kao što smo rekli, jesti bez stida od svega neophodnog i razrešenog radi potpore tela. Jer, sveti oci su nas naučili da budemo strastoubice, a ne teloubice. Pod razrešenim, pak, ne mislim ono što važi uopšte za sve Hrišćane, nego za naš monaški čin. Sve rečeno primaj sa blagodarnošću, u slavu Božiju, izbegavajući nadmenost i suvišnost. Sveti Isaak govori: „Oskudnost u stvarima i nevoljno čoveka uči uzdržanju, tj. mimo njegove volje. Naprotiv, mi se teško uzdržavamo kada svega imamo u izobilju i kad nam je sve dostupno“. Nemoj voleti telesni pokoj. Po reči svetog Isaaka, „duša koja zavoli Boga, jedino u Njemu i može imati svoj pokoj“. Jer, jedan sveti piše da „trud i smirenje stiču Hrista“.
35. Kakve se ishrane treba držati i kako živeti u vreme postova, a naročito u vreme velikog posta
O ishrani i uopšte o životu u svete postove smatram da je izlišno posebno i podrobno govoriti. U sve dane osim subote i nedelje treba držati devetku. Ukoliko, pak, možeš u rečene dane se drži još strožije i trezvoumnije, naročito u svetu veliku četrdesetnicu, koja kao da predstavlja desetak Bogu od cele godine. Ona Hristovim pobednicima donosi nagrade za podvige u presvetli dan Božanstvenog Vaskrsenja.
36. Posebno o rasuđivanju i o činjenici da umerenom delanju nema cene. O poslušanju
Uostalom, sve rečeno i njemu slično treba da sprovodiš sa marljivim rasuđivanjem radi očuvanja mirnog ustrojstva srca pri zadovoljavanju potreba tvoje dvojake prirode. Mudri govori: Dom se gradi mudrošću i razumom se održava, a sa osećanjem se pune skrivnice svakim časnim i dobrim bogatstvom (Prič. 24, 3-4). I božanstveni Talasije piše: „Oskudica i teskoba sa rasuđivanjem jeste carski put. Nerazumno, pak, iznurivanje i beslovesno popuštanje jesu štetni, budući da su neosmišljeni sa obe strane“. I prepodobni Isaak kaže: „Nakon slabosti udova sledi istupljenje i smućenost pomisli. Posle neumerenog delanja dolazi mrzovolja, a za mrzovoljom – izvansebnost. Međutim, jedno istupljenje se razlikuje od drugoga. Posle jednoga sledi bludna strast, a posle drugoga – napuštanje tihovateljskog prebivališta i prelaženje sa mesta na mesto. Stoga umerenom i sa trpljenjem (premda i sa teškoćom) održavanom delanju nema cene. Smanjivanje podvižničkog samoumaranja umnožava grehovnu slast, a njegova neumerenost porađa istupljenje“ (Sl. 71). I sveti Maksim Ispovednik [kaže]: „Nemoj se stalno brinuti o telu. Naprotiv, odredivši mu podvig prema snazi, sav svoj um obrati na unutrašnjost. Jer je telesno vežbanje za malo korisno, a pobožnost je korisna u svemu (1. Tim. 4, 8)“. Ukoliko unekoliko pretegne, telesni tas na vagi muči i opterećuje duševni tas, vukući ga ka željama i nepristojnim i dušeštetnim pokretima, kao što je napisano: Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela (Gal. 5, 17). Ti ga, pak, obuzdaj uzdom uzdržanja, umrtvljujući ga sve dok i nevoljno ne počne da sluša onoga ko upravlja i da se pokorava boljem, po reči velikoga Pavla: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2. Kor. 4, 16). I sveti Isaak kaže: „Reši da umreš u podvizima i da ne živiš u nemaru. Jer, mučenici nisu samo oni koji su zbog vere u Hrista primili smrt, već i oni koji umiru radi ispunjavanja zapovesti“. On još [kaže]: „Bolje je da umremo u podvizima, negoli da živimo u padovima“. On još [kaže]: „Glavno je da sve činiš uz savetovanje i raspitivanje kod svog duhovnog oca u Hristu Isusu. I tebi će, uz blagodat Hristovu, nesnosno i okomito biti lagano, te će ti izgledati da hodiš po ravnome ili unekoliko nagnutome polju“. A sada je vreme da se vratimo na ono što smo ostavili.
37. Kako podvižnik treba da provodi vreme od primanja hrane do zalaska sunca. Treba verovati da nam se po trudu i meri delanja uručuju Božanstveni darovi
Okrepivši se hranom kao što priliči podvižniku, po reči božanstvenog Pavla, koji naređuje: A svaki koji se bori od svega se uzdržava (1. Kor. 9, 25), sedi i dovoljno čitaj otačke spise, naročito one koji uče trezvoumlju. Potom odspavaj jedan sat ukoliko je dan veliki. Ustavši potom, drži se unekoliko rukodelja, držeći se i molitve. Potom se pomoli, kao što je ranije rečeno… Potom opet čitaj, razmišljaj i poučavaj se, na svaki način se starajući da se držiš smirenoumlja i smatrajući da si gori od svih ljudi.
Jer, Gospod govori: Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk. 18, 14). I još je [rečeno]: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1. Kor. 10, 12). Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak. 4, 6). I još je [rečeno]: Početak gordosti jeste odstupanje od Gospoda (Sir. 10, 14). I još je [rečeno]: Gordi bezakonovahu do kraja (Ps. 118, 51). I još je [rečeno]: Nemojte gordo misliti, nego se družite sa smirenima (Rim. 12, 16). I božanstveni Zlatoust govori: „Najbolje poznaje sebe onaj ko misli da je – ništa. I Bogu je najmilije naše pribrojavanje sebe u poslednje“. I sveti Isaak [kaže]: „Smirenoumnima se otkrivaju tajne“. On još [kaže]: „Slava Božija se istače [kod onih] kod kojih raste smirenje“. On još [kaže]: „Blagodati prethodi smirenje, a kažnjavanju prethodi samouverenost“. I sveti Varsanufije [kaže]: „Ukoliko istinski želiš da se spaseš pokaži poslušanje na delu: podigni noge svoje od zemlje i svoj um uznesi na nebo, prebivajući na njemu danonoćno pomislima. Uza sve, sebe smatraj prezrenim, na svaki način se naprežući da se vidiš nižim od svakog čoveka. Eto istinskog puta. I nema drugoga za one koji hoće da se spasu u Hristu koji… moć daje (Fil. 4, 1Z). I neka onaj ko hoće trči, neka onaj ko hoće trči, neka onaj ko hoće trči – da dobije (1. Kor. 9, 24). Rečeno svedočim pred Bogom živim, koji hoće da večni život podari svakome ko ga želi“. I sveti Lestvičnik [kaže]: „Ja nisam postio, nisam vršio bdenja, nisam spavao na goloj zemlji, ali se smirih, iznad svega ištući samounižavanje, i ubrzo me spase Gospod (Ps. 114, 5)“. Opet sveti Varsanufije govori: „Bezbrižnost u svemu približava te gradu, držanje sebe za beznačajnog među ljudima te useljava u grad, a umiranje za svakog čoveka čini te naslednikom grada i njegovih riznica“. On još [kaže]: „Ukoliko hoćeš da se spaseš drži se samonipodaštavanja i hodi napred“. Samonipodaštavanje po prepodobnom Jovanu, učeniku prethodnog svetoga, jeste izbegavanje poređenja sebe sa bilo kim i izbegavanje da se o dobrom delu kaže: „Ja sam ga učinio“.
Potom se opet moli čisto i bez maštanja, sve dok ne padne veče. Zatim otpoj običnu večernju i učini otpust, čistim srcem verujući da nam po meri truda i zlopaćenja radi vrline i uopšte po meri podvižničkog delanja Bog određuje uručivanje darova, venaca i uteha, kao što govori božanstveni psalmopojac: Po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe tvoje obradovaše dušu moju (Ps. 93, 19). I sam Spasitelj [kaže]: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28). I veliki Pavle [govori]: Pošto s Njim stradamo da se s Njim i proslavimo. Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 17-18). I mudri u razumevanju božanstvenih stvari Maksim [govori]: „Uzrok razdavanja božanstvenih blaga jeste mera vere svakoga. Jer, sila revnosti za delanje po veri odgovara našem verovanju. Onaj ko dela po veri po svojoj delatnosti pokazuje i meru vere, koja joj odgovara. On prima meru blagodati po svojoj veri. Onaj, pak, ko ne dela po veri pokazuje i meru bezverja, koja odgovara njegovom nedelanju. Stoga on, budući da nije verovao, ostaje lišen blagodati. I rđavo čini zavidljivi, zavideći naprednima s obzirom da je očigledno u njegovoj vlasti (a ne nekog drugog) da doda veru i delatnost po veri kako bi primio blagodat koja dolazi po meri vere“.
Najzad, ti od duše išti da ostalo vreme provede u miru i pokajanju, da se udostoji hrišćanskog, bezbolnog, nepostidnog i mirnog kraja života, te da pruži dobar odgovor na strašnom sudu Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista.
38. Čista molitva je veća od svakog delanja
Uz pokazano ranije treba, brate, da znaš da su svaki postupak i način, svako pravilo i, ako hoćeš, razna delanja ustanovljeni stoga što još ne možemo čisto i bez maštanja da se molimo. A ukoliko se rečeno, blagovoljenjem i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, ostvari u nama, mi ostavljamo mnogo i raznoobrazno, neposredno se iznad razuma sjedinjujući sa Jedinim Jedinstvenim i Objedinjujućim, po rečima slavnog Bogoslova: „Kada se Bog sjedini sa bogovima (tj. bogopodobnim ljudima) i kada ga poznaju, u srcu se Svetim Duhom vrši uličnosnjeno osijanje“. Ono se rađa od pomenute čiste i nepomućene srdačne molitve. Retko se ko ili jedva jedan od hiljade udostojava da blagodaću Hristovom dostigne rečeno stanje. Još više njega jeste stanje dostizanja duhovne molitve i otkrivenja tajni budućeg veka, svojstveno samo malobrojnim u čitavim rodovima po blagovoljenju blagodati, kao što piše sveti Isaak: „Od mnogih hiljada jedva da se nađe jedan koji ispunjava zapovesti i sve zakonsko, dostigavši duševnu čistotu. Slično će se iz hiljade jedva jedan naći da se uz veliko čuvanje udostojio dostizanja čiste molitve, ulaženja u njene predele i postizanja njene tajne. Jer, čiste molitve su se udostojili samo malobrojni, a ne mnogi. Oni koji su dostigli tajnu koja je posle nje i posle njenih granica, jedva da se mogu naći blagodaću Hristovom iz roda u rod“ (Sl. 16).
Stoga i ti, ukoliko hoćeš da se udostojiš rečenih novih tajni na delu i u stvarnosti, tj. u samom iskustvu u Isusu Hristu, u svako vreme i u svaki čas i pri svakom svom delu nastoji da se nastrojiš da se u srcu moliš čisto i bez maštanja, kako bi iz mladenca uzrastao u savršenog čoveka, u meru rasta punote Hristove, i kako bi sa vernim i mudrim upraviteljem čuo ublažavanje i glasno odobravanje stoga što na sudu (razumno) upravljaš rečima svojim, tj. stoga što vodiš život u skladu sa rečima, usled čega se nećeš pokolebati doveka. Filimon piše: „Brate, ukoliko te Bog noću ili danju udostoji da se čisto i bez maštanja pomoliš umom, nemoj gledati na svoje pravilo već se, prema snazi, napregni da ostaneš prilepljen uz Njega. I On će prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje“. Još neko od bogomudrih je rekao: „Ukoliko želiš u telu da služiš Bogu kao bestelesan, stekni neprekidnu molitvu, skrivenu u srcu. I tvoja duša će i pre smrti biti kao anđeo“. Saglasno i sveti Isaak, odgovarajući na pitanje: „Šta je glavno u svim naporima ovoga dela, tj. tihovanja. Kako će onaj ko je dostigao ono što je glavno znati da je postigao savršenstvo u tom načinu života“, kaže: „[Najvažnije je] sticanje neprestane molitve. Ukoliko je dostigne, on će se popeti na sami vrh vrlina i postati stanište Duha Svetoga. Jer, onaj ko nije nesumnjivo primio rečenu blagodat Utešitelja, nije u stanju da sa utehom prebiva sa molitvom u srcu. Stoga se kaže da čovek ne prestaje sa molitvom ukoliko se u njega useli Sveti Duh. Jer, u njemu se već sam Duh Sveti neprestano moli (Rim. 8, 26). Potom već i kada spava i kada je budan, molitva ne prestaje u njegovoj duši. Bilo da jede, ili pije, ili spava ili nešto radi, iz njegovog srca se bez napora ispuštaju mirisni i molitveni uzdasi. I molitva već ne odstupa od njega. Ukoliko i zastaje spolja, ona svakog časa, tj. neprestano tajno sveštenodejstvuje unutra. Stoga je ćutanje čistih neko od hristonosaca nazvao molitvom. Njihove pomisli su božanstveni pokreti. Pokreti čistog srca i uma su krotki glasovi, kojima skriveno poju Skrivenome“ (Sl. 21). Budući na opitu samom blagodaću tajno naučeni, i mnogi drugi bogonosni muževi su izrekli mnogo sličnog i divnog, što mi zbog dužine reči izostavljamo.
39. O količini poklona tokom dana i noći
Što se tiče količine poklona mi znamo da su božanstveni oci odredili broj trista, koji treba ispuniti u toku dana i noći tokom pet dana nedelje. Jer, u svaku subotu i nedelju, i u poneki drugi običajem određeni dan u nedelji mi smo iz nekog tajnog i skrivenog razloga dobili zapovest da se uzdržavamo od poklona. Neki, uostalom, prave još veći broj poklona, a neki manje, tj. svako po svojoj sili i proizvoljenju. I ti ih vrši po sili svojoj. Uostalom, zaista je blažen onaj ko svagda i u svemu što je po Bogu prinuđava sebe, pa i u rečenome. Jer, Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12).
40. Razdavanje darova Božijih ne biva samo po meri našeg podviga i delanja, kao što je rečeno, nego i po navici, sposobnosti, veri i našem prirodnom raspoloženju
Treba da znamo da nam Bog daje darove ne samo po meri našeg podviga i delanja, kao što smo ranije rekli, nego i po navici i rečenom načinu života, i po sposobnosti, i po veri našoj i po našem prirodnom raspoloženju. Sveti Maksim govori: „Um je oruđe mudrosti, razum oruđe poznanja. Prirodno unutrašnje osvedočenje uma i razuma jeste oruđe vere, koja se sjedinjuje sa mudrošću i poznanjem. Zatim, oruđe blagodati iscelenja jeste prirodno čovekoljublje. Jer, svaki božanstveni dar u nama ima sposobnost i odgovarajuće oruđe za prihvatanje, tj. silu, naviku i raspoloženje. Naime, onaj ko je svoj um načinio čistim od svih čulnih maštanja najzad prima mudrost, a ko je razum postavio za gospodara nad strastima koje su nam urođene, tj. gnevu i pohoti – najzad poprima poznanje. Onaj, pak, ko i u umu i u razumu ima nepokolebivo ubeđenje o božanstvenim starima, dobija veru kojoj je sve moguće, a onaj ko je napredovao u prirodnom čovekoljublju i potpuno uništio samoljublje – najzad dobija dar iscelenja“. Eto kako stoje stvari.
Pazi da niko ne zna tvoje delo, izuzev nastojatelj i rukovoditelj tvoj. Moli se usrdno i za nas nedostojne, koji govorimo, ali ne činimo dobro, da se udostojimo najpre da tvorimo ono što je ugodno Bogu, a potom da drugima govorimo i savetujemo. Jer, po reči Gospodnjoj: Ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati (Mt. 5, 19). Tebi neka Svedržitelj i sveštedri Gospod daruje silu i da požuriš i da čuješ razumno, sve tvoreći sa usrđem. Jer, po božanstvenom Pavlu: Nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju zakon (Rim. 2, 13). I neka te On uputi na svako delo blago i spasonosno. Neka te na predstojećem umnom i sveštenom delanju rukovodi Duhom po molitvama svetih. Amin.
Ranije smo nešto kratko rekli o delatnom rasuđivanju. Sada je blagovremeno da, po sili našoj, ukratko kažemo i o sveobuhvatnom i savršenom rasuđivanju, koje je, po svedočenju velikih otaca naših, iznad svih vrlina.
41. O sveobuhvatnom i savršenom rasuđivanju. Ko živi protivprirodno i telesno, ko prirodno i duševno, a ko natprirodno i duhovno
Svoje rasuđivanje je potpuno izgubio onaj ko živi i dejstvuje protivprirodno i telesno. Onaj, pak, ko se odvojio od zla i položio početak činjenju dobra, po pisanome: Ukloni se od zla, i čini dobro (Ps. 33, 14), tek počinje da pristupa nekom osećanju rasuđivanja koje je svojstveno početniku, s obzirom da se tek uvodi u oblast dobra i da tek priklanja uho učenju. Onaj ko živi i dejstvuje po prirodi ili duševno, tj. smisleno i razumno (usled čega se [njegov način života] naziva srednjim), po svojoj meri vidi i rasuđuje ono što se tiče njega i njemu sličnih. Onaj, najzad, ko živi natprirodno i duhovno, prešavši granicu strasnog, početnika i srednjega, te blagodaću Hristovom dostigavši savršenstvo, tj. suštinsko prosvećenje i savršeno rasuđivanje, vidi sebe i rasuđuje najjasnije, a takođe vidi i sve druge i rasuđuje istinski, sam ostajući neprimećen i nerazmatran, iako se nalazi pred svima, po reči apostola: Duhovni pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje (1. Kor. 2, 15).
42. Takođe o rasuđivanju, kroz poređenja
Od navedenih prvi je sličan čoveku koji hodi u dubokoj noći po najgušćoj tami. Jer, hodeći po neprozirnoj tami i pokriven mrakom, on ne samo da sebe ne vidi i ne razmatra, već ne razume ni gde je usmeren i gde stupa, po reči Gospodnjoj: Ko ide po tami ne zna kuda ide (Jn. 12, 35). Drugi je sličan čoveku koji ide po svetloj noći, osvetljenoj zvezdama. Unekoliko osvetljavan treperenjem zvezda on polako stupa, često se spotičući nogama o kamen nerasuđivanja i podvrgavajući se padovima. On unekoliko, kao u senci, i vidi i razmatra, kao što je napisano: Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos (Ef. 5, 14). Treći je sličan čoveku koji hodi po tihoj noći pri punom mesecu. Budući praćen tihom svetlošću meseca, on ide sa manje grešaka i pruža se napred, videći sebe kao ogledalu i razmatrajući se, kao uostalom i druge saputnike, po rečenome: Dobro činite što pazite na nju [tj. na proročku reč] kao na svetilnik koji svetli u tamnom mestu, dokle Dan ne osvane i Danica se ne rodi u srcima vašim (2. Pt. 1, 19). Četvrti je sličan čoveku koji ide u čisto podne, osvetljavan svetlim sunčevima zracima. On i sam sebe savršeno vidi, kao pri sunčevoj svetlosti, i potpuno i verodostojno razmatra, a i mnoge druge, tačnije – sve ispituje po navedenoj reči apostola Pavla. Sve što se dešava sa njim, ma šta bilo i ma kako bilo, hodeći nezabludno on bez saplitanja privodi, zajedno sa onima koji ga slede, ka istinskoj Svetlosti, Životu i Istini. O sličnima je napisano: Vi ste svetlost svetu (Mt. 5, 14). I božanstveni Pavle govori: Rekavši da iz tame zasija svetlost, Bog zasija u srcima našim radi prosvećenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista (2. Kor. 4, 6). I blaženi David [govori]: Znamenova se na nama svetlost lica tvoga, Gospode (Ps. 4, 7). On još [kaže]: U svetlosti tvojoj vidimo svetlost (Ps. 35, 10). I sam Gospod [kaže]: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života (Jn. 8, 12).
43. O izmeni i promeni koja se dešava sa svakim čovekom i o visokoj slavi smirenja
Želimo da znaš da i oni koji su dostigli savršenstvo kroz očišćenje i prosvećenje prema sili (s obzirom da u sadašnjem veku nema savršenog savršenstva, već pre nedovršenog savršenstva) ne uspevaju uvek da sačuvaju nepromenljivost ili zbog prirodne nemoći, ili zbog uznošenja koje se ponekad prokrada. I oni ponekad trpe promenu i potkradanje radi ispitivanja, premda se i udostojavaju najvećeg zastupništva. Jer, nepromenljivost i neizmenljivost jesu osobine budućeg veka. U sadašnjem veku postoji čas vreme čistote, mira i božanstvene utehe, čas nailaska nečistog uznemirenja i tuge. Rečeno je svojstveno životu i napretku svakoga po sudbi koja je jedino Bogu poznata, kako bismo poznali svoju nemoć. (Neko je i rekao da je blažen onaj ko je poznao svoju nemoć), slično apostolu Pavlu, [koji kaže]: Da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve (2. Kor. 1, 9). I sveti Isaak govori: „Jedan za drugim se mnogostruko ređaju prestupi zakona da bi se potom duše lečile pokajanjem. I blagodat ih prima. Jer, u svakom slovesnom biću se dešavaju bezbrojne promene i svaki čovek se svakog časa menja. Onaj ko ima rasuđivanja ima mnogo prilika da ga rečeno urazumljuje. Međutim, ispitivanja koja se svakog dana dešavaju sa njim mogu naročito da ga umudre da počne trezvoumno da bodri nad sobom. On može da posmatra sebe umom i da primećuje promene u krotosti i tihosti koje mu duša svakodnevno trpi, tj. kako iz mirnog ustrojstva iznenada prelazi u smućenost, nalazeći se u velikoj i neizrecivoj opasnosti. Iz velikog staranja i revnosti za bratiju, tj. radi njihovog podsećanja i pouke, slično je napisao i blaženi Makarije, [ističući] da ne treba da se predaju u vreme promena pri protivnostima (ili borbi) u očajanje. Jer, i onima koji stoje u stanju čistote često se dešavaju padovi, kao što se u vazduhu dešava hlađenje. I sa njima se dešavaju padovi, koji su protivni cilju njihovog stremljenja, iako uopšte nisu nemarni ili lenjivi, već naprotiv – hode u svom činu“ (Sl. 46).
I nešto dalje on govori: „Izmene se, kaže sveti Makarije, dešavaju u svakome, kao u vazduhu“. Shvati da se [rečeno dešava] u svakome, budući da je priroda jedna. Kako ti ne bi pomislio da je on govorio o nižim i nemoćnijim, smatrajući da su savršeni slobodni od promena i da svagda nepokolebivo stoje u svom stanju bez strasnih pomisli (kao što i evhiti govore), on je dodao – u svakome. Kako, blaženi Makarije? Ti kažeš da se u našem podvižništvu dešava kao i napolju – čas hladnoća, pa čas vrućina, čas grad i potom opet začas vedro. Čas imamo borbu, čas pokrivanje blagodaću, čas duša biva u buri, pri čemu na nju ustaju visoki talasi, čas iznova dolazi promena stoga što se javlja blagodat, puneći srce čoveka radošću i mirom u Bogu, te zdravoumnim i mirnim pomislima. On ukazuje na pomisli zdravoumlja, napominjući da su pre njih bile životinjske i nečiste pomisli, te kao da daje savet: „Ukoliko posle zdravoumnih [čistih] i skromnih pomisli sledi napad rđavih, nemojmo se žalostiti i padati u očajanje“. I svagda, u vreme blagodatnog uspokojenja izbegavajmo da se veličamo u samopohvali. Naprotiv, u vreme radosti očekujmo skorbi“ (Sl. 46).
On dalje govori: „Znaj da su svi sveti prebivali u rečenom delu. Dok smo u svetu, zajedno sa žalosnim dešava nam se tajno i izobilna uteha. Jer, svaki dan i svaki čas od nas se očekuje opit naše ljubavi prema Bogu u borbi i podvigu protiv iskušenja. I naš put napreduje ukoliko se ne žalostimo i nismo mrzovoljni u podvigu. Onaj ko želi da od rečenog odstupi i udalji se, u stvari postaje plen vukova. Kod svetog oca je divno što je kratkom rečju potvrdio rečenu misao i, dokazavši da je puna razuma, iz uma čitaoca potpuno odagnao svaku sumnju. On govori: „Onaj ko se uklanja od rečenog postaje plen vukova, budući da neće da ide doličnim putem, već je u um svoj postavio da stekne željeno hodeći sopstvenim putem, kojim noge otaca nisu kročile““ (Sl. 46).
On dalje govori: „Smirenje i bez dela stiče oproštaj mnogih sagrešenja. Dela, međutim, bez njega su sasvim nekorisna. Smirenje za svaku vrlinu jeste što i so za svako jelo. Ono može da sruši tvrđavu mnogih grehova. Stoga u duši za njega čovek treba neprestano da se stara, uz unižavanje svoga razuma. I ukoliko ga steknemo, načiniće nas sinovima Božijim. Ono će nas i bez dobrih dela staviti pred Boga. A, bez njega su sva naša dela, sve vrline i svako delanje – uzaludni. Ono samo je dovoljno da, bez pomoći sa strane, budemo stavljeni pred Boga, te da imamo zastupnika“ (Sl. 46). On još [kaže]: „Neko od svetih je rekao: „Ukoliko ti dođu pomisli gordosti i kažu ti da se setiš svojih vrlina, ti im reci: „Starino, pogledaj na blud svoj““ (Sl. 46).
44. O pokajanju, čistoti i savršenstvu
Sveti Isaak govori: „Savršenstvo čitavog našeg puta se sastoji u tri [stvari]: u pokajanju, čistoti i savršenstvu. Šta je pokajanje? Ostaviti prošlost i žalostiti se zbog nje. Šta je čistota ukratko? Srce koje miluje svaku sazdanu prirodu. A šta je savršenstvo? Dubina smirenja koja znači ostavljanje svega vidljivog (svih čulnih stvari) i nevidljivog (svih mislenih stvari“ (Sl. 48).
Drugačije rečeno: „Pokajanje je dvostruko proizvoljno umiranje za sve. Milosrdno srce jeste srdačni plamen za svaku stvar, čoveka, pticu, životinju, demona i za svako stvorenje“ (Sl. 48).
On opet [kaže]: „Sve dok smo u ovom svetu i u telu mi ne možemo biti bez dela i truda, čak i da se do samog neba popnemo. U rečenom je sve savršenstvo, oprosti mi. Nešto više jeste tajno poučavanje u srcu bez pomisli ili umna molitva“ (Sl. 47).
Sveti Maksim govori: „Mudroljublje u vrlini obično dovodi do bestrašća proizvoljenja, a ne bestrašća prirode. Zbog bestrašća proizvoljenja u našu dušu dolazi mislena blagodat božanstvene sladosti“. On opet [kaže]: „Onaj ko je iskusio žalost i sladost tela može da se nazove iskusnim, budući da je na opitu poznao prijatnost i neprijatnost telesnih stvari. Savršenim može da se nazove onaj ko je silom razuma pobedio telesne sladosti i žalosti. Celovitim, pak, može da se nazove onaj ko je delatne i mislene navike sačuvao nepromenjenim putem krepkog ustremljenja Bogu. Rasuđivanje se smatra najvećom vrlinom stoga što oni u kojima se, po Božijem blagovoljenju, porodi mogu najtačnije, budući prosvećeni božanstvenom svetlošću, razlikovati božanstvene i ljudske stvari, te tajanstvena i skrivena viđenja“.
Međutim, već je vreme da ti, prema onome što je nama dostupno, izložimo načelo sveštenog i bogotvornog tihovanja. Neka nas Bog pouči u onome što treba da kažemo.
45. O pet delanja početnog ili uvodnog tihovanja, tj. molitvi, psalmopojanju, čitanju, bogomisliju i rukodelju
Početnik koji je tek pristupio tihovanju svoje vreme, tj. časove dana i noći treba da provodi u pet bogougodnih delanja. Najpre, u molitvi, tj. u neprestanom sećanju na Gospoda Isusa Hrista, koje se tihim disanjem, kao što je rečeno, uvodi u srce i potom opet izvodi pri zatvorenim ustima i bez ikakve druge misli ili zamišljanja. Pri svestranom uzdržanju, tj. pri obuzdavanju stomaka, sna i drugih čula, ona se sa iskrenim smirenjem obavlja u keliji. Osim u molitvi, on vreme treba da provodi u psalmopojanju, u čitanju Svetog apostola i Svetog Jevanđelja, spisa svetih i bogonosnih otaca, naročito poglavlja o molitvi i trezvoumlju, i ostalih božanstvenih reči Duha, u sećanju na grehove svoje sa srdačnim bolom, u razmišljanju na sud Božiji, ili smrt, ili večno mučenje, ili na okušanje budućih dobara i na slično, ili u neznatnom rukodelju, radi odgonjenja mrzovolje. (Posle navedenih delanja, naročito rukodelja), on opet treba da se vraća na molitvu, iako je njeno vršenje naporno i zahteva samoprinuđavanje sve dok se um ne navikne da lako preseca svoje lutanje svecelim prilepljivanjem (uz punu pažnju) Gospodu Isusu Hristu, neprestanim sećanjem na Njega, čestim ulaženjem u unutrašnju klet ili skrivenu oblast srca i usađeni koren pažnje. I sveti Isaak piše: „Potrudi se da uđeš u klet koja postoji u tebi i ugledaćeš nebesku klet. Jer, one su jedno. Jednim ulaskom ti ćeš ugledati obe“. I sveti Maksim [kaže]: „Srce upravlja svim [telesnim] delovima. Ukoliko mu blagodat obuzme sve pašnjake, srce će se zacariti nad svim pomislima i udovima. Jer, u njemu je um i sve duševne pomisli. Stoga u njega i treba gledati da bi se videlo da li je blagodat Svesvetoga Duha napisala svoje zakone“. Gde? U gospodstveni ud, na prestol blagodati, u kome su um i sve duševne pomisli, tj. u srce.
46. Od čega treba da započinju oni koji hoće razumno da tihuju. Kakav je početak, uzrastanje, napredovanje i savršenstvo [u tihovanju]
Za one koji su se poduhvatili da razumno tihuju, tj. za monahe početnike prvo i uvodno, početno delanje jeste prihvatanje straha Božijeg, trajno ispunjavanje svih bogotvornih zapovesti, bezbrižnost za sve blagoslovene i neblagoslovene stvari putem vere, putem savršenog udaljavanja od svega što je suprotno preduzetom poduhvatu i putem iskrenog raspoloženja prema onome što istinski postoji, kao što je ranije rečeno. Potom oni uzrastaju nepostidnom nadom, prostirući se napred u meru uzrasta punote Hristove kroz prebivanje u srdačnoj, čistoj i nerasejanoj molitvi sa svecelim prilepljivanjem uz Boga. Potom oni stupaju u savršenstvo neizmenjivom i neprestanom duhovnom molitvom, dospevajući do istupljenja, ushićenja i mnogoželjenjog sjedinjenja, koji ističu iz savršene ljubavi prema jedinom Bogu. Rečeno predstavlja nepogrešivo pristizanje i prostiranje od delanja ka zrenju, koje je bogootac David iskusio. Izmenivši se onom blaženom izmenom, on je uzviknuo: Ja rekoh u istupljenju mome: Svaki je čovek laž (Ps. 115, 2). Jedan drugi, koji je prosijao u istom činu, govoraše: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube (1. Kor. 2, 9). Potom je još dodao: A nama Bog otkri Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije (1. Kor. 2, 10).
47. O stanju tihovanja početnika
Dakle, početnik, po rečenome, ne treba često da izlazi iz svoje kelije. On treba da izbegava razgovor i viđanje sa svima, osim retko, po krajnjoj nuždi sa pažnjom i uzdržanošću, kao što govori i božanstveni Isaak: „Pri svakom delu neka sećanje (na čuvanje sebe) prebiva sa tobom budući da je pomoć koja od njega dolazi veća od pomoći od dela“. Razgovori i susreti izazivaju rasejanost i razbijenost misli ne samo kod početnika, nego i kod onih koji su napredovali, kao što opet sveti Isaak kaže: „Uspokojavanje tela donosi štetu samo mladima, a raspuštenost [ponašanja] – i mladima i starima“. On još [kaže]: „Tihovanje umrtvljuje spoljašnja čula, pokrećući unutrašnju pokretljivost. Spoljašnje, pak, opštenje dovodi do suprotnog: oživljava spoljašnja čula, a umrtvljuje unutrašnju pokretljivost“. I Lestvičnik piše: „Tihovatelj je onaj ko bestelesno biće, tj. svoju dušu pokušava da zadrži u okvirima telesnog doma, što je za krajnje divljenje“. On još [kaže]: „Tihovatelj je onaj ko iz dubine srca svom snagom vapije: Spremno je srce moje, Bože (Ps. 56, 8). Tihovatelj je onaj ko je rekao: Ja spavam, a srce moje bdi (Pes. 5, 2). Zaključaj vrata kelije za telo, vrata jezika za reči, i unutrašnje dveri srca za zle duhove“ (Sl. 27).
48. O pažljivoj i trezvoumnoj srdačnoj molitvi i njenom delanju
Pažljiva i trezvoumna molitva koja se vrši u srcu, bez svake druge misli i maštanja rečima: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, neveštastveno i bezglasno um pruža ka samome Gospodu Isusu Hristu, koji se priziva, a rečima: Pomiluj me, ponovo ga vraća sebi samom, s obzirom da još ne može da se ne moli za sebe. Kada, pak, na opitu dostigne savršenu ljubav, on se svecelo prostire ka jedinome Gospodu Isusu Hristu, o drugome (tj. pomilovanju) već dobivši dejstveno osvedočenje. (Stoga, kao što govori neko drugi, on jedino priziva: Gospode Isuse Hriste, sa silnim ljubavnim raspoloženjem srca).
49. Kako su nam sveti oci predali izgovaranje molitve
Nisu nam svi sveti oci predali da se molimo čitavom molitvom, nego neki celu, a neki polovinu, već prema stanju molitvenika. Božanstveni Zlatoust nam prenosi da je izgovaramo celu, govoreći: „Molim vas, bratijo, da nikada ne ostavljate pravilo molitve, niti da ga prenebregavate. Jer, ja sam nekada slušao oce koji govorahu: „Zar je monah onaj ko zanemaruje pravilo ili ga prenebregava“. Bilo da jede, ili pije, sedi kući ili putuje ili nešto drugo radi, on je dužan neprestano da uzvikuje: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, kako bi ga pominjanje imena Gospoda Isusa Hrista podsticalo na borbu protiv neprijatelja. Rečenim pominjanjem duša, prinuđavajući se, može u sebi da nađe sve, tj. i rđavo i dobro. Ona će najpre unutra, u svom srcu ugledati rđavo, a potom i dobro. Pominjanje će pokrenuti zmiju, ali je i smiriti. Pominjanje će u nama izobličiti postojeći greh, ali će ga potom i potreti. Pominjanje može podići svu silu neprijateljsku u srcu, ali će je postepeno i pobediti i iskoreniti. Silazeći u dubinu srca, ime Isusa Hrista će smiriti zmiju koja drži njegove pašnjake, a dušu – spasti i oživotvoriti. Neprestano budi sa imenom Gospoda Isusa kako bi srce progutalo Gospoda i Gospod srce, te da dvoje budu jedno. Uostalom, rečeno delo se ne odnosi na jedan ili dva dana, već na mnoge godine i dugo vreme. Jer, neophodan je veliki i mnogogodišnji podvig da bi se isterao neprijatelj i uselio Hristos“.
On još [kaže]: „Neophodno je zatvoriti se u sebe, upravljati umom i obuzdavati ga, te svaku pomisao i svako dejstvo lukavoga kazniti prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista“. On još [kaže]: „Um treba da bude gde je i telo, kako između Boga i srca ne bi postojala nikakva prepreka, nikakva pregrada, koja bi zasenjivala srce i um odvajala od Boga. Ukoliko ponekad ponešto i potkrade um, ne treba se zadržavati na pomislima kako se slaganje sa njima ne bi uračunalo u grehovno delo u dan suda pred licem Gospoda, kada će Bog suditi tajne ljudske. Svagda se praznite [od nepotrebnih misli] i prebivajte sa Gospodom Bogom našim sve dok nas ne obaspe štedrostima. I od Gospoda slave ištite samo milost sa smirenim i umilnim srcem, od jutra do večeri vapijući, a ako je moguće i svu noć: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Svoj um prinuđavajte na rečeno delo do same smrti. Jer, ono zahteva veliko prinuđivanje. Naime, uska su vrata i teskoban put što vode u život (Mt. 7, 14) i samo podvižnici ulaze u njega. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12). Stoga vas umoljavam da ne odvajate srca vaša od Boga, već pazite na njih i čuvajte ih svagdašnjim sećanjem na Gospoda našeg Isusa Hrista. I u vašem srcu će se ukoreniti ime Gospodnje, te će ono jedino pomišljati o načinu kako da se u vama proslavi Hristos“.
Pre svetog Zlatoustog sveti Pavle je u jednoj svojoj poslanici rekao: Jer ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svome da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje (Rim. 10, 9-10). On još [kaže]: I niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12, 3). On, naime hoće da kaže da srce prima dejstvo Duha Svetoga, kojim se i moli. Rečeno je nasleđe naprednih i onih koji su se obogatili Hristom, koji zaista obitava u njima. Slično govori i sveti Dijadoh: „Ukoliko mu sećanjem na Boga zatvorimo sve izlaze, naš um će imati potrebu za nekim delanjem kako bi se zaposlila stalna pokretljivost koja mu je svojstvena. Njemu treba dati jedino svešteno ime Gospoda Isusa: neka njime u potpunosti podmiri svoju revnost u dostizanju postavljenog cilja. Međutim, treba znati da, po reči apostola, niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12, 3). Od nas se zahteva da u unutrašnjosti uma (koji se u sebi pritešnjuje) neprestano izgovaramo iskaz (Gospode, Isuse Hriste, i ostalo). Pri tome, on ne treba da skreće ni u kakvo maštanje. Oni koji sveto i preslavno ime neprestano misleno drže u dubini svoga srca, biće u stanju da vide svetlost svog uma (tj. jasnost misli ili određeno saznanje o svim unutrašnjim pokretima). Štaviše, ukoliko se sa napregnutom brižljivošću drži u mislima, predivno ime sasvim primetno spaljuje svaku nečistotu koja se pojavljuje u duši. Jer, po reči apostola, Bog naš je oganj koji spaljuje svako zlo (Jev. 12, 29). Stoga Gospod, najzad, dušu dovodi do velike ljubavi prema Njegovoj slavi. Jer, zadržavajući se u toplom srcu kroz sećanje uma, preslavno i mnogožuđeno ime u nama stvara naviku da Njegovu blagost ljubimo bez prepreka. Naime, više nema ničega što bi postavljalo prepreku. Ono je dragoceni biser koji se stiče prodajom celokupnog imanja. I [čovek] stiče neizrecivu radost što ga je našao (Mt. 13, 46)“ (Pogl. 59). I sveti Isihije iznosi svoju misao: „Vinuvši se posle smrti po vazduhu ka nebeskim vratima, duša se neće postideti pred svojim neprijateljima, imajući Hrista sa sobom. I ona će, kao i sada, smelo sa njima na vratima progovoriti. Neophodno je, međutim, da do svog izlaska iz tela danonoćno istraje u vapijanju Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem. On će potom biti njen brzi osvetnik, po istinitom i Božanskom Njegovom obećanju, izrečenom u priči o nepravednom sudiji: Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti, i u sadašnjem životu i po izlasku iz tela (Lk. 18, 1-8)“ (Pogl. 47). I Lestvičnik govori: „Isusovim imenom bičuj protivnike: ni na nebu ni na zemlji nema jačeg oružja“ (Sl. 21). Na drugom mestu on dodaje: „Isusova molitva neka se sjedini s disanjem tvojim, pa ćeš videti kakva je korist od tihovanja“ (Sl. 27).
50. I kod svetih apostola, a ne samo kod svetih otaca, mogu se naći reči o sveštenoj molitvi, tajnovodstveno izrečene Duhom
Reči o sveštenoj molitvi ti nećeš naći samo kod pomenutih svetih otaca, i drugih sličnih njima, već još pre kod samih prvih i vrhovnih apostola Petra, Pavla i Jovana. Jedan od njih, kao što smo već naveli, govori: I niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12, 3). [Drugi kaže]: Blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (Jn. 1, 17). On još [kaže]: Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je (1. Jn. 4, 2). Učenik Hristov, koji je pretpostavljen drugima, na pitanje Spasitelja upućeno svim apostolima: Šta o meni govore ljudi, odgovara u ime svih, uvodeći blaženo ispovedanje: Ti si Hristos, Sin Boga Živoga (Mt. 16, 13; 16). Slavni nastavnici naši, koji su došli posle njih, a naročito oni koji su hodili putem neporobljenog, pustinjskog i tihovateljskog života slične izreke, izdvojeno i delimično izrečenim od strane tri stuba Svete Crkve, kao i božanstvene reči uzakonjene po otkrivenju Duha Svetoga, sabraše u jednu izreku uz pomoć Duha Svetoga, koji življaše u njima, prekrasno je usaglasivši i uskladivši, sastavivši našu sveštenu molitvu. Nju su nazvali stubom molitve, predavši potomcima da je drže i čuvaju u istom vidu.
Pogledaj sada o kakvom se divnom poretku i divnoj postupnosti radi, koja jasno nosi pečat nebeske mudrosti. Jedan priziva ime Gospoda Isusa, drugi Isusa Hrista, treći Hrista, Sina Božijeg, kao da slede jedan za drugim i kao da se jedan drugog drže sa pažnjom u saglasnosti i sjedinjenju bogodejstvenih reči. Vidiš li kako svako od njih uzima kraj izreke jednoga i postavlja ga na početak svoje. Blaženi Pavle je rekao: „Niko ne može da ispoveda Gospoda Isusa„. Poslednju reč Isusa uzima sveti Jovan i stavlja kao prvu u svojoj izreci: „Onaj ko ispoveda Isusa Hrista„… Njegova poslednja reč – Hrista, u ispovedanju svetog Petra je pomenuta kao prva: „Ti si Hristos, Sin Boga„. I kao da se sastavio trostruki i neraskidivi konopac, bogotvorna molitva naša, premudro i razumno ispletena i satkana. U rečenom vidu ona je, kao što možemo primetiti, došla do nas i u istom vidu je mi predajemo onima koji će doći posle nas. Izreku, pak, pomiluj me, koja se dodaje spasonosnim rečima molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pridodali su sveti oci naročito zbog onih koji su još nedorasli na delu vrlina, tj. početnici i nesavršeni. Jer, napredni i usavršeni u Hristu svakim od pojedinačnih uzvika, naime: Gospode Isuse; Isuse Hriste; Hriste, Sine Božiji, ili čak samo uzvikom: Isuse, bivaju sasvim zadovoljni, grleći ga i pozdravljajući kao potpuno delanje molitve. I samo kroz njega oni se ispunjavaju neizrecivom radošću i sladošću, koja prevazilazi svaki razum, svako viđenje i svako slušanje. Da bismo se najpotpunije ubedili i osvedočili u rečeno, najslađi i dušeljubivi Gospod naš, Isus Hristos, Sin Božiji, otvoreno je rekao (a Njegove reči su delo i iskaz, Duh i život): Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5), i još: I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti (Jn. 14, 13).
51. I početnici mogu da se ponekad mole svim rečima molitve, a ponekad samo delom nje, premda unutra, u srcu i uvek, pri čemu ne treba često da menjaju molitvene reči
I početnici mogu da se mole ponekad sa svim rečima, a ponekad samo sa nekim od njih, uostalom unutar srca i neprestano. Jer, po Dijadohu, „onaj ko uvek prebiva u svom srcu dalek je od svih krasnih stvari ovog života. Hodeći duhom, on ne može da upražnjava telesnu pohotu. On svoj put prohodi ograđen vrlinama. One služe kao čuvari pri vratima njegovog grada čistote. Stoga sve zamke đavola protiv njega ostaju bezuspešne“ (Pogl. 57). I sveti Isaak piše: „Srce onoga ko stalno prati svoju dušu biva razveseljavano otkrivenjima. Onaj ko zrenje svoga uma usredsređuje u sebe samog, vidi sebe u zraku Duha. Onaj ko se gnuša nad svakim nadimanjem uma, vidi svoga Vladiku u srcu svome“ (Sl. 8).
Ipak, ne treba često menjati reči molitve kako zbog česte promene i prebacivanja (pažnje sa jedno na drugo) um ne bi navikao da nestalnost i prenošenje, te ostao neukorenjen i besplodan, kao drva koja se često prenose i presađuju.
52. Plod unutrašnje-srdačne molitve iziskuje dugotrajni podvig i samoprinuđavanje, kao što se i inače sve dobro postiže uz ogroman trud i vreme
Svagdašnja molitva u srcu i ono što sledi za njenim granicama ne dostiže se jednostavno i slučajno, tj. bez dugotrajnog i velikog truda (premda ima i izuzetaka po neizrecivom Božijem uviđanju). Naprotiv, neophodno je mnogo i vremena, i truda, i telesnog i duševnog podviga, i napregnutog i dugotrajnog samoprinuđavanja. Jer, po prevashodstvu dara i blagodati u kojima očekujemo da učestvujemo mi prema svojoj sili treba da uložimo i srazmerne podvige i časove. Po sveštenim nastavnicima našim, mi treba iz pašnjaka srca da isteramo neprijatelja i delatno uselimo Hrista. Sveti Isaak govori: „Onaj ko želi u sebi da ugleda Hrista neka se sa svim usrđem napreže da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga. I on će u svetlosti uma svoga svaki čas zreti Gospoda“ (Sl. 8). I sveti Varsanufije [govori]: „Čovek se uzalud trudi u spoljašnjem ukoliko mu unutrašnje delanje sa Bogom ne pomogne. Jer, unutrašnje delanje sa srdačnim bolom donosi čistotu, čistota – istinsko tihovanje srca, tihovanje – smirenje, dok smirenje priprema čoveka za obitalište Božije. Zbog Njegovog prebivanja izgone se demoni sa strastima i čovek postaje hram Božiji, ispunjen svetošću, svetlošću, čistotom i blagodaću. Blažen je onaj ko u unutrašnjim tajnostima srca sagledava Gospoda, sa plačem izlivajući pred Njegovom blagošću svoju molitvu“ (Odg. 210). I prepodobni Jovan Karpatski [govori]: „Dugi podvig u molitvama i veliko vreme neophodni su da bi se u nesmućenom ustrojstvu uma našlo neko novo srdačno nebo na kojem obitava Hristos, po rečima apostola: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (2. Kor. 13, 5)“. I veliki Zlatoust [govori]: „Neprestano prebivaj sa imenom Gospoda Isusa kako bi srce progutalo Gospoda, i Gospod srce. I biće dvoje jedno. Međutim, rečeno delo se ne postiže za dan, ili dva, već [zahteva] dug podvig i mnogo vremena. Jer, neophodno je mnogo podviga i vremena da se istera neprijatelj i useli se Hristos“.
53. O nečistoj srdačnoj molitvi. Kako se dostiže čista i nerasejana molitva
Od upornosti u upotrebi navedenog načina ili načina za sticanje čiste i nerasejane molitve, uz savladavanje svih prepreka u pomislima i spoljašnjim okolnostima, podvižnik najzad dolazi do navike da se bez prinuđavanja istinski čisto i bez maštanja moli, ili do stanja u kome um uvek prebiva u srcu, ulazeći preko disanja u njega ne sa prinudom ili protiv svoje volje, nego bezizlazno sa ljubavlju boraveći u njemu i neprestano se moleći. Sveti Isaak kaže: „Onaj čija molitva nije čista od pomisli (tj. koja neprestano ne deluje u unutrašnjoj skrivenosti srca) u stvari nema oružje za borbu, u kojoj bi prizivanjem Gospoda Isusa Hrista nevidljivo bičevao i opaljivao neprijatelja koji skriveno napada“ (Sl. 21). On još [kaže]: „Zaista je blažen onaj ko se mišlju prilepio za Isusovu molitvu, vapijući mu neprestano u srcu, kao što se vazduh pripija uz naša tela ili plamen uz sveću“. On još [kaže]: „Hodeći nad zemljom, sunce čini da je dan, a sveto ime Isusa Hrista, kome se poklanjamo, rađa bezbrojno mnoštvo suncelikih pomisli, neprestano sijajući u umu“.
54. O nerasejanoj i čistoj srdačnoj molitvi i o toplini koja se rađa iz nje
Iz srdačne, čiste i nerasejane molitve rađa se u srcu izvesna toplina, kao što se peva u Psalmima: Zapali se srce moje u meni, i u razmišljanju mome razgore se oganj (Ps. 38, 4). Gospod Isus Hristos je došao na zemlju da baci oganj na zemlju srdaca naših, koje je ranije donosilo trnje strasti, a sada uz blagodat prinosi duhovne plodove: Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želeo da se već zapalio (Lk. 12, 49). Rečeni oganj je nekada i Kleopu zajedno sa njegovim saputnikom zagrejao i rasplamsao, nagnavši ih da u zanosu jedan drugome zavape: Ne goraše li srce naše u nama dok nam govoraše putem i dok nam objašnjavaše Pisma (Lk. 24, 32). I sveti Jovan Damaskin u jednom troparu svojih pesama Presvetoj Bogorodici govori: „Ka pevanju pesama vuče me srdačni oganj devičanske ljubavi“. I sveti Isaak piše: „Od napregnutog delanja rađa se prevelika vrelina, koja se u srcu rasplamsava plamenim pomislima, koje se iznova pojavljuju u umu. Rečeno delanje i čuvanje stanjuje um svojom plamenošću i saopštava mu viđenje. Od plamenosti koju proizvodi blagodat rađa se tok suza. Od neprestanih suza duša dobija umirenje pomisli i uzvisuje se do čistote uma. Pri čistoti uma, pak, čovek dolazi do viđenja tajni Božijih. Potom um dolazi do gledanja otkrivenja i znamenja, kao što je gledao prorok Jezekilj“ (Sl. 59). On još [kaže]: „Suze, udaranje po glavi u vreme molitve i usrdno padanje ničice bude u srcu dodatnu sladost, koje se sa pohvalnim ushićenjem ustremljuje ka Bogu, prizivajući: Žedna je duša moja za Bogom Živim; kad ću doći i javiti se licu tvome Gospode (Ps. 41, 3)“ (Sl. 69). I Jovan Lestvičnik [kaže]: „Oganj ljubavi vaskrsava molitvu koja se uselila u naše srce. A kad ova vaskrsne, i uznese se na nebo, dolazi do silaska Ognja u odaju duše“ (Sl. 28). On još [kaže]: „Koji je monah, onda, veran i pametan? Onaj koji je sačuvao svoju vatrenost, i koji svakoga dana, do kraja svog života, nije propuštao da doda plamen na plamen, žar na žar, revnost na revnost, i čežnji za Bogom bogočežnjivost“ (Sl. 1). I sveti Ilija Ekdik [kaže]: „Umirivši se u odnosu na sve spoljašnje i sjedinivši se sa molitvom, duša biva njome okružena kao plamenom, kao gvožđe ognjem. I ona sva postaje oganj. I premda ostaje ista, duša postaje nedodiriva, slično usijanom gvožđu“ (Pogl. 103). On još [kaže]: „Blažen je onaj ko se još u ovom životu udostoji da se vidi u rečenom stanju, tj. svoj po prirodi zemni obraz vidi ognjenim po blagodati“.
55. Toplina ima različite uzroke. Najistinskija je ona koja proizilazi od čiste srdačne molitve
Znaj da rečena toplina u nama ima različite i mnogoobrazne uzroke i načine, što je očigledno iz izloženih izreka svetih otaca, premda ne smemo da kažemo – i iz samog dela (opita). Od njih najpouzdanija je toplina koja dolazi od čiste srdačne molitve. Ona uzrasta zajedno sa njom i uspokojava [čoveka] u suštinskom prosvećenju, tj. čineći ga zaista prosvećenim, po svedočanstvu otaca.
56. O neposrednom dejstvu srdačne topline
Ona neposredno odgoni sve što ometa da se savršeno vrši čista molitva. Jer, oganj je Bog naš, koji uništava zle zamke demona i naših strasti. Sveti Dijadoh govori: „Znak da je duša bolno počela da mrzi strasti jeste osećaj oštrog bola srca koje prima ubode demonskih strela, pri čemu se čoveku čini da nosi same strele. Ona se nalazi na početku svog očišćenja. Jer, ukoliko ne pretrpi veliki bol od bestidnosti greha, ona kasnije neće moći bogato da se raduje blagosti pravednosti. Potom, onaj ko želi da očisti svoje srce neka ga zagreva neprestanim sećanjem na Gospoda Isusa, imajući u njemu jedinstveno poučavanje i neprestano delanje. Jer, onaj ko želi sa sebe da zbaci sopstvenu gnjilost ne treba samo povremeno da se moli. Naprotiv, on uvek treba da se bavi molitvom i da čuva um, pa makar se nalazio i daleko od molitvenog doma. Onaj ko hoće da očisti zlato [ne treba] ni za kratko vreme da ostavi ognjište bez vatre, inače će se ruda koju čisti ponovo stvrdnuti. Ni [podvižnik] ne treba samo povremeno da se seća Boga, tj. da u drugo vreme ne misli o Njemu. Jer, ono što stiče molitvom, on će izgubiti kada je prekrati. Ljubitelju vrline je svojstveno da neprestanim sećanjem na Boga čisti zemljanost srca. Na rečeni način će, pri postepenom isparavanju zla pod dejstvom ognja dobrog sećanja, duša u punoj slavi da savršeno dođe do svoje prirodne prozračnosti“ (Pogl. 97). Bez smetnji prebivajući u srcu um se moli čisto i bez lutanja, po reči svetoga: „Ukoliko um čuva srce za vreme molitve, vrši se čista i nerasejana molitva“. Sveti Isihije piše: „Istinski monah je onaj ko se drži trezvoumlja, a istinski trezvoumnik je onaj ko je monah u srcu (kome je u srcu samo Bog i on sam)“ (Pogl. 57).
57. O žuđenju za Gospodom i o raspoloženju prema Njemu, koji se rađaju od tople pažnje i molitve
Od tople i pažljive, tj. čiste molitve u srcu se rađa čežnja, božanstveno raspoloženje i ljubav prema Gospodu Isusu Hristu, koga se stalno seća, po napisanome: Devojke te zavoleše i privukoše (Pes. 1, 2), i još: Ja sam ranjena ljubavlju (Pes. 2, 5). I sveti Maksim govori: „Sve vrline pomažu umu u božanstvenom raspoloženju, a najviše čista molitva. Jer, preko nje, uzvišujući se ka Bogu, on biva izvan svega“.
58. O srdačnim suzama i o božanstvenoj čežnji i raspoloženju
Iz opisanog srca često se toči suza, koja ne iscrpljuje i isušuje, već čisti i obogaćuje one koji su se njome obogatili. Jer, prvo biva od božanstvenog straha, a drugo od božanstvenog raspoloženja pri silnoj i nezadrživoj čežnji i ljubavi prema Gospodu Isusu Hristu, na koga se uvek seća. Dovedena u ushićenje, duša vapije: „Usladio si me čežnjom Hriste, i izmenio tvojim božanstvenim raspoloženjem“. Ona još [uzvikuje]: „Sav si, Spasitelju, sladost, sav si želja i čežnja, sav se nezasitost i sav nezamisliva krasota“. Ona uzvikuje, zajedno sa Pavlom, Hristovim propovednikom: Jer nas ljubav Hristova obuzima (2. Kor. 5, 14). Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8, 35; 38-39).
59. Savet da se ne traži ništa što je preko mere. Pouka o neprestanom srdačnom sećanju na Gospoda našeg Isusa Hrista
Onaj ko želi da se udostoji rečenoga i onoga što potom dolazi (o čemu sada nije blagovremeno govoriti) treba strogo da se drži sledećeg pravila: „Nemoj pre vremena tražiti ono što će biti u svoje vreme. Jer, ni dobro nije dobro ukoliko se ne učini dobro“. I sveti Marko [kaže]: „Nije dobro znati o potonjim delima pre nego što se učine prethodna. Jer, znanje bez dela nadima, a ljubav naziđuje stoga što sve trpi (up. 1. Kor. 8, 1)“. [Čovek] po svojoj meri treba da se stara i da se svagda podvizava da, kao što je rečeno, sećanje na Gospoda Isusa Hrista neprestano nosi u dubini (a ne na površini) srca, po rečima svetog Marka: „Ukoliko se sa punom duhovnom nadom ne otkrije unutrašnje skriveno mesto našeg srca, neće biti moguće da upoznamo Onoga ko živi u njemu i saznamo da li su naše slovesne žrtve prihvaćene“.
60. O toploj revnosti, o božanstvenom javljanju u nama i o suštinskom prosvećenju blagodaću
Na rečeni način revnitelj savršenstva u duhu lagano će da se ukloni ne samo od lukavih dela, već i od strasnih pomisli i nepriličnih maštanja, po napisanome: Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti (Gal. 5, 16). On će se ukloniti i od svake uopšte pomisli i od svakog maštanja, s obzirom da svojom plamenom revnošću za vrlinu potire svako lukavo dejstvo koje je ranije u njemu delovalo kroz čula i misli, zajedno sa načelnicima svega zlog, tj. zluradim demonima, kao što govori sveti Isaak: „Strašan je demonima i poželjan Bogu i Njegovim anđelima onaj ko sa plamenom revnošću iskorenjuje trnje koje u njega polaže neprijatelj“ (Sl. 8). I on će napredovati i steći osvedočenje o ljubavi Božijoj prema njemu, zaista se udostojivši projavljivanja i useljenja suštinskog i božanstvenog prosvećenja blagodaću. I on će sa velikom radošću poteći ka ranijem blagorodstvu i duhovnom usinovljenju, koje nam je blagodaću sveštenodejstveno saopšteno u svetom krštenju. Sveti Isaak dalje govori: „Rečeno je Jerusalim i Carstvo Božije, koje je sakriveno u nama, po reči Gospodnjoj (Lk. 17, 21). Pomenuta oblast jeste oblak slave Božije, u koji će ući samo čisti srcem, kako bi videli lice svoga Vladike“. Jedino ne treba [čovek] sam da traži javljanje Božije u sebi, kako ne bi primio onoga ko je prava tama, premda se lažno predstavlja kao svetlost.
61. O Božanskom i neprijateljskom dejstvu
Ukoliko um ugleda svetlost ni kada je ne ište, neka je ne prihvata, ali neka je ni ne odbacuje, kao što govori sveti Marko: „Postoji dejstvo blagodati nepoznato početniku u duhovnom uzrastanju, a postoji i dejstvo zla nalik na istinu. Ne treba da se mnogo zagledamo u slična dejstva da ne bismo pali u zabludu, niti treba da ih proklinjemo, jer se može desiti da su istinita. Stoga sve treba sa nadom prinositi Bogu, koji zna koristi i jednog i drugog. Uostalom, neka [čovek] pita onoga ko ima blagodat i silu po Bogu da nauči i rasudi“.
62. O prosvećenom i nezabludnom učitelju
Blagodari Bogu ukoliko uspeš da nađeš onoga ko te može naučiti onome što je sam blaženo iskusio kroz božanstveno prosvećenje, a ne samo što je saznao iz Božanstvenog Pisma. Ukoliko sličnoga nema, bolje je ne primati [svetlost]. Sa smirenjem treba pribegavati Bogu, sa iskrenim srcem se smatrajući i nazivajući nedostojnim slične časti i viđenja, kao što smo se tajno naučili blagodaću Hristovom od nelažnih jezika (usta), pokretanih Duhom Svetim. Oni, naime, saopštavahu i iz Bogonadahnutih Pisama i iz opita.
63. O istinskom i lažnom prosvećenju, tj. o Božanskoj i lukavoj-neprijateljskoj svetlosti
U nekim svojim spisima naši slavni oci ukazuju na znake nelažnog i lažnog prosvećenja. Na pitanje svoga učenika o rečenome, blaženi Pavle Latrski je odgovorio: „Svetlost vražije sile je ognjevidna, dimljiva i slična čulnoj svetlosti. Ugledavši je, duša koja je obuzdala strasti i očistila se od njih, oseća neprijatnost i gnušanje. Svetlost, pak, Duha Svetoga jeste blaga, radostotvorna i čista. Približavajući se, ona osvećuje svetlošću, te radošću i tihošću ispunjava dušu, čineći je krotkom i čovekoljubivom“. Slično govore i drugi.
64. O nepotrebnom i korisnom maštanju. Kako se odnositi prema njima
Nešto ranije smo pomenuli maštanje, tj. nepotrebno maštanje. Biće veoma korisno, izgleda nam, da nešto kažemo i o svakom maštanju uopšte. Jer, često se govori o njemu i protiv njega. Mnogoliko, kao basnoslovni Dedal, i mnogoglavo, kao Hidra, maštanje je neki most za demone, kao što su rekli oci, preko koga prelaze i prolaze ubistveni nečastivci. Oni nekako opšte i mešaju se sa dušom, čineći je košnicom trutova, tj. obitalištem besplodnih i strasnih pomisli. Maštanje treba potpuno odbacivati, izuzev ukoliko ponekad radi pokajanja, skrušenosti, plača i smirenja, a naročito radi proučavanja bića i zrenja ili posramljenja rđavog maštanja, privučeš i suprotstaviš dolično maštanje. Pomešavši ih, naime, i pripremivši njihovo suprotstavljanje, ti ćeš poraziti rđavo maštanje, kao beščasno i bestidno, te ćeš ga savladati. Radeći rečeno, ti nećeš sebi načiniti nikakvu štetu. Naprotiv, steći ćeš veliku korist stoga što ćeš, nepogrešivim rasuđivanjem uređujući svoja dela, rđavo maštanje pobediti doličnim, na smrt poražavajući neprijatelja njegovim oružjem, kao nekada božanstveni David Golijata (1. Car. 17, 49).
65. Ipak, sveti oci ne samo neprilično, nego i dolično maštanje smatraju neumesnim u čistoj molitvi i u jednostavnom i jedinstvenom umnom delanju
Navedena borba je, uostalom, svojstvena mladencima, ili početnicima. Oni koji su napredovali u dugotrajnom podvigu, pak, odbacuju svako maštanje uopšte, i neprilično i dolično, pri čemu mu ne ostaje ni traga. Vosak se topi u blizini ognja. I ono se rasejava i iščezava pred dejstvom čiste molitve, pred jednostavnom i bezvidnom privrženošću uma Bogu, pred predavanjem Njemu i bliskim sjedinjenjem sa Njim. Sveti Isihije govori: „Svaka pomisao u umu proizvodi obraz nekog čulnog predmeta. Jer, asirac (neprijatelj), kao umna sila, ljude može da zavodi samo ako koristi nešto čulno, što je uobičajeno za nas“ (Pogl. 1, 78). On još [kaže]: „Svaka pomisao u srce ulazi preko uobražavanja nečeg čulnog (a čulno smeta umnom). Stoga božanstvena svetlost počinje da obasjava um koji se ispraznio od svega i postao savršeno bezvidan (izbegavajući svaki izgled i obraz). Jer, rečena svetlost se javlja tek u čistom umu, tj. pod uslovom da osiromaši od svih pomisli“ (Pogl. 11, 87). I sveti Vasilije [kaže]: „Gospod ne živi u rukotvorenim hramovima. On ne živi ni u nekakvim uobraženjima i mislenim postrojenjima (maštanjima) koja se predstavljaju (pažnji) i okružuju oštećenu dušu kao zid, usled čega ne može čisto da pogleda u visinu, držeći se samo ogledala i zagonetki“. I božanstveni Evagrije [kaže]: „Može se priznati da Bog prebiva [u onome ko] ima poznanje. Stoga se čisti um i naziva prestolom Božijim. Pomisao o Bogu se ne nalazi u pomislima koje u umu stvaraju obraze, već u onima koje ne stvaraju. Stoga molitvenik treba na svaki način od sebe da odbacuje pomisli koje stvaraju obraze“. I sveti Maksim u pojašnjenjima na velikog Dionisija [kaže]: „Jedno je maštanje, a drugo pomisao ili misao. One se proizvode različitim silama i razlikuju se svojim kretanjima: misao je dejstvo i delo uma, a mašta – plod strasti, oblikovanje obraza koji predstavlja nešto čulno ili kao nešto čulno. Stoga u odnosu prema Bogu mašta ne treba da ima bilo kakvo mesto. On, naime, sve prevazilazi iznad uma“. I sveti Vasilije [kaže]: „Um koji se ne rasejava po spoljašnjim predmetima i koji se čulima ne nosi po svetu u stvari dolazi samom sebi. Iz sebe on pomišlju može da uzlazi ka Bogu. I budući obasjan lepotom, on zaboravlja i na samu prirodu“. Znajući rečeno, i ti se svakoga časa, uz Božiju pomoć, prinuđavaj da se bez maštanja, bez uobražavanja i obraza čisto moliš celim umom, svom dušom i svim srcem. O rečenome sveti Maksim govori:
66. O čistom i savršenom umu, duši i srcu
O čistom umu: „Čisti um se prosvećuje božanstvenom svetlošću, izbegavši neznanje“.
O čistoj duši: „Čista duša se neprestano raduje božanstvenom ljubavlju, oslobodivši se strasti“.
O čistom srcu: „Čisto srce svagda ima bezvidno i bezoblično sećanje na Boga, jedino od Njega primajući upečatljivost, kojom blagoizvoljeva da se pokazuje“.
O savršenom umu: „Savršeni um je verom poznao Onoga koji je iznad svakoga poznanja. Promotrivši sva Njegova sazdanja, on je od Njega primio sveobuhvatno (u opštim crtama) poznanje o Njegovom promislu i sudu, koje se u njima projavljuje (naravno u meri koja je čoveku dostupna)“.
O savršenoj duši: „Savršena duša ima želateljnu silu u potpunosti ustremljenu Bogu“.
O savršenom srcu: „Savršeno srce nema nikakvo prirodno kretanje ni prema čemu i ni na koji način. Radi njegove jednostavnosti, Bog na njemu, kao na dobro uglačanoj daščici, pristupivši, piše svoje zakone“.
Dodajmo i sledeće:
O čistom umu: „Očišćenje uma jeste delo jedino Svetoga Duha“ (sveti Dijadoh). „Zadržavanje uma od lutanja jeste jedino delo Svetoga Duha“ (Lestvičnik). „Onaj ko hoće da vidi stanje svog uma neka se isprazni od svih pomisli. I videće ga sličnim safiru ili nebeskoj [plavičastoj] boji“ (sveti Nil). „Stanje uma jeste mislena visina, slična nebeskoj boji, na kojoj se za vreme molitve pojavljuje i svetlost Svete Trojice“ (sveti Nil). „Ukoliko svuče starog čoveka i obuče se u novog blagodatnog čoveka, um će ugledati svoju čistotu, sličnu nebeskoj svetlosti, koju su starešine sinova Izrailjevih imenovali mestom Božijim (Izl. 24, 10), kada im se Bog javio na gori“ (sveti Isaak, Sl. 16).
Delajući kao što je rečeno, tj. moleći se čisto, bez maštanja i bez obraza, ti ćeš hoditi po stopama svetih. U suprotnim, bićeš maštar, a ne tihovatelj, te ćeš (da ne bude) umesto grožđa sabrati trnje.
67. Kako su proroci videli obrazna viđenja
Onaj ko pretpostavlja da su proročka viđenja, obrazi i otkrivenja bila delo maštanja, proizilazeći prirodnim putem, neka zna da je daleko od pravog cilja i istine. Jer, proroci, kao uostalom i današnji sveštenotajnici, nisu po nekom prirodnom poretku i činu videli i izobražavali ono što su videli i izobrazili. Naprotiv, nekako božanstveno i iznad prirode u umu njihovome viđenje je bilo zapečaćeno i predstavljeno, neizrecivom silom i blagodaću Svetoga Duha, kao što govori sveti Vasilije Veliki: „Nekom neizrecivom silom proroci su primali izobraženja u umu, koji beše nerasejan i čist. Oni kao da su u sebi slušali zvučanje Reči Božije“. On još [kaže]: „Proroci su videli viđenja dejstvom Duha, koji je u njihovom vladalačkom umu zapečaćivao obraze“. I [sveti] Grigorije Bogoslov [kaže]: „(Sveti Duh) je najpre dejstvovao u anđelskim i nebeskim silama, a potom u ocima i prorocima. Jedni su Boga videli i poznavali, a drugi su saznavali budućnost kada bi njihov vladalački um od Duha primao obraze, usled kojih su budućem prisustvovali kao sadašnjem“.
68. O maštanju i mnogim i raznovrsnim zrenjima
Pojedini još uvek sumnjaju, jer prihvataju maštanja i mnoga i raznovrsna zrenja, i suprotstavljaju nam se, misleći da navodno sleduju svetima. [Sveti] Grigorije Bogoslov veli da se Bog samo umom ne nazire po sebi, nego po onome što je oko Njega, tj. spajanjem raznih maštanja u jednu sliku istine. A božanstveni Maksim [kaže] da um ne može da dostigne do bestrašća samo delanjem, ukoliko nema i niz mnogih i raznih zrenja. I drugi sveti oci propovedaju slično njima. Neka oni, dakle, znaju, da sveti nisu govorili o duhovnom delanju i blagodati „po prihvatanju“, tj. o poznanju i gledanju Boga, koje ga kroz jasni opit sjedinjuje sa čovekom, već o zrenju „po nametanju“, tj. o zrenju koje je složeno od mudrosti i sličnosti i skladnosti bića, zamagljeno se približavajući poimanju o Bogu, koje mogu mnogi, ili čak i svi, uopšteno koristiti i zamišljati. Rečeno će čisto razumeti onaj ko pažljivo ispita ranije navedene odeljke [iz dela] svetih, ili druge slične. Kao što je zapisano, Tvorac se poima iz veličine i lepote tvorevine, a ne iz svetskog i narodnog, brbljivog i sujetnog veštinskog učenja. Jer, ono je slično raspusnoj sluškinji, koja se diči gordošću zbog svoje naučne i mudrijaške i izražajne sposobnosti, ne učeći se jevanđelskoj veri i smirenju i istinskom usaglašavanju sa Božanskim stvarima, udaljivši sebe daleko od sveštenih predvorja. Mi sada, međutim, govorimo o savršenom i ipostasnom [ličnosnom] ozarenju, koje su na neizreciv način doživeli [pretrpeli] izabrani apostoli kada su zajedno sa Isusom uzišli na Goru Tavor, primili dobru i istinsku blaženu izmenu desnice Višnjega, i udostojili se da vide nevidljivo Carstvo i Božanstvo svojim veštastvenim očima, koje su se izmenile ka božanstvenijem, tj. postale duhovne silom Svesvetoga Duha. Koliko je daleko istok od zapada i nebo od zemlje i koliko je duša uzvišenija od tela, i delanje i blagodat „po prihvatanju“ je daleko od delanja „po nametanju“. Jer, delanje „po nametanju“, kao što rekosmo, napreduje spoljašnje, prikupljajući od pravilnog kretanja, poretka i skupa bića razna maštanja, koje sastavlja u jednu sliku istine, te se verom uzvišuje ka Bogu. Delanje „po prihvatanju“ zbiva se, pak, na neposredan i ipostasan [ličnostan] način od samoga Boga unutar srca, ponekad i van njega, vidno prenoseći i na telo nadumno božanstveno ozarenje i najbožanstvenije prosvećenje. Rečeno se dešava s obzirom da srce, po najmudrijem Maksimu, doživljava [trpi] natprirodno, samo ne dejstvujući nerođeno oboženje. Jer, svetitelj veli: „Nerođenim oboženjem nazivam svojevrsno ličnosno ozarenje Božanstva. Ono nema rođenja, već se neshvatljivo javlja dostojnima“. Sa rečenim slaže se i veliki Dionisije, govoreći: „Treba da znamo da um naš ima silu poimanja, kojom vidi umne stvari. On ima, takođe, i mogućnost sjedinjenja, koja prevazilazi prirodu uma. Njome se on sjedinjuje sa onim što je iznad i izvan njega“. I prepodobni Isaak veli: „Mi imamo dva duševna oka, kao što govore sveti oci. Međutim, nije ista upotrebljivost njihovog zrenja. Jednim okom mi gledamo sakrivenosti u prirodama [tvorevine], tj. silu Božiju, Njegovu mudrost i Njegov promisao o nama, koji poimamo iz svetosti kojom nas upravlja. Drugim okom mi sagledavamo slavu Njegove svete prirode, ukoliko blagoizvoli da nas uvede u duhovne tajne“. I sveti Dijadoh veli: „Kao i svi božanstveni darovi, i mudrost i poznanje jesu darovi Duha Svetog. Svaki od darova, kao i svi drugi, ima svoje posebno dejstvo. Stoga i apostol svedoči da se jednome daje reč mudrosti, a drugome reč znanja po istom Duhu (1. Kor. 12, 8). Poznanje opitno (osetljivo) spaja dušu sa Bogom, premda je ne pokreće na razgovor o stvarima. Stoga neki od onih koji sa mudroljubljem provode usamljenički život ne pristupaju razgovoru o Božanstvenim stvarima, iako su im čula prosvećena poznanjem. Mudrost se ponekome (premda retko) daje zajedno sa poznanjem i strahom [Božijim]. I ona raskriva najunutrašnjija dejstva poznanja. Jer, (poznanje) obično prosvećuje unutrašnjim dejstvom, a (mudrost) – rečju. Oni se, pak, stiču na sledeći način: poznanje donosi molitva i veliko tihovanje uz savršenu bezbrižnost, a mudrost – nenadmeno izučavanje Reči Duha, a pre svega blagodat svedarežljivog Boga“. I sveti Maksim veli u tumačenjima: „Jakovljev studenac je Sveto Pismo. Voda je znanje koje se sadrži u Svetom Pismu. Dubina bunara je zrenje svetopisamskih zagonetki, teških za tumačenje. Posuda za vađenje vode je učenje Božanske Reči čitanjem. Posudu Gospod nije imao, budući da je sam Slovo. Onima koji veruju On ne pruža znanje koje proizilazi iz učenja i proučavanja. Naprotiv, dostojnima On daruje nepresušnu i svagdašnju mudrost, koja izvire iz nepresušne duhovne blagodati. Jer, posuda za vađenje vode, tj. učenje, zahvata neznatni deo znanja, a ostavlja celinu, koju ne može da pojmi ni jedan razum. Naprotiv, znanje po blagodati ima celinu (i bez proučavanja) mudrosti koja je ljudima moguća, koja ističe na razne načine, shodno potrebama“. I opet, sveti Dijadoh veli: „Naš um većim delom nije mnogo spreman za molitvu, s obzirom da ga vrlina molitve stešnjava i ograničava. Bogoslovstvovanju se, pak, radije predaje s obzirom na prostor i neograničenost božanstvenih zrenja. Stoga, da ne bismo davali mesta njegovom slobodnom razmatranju i da ne bismo popuštali njegovoj sklonosti da se bezmerno okriljuje radošću, najbolje je da se upražnjavamo u molitvi, psalmopojanju i čitanju Pisma, ne prenebregavajući pritom ni tumačenja slovoljubivih otaca, čija se vera po rečima poznaje. Dejstvujući na rečeni način, mi mu nećemo dozvoliti da svoje izreke meša sa blagodatnim rečima, niti da se, podstaknut taštinom, rasejava u lutanjima pod dejstvom radosti i pričljivosti. Naprotiv, mi ćemo se naučiti da ga čuvamo čistim za vreme zrenja, sve njegove pomisli učinivši suzotočnim. Uspokojivši se u časovima tihovanja i opijajući se sladošću molitve, um ne samo da će se osloboditi od strasnih pokreta o kojima smo govorili, već će se obnoviti i dobiti snagu da lako i bez napora prebiva u božanstvenim zrenjima, napredujući istovremeno i u znanju rasuđivanja sa velikim smirenjem. Treba, međutim, da znamo da je molitva viša od svake sveobuhvatnosti. Ona je svojstvena isključivo onima koji su u svakom osećanju i osvedočenju preispunjeni svetom blagodaću“. Jesi li čuo? Postoji, veli, molitva koja prevazilazi svaku širinu, svojstvena onima koji su puni najbožanskijeg prosvećenja blagodaću u svakom osećanju i osvedočenju, tj. na natprirodan i ličnostan način u srcu. Nju sveti Isaak naziva nezapečaćeno, tj. bezvidno, bezoblično i jednostavno sećanje. Drugi sveti oci joj daju i druga imena.
69. Pet sila duše. Maštanja koja su svojstvena duši i umu. U jednostavnom i jedinstvenom delanju uma i čistoj molitvi treba potpuno da izbegavamo maštanja, i obraze, i izobraženja i oblike
Duša, kao što rekosmo, ima [osobinu] da mašta ne samo [podstaknuta] demonima, nego i po svojoj prirodi, budući da ima pet sila: um, razum, mnenje, maštu i osećanje, kao što i telo ima pet čula: vid, miris, sluh, ukus i dodir. Dakle, maštanje je jedno od čula duše, kao što rekosmo, pomoću koga mašta. Ukoliko duša, dakle, želi da se stara i pravilno razlikuje stvari o sebi, treba da se bori da zadobije krila i da uzdiže Bogu svoje celovite sile, koje je većma sjedinjuju sa Njim i u ovom i u budućem veku, dok o drugima treba jednostavno da se stara i da se njima služi i da ih upotrebljava prema potrebi. Ispitajmo, dakle, šta sveti oci govore i šta je pravo po njima. Sveti Maksim veli: „Pošto je slovesna i umna za sebe samu, tj. za svoju suštinu, duša je svakako i samoipostasna. Ukoliko je samoipostasna, ona će dejstvovati po sopstvenoj prirodi i kada je sama i kada je sa telom. Ona će i da poima i da misli po svojoj prirodi i neće prestajati nikada da se služi svojim umnim silama, koje ima kao prirodna svojstva. Jer, prirodna svojstva koja neko biće poseduje na bilo koji način jesu neoduzimljiva, sve dok jeste i postoji. Budući da jeste i postoji uvek od kako je postala (kao što ju je Bog stvorio), za sebe i po sopstvenoj prirodi duša uvek poima i razmišlja i poznaje i sama po sebi i kada je zajedno sa telom. Ne postoji, dakle, nikakav razlog koji bi mogao da otuđi dušu od svojstava koja ima po prirodi ni po odvajanju od tela“. Mi dobro znamo i učimo se od svetih da se um i razum, i u ovom i u budućem veku, kreću oko Boga i sarađuju [sa Njim], dok se ostale sile [primenjuju] samo u ovom, budući da su mu saobrazne. Duša, dakle, kao iskusni upravitelj, koji po prirodi ima vlast nad svojim silama, treba da izabere da dejstvuje ne samo za sadašnjost, nego uglavnom za budućnost, i da hita na svaki način da uzdiže i pokreće i prisajedinjuje um i razum Bogu, u vreme čiste molitve i umnog i jedinstvenog i jednostavnog duhovnog delanja, dok od maštanja i drugih sila treba sasvim da odvaja um. Jer, po svetom Nilu: „Stanje molitve je bestrasna navika, koja krajnjom ljubavlju uznosi mudroljubivi i duhovni um u mislenu visinu“. Čineći rečeno, duša će sačuvati dragoceno dostojanstvo koje joj dolikuje.
70. O umu
I sam um, kao nedeljiva i jednostavna i celovita suština, čist i svetlovidan, treba da pazi i čuva se, odvajajući se od učešća u mašti. Jer, on po sebi ima prirodnu silu za rečeno, kao i da se okreće, da se navraća i kreće nezadrživo ka sebi. Rečeno je „stav“ uma, koji mu dolazi od božanstvene blagodati, po rečima Lestvičnika: „Samo Duh Sveti može zaustaviti um“. Kao sila duše, um se kreće i na neki način nalazi pod njenom vlašću. Ipak, on jeste i naziva se okom duše, budući obdaren i nekom sopstvenom prirodnom silom, jednostavnom i samodelatnom. Nalazeći se u prirodnim odnosima sa dušom i njenim silama, um postoji „kao sposobnost“, nazivajući se „duševni čovek“. Međutim, prihvativši svoju prirodnu i jednostavnu vrednost i blistavost svoje nedeljive, celosne, i samodelatne [slobodne] suštine, tj. oslobodivši se telesnih i duševnih prirodnih odnosa i pokreta, te udostojivši se da od uma „kao sposobnost“ postane um „kao dejstvo“, tj. uznapredovavši i dostigavši do natprirodnog „duhovnog čoveka“, on se svagda ponovo nepokolebivo vraća sebi i kroz sebe nezadrživo i slobodan od svega ushodi u neizobrazivo i bezoblično i jednostavno poimanje Boga, kao što Vasilije Veliki govori: „Um koji se ne rasejava spolja, niti se čulima razliva ka svetu, vraća se sebi i kroz sebe ushodi u poimanje Boga. I budući preoblistavan i sav prosvećen krasotom, on zaboravlja i samu ljudsku prirodu“. On ponovo zadobija obraz i podobije i očuvava ih čitavim, budući da je um i da se kroz sebe, bez drugog posrednika, misleno sjedinjuje i opšti sa Božanskim Umom, tj. sa Bogom. Radi se o kružnom kretanju, tj. ushođenju i okretu i sjedinjenju uma sa sobom samim i kroz sebe i sa Bogom, bez opasnosti od prelesti i pogreške, budući da se radi o nezadrživom i neposrednom sjedinjenju, koje prevazilazi svako poimanje i o viđenju koje prevazilazi svako viđenje. Veliki Dionisije veli: „Jedno kretanje duše je kružno, tj. ulazak u sebe spolja i jedinstveno sabiranje umnih sila kao u krug, što joj daruje (silu) da ne luta, od mnogih spoljnih stvari opet je vraćajući i usredsređujući na sebe. Postavši celosnom, rečeno je sjedinjuje sa njenim silama koje su celovito sjedinjene, rukovodeći je u lepo i dobro, koje je iznad svih bića i jedno i isto i bespočetno i beskrajno. Kroz drugo, spiralno kretanje duša se oblistava božanstvenim poznanjima na način koji joj je svojstven, tj. ne umno i celosno, već slovesno i potvrdno, složenim i promenljivim dejstvima. Treće kretanje duše je „pravo“, pri čemu ne ulazi u sebe i ne kreće se jedinom umstvenošću (kao pri kružnom kretanju), već ide oko sebe spoljašnje. I iz rečenoga, kao iz nekih različitih i mnogih simvola, ona se uzdiže do jednostavnih i sjedinjenih zrenja“. Sveti Maksim veli: „Ukoliko um primi neposredno sjedinjenje sa Bogom, njegova prirodna sila, tj. da poima i biva poiman, ostaje sasvim nedelatna. Ukoliko, pak, razreši rečenu silu i poima neko od stvorenja, on se razdvaja od Boga, budući da prekida sjedinjenje, koje prevazilazi svako poimanje. Dok je, opet, sjedinjen sa Bogom, on sa sebe svaljuje prirodni zakon kao neku nepremostivu planinu, budući da je prevazišao prirodu i postao bog po učešću“. On opet kaže: „Svojim sjedinjenjem sa Uzrokom bića, čisti um dolazi u opštenje koje prevazilazi svako poimanje, prekidajući mnogovrsno prirodno kretanje i odnos sa svime što nije Bog. On dostiže u neizrecivi ishod pri čemu se, na način koji prevazilazi znanje, drži samo sveblaženog ćutanja iznad poimanja, koje nikako ne može da obznani ni reč, ni poimanje, već samo opit učešća onih koji su se udostojili da ga okuse iznad poimanja. Njegov lako prepoznatljivi i svima uočljivi znak jeste svesna i savršena neosetljivost i udaljenost duše od sadašnjega veka. Ukoliko ne biva potpomognut od duše u svom stalnom kretanju prema Bogu, um ne ostvaruje i ne dela svoje delo, tj. ne vraća se sebi da bi slobodno ushodio u poimanje Boga. Bolje rečeno, [u rečenim okolnostima] oni ne donose plodove, nego se sjedinjuju sa maštom, rasejavajući se i nalazeći se daleko od Boga“.
71. O čistoj molitvi
Sveti Nil govori: „Podvizavaj se da svoj um za vreme molitve učiniš slepim i gluvim, te ćeš imati mogućnost da se dolično moliš“. On još [kaže]: „Blažen je um koji u vreme molitve sačuva potpunu bezvidnost ili nemaštarenje“. I sveti Filotej [kaže]: „Veoma retko mogu da se nađu oni koji tihuju umom. A oni sva sredstva upotrebljavaju da privuku božanstvenu blagodat i ispune se duhovnom utehom koja iz nje ističe“. I [sveti] Vasilije Veliki [kaže]: „Dobra molitva zaista u dušu unedruje pomisao o Bogu. Useljenje Božije predstavlja pounutarnjenje Boga kroz sećanje, koje nije ispresecano zemaljskim brigama i pri slobodi uma od smućivanja od neočekivanih pokreta strasti. Bežeći od svega, bogoljubivi pribegava Bogu“.
72. Jedno je bestrašće uma, a drugo (i više) – istinska molitva
Sveti Maksim kaže: „Um ne može da postane bestrasan jedino dobrom delatnošću, već mora da primi i mnoga i razna zrenja“. Božanstveni, pak, Nil kaže da čovek može biti bestrasan, pa ipak da se ne moli istinski, budući rasejan raznim pomislima i ostajući daleko od Boga. Sveti otac govori: „Ne moli se istinski svako ko je dostigao bestrašće. Jer, on može još da bude zauzet jednostavnim pomislima (o stvarima) i da se rasejava njihovim okolnostima (tj. njihovim slikama i raznim vezama), daleko se nalazeći od Boga“. On još [kaže]: „Međutim, čak i da se um ne zadržava na prostim pomislima o stvarima, ne znači da je već našao mesto molitve. Jer, on može da bude zauzet umozrenjima o rečenim stvarima i da se udubljuje u njihove uzročne odnose. Doduše, možda se radi o izvučenostima [uopštenostima]. Ipak, pošto se umozrenja bave stvarima, njihovi obrazi se zapečaćuju u umu, daleko odvodeći od Boga“. Sveti Lestvičnik govori: „Ljudi čiji je um naučio da se istinski moli, razgovaraju s Gospodom lice u lice, kao na uho s carem“.
Iz sličnih izreka možeš tačno razumeti oba vida života, tj. različnost delatnosti i neuporedivo upoređivanje, naime, onoga koji se vodi pod uticajem odozgo i onoga koji se sopstvenim silama uspostavlja. Delo drugoga jesu pouke i mnoga i različna umozrenja, a prvog – istinska molitva. Štaviše, shvati da je jedna stvar bestrašće uma, a druga – istinska molitva. Oci ukazuju da onaj ko ima istinsku molitvu neophodno ima i bestrasni um, dok onaj ko ima bestrasni um nema obavezno i istinsku molitvu. Eto kako stvari stoje. Vratimo se sada na našu sadržinu. Treba da kažemo da ne samo ono što je prethodno rečeno, nego i samo sećanje na dobra i na ono što im je suprotno na neki način odmah ostavlja obraze u umu i vodi ga u maštanje.
73. O maštanju i o uobraženjima uma, te o znacima prelesti i istine
Priznaci prelesti
Tihujući i želeći da budeš jedino sa Bogom nikada nemoj primati ništa čulno ili misleno što bi video u sebi ili izvan sebe, tj. lik Hrista, ili anđela, ili lik svetoga, ili svetli lik, koji se predstavlja kao mašta uma. Rečenome nemoj verovati, čak i ako izgleda kao dobro, sve dok ne pitaš nekog opitnog, te ćeš postupiti na najoprezniji i Bogu najmiliji i blagougodan način. Čuvaj uvek svoj um od boje, obraza, izgleda, oblika, kakvote i količine, pazeći jedino na reči molitve, u njima se poučavajući i o njima razmišljajući u unutarsrdačnom pokretu, sledeći Lestvičnika, koji govori: „Početak molitve sastoji se da odbijanju pomisli koje pristupaju kratkim rečima odmah čim se pojave. Sredina se sastoji u boravljenju razuma u onome što se molitvom govori ili misli. Savršenstvo molitve jeste otimanje ka Gospodu“ (Sl. 28). Sveti Nil govori: „Viša molitva savršenih jeste neko ushićenje uma i njegovo potpuno istupanje iz čulnoga, pri čemu se sam Duh… moli za nas uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26) pred Bogom, koji vidi raspoloženje srca, koje je otkriveno kao napisana knjiga i koje ćutljivim znacima izjavljuje svoje namere. [Apostol] Pavle je bio odnesen do trećega neba, ne znajući da li u telu… da li izvan tela (2. Kor. 12, 2). I Petar iziđe na ravni krov doma da se pomoli Bogu oko šestoga časa, te vide veliko platno (Dap. 10, 9). Druga po redu nakon uzvišene molitve jeste molitva pri kojoj se reči izgovaraju uz skrušeno praćenje uma, uz svesnost o Onome kome se prinosi molitva. Molitva koja se preseca telesnim brigama i onim što je sa njima povezano svakako da se nalazi daleko od ustrojstva koje priliči molitveniku“. Prebivajući u rečenome, nemoj ništa prihvatati sve dok se strasti ne smire, naravno, uz raspitivanje kod opitnih.
Eto priznaka prelesti.
Priznaci istine
Osobenosti istine i Blagog i Životvornog Duha jesu ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal. 5, 22-23), kao što govori božanstveni apostol, nazivajući vrline plodovima Božanstvenog Duha. On opet govori: Vladajte se kao deca svetlosti. Jer plod Duha je u svakoj dobroti i pravednosti i istini (Ef. 5, 8-9). Sve suprotno jeste udeo prelesti. Neko od mudrih, odgovarajući na pitanje, govori: „Ti si pitao, ljubljeni, o nezabludivom putu ka spasenju. Znaj da postoje mnogi putevi ka životu i mnogi ka smrti. Jedan put koji vodi u život jeste ispunjavanje zapovesti Hristovih. U zapovestima ćeš naći svaki vid vrline, naročito tri, tj. smirenje, ljubav i milosrđe, bez kojih niko neće ugledati Gospoda. Na tri nepobediva oružja protiv đavola, koje nam je dala Sveta Trojica, tj. smirenje, ljubav i milosrđe, ne može ni da pogleda čitava vojska demona. Jer, kod njih nema ni traga smirenja. Stoga što su se pomračili prevaznošenjem, za njih je pripremljen oganj večni. Gde je kod njih ljubav, ili bar senka milosrđa, s obzirom da imaju nepomirljivu mržnju prema ljudskom rodu, te danonoćno ne prestaju da ratuju protiv njega? Svi se obucimo u rečeno oružje. Jer, onaj ko ga nosi, postaje neulovljiv za neprijatelje. Trostruki konopac, koji je sašila i saplela Sveta Trojica, ujedno je i jedinstven i trostruk. Tri su po imenu, ako hoćeš – i likom, a jedno – silom i dejstvom i prilježnošću ka Bogu, i ustremljenjem i usvajanjem. O njima je rekao Gospod: Jaram je moj blag, i breme je moje lako (Mt. 11, 30). I Njegov ljubljeni učenik [je rekao]: Zapovesti Njegove nisu teške (1. Jn. 5, 3). Stoga se duša, koja se sa Bogom sjedinila čistotom života, čuvanjem zapovesti i uz tri navedena oružja, koje su sam Bog, u stvari oblači u Boga i na neki način postaje bog kroz smirenje, milosrđe i ljubav. Prošavši prirodnu dvojicu i uzišavši iznad glave zakona, tj. ljubavi, ona se sjedinjuje sa nadsuštastvenom i životonačelnom Trojicom, neposredno besedeći sa Njima, svetlošću primajući svetlost i radujući se neprestanom i večnom radošću“. Dovoljno je o rečenome. Saznavši delimično o znacima i plodovima prelesti i istine, recimo nešto, naravno izrekama otaca kao što i priliči, i o utesi koja dolazi sa obe strane, tj. i o božanstvenoj i istinski blagodatnoj utesi, te o lažnoj, demonskoj utesi. Blaženi Dijadoh govori:
74. O božanstvenoj i o lažnoj utesi
„Kada um počne da oseća blagodatnu utehu Svetog Duha, i satana u dušu ubacuje svoju utehu u obliku prividno slatkog osećanja za vreme noćnog odmora, u trenutku najtananijeg sna (ili usnivanja). Ukoliko um bude zauzet toplim sećanjem na sveto ime Gospoda Isusa, te ukoliko presveto i preslavno ime iskoristi kao najvernije oružje protiv prelesti, lukavi zavodljivac će se odmah udaljiti. Zbog toga će se on, najzad, raspaliti na ličnu borbu protiv duše (a ne preko pomisli). Tačno prepoznajući varljive prelesti lukavog, um sve više napreduje u iskustvu rasuđivanja“ (Pogl. 31).
On još [kaže]: „Dobra uteha se dešava ili u budnom stanju tela ili pri pogruženju u san, tj. kad se [čovek] u toplom sećanju na Boga na neki način ljubavlju prilepljuje uz Njega. Varljiva, pak, i lažna uteha, kako sam rekao, uvek biva u vreme kad podvižnik dospeva u tanani dremež, ili zaborav, pri posrednom sećanju na Boga. Proishodeći od Boga, dobra uteha očigledno privlači duše podvižnika blagočašća ljubavi Božijoj, koja se izražava u silnom izlivanju osećanja. Varljiva, pak, uteha obično obavija dušu nekakvim vetrom varljive prelesti. Za vreme telesnog sna ona pokušava da osećanja zapleni okušanjem nečeg prijatnog, bez obzira što je um u izvesnoj meri zdrav u odnosu na sećanje na Boga. Stoga, ukoliko se, kao što sam rekao, bude pažljivo sećao Gospoda Isusa, um će odmah rasejati obmanjivo navodnoprijatno vejanje neprijatelja. On će sa radošću stupiti u borbu sa njim, imajući spremno oružje (na osnovu blagodati i pohvalne duhovne opitnosti)“ (Pogl. 32).
On još [kaže]: „Ukoliko duša nepokolebivim i nemaštarskim pokretom usplamti u ljubavi Božijoj, uvlačeći u njenu neizrecivu dubinu na neki način i samo telo u budnom stanju, kao što sam rekao, ili pri pogružavanju podvižnika u san pod dejstvom svete blagodati (pri čemu ne pomišlja ni na šta drugo osim na ono u šta je uvučena), prepoznaćemo dejstvo Svetog Duha. Sva prepuna prijatnih osećanja od neizrecive Božanske sladosti, ona ne može da misli ni o čemu drugom, već samo oseća da je obradovana nekom neiscrpnom radošću. Treba, međutim, da znamo da uteha pri kojoj um u rasplamsalosti poprima izvesno sumnjivo kolebanje ili neku nečistu pomisao (koristeći sveto ime Gospodnje radi odbijanja zla, a ne jedino iz ljubavi prema Bogu), dolazi od prevaranta. Stoga je i radost samo prividna. Slična radost se nameće spolja: ona nije svojstvo i postojano raspoloženje duše. Očigledno je da neprijatelj hoće da dušu uvuče u preljubu. Videći da um počinje da pokazuje pravo iskustvo [u vladanju] svojim čulima, on svojim utehama (koje izgledaju kao dobre) pristupa duši očekujući da, zaneta tromom i vlažnom sladunjavošću, neće prepoznati svoje mešanje sa varalicom. Po rečenim znacima možemo da razlikujemo duha istine i duha obmane (1. Jn. 4, 6). Onaj ko se nije uverio da se blagodat naselila u dubinu njegovog uma nije u stanju da je oseti ni čulima. On ni gorčinu demonsku ne može osetno iskusiti ukoliko se zli duhovi ne gnezde negde oko delova srca. Demoni, naravno, nikako ne žele da ljudi saznaju za njih, kako se um protiv njih ne bi naoružao neprestanim sećanjem na Boga“ (Pogl. 33).
I o rečenom sada imaš dovoljno saznanja. Stoga budi zadovoljan, po savetu mudroga: Našavši med, jedi sa merom da ga ne bi, prejevši se, izbljuvao (Prič. 25, 16).
75. O božanstvenoj sladosti koja se toči iz srca
Još bliže suštini stvari možemo da kažemo da se sladost meda ne može objasniti onima koji ga nisu okusili. Utoliko je teže objasniti božanstvenu sladost i natprirodno i živototočno radovanje, koje se neprestano toči iz čiste i istinske srdačne molitve. Bogočovek Isus govori: A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni (Jn. 4, 14). On još [kaže]: Ko je žedan neka dođe meni i pije! Koji u mene veruje, kao što Pismo reče, iz utrobe njegove poteći će reke vode žive. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime Njegovo (Jn. 7, 37-39), po svedočenju onoga ko mu se naslonio na prsi. I veliki Pavle potvrđuje: Posla Bog Duha Sina svoga u srca vaša, koji viče: Ava, Oče (Gal. 4, 6).
76. Duhovna sladost ima mnogo znamenja, ali ni jedno [pogodno] ime
Duhovna, natprirodna i živototočna sladost ujedno je i suštinsko sijanje i svetlost, nezamisliva krasota, najveća želja, bogoviđenje i tajanstveno oboženje, koje ostaje neizrecivo i posle njegovog delimičnog izricanja, nepoznato i posle njegovog delimičnog poznanja, te neshvatljivo i posle njegovog delimičnog razumevanja. Sveti Dionisije govori: „Mi se molimo da uđemo u primrak koji je iznad svetlosti, te da kroz neviđenje i nepoznanje ugledamo i poznamo Onoga koji je iznad viđenja i poznanja, [dostigavši] samu neugledljivost i nepoznatljivost Njegovu. Eto šta znači ugledati i poznati Nadsuštastvenog i nadsuštastveno zapevati Njemu, kroz odricanje u Njemu svega tvarnoga“. On još [kaže]: „Božanstveni primrak jeste nepristupna svetlost u kojoj se Bog živima iskazuje kao nevidljiv usled bezmerne očiglednosti i kao nepristupan usled nadsuštastvenog blistanja. U rečenom mraku se nalazi svako ko se udostoji da pozna i vidi Boga. I samo neviđenje i nepoznavanje pokazuju da istinski dospeva do Onoga koji je iznad gledanja i znanja, pri čemu se zna jedino da je iznad svega čulnog i mislenog“. I sveti Vasilije [kaže]: „Munjenosna blistanja Božanske krasote su potpuno neizreciva i neopisiva: ni reč ne može da ih izrazi, ni sluh da ih primi. Njena slava se ne može uporediti sa bleskom danice, ili svetlošću meseca, ili sijanjem sunca. U poređenju sa istinskom svetlošću oni su dalje negoli što je duboka noć i najužasnija tama daleko od podnevne jasnoće. Rečena krasota, nevidljiva telesnom očima i dostižna jedino dušom i mišlju, oblistala bi ponekog od svetih, ostavljajući neizdrživu ranu čežnje. I smućeni ovdašnjim životom, oni su govorili: Avaj meni! Jer se boravak moj produži (Ps. 119, 5). I opet: Kad ću doći i javiti se licu Božijem (Ps. 41, 3). I još: Imam želju umreti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje (Fil. 1, 23). I opet: Žedna je duša moja za Bogom Živim (Ps. 41, 3). I još: Sad otpuštaš u miru slugu svoga, Gospode (Lk. 2, 29). Ovim životom su se opterećivali kao okovima oni čijih se duša kosnula božanstvena čežnja, te njihovo stremljenje Bogu beše nezadrživo. Nenasitno želeći da sagledavaju Božansku krasotu, oni su se molili da se zrenje produži na čitav večni život“.
I [sveti Grigorije] Bogoslov [kaže]: „Ispunjavanje zapovesti prati strah [Božiji]. Vršenje zapovesti prati očišćenje tela i izbavljenje od oblaka koji osenjuje dušu, ne dajući joj da vidi božanstveni zrak. Očišćenje dovodi do zasijanja svetlosti, koje opet u potpunosti udovoljava želju, koja je viša od svih želja“. I sveti Grigorije Niski [kaže]: „Pošto staranjem za dobar život opereš nečistotu, koja se nakupila u tvom srcu, u tebi će ponovo zasijati bogolika krasota, kao što obično biva i sa gvožđem. Jer, pošto se na tocilu ogoli od rđe, ono počinje da izdaje neko sijanje i blesak, odbijajući sunčeve zrake, premda beše crno. I naš unutrašnji čovek, koga Gospod naziva srcem, očistivši nečistotu rđe, koja se na njegovom liku obrazovala od lukave mokrine, ponovo dobija prvoobrazni lik i postaje blag“. Sveti Nil [kaže]: „Blažen je onaj ko je dostigao nepostižnost (Božiju), koja je nerazlučna od molitve“. I sveti Lestvičnik [kaže]: “ U dubini plača nalazi se uteha, i čisto srce prima ozarenje. A ozarenje je neiskazano dejstvo Božije, koje se saznaje nesaznajno i vidi nevidljivo“ (Sl. 7).
Stoga su trostruko blaženi oni koji su, slično drevnoj Mariji, izabrali dobar udeo, tj. duhovni život, udostojavajući se nekog bogopodobnog nasleđa, koje je veoma blago i koje dovodi do velikog i ushićujućeg radovanja, usled čega se zajedno sa božanstvenim Pavlom nadahnjuju na uzvik: A kada se javi dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spase nas ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim, koga izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našega, da bismo, opravdani Njegovom blagodaću, postali naslednici života večnoga kao pito se nadamo (Tit. 3, 4-7). I još: A Bog je onaj koji nas utvrđuje s vama u Hristu, i koji nas pomaza, koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša (2. Kor. 1, 21-22). I opet: A ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da preizobilje sile bude od Boga, a ne od nas (2. Kor. 4, 7). Eto kako nas izveštavaju bogoprosvećeni muževi. Neka bismo i mi njihovim bogoubedljivim molitvama Gospodu bar delimično poživeli slično njima, po milosti i blagodati Božijoj.
77. Oni koji žele da dolično tihuju po neophodnosti treba da imaju krotko srce
Ti, čedo, sada, pre svega drugog, ili zajedno sa svim drugim, treba da znaš da onaj ko želi da nauči da gađa luk nateže sa određenim ciljem. I onaj ko želi da se nauči da tihuje neka kao svoj cilj ima svagdašnju krotost srca. Sveti Isidor govori: „Nije dovoljno jedino se podvizavati za vrline. Neophodno je u podvigu držati izvesnu meru (ili srazmernost, kroz usaglašavanje različitih podviga). Na primer, možda ćemo, prohodeći podvig krotosti, napraviti presek putem nekog uznemirujućeg kretanja, što bi značilo da želimo da se spasemo, ali da ne želimo da činimo ono što je za spasenje neophodno“. Međutim, još pre svetoga je božanstveni David rekao: Uputiće krotke na sudu, naučiće krotke putevima svojim (Ps. 24, 9). I Sirah [kaže]: Krotkima se otkrivaju tajne (Sir. 3, 19). I najslađi Isus [je rekao]: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11, 29). I još [je rečeno]: Na koga ću pogledati ako ne na krotkoga i ćutljivoga i na onoga ko trepti od reči mojih (Is. 66, 2). I još [je rečeno]: Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju (Mt. 5, 5), tj. srce koje blagodaću Božijom donosi plod po trideset, po šezdeset ili po sto, saobrazno činu početnika, naprednih i savršenih, koji se ničim ne smućuju i nikoga ne smućuju, izuzev ukoliko se radi o [pitanjima] blagočašća.
78. Kako napredovati u krotosti. O tri sile duše: srčanoj, želateljnoj i slovesnoj
U bezgnevlju i krotosti ćeš lako napredovati ukoliko sve otklanjaš od sebe, ukoliko dušu podstičeš na ljubav, ukoliko ćutiš, umereno se hraniš i svagda moliš, kao što kažu oci: „Srčani deo duše obuzdavaj ljubavlju, želateljni isušuj uzdržanjem, a slovesni okrili molitvom, te se svetlost uma nikada neće pomračiti u tebi“. Još [je rečeno]: „Uzda gneva jeste blagovremeno ćutanje, uzda željama jeste umerena ishrana, a uzda nezadrživosti pomisli jeste jednoslovna molitva“. Još [je rečeno]: „Tri vrline svagda pružaju svetlost umu: ni u kome ne videti zlonamernost, sve što dolazi trpeti bez smućenja i blagodariti zlotvorima. One rađaju druge tri, još veće vrline: ljubav, krotost i mir“. Još [je rečeno]: „Postoje tri osnovna naravstvena stanja kod monaha: ni u čemu ne grešiti na delu, ne dozvoljavati duši da se zadržava na strasnim pomislima i bestrasno gledati u umu na lica žena i uvredljivaca“.
79. U slučaju pada treba se brzo kajati, čime se čovek ukrepljuje protiv budućih iskušenja
Ukoliko se smutiš, ili čak sapleteš, ili pogrešiš, udaljujući se od doličnoga, odmah treba da ispraviš stvar. Ukoliko te je drugi ožalostio, ili si ti drugoga ožalostio, brzo se izmiri. Sam se, pak, kaj u duši, plači i prolivaj suze, samoga sebe u svemu osuđujući. Na rečeni način ćeš sebe ukrepiti za budućnost, pazeći se potom razumno. I Gospod Isus uči, govoreći: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5, 23-24). I apostol [kaže]: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. A budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef. 4, 31-32). I još [je rečeno]: Gnevite se ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašem (Ef. 4, 26). I još [je rečeno]: Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu… (Rim. 12, 21) Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim (Rim. 12, 19; 21). Eto kako se govori o međusobnom izmirenju.
80. O pokliznuću i o pokajanju
O pokliznuću sveti Isaak govori: „Nemojmo žaliti kad u nečemu posrnemo, već ukoliko se zadržavamo [u padu]. Pokliznuće se često dešava i savršenima, dok je zadržavanje potpuno umrtvljenje. Žalost koju osećamo prilikom svojih posrnuća blagodatno nam se prihvata umesto čistog delanja. Onaj ko često posrće nadajući se pokajanju, u stvari prepredeno korača pred Bogom. On iznenada umire i ne nalazi očekivano vreme koje bi ispunio vrlinskim delima“ (Sl. 90). On još [kaže]: „U svakom trenutku trebalo bi da znamo da nam je tokom dvadeset četiri časa dnevno neophodno pokajanje. Kao što smo doznali iz stvarnog svojstva stvari, značenje reči pokajanje jeste sledeće: neoslabna prozba da nam se oprosti pređašnje, koja Bogu pristupa sa molitvom preispunjenom skrušenošću, te čovekova molba da bude sačuvan u budućnosti“ (Sl. 47). On još [kaže]: „Kao blagodat na blagodat ljudima je nakon krštenja dato pokajanje. Ono je drugo rođenje od Boga. Dar čiji smo zalog primili verom u stvari primamo pokajanjem. Pokajanje su vrata milosti, koja se otvaraju onima što ih uporno traže: njima ulazimo u milost Božiju. I ne postoji drugi ulazak kojim bismo obreli milost. Po rečima Svetog Pisma: Jer svi sagrešiše… A opravdavaju se darom, blagodaću Njegovom (Rim. 3, 23-24). Pokajanje je druga blagodat i rađa se u srcu usled vere i straha [Božijeg]. Strah je očinski žezal koji nas upravlja sve dok ne dostignemo duhovni raj dobara. Kada ga dostignemo, on nas napušta i vraća se nazad. Raj je ljubav Božija u kojoj je naslađivanje svim blaženstvima“ (Sl. 83). On još [kaže]: „Veliko se more ne može preploviti bez barke i lađe. Takođe niko bez straha [Božijeg] ne može da dostigne ljubav. Smradno more koje nas deli od duhovnog raja može se preći jedino na lađi pokajanja, na kojoj je veslač strah. Ukoliko rečeni veslač ne upravlja lađom pokajanja, na kojoj po smradnom moru ovoga sveta odlazimo Bogu, mi ćemo se utopiti u njemu“ (Sl. 83).
81. O pokajanju, strahu, ljubavi, plaču, suzama i samoukorevanju
(Nastavak slova svetog Isaaka) „Pokajanje je lađa, a strah njegov kormilar, dok je ljubav – božanstveno pristanište. Stoga nas strah uvodi u lađu pokajanja, kojom plovimo po smradnom moru života, upućujući nas ka božanstvenom pristaništu, koje je ljubav. U rečenu luku dospevaju svi koji se trude i koji su obremenjeni pokajanjem. A kada dostignemo ljubav, mi smo dostigli Boga, te je naš put okončan. Mi smo došli na ostrvo tamošnjeg mira, na kome su Otac, i Sin i Sveti Duh“ (Sl. 83).
O žalosti po Bogu Spasitelj govori: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5, 4). O suzama još piše prepodobni Isaak: „Suze u vreme molitve jesu znak Božije milosti koje se duša udostojila u svom pokajanju, znak da je molitva prihvaćena i da je njima kročila na polje čistote. Ukoliko ljudi ne udalje pomisli o prolaznom i ne odbace uzdanje u svet, ukoliko se u njima ne rodi prezir prema svetu i ne počnu da pripremaju valjanu poputninu za svoj ishod, ukoliko im se u duši ne počnu javljati pomisli o onome što će biti onamo, oči neće moći da prolivaju suze. Jer, suze su plod čistog i neizveštačenog razmišljanja, te mnogih čistih i postojano prisutnih pomisli i sećanja na nešto istančano [duhovno], koje se odvija u umu i koje srce dovodi u stanje tuge. Upravo od rečenoga se suze umnožavaju i ponajviše pojačavaju“ (Sl. 30). I Lestvičnik [kaže]: „Vatra proždire slamu, a čista suza sagoreva svaku prljavštinu, vidljivu i nevidljivu“ (Sl. 7). On još [kaže]: „Postarajmo se da dobijemo čiste i neobmanjive suze, koje se rađaju u razmišljanju o našem odvajanju od tela, budući da u njima nema ni krađe, ni oholosti. Naprotiv, one dovode do očišćenja i napretka u ljubavi prema Bogu, do okajanja grehova i oslobođenja od strasti“ (Sl. 7). On još [kaže]: „Ne veruj suzama pre nego što se potpuno očistiš, jer ne treba imati poverenja u vino koje se sipa u čašu neposredno iz kace u kojoj se pravilo“ (Sl. 7). On još [kaže]: „Suze straha same u sebi sadrže trepet i pažnju, dok suze ljubavi pre savršene ljubavi kod nekih, izgleda, lako nestaju, ukoliko samo onaj veliki oganj, koga se uvek treba sećati, ne zapali srce u času kad treba delati. I čudno je da ono što manje vredi ispadne čvršće u svoje vreme“ (Sl. 7).
Sveti Antonije govori o samoukorevanju: „Za čoveka je veliki podvig da se pred Bogom kaje za grehe svoje i da do poslednjeg daha očekuje iskušenja“. Na pitanje: „Šta je naročito našao na [monaškom] putu“, jedan drugi sveti otac je odgovorio: „Samog sebe ukorevati u svemu“. I onaj ko je postavio pitanje ga pohvali, rekavši: „Zaista nema drugog puta“. I ava Pimen je rekao: „Uz stenjanje su sve vrline došle na svet. Međutim, uzmi jednu vrlinu i čovek će teško opstati“. Pitali su ga: „Koju vrlinu“. On je rekao: „Svagdašnje samoukorevanje“. On još [kaže]: „Onaj ko ukoreva sebe uopšte se neće smutiti ukoliko na njega naiđe gubitak, beščašće ili skorb, budući da se unapred smatra dostojnim svega rečenoga“.
82. O pažnji. Na svom putu [čovek] treba da se drži sa mudrom opreznošću
Božanstveni Pavle piše o pažnji i pažljivoj čvrstini: Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri, koristeći vreme, jer su dani zli (Ef. 5, 15-16). I sveti Isaak [kaže]: „O čudesna mudrosti, koja sve izdaleka predviđaš. Blažen je onaj ko te je stekao, oslobodivši se od nemara mladosti. Dobro čini onaj ko za nisku cenu ili za malu stvar kupuje lek od velikih strasti. Mudroljublje znači biti bodar i pažljiv i u malim, i u najmanjim stvarima. On sebi priprema veliko spokojstvo. On ne spava kako mu se ne bi desilo nešto nepoželjno. On blagovremeno odseca povode za neželjeno, te u malim stvarima podnosi malu žalost, kako bi otklonio veliku. Zbog čega mudri govori: Budi trezvouman i pazi na svoj život. San je, naime, srodan istinskoj smrti, budući njena slika. A bogonosni Vasilije govori: „Nemoj verovati da će čovek koji je nemaran u malom, u velikom biti marljiv““ (Sl. 75).
83. Tihovatelj treba da se podvizava za sve rečeno, naročito da je tih i krotak, na svaki način se starajući da priziva Gospoda Isusa Hrista u srcu
Stoga o svemu rečenome treba da imaš marljivo staranje, naročito da budeš tih i krotak, te da sa čistom savešću u dubini srca prizivaš Gospoda Isusa Hrista, kao što smo rekli. Pružajući se putem napred na rečeni način, tvoju dušu će uspokojavati božanstvena blagodat. Sveti Lestvičnik govori: „Nijedan čovek koji je podložan gnevu i gordosti, licemerstvu i zlopamćenju, ne treba da se usudi da vidi ni traga od tihovanja, jer ga ne čeka ništa drugo do silazak s uma. Onaj ko je čist od rečenih strasti, sam će poznati šta je korisno. No, mislim da ni on rečeno ne može dostići sam po sebi“ (Sl. 27). I ne samo da će blagodat uspokojavati tvoju dušu. Ona će te štaviše uspokojiti od svega što te je ranije smućivalo i opterećivalo, tj. od demona i od strasti. Oni će i dalje dosađivati, ali bez posledica. Jer, duša više ne prelazi na njihovu stranu i ne želi njihove slasti.
84. O dobrom i oduševljenom bogoljublju i o Božanskoj krasoti
Sva njegova čežnja, sva njegova srdačna i oduševljena ljubav, svecelo njegovo raspoloženje usmereno je ka natprirodnoj Božanskoj lepoti, koju oci nazivaju vrhovnim predmetom želje.
Sveti Vasilije govori: „Ukoliko blagočastiva ljubav (tj. ljubav prema Bogu) obuzme dušu, svaki vid borbe joj postaje dostojan podsmeha. Nju sve muke za željenoga Gospoda više naslađuju, negoli ranjavaju“. On još [kaže]: „Šta je divnije od Božanske krasote? Koja pomisao je radosnija od misli na Božansko blagoljepije? Može li se po jačini i nenasitosti želja koju Bog unedruje u dušu koja je očišćena od svakoga zla i koja iskreno i iz dubine uzvikuje: Ranjena sam ljubavlju, porediti sa ičim drugim“.
85. O borbi, vaspitnom popuštenju i napuštanju zbog odbojnosti
Međutim, radi vaspitnog popuštenja, borbi se podvrgava i sličan, premda ne i radi napuštenosti zbog odbojnosti. Radi čega, zapravo? Stoga da se ne bi uzneo njegov um usled dobra koje je stekao. Naprotiv, boreći se i kroz borbu se učeći, on se uvek drži smirenja, koje jedino za svagda može ne samo da pobeđuje gordost onih koji ga napadaju, već i da se udostojava i većih darova, napredujući po meri ljudske prirode. I bez obzira što je neizbežnim uzama i teretom tela vezan i zadržavan, on napreduje ka savršenstvu u Hristu i bestrašću. Sveti Dijadoh govori: „Sam Gospod govori da je satana pao sa neba (Lk. 10, 18), kako (kao unakažen) ne bi gledao obitavališta svetih anđela. Kad, pak, ne beše dostojan opštenja sa dobrim slugama Božijim, kako će moći da zajedno sa Bogom obitava u umu čovečijem? Možda će neko reći da rečeno biva po popuštenju. Međutim, rečenim se ništa ne dokazuje. Jer, vaspitno popuštenje nikako ne lišava dušu Božanske svetlosti: blagodat samo, kako sam već govorio, skriva od uma svoje prisustvo da bi se duša zbog đavolske gorčine, tj. njegovih dejstava pokrenula da sa svim strahom i velikim smirenjem potraži pomoć od Boga. Slično i mati svoje dete, koje se loše ponaša (ne želeći da se potčini potrebi hranjenja mlekom), na kratko vreme ispušta iz svoga zagrljaja. Uplašivši se neobičnih nepoznatih ljudi koji ga okružuju, ono u velikom strahu i sa suzama ponovo hrli u majčin zagrljaj. Naprotiv, odvraćanje Božije dušu (koja ne želi da ga ima u sebi) prepušta demonima u ropstvo. Međutim, mi verujemo da nismo nedonoščad, nego istinska čeda Božije blagodati, koja se hrane retkim popuštenjima (iskušenja) i čestim utehama. [Mi verujemo] da ćemo pod dejstvom njene dobrote dospeti u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13)“ (Pogl. 86). On zatim nastavlja: „Vaspitno popuštenje najpre pogađa dušu velikom tugom, osećajem poniženja i izvesnom merom beznađa, kako bi se u njoj ugušila taština i želja da sobom zadivljuje, i kako bi se privela doličnom smirenju. Međutim, odmah potom ono u srcu izaziva umilni strah Božiji i ispovest sa suzama, te veliku želju za dobrim ćutanjem. Međutim, napuštanje, koje se dešava zbog Božijeg odvraćanja [odbojnosti], dušu prepušta samoj sebi, usled čega se ispunjuje očajanjem i neverjem, nadmenošću i gnevom. Poznajući i jedno i drugo, tj. popuštenje i napuštanje, mi treba da pristupamo Bogu saglasno sa svojstvima svakog od njih: u prvom slučaju treba Bogu da prinosimo blagodarnost i obećanja, s obzirom da neobuzdanost naše naravi milostivo kažnjava lišavanjem utehe sa namerom da nas očinski nauči da razlikujemo dobro od lošeg, a u drugom – neprestano ispovedanje grehova, neprekidne suze i veliko usamljivanje, kako bismo, svojim trudom umolili i umilostivili Boga da pogleda, kao ranije, na srca naša. Uostalom, treba znati da se u slučaju vaspitnog popuštenja blagodat skriva u duši, na neuhvatljiv način joj pomažući u njenoj borbi protiv satane prsa u prsa, usled čega njenim neprijateljima izgleda da je pobeda nad njima delo nje same“ (Pogl. 87). I sveti Isaak [kaže]: „Čovek jedino snagom ispitivanja koje je podneo može da se umudri u duhovnim borbama, da pozna svog Promislitelja, da oseti svog Boga i da se tajno utvrdi u veri u Njega. Čim primeti da je u čovekovoj pomisli počelo da se pojavljuje neko preuznošenje i da stiče visoko mišljenje o sebi, blagodat odmah popušta da se protiv njega pojačaju i osnaže iskušenja sve dok ne pozna svoju nemoć, dok ne pritekne Bogu i dok se sa smirenjem ne priveže za Njega. Rečenim on dolazi u meru čoveka savršenog verom i uzdanjem u Sina Božijeg i uznosi se do ljubavi, budući da se čudesna ljubav Božija prema čoveku poznaje u okolnostima koje ruše njegovu nadu. Jer, spasavajući ga, Bog pokazuje svoju silu. Čovek, naime, nikada ne upoznaje silu Božiju u spokojstvu i slobodi. I Bog nigde potpuno očigledno ne otkriva svoju delotvornost kao u predelu tihovanja i u pustinji, na mestima lišenom druženja i meteža, koji se dešavaju među onima koji žive među ljudima“ (Sl. 49).
86. O bestrašću. Šta je ljudsko bestrašće
Uz rečeno treba još dodati slovo o bestrašću i savršenstvu, a potom okončati naš spis. O bestrašću sveti Vasilije govori: „Onaj ko je postao ljubitelj Boga i poželeo da, makar neznatno, postane sudeonik Njegovog bestrašća, duhovne svetosti, tihosti, neuznemirenosti i krotosti, te da okusi veselje i radovanje koje od njih dolazi, stara se da svoje pomisli odvede daleko od svake veštastvene strasti koja može da smuti dušu, te da nepomućenim okom gleda Božanske stvari, nenasitno se naslađujući tamošnjom svetlošću. Utvrdivši dušu u sličnoj navici i ustrojstvu i postavši svoj Bogu po mogućem upodobljenju Njemu, on postaje mio i poželjan Bogu, s obzirom da je hrabro podneo veliki i naporan podvig. On je, naime, uzmogao da usred svoje pomešanosti sa veštastvom čisto besedi sa Bogom, odvojivši se od svakog mešanja mišlju sa telesnim strastima“.
O ljudskom bestrašću sveti Isaak piše: „Bestrašće se ne sastoji u odsustvu osećaja strasti, nego u odbijanju da ih primimo. Usled mnogih i raznolikih, javnih i skrivenih vrlina, koje su sveti zadobili, strasti u njima iznemogavaju i nije im lako da ustanu protiv [njihove] duše. Misao više nema potrebu da neprestano bude pažljiva u odnosu na njih. Pomisao je u svako vreme ispunjena izučavanjem i ispitivanjem prevashodnih umozrenja, koja se svesno pokreću u umu. Čim počnu da se pokreću strasti, misao se zbog njihove blizine odmah laća nečeg gornjeg, koje dolazi u um. Stoga strasti, kako bi rekao sveti Marko, u njemu ostaju besposlene. Um koji izvršava vrlinska dela i koji se približio znanju, po blagodati Božijoj slabo oseća ono što izlazi iz rđavog i nerazumnog dela duše. Naime, njega znanje uznosi na visinu i otuđuje ga od svega što postoji na svetu. Usled neporočnosti svetih i istančanosti, pokretljivosti i oštrine njihovog uma, a takođe zbog njihovog podviga, njihov um se očišćuje i biva prosvećen, što prati isušenost njihovih tela. Kod svetih on je neporočan, tanan, lagan i oštar. Usled podviga, on se očišćuje i postaje svetlovidan, budući da im se telo isušilo od delanja tihovanja i dugog prebivanja u njemu. Stoga se oni lako i brzo daju na svako umozrenje, koje ih, prebivajući u njima, rukovodi ka udubljivanju u sagledavano sa ushićenjem. Oni obično izobiluju umozrenjima i njihovoj misli nikad ne nedostaju predmeti višeg razumevanja. Stoga oni nikada nisu bez onoga što u njima stvara plod Duha. Dugotrajnom navikom iz njihovog srca se brišu uspomene kojima se u duši pobuđuju strasti, te se oslabljuje sila đavolske vlasti. Jer, ukoliko se ne združi sa strastima pomišljanjem na njih, duša je zauzeta drugom brigom. Stoga sila strasti nije u stanju da u svojim kandžama zadrži njena duhovna čula“ (Sl. 48).
I blaženi Dijadoh [kaže]: „Bestrašće nije stanje u kome nas ne napadaju demoni. Jer, inače bi, po apostolu, trebalo izići iz ovoga sveta (1. Kor. 5, 10). Bestrašće znači da ostajemo mirni i kada nas oni napadaju. Oni koji su obučeni u oklope mogu da se podvrgavaju streljanju protivnika, da čuju zvuk strela koje lete i čak da vide same strele koje su na njih odapete, pa ipak da ostanu neranjivi usled tvrdoće svoje ratničke odeće. Ograđeni gvožđem, oni nisu podvrgnuti ranama za vreme borbe. Mi se, pak, posredstvom činjenja dobrih dela oblačimo u oklop svete svetlosti i u šlem spasenja, te razgonimo mračne demonske redove. Jer, čistotu ne donosi samo prestanak činjenja zla, nego još više velika revnost za dobro, koja na kraju potpuno iskorenjuje zlo“ (Pogl. 98).
Sveti Maksim ukazuje na četiri vida bestrašća, govoreći: „Prvo bestrašće onemogućuje da se telesno kretanje ka grehu ostvari na delu. Drugo bestrašće potpuno odbacuje strasne duševne pomisli, usled čega vene kretanje strasti, nemajući strasne pomisli koje ga inače raspaljuju na delanje. Treće bestrašće je potpuna nepokretnost strasne pohote (koja obično još ima mesto u drugom bestrašću), budući da su pomisli čiste. Četvrto bestrašće je savršeno napuštanje strasnih maštanja u mislima (koja još postoje u trećem bestrašću), te nema strasnih izgleda koje bi ona pobuđivala“. On još [kaže]: „Bestrašće jeste mirno stanje duše, usled čega je teško pokretna na zlo“.
87. O bestrašću i savršenstvu
I sveti Jefrem govori o bestrašću i savršenstvu: „Nenasitno se pružajući prema vrhovnom željenom dobru, bestrasni pokazuju da je savršenstvo nezavršeno ili nesavršeno, budući da ni večna blaga nemaju kraja. Sudeći po meri sile čovekove, ono je nezavršeno i nesavršeno, s obzirom da svagda samo sebe prevazilazi svakodnevnim dodavanjem, neprestano se uzvišavajući ushođenjima ka Bogu“. Slično o savršenstvu govori i sveti Nil: „Treba imati u vidu dva savršenstva: privremeno i večno, o kome piše apostol: A kada dođe savršeno, onda će prestati što je delimično (1. Kor. 13, 10). Reči: A kada dođe savršeno, pokazuju da ovde ne možemo primiti božanstveno savršenstvo“. On još [kaže]: „Sveti Pavle poznaje dva savršenstva, smatrajući da je čovek i savršen i nesavršen. U odnosu na sadašnji život, on ga naziva savršenim, a u odnosu na istinsko savršenstvo, koje mu je svojstveno – nesavršenim. Stoga on kaže: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, da bi nešto kasnije dodao: Savršeni, ovako da mislimo (Fil. 3, 12; 15)“.
88. O strasnosti, sladostrašću, pristrašću i bestrašću
Sveti Ilija Ekdik govori: „Zlo ili grehovno veštastvo tela jeste strasnost, duše – sladostrašće, a uma – pristrašće. One se izobličavaju i javljaju dodirom i drugim čulima. Ono što im je suprotno, projavljuje se suprotnim“. On još [kaže]: „Sladostrasni je blizu strasnoga, a pristrasni – sladostrasnoga. Daleko od njih je bestrasni“.
89. Ko je strastan, sladostrastan, pristrasan i bestrasan i o njihovom lečenju
Prepodobni [Ilija] još kaže: „Strastan je onaj kod koga je privlačnost ka grehu jača od pomisli, premda još ne greši spolja. Sladostrastan je onaj kod koga je grehovno dejstvo slabije od pomisli, premda se već strasno njime naslađuje unutra. Pristrasan je onaj ko je slobodno, ili pre porobljujuće privezan i za jedno i za drugo. Bestrasan je onaj kome su slični [grehovni] pokreti i stanja nepoznati“. On jasno ukazuje i na načine njihovog lečenja, govoreći: „Strasnost se iz duše izgoni postom i molitvom, sladostrašće – bdenjem i ćutanjem, a pristrasnost – tihovanjem i pažnjom. Bestrašće se, pak, stiče sećanjem na Boga“.
90. O veri, nadi i ljubavi
Vera, nada i ljubav, tj. trostruki bogotkani konopac, jeste početak, sredina i kraj, horovođa i poglavar svih blaga ili naravstvenih dobara, a naročito ljubav, usled čega se Bog i nazuva ljubavlju (1. Jn. 4, 8). Stoga bi bilo nepravedno da njima ne dopunimo ono što još nedostaje u našem delu. Sveti Isaak [kaže]: „Upotpunjenje plodovima Svetoga Duha dešava se kad se [čovek] udostoji savršene ljubavi“ (Sl. 21). I Lestvičnik piše: „A sad, posle svega što je rečeno, ostaje troje, sveza koja sve povezuje i drži: vera, nada, ljubav. A najveća je ljubav (1. Kor. 13, 33), jer se njome imenuje Bog (up. 1. Jn. 4, 16). Po mome mišljenju, vera je zrak, nada svetlost, a ljubav krug sunčev. A sve čine jedan blesak i jedan sjaj. Vera sve može da učini, sve da tvori. Nadu milost Božija ograđuje i čini je nepostidnom. A ljubav nikad ne pada, ne zaostaje i ne da mira onome koji je zanet njenim blaženim oduševljenjem“ (Sl. 30). On još [kaže]: „Istina ljubavi poznata je anđelima, pa i njima – po dejstvu ozarenja. Bog je ljubav (1. Jn. 4, 16). A ko hoće rečima da objasni šta je Bog, čini što i slepac koji bi seo na obalu okeana i hteo da izmeri koliko je peska na njegovom dnu. Po svojoj kakvoti, ljubav je upodobljenje Bogu, u meri koja je dostupna smrtnicima. Po svome dejstvu, ona je opijenost duše. Po svojoj osobenosti, ona je izvor vere, bezdan dugotrpeljivosti, more smirenja. Ljubav je, u pravom smislu reči, napuštanje bilo kakve neprijatne misli u odnosu na drugog čoveka. Jer, ljubav ne misli o zlu (1. Kor. 13, 5). Ljubav, bestrašće i bogousinovljenje razlikuju se između sebe samo i jedino po nazivu. Svetlost, oganj i plamen se stiču u jednom dejstvu. Slično treba zamišljati i o njima“ (Sl. 30).
I sveti Dijadoh [kaže]: „Duhovnom sagledavanju, braćo, treba da prethode vera, nada i ljubav, a iznad svega ljubav. Jer, one (vera i nada) nas uče da prezremo vidljiva dobra, a ljubav samu dušu kroz vrline sjedinjuje sa Bogom, umnim čulom dostižući Nevidljivoga“ (Pogl. 1). On još [kaže]: „Ljubav u duši može da bude prirodna. Međutim, postoji i ljubav koju izliva Sveti Duh. Ukoliko zaželimo, prva stupa u odgovarajuće kretanje i našom voljom. Stoga nju lako rasipaju zli duhovi, ukoliko prestanemo da napregnutim usiljem podržavamo svoje proizvoljenje. Drugo [osećanje], pak, razgoreva dušu ljubavlju prema Bogu, pri čemu se svi njeni delovi prilepljuju za neizrecivu sladost Božanstvene zaljubljenosti u nekoj neizmernoj jednostavnosti raspoloženja. Jer, um kao da je trudan duhovnim (blagodatnim) dejstvom i izliva iz sebe neki obilni potok ljubavi i radovanja“ (Pogl. 34).
I sveti Isaak [kaže]: „Ljubav podsticana nečim spoljašnjim nalik je na malu svetiljku (koja se napaja jelejem, koji i održava njenu svetlost), ili na potok (koji se navodnjava kišom i koji presušuje čim nestane kiše koja ga sačinjava). Međutim, ljubav čiji je uzročnik Bog, nalikuje vrelu što izbija iz zemlje: voda iz njega nikada ne presušuje. Jer, Bog je sam izvor ljubavi, i njena neoskudna hrana“ (Sl. 30). Na pitanje: „U čemu se sastoji kraj plodova Duha“, on odgovara: „U sticanju savršene ljubavi“. A na potonje pitanje: „Kako znati da je se čovek udostojio“, on opet odgovara: „Ukoliko se u njegovom umu probudi sećanje na Boga, i njegovo srce će brzo biti pobuđeno na ljubav prema Bogu, te će se iz njegovih očiju obilno izlivati suze. Jer, za ljubav je uobičajeno da kroz sećanje na ljubljene izaziva suze. Onaj ko prebiva u ljubavi Božijoj nikada se ne lišava suza, budući da mu nikada ne ponestaje ono što ga vuče na sećanje na Boga. Stoga on i u snu besedi sa Bogom. Ljubav obično proizvodi nešto slično. Ona je savršenstvo ljudi u sadašnjem životu“ (Sl. 21). On još [kaže]: „Ljubav prema Bogu je po svojoj prirodi plamena. Naišavši na nekoga prekomerno, ona mu dušu čini ushićenom. Stoga srce onoga ko ju je osetio ne može da je obuhvati i podnese. Ipak, srazmerno osobini ljubavi koja je na njega naišla, na njemu se vidi neobična promena. Čulna obeležja rečene ljubavi jesu sledeća: čovekovo lice postaje ognjeno i radosno, a telo mu se zagreva. Od njega se udaljuju strah i stid, te kao da postaje ushićen. Sila koja um sabira u jedno beži od njega, te kao da postaje zanesen. On strašnu smrt smatra radošću, a zrenje njegovog uma ne dopušta nikakvo presecanje u razmišljanju o nebeskom. I u odsustvu, kada nikoga nema, on razgovara kao sa prisutnima. Njegovo znanje i viđenje prevazilaze prirodno poznanje, te čulima ne oseća svoj pokret, kojim se kreće među stvarima. Jer, premda ponešto i čini, on uopšte ne oseća šta čini, budući da njegov um lebdi u zrenju, a njegova misao kao da stalno besedi sa nekim drugim. Rečenom duhovnom opijenošću opijali su se nekada apostoli i mučenici: jedni su obišli čitav svet, trudeći se i podnoseći poniženja, a drugi su iz svojih posečenih udova izlivali krv kao vodu. U surovim stradanjima oni nisu klonuli duhom, nego su sve odvažno podnosili. Iako behu mudri, smatrahu ih bezumnima. Drugi su lutali po pustinjama, po gorama, po pećinama i po jamama zemaljskim, u najvećim neprilikama ostajući najpribraniji. Neka nas Bog udostoji da dostignemo slično bezumlje“ (Sl. 73).
91. O Svetom Pričešću. Kolika nam dobra donosi često pričešćivanje sa čistom savešću
Često pričešćivanje Svetim, Prečistim, Besmrtnim i Životvornim Tajnama, tj. samim Časnim Telom i Krvlju Gospoda i Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista sa čistim srcem i raspoloženjem (prema silama čoveka) u najvećoj meri pomaže i doprinosi očišćenju duše, prosvećenju uma i osvećenju tela, njihovoj božanstvenoj promeni, odbijanju strasti i demona, te natprirodnom sjedinjenju sa Bogom i božanstvenom spajanju i sažimanju. Stoga ćemo i o rečenome naročito pogovoriti i potom zaključiti naš spis.
Pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama je krajnje neophodno, što ne ističu samo oci, nego i sam Život i sama Istina najjasnijim rečima: Ja sam hleb života… Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta (Jn. 6, 48; 51-52). On još [kaže]: Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni… Jer telo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće. Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Kao što mene posla živi Otac, i kao što ja živim zbog Oca, i onaj koji jede mene i on će živeti zbog mene. Ovo je hleb koji siđe s neba… koji jede hleb ovaj živeće vavek (Jn. 6, 53-58). I sveti Pavle govori: Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad beše predan, uze hleb, i zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi; ovo činite u moj spomen. Isto tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe. Tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj. Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1. Kor. 11, 23-32).
92. Neophodno je poznavati čudo Svetih Tajni, tj. šta su, radi čega su date i kakva dobrobit od njih dolazi
Sveti Zlatoust piše: „Neophodno je znati čudo Tajni, tj. u čemu se sastoji, radi čega je dato i kakva je dobrobit od njega. Rečeno je: Jedno telo… jer smo udovi tela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih (Ef. 4, 4; Ef. 5, 30). Neka posvećeni obrate pažnju na navedene reči. Sjedinjavajmo se sa Hristovim Telom, kako bismo i na samom delu bili udovi Njegovog tela, a ne samo ljubavlju. Rečeno se dešava kroz hranu koju nam je Hristos darovao kako bi izrazio svoju veliku ljubav prema nama. On je pomešao samog sebe sa nama i spojio svoje telo sa nama kako bismo bili jedno, kao telo koje je spojeno sa glavom. Slično je i Jov ukazivao govoreći da su njegovi ukućani imali ogromnu ljubav prema njemu, želeći da srastu sa njegovim telom: Ko bi nam dao od njegovog tela da se nasitimo (Jov 31, 31). Oni su navedeno govorili u želji da izraze svoju veliku ljubav prema njemu. Sa istim ciljem je postupio i Hristos: da bi nas uveo u bližu zajednicu sa sobom i da bi nam pokazao svoju ljubav. On je onima koji žele dao ne samo da ga vide, nego i da ga opipaju i okuse, da se kosnu zubima Njegovog Tela, da se sjedine sa Njime i da Njime nasite svaku želju“ (Beseda na Jovana). On još [kaže]: „Oni koji se priopštavaju [Njegovom] Krvlju stoje zajedno sa anđelima, arhanđelima i ostalim gornjim silama, obučeni u carsku Hristovu odeću i imajući duhovno oružje. Međutim, ja još nisam kazao nešto veliko. Oni su, naime, obučeni u samoga Cara. Veliko je, dakle, i čudno rečeno Tajinstvo. Međutim, ukoliko mu pristupiš sa čistotom, pristupio si na spasenje, a ukoliko pristupiš sa lukavom savešću – na kaznu i mučenje. Rečeno je: Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije (1. Kor. 11, 29). Opi koji uprljaju carsku porfiru kažnjavaju se jednako sa onima koji je razderu. Stoga nije čudno što se i oni koji primaju Telo Hristovo sa nečistom dušom podvrgavaju jednakoj kazni sa onima koji su ga istrzali čavlima. Pogledaj na strašnu kaznu na koju ukazuje [sveti] Pavle: Kad neko prestupi Zakon Mojsijev, po iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti. Zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i Krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži (Jev. 10, 28-29)“. On još [kaže]: „Pričešćujući se Telom Gospodnjim i pijući Njegovu Krv, sećajmo se da se priopštavamo Telom koje sedi gore i kome se poklanjaju anđeli, koje se nalazi blizu nepropadljive sile. Eto koje Telo mi okušamo. O, koliko nam je puteva ka spasenju otkriveno. On nas je učinio Njegovim telom, dao nam je svoje telo, pa ipak se nismo udaljili od zla. O, pomračenja. O, neosetljivosti“ (III Beseda na Poslanicu Efescima). On opet [kaže]: „Jedan divan starac mi je ispričao da se udostojio da vidi i čuje da one koji se udostoje da se čistom savešću pričeste Svetim Tajnama pre nego što se presele odavde, sami anđeli radi Pričešća prenose onamo“.
I božanstveni Damaskin [govori]: „Pošto smo dvojaki i dvosastavni, prilično je da i naše rođenje bude dvojako i jelo složeno. Rođenje nam se daje vodom i Duhom, a hrana nam je životodavni Hleb, Gospod naš Isus Hristos, koji je došao sa nebesa“ (Tačno izloženje Pravoslavne vere). On još [kaže]: „Za ljude je uobičajeno da se umivaju vodom i mažu uljem. Stoga je On u krštenju sjedinio sa uljem i vodom blagodat Duha, učinivši ih kupelju preporoda. Takođe, ljudima je uobičajeno da jedu hleb i piju vodu i vino. Stoga je On i sa njima sjedinio svoje Božanstvo, učinivši ih svojim Telom i svojom Krvlju, kako bi nam ono što obično biva i što biva po prirodi, ujedno bilo i u stanju koje je iznad prirode. Telo koje je od Djeve zaista je sjedinjeno sa Božanstvom ne stoga što, vaznesavši se na nebo, opet silazi, nego što se sami hleb i vino pretvaraju u Telo i Krv Gospoda Boga. Ukoliko želiš da znaš kako se rečeno dešava, dovoljno je da čuješ: Duhom Svetim, kojim je od Svete Djeve samom sebi i u samom sebi Gospod i telo sačinio. Nešto više mi ne znamo. Slovo Božije je istinito, dejstveno i svemoguće. Način, pak, nećemo ispitivati“. On još [kaže]: „Onima koji se sa verom dostojno pričešćuju, Sveto Pričešće biva na otpuštenje grehova i život večni, na čuvanje duše i tela, dok onima koji se bez vere nedostojno pričešćuju – na osudu i mučenje, kao i smrt Gospodnja. I hleb i vino nisu samo obraz Tela i Krvi Hristove. Ne bilo. Oni su samo oboženo Telo i Krv Hristova. Jer, On govori: Jer telo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće (Jn. 6, 55)“. On još [kaže]: „Telo i Krv Hristova služe za ukrepljenje naše duše i tela, premda se ne iscrpljuju i ne podvrgavaju truležnosti. Oni nam bivaju na očuvanje i očišćenje od svake skverni. Očistivši se njima, mi se sjedinjujemo sa telom Hristovim i Njegovim Duhom, te postajemo telo Hristovo. Rečeni Hleb jeste začetak budućeg hleba, koji je nasušni. Jer, [pridev] nasušni ukazuje ili na budući hleb, tj. hleb budućeg veka, ili na onaj koji mi sada primamo radi očuvanja naše prirode. Telo Gospodnje je životvorni Duh, s obzirom da se začelo od životvornog Duha. A rođeno od Duha jeste Duh. Govoreći rečeno, ja ne mislim da odričem prirodu tela, već da pokažem njegovu životvornost i božanstvenost“. On još [kaže]: „(Telo i Krv u Tajnama) se nazivaju obrazom budućeg ne stoga što nisu istinski Telo i Krv Hristova, nego što se sada preko njih pričešćujemo Hristovim Božanstvom, a tada ćemo – misleno, kroz samo zrenje Njegovo“.
I božanstveni Makarije [kaže]: „Vino se razliva po svim udovima onoga ko ga pije. I biva vino u njemu, i on u vinu. I onaj ko pije Krv Hristovu puni se Duhom Božanstva, koji se razliva po čitavoj njegovoj duši, te duša sva biva u Njemu. Osvetivši se na rečeni način, ona postaje dostojna Hrista Gospoda. Jer, apostol govori: I svi smo jednim Duhom napojeni (1. Kor. 12, 13). I oni koji se istinski pričešćuju hlebom u Evharistiji udostojavaju se da budu zajedničari Duha Svetoga. Stoga dostojne duše mogu biti žive u vekove. Život tela ne dolazi od njega samog, nego izvan njega, tj. od zemlje. Slično je Bog blagoizvoleo i da duša ima hranu, piće i odeću ne iz svoje prirode, nego iz Njegovog Božanstva, iz Njegovog Duha i svetlosti. Oni su istinski život duše. Jer, Božanstvena priroda ima i Hleb života, govoreći: Ja sam hleb života (Jn. 6, 35). Ono ima i vodu živu, i vino koje veseli i ulje radovanja“.
I sveti Isidor [kaže]: „Priopštenjem se naziva pričešćivanje Božanstvenim Tajnama, s obzirom da nam daju sjedinjenje sa Hristom i čine nas zajedničarima Njegovog Carstva“. I sveti Nil [kaže]: „Ukoliko se sa strahom, verom i ljubavlju ne pričešćuje Prečistim Tajnama Tela i Krvi Hristove, verni ne može da se spase, da dobije otpuštenje grehova i da se udostoji Carstva nebeskog“. U pismu blagorodnoj Kesariji slično piše i sveti Vasilije Veliki: „Dobro je i korisno svaki dan se pričešćivati i primati Sveto Telo i Krv Hristovu. Jer, sam Hristos jasno govori: Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni (Jn. 6, 54). I zar bilo ko sumnja da biti neprestano pričesnik života znači nešto drugo izuzev živeti izobilnije. Mi se pričešćujemo četiri puta sedmično: na dan Gospodnji [tj. u nedelju], u sredu, u petak i u subotu, a takođe i u druge dane, ukoliko biva spomen nekog svetog“.
Ja mislim da je u navedene dane i liturgisao sveti, budući da, obremenjen mnogim brigama, nije mogao baš svaki dan. I sveti Apolos je rekao da „monasi treba, ukoliko mogu, svaki dan da se pričešćuju Svetim Tajnama. Jer, onaj ko se udaljuje od Svetih Tajni u stvari se udaljuje od Boga. Onaj, pak, ko se stalno pričešćuje, svagda u sebe prima Spasitelja. Jer, sam Spasitelj govori: Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn. 6, 56). Za monahe je rečeno veoma korisno, s obzirom da se ujedno neprestano sećaju spasonosnog stradanja Hristovog. Ujedno, oni svakodnevno treba da su spremni i da se pripremaju kako bi svagda bili dostojni da primaju Svete Tajne i da se udostojavaju otpuštenja grehova“ (Lavsaik). U bratstvu prepodobnog Apolosa se svagda održavao rečeni poredak života.
Sveti Lestvičnik govori: „Telo koje stupa u dodir sa drugim telom, trpi njegov uticaj, i menja se. Kako da se, onda, ne izmeni onaj ko se nevinim rukama dotiče Tela Božijeg“ (Sl. 28). U Staračniku je takođe napisano: „Sveti muž, koji je imao vlast nad nečistim duhovima, Jovan Vostrski zapita demone koji življahu u nekim demonizovanim i zlonapaćenim devojkama, govoreći: „Kojih stvari se vi bojite kod Hrišćana“. Oni odgovoriše: „Vi zaista imate tri velike stvari: ono što nosite oko vrata, ono čime se omivate u crkvi i ono što jedete na sabranju“. On ih potom upita: „Od tri stvari koje se najviše bojite“. Oni rekoše: „Kad biste dobro čuvali ono čime se pričešćujete, niko od nas ne bi mogao da ožalosti Hrišćanina“. Tri stvari koje se naši ljuti neprijatelji boje jesu krst, krštenje i Pričešće“.
93. Kraj svih prostrano izloženih stvari. Poseban savet onome ko je iskao [slovo]
Eto, ljubljeno čedo, uz Božiju pomoć, ispunjena je tvoja molba. Ukoliko možda nismo uspeli sve da učinimo u skladu sa tvojom željom i očekivanjem, ipak smo učinili sve po svojim silama. A Bogu je ugodno ono što je prema snazi. Ti se, pak postaraj da se ne javiš jedino ljubitelj učenja i truda oko njega, već se i na delu pokaži kao ljubitelj učenja i revnitelj. Jer, znameniti brat Božiji govori: Budite pak tvorci reči, a ne samo slušaoci, varajući sami sebe. Jer ako ko sluša reč a ne tvori, on je sličan čoveku koji gleda lice tela svoga u ogledalu; jer se ogleda, pa otide, i odmah zaboravi kakav beše. Ali ko pronikne u savršeni zakon slobode i ostane u njemu, i ne postane zaboravan slušalac nego tvorac dela, taj će biti blažen u delanju svome (Jak. 1, 22-25).
94. Kako treba slušati i primati duhovne reči otaca
Iznad svega treba da razumeš kako priliči da verno i sa odgovarajućim strahopoštovanjem primaš i slušaš božanstvene i duhovne ustanove otaca. Jer, sveti Makarije govori: „Duhovni predmeti su nedostupni za one koji ih nisu ispitali. Pomoć za njihovo shvatanje, sveta i verna duša nalazi kroz zajednicu sa Svetim Duhom. Potom već nebesna skrivnica Duha biva očigledna onome ko je prihvata u opitu, dok neposvećeni o rečenome ne može čak uopšte ni da pomisli. Stoga, pobožno slušaj [sve] od njih dok se i sam, radi vere, ne udostojiš da dobiješ iste [darove]. I ti ćeš već iz samog opita duhovnim očima uvideti u kakvom blagu i tajnama duše Hrišćana već ovde mogu da učestvuju“.
Nalazeći se u rečenom stanju, ti ćeš vrlo brzo sabrati bogati prinos i korist i od onoga što je napisano i od onoga što čuješ. Sjedinjujući sa naučenim i delanje ukazanog, ti ćeš napredovati, te ćeš biti u stanju i druge da savetuješ i kroz opit rukovodiš u božanstvenim stvarima, koje su za mnoge nedostupne. Neka se rečeno i ostvari na tebi svemoćnom rukom Gospoda Isusa Hrista, koja te drži i koja tobom upravlja. Amin.
S obzirom da je pretovarena reč neprijatna za sluh, kao i presićenje hranom za telo, dok je umerenost u svemu najbolje delo, mi ćemo, izbegavajući suvišnost i ljubeći meru, još unekoliko objasniti naš predmet i, učinivši kratak sažetak našeg dela, najzad baciti sidro na naše slovo.
95. Sažetak svega, tj. kako se treba moliti, te o istinskom prosvećenju i Božanskoj sili
Oci govore da onaj ko želi da se razumno drži trezvoumlja treba putem disanja da siđe u srce, neprestano se pobuđujući da se moli čisto i nerasejano, pazeći jedino na reči molitve i u njih se udubljujući: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, sve dok se um ne prosveti u srcu. Sveti Dijadoh govori: „Oni koji ovo sveto i preslavno ime neprestano misleno drže u dubnni svoga srca, biće u stanju da vide svetlost svog uma“ (Pogl. 59). Pošto se rečeno po Božijem migu ostvari, sav ostali hod našeg života po Bogu mi ćemo, kao hodeći u svetlosti i kao sinovi svetlosti, proći bez saplitanja i zabluda, po reči Svetlodavca Hrista: Dok svetlost imate verujte u svetlost, da budete sinovi svetlosti (Jn. 12, 36). On još [kaže]: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života (Jn. 8, 12). I sveti David uzvikuje Gospodu: U svetlosti tvojoj vidimo svetlost (Ps. 35, 10). A božanstveni Pavle [kaže]: Jer Bog koji reče da iz tame zasija svetlost, On zasija u srcima našim (2. Kor. 4, 6). Njime se, naime, kao neugasivim i svesvetlim svetilnikom upravljaju istinski verni i upućuju svoj pogled iza granica čulnoga. I njima se, kao čistima srcem, otvaraju nebeska vrata radi ravnoanđelskog i uzvišenog načina života i ustrojstva. Njima kao iz sunčevog kruga isijava svetlost, čineći ih sposobnim da duhovno osuđuju, rasuđuju, proziru, predviđaju i slično. I uopšte, kroz Njega njima sija svako ukazanje i otkrivanje nepoznatih tajni. Oni se u Duhu Svetom ispunjavaju natprirodnom i božanstvenom silom, usled čega se i njihov prah [tj. telo] olakšava. Njihovo telo postaje tanano, kao meteor se usmeravajući na gore. Rečenom prosvećujućom silom u Duhu Svetom neki od svetih otaca su, iako još u telu, kao neveštastveni i bestelesni hodili suvim nogama po neprelaznim rekama i morima, kojima samo brodovi plove. Oni su mnogodnevne puteve prelazili u trenutku, te vršili i mnoga druga divna dela na nebu, na zemlji, na suncu, u moru, u pustinjama, u gradovima i na svakom mestu i zemlji, na zverima, na zmijama i uopšte na svakoj tvari i na svim sastojcima, svakako se proslavljajući. Dok su stojali na molitvi, njihova časna i sveta tela su se podizala sa zemlje kao da imaju krila. Po končini, oni su ostajali netruležni, čineći znamenja i čuda. Tajnik Božiji, Pavle uverava: Po vaskrsenju oni će biti uzneseni na oblacima u sretenje Gospodu u vazduhu, i tako će svagda s Gospodom biti (1. Sol. 4, 17). Sveti Makarije [kaže]: „Svaka duša koja se zbog vere i staranja za sve vrline još ovde udostojila da se obuče u Hrista u sili i osvedočenju, postaje sposobna da svagda dobija suštinsko poznanje nebeskih tajni, budući sjedinjena sa nebeskom svetlošću svog netruležnog obraza. Na dan vaskrsenja telo će, zbog slavnog nebeskog obraza, biti proslavljeno zajedno sa dušom, budući u Duhu uzneseno u sretenje Gospodu u vazduhu, postavši saobrazno telu slave Njegove“.
96. Drugi sažetak
Načelo i roditelj novih i neizrecivih navedenih stvari i shvatanja jeste pomenuto tihovanje, uz savršenu bezbrižnost i u jedinstvu sa pažnjom i molitvom, čvrsto i nepokolebivo zasnovano na ispunjavanju božanstvenih zapovesti. Od njih, tj. od bezbrižnosti, tihovanja, pažnje i molitve dolaze srdačno kretanje i toplina koja opaljuje strasti i demone. Oni srce čiste kao u topionici, usled čega dolazi do čežnje za Gospodom Isusom Hristom i neiscrpne ljubavi. Ona dovodi do slatkog toka srdačnih suza kao iz istočnika, kojima se duša i telo, u pokajanju, ljubavi, blagodarenju i ispovedanju, čiste kao isopom [mirisna biljka za kropljenje] i postaju tanani. Od rečenoga dolaze tišina i mir pomisli kojima nema kraja, budući da prevazilaze svaki um, a od njih snegoliko svetlo osijanje. Svrha svega, pak, jeste bestrašće koje je uopšte dostupno čoveku, vaskrsenje duše pre vaskrsenja tela, izobraženje obraza i podobija Božijeg putem delanja i zrenja, vere, nade i ljubavi, savršeno usmerenje na gore ka Bogu, neposredno sjedinjenje sa Njim, izvansebnost i počivanje u Njemu, u sadašnjem veku stajanje kao u ogledalu, nagađanju i zalogu, a u budućem – viđenje Boga licem u lice, savršeno opštenje sa Njim i svagdašnje naslađivanje Njime.
97. Tihovanje posle poslušanja (koje su sveti nazvali skrivenim životom u Hristu) zaista je nezabludni i istinski način života po Bogu, koji su nam predali oci
Rečeni put, duhovni život po Bogu i svešteno delanje istinskih Hrišćana jeste istinski, nezabludni i pravi skriveni život u Hristu. Njega je uspostavio i na njega je tajno upućivao sam Bogočovek, najslađi Isus. Po njemu su išli božanstveni apostoli, a za njima oni posle njih, te kao što priliči, naši slavni rukovoditelji i učitelji, koji su od samog početka, od prvog Hristovog dolaska na zemlju pa sve do sada kao svetila sijali u svetu zracima životvornih reči i predivnih dela. Oni su jedni drugima i onima koji su u naše vreme predali dobro seme, svešteni kvasac, sveti začetak, neukradivi zalog, blagodat i silu odozgo, mnogoceni biser, božanstveno otačko nasleđe, blago skriveno u njivi, zaruku Duha, carsko znamenje, živu i tekuću vodu, božanstveni oganj, časnu so, dar, pečat i svetlost i sve slično. Rečeno će se i od sada dešavati, prenoseći se kao nasledstvo, predajući se iz roda u rod, do samog drugog dolaska Hristovog. Jer, istinit je Onaj ko je obećao: Evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka. Amin (Mt. 28, 20).
98. Postoje i drugi spasonosni putevi. Ipak, rečeni je prevashodno carski put, koji vodi usinovljenju
Postoje i drugi putevi i životi, ako hoćeš, i delanja koji su uobičajeni kao dobri i kao spasonosni, pružajući spokojstvo onima koji ih prohode. Međutim, rečeni put je prevashodno carski, prevazilazeći sva ostala delanja kao što duša prevazilazi telo, te obnavljajući [čoveka] do usinovljenja Bogu. Ukoliko ga dostojno prohodi, čovek se divno obožuje u Duhu. Sveti Vasilije govori: „Došavši u dušu, Sveti Duh je dao život, besmrtnost i podigao onoga ko leži. Pokrenut večnim pokretom od strane Duha Svetog, [čovek] postaje sveto biće. I premda je ranije bio zemlja i prah, on poprima dostojanstvo proroka, apostola, anđela i boga [po usinovljenju], s obzirom da se u njega useljuje Duh“.
99. Zbog uzvišenosgi delanja, rečeni život ima mnogo imena
Sveti oci rečeni život nazivaju mnogim slavnim imenima. Oni su ga imenovali razumnim putem, pohvalnim delanjem, vernim zrenjem, opširnom molitvom, trezvoumljem, umnim delanjem, delom budućeg veka, anđelskim životom, nebeskim životom, božanstvenim držanjem, zemljom živih, tajanstvenim viđenjem, obilnom duhovnom trpezom, rajem koji je Bog sačinio, Carstvom nebeskim, Božijim Carstvom, primrakom koji prevazilazi svetlost, skrivenim životom u Hristu, bogoviđenjem, natprirodnim oboženjem i drugim sličnim nazivima.
Sledeći božanstvene oce, i mi, koji živimo u lukavim i nečistim pomislima, rečima i delima, rešismo da marljivo ispunimo tvoje iskanje, ljubljeni. Mi se nismo olenjili da učinimo, kao što si tražio, čak i više od naše mere radi tvoje ljubavi i otačke zapovesti, kao što rekosmo i u predgovoru našeg truda. Predvodnik rečenog ravnoanđelskog života jeste Sin Božiji, Bog Slovo po svome novom neizrecivom domostroju Ovaploćenja, po blagovoljenju Bespočetnog Oca i sadejstvu Svetoga Duha.
100.Pouka da uz Božiju pomoć i blagodat i mi treba da se staramo da se podvizavamo prema meri kako bismo se još ovde udostojili da kao zalog dobijemo natprirodne i najveće darove i kako ih se, zbog neznatne lenjosti (ne bilo), ne bismo lišili
S obzirom da nam predstoje velika blaga, ljubljeni, ne samo u nadi i po obećanjima za budućnost, nego zaista i sada na delu, uzrevnujmo da ih dobijemo dok imamo vremena. Potecimo, podvizavajmo se kako bismo ih se i mi udostojili radi malog i privremenog truda i kratkog napora, a više po daru i blagodati Božijoj. Po rečima Pavla, božanstvenog propovednika: Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Poslušajmo ga i od sada se potrudimo da ih steknemo po njegovom uverenju u vidu začetka i zaloga (Rim. 8, 23; 2. Kor. 1, 22). Potrudimo se. Oni koji su iz niskog staleža pozvani u srodstvo i opštenje sa carskim domom radi postizanja svoga cilja koriste sve – i reči, i dela, i zamisli, hvatajući se čak i za nedostižno i često prezirući i sam život. [I šta sve oni ne čine] radi privremene i prolazne slave i časti, koje često služe na pogibao, a ne na dobro. Utoliko više delatnosti i revnosti treba da upotrebimo mi, koji smo prizvani na opštenje, brak i sjedinjenje sa Bogom, Carem svih careva i svagdapostojećim Sazdateljem, koji svojim privrženicima daje presvetlu i neprolaznu slavu i čast, te vlast da postanu čeda Božija, kao što kaže Jevanđelje: A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji veruju u ime Njegovo (Jn. 1, 12). On nama daje vlast, a ne da nas vladalački privlači ili prinuđava bez naše želje. Jer, vladalačko prinuđivanje uvek prinuđavanog podstiče protiv prinuđivača, zbog želje da zlom vrati za zlo. Na rečeni način On ukazuje čast našem drevnom samovlašću [volji], usled čega dobro delo pripisuje našoj revnosti i staranju, iako se vrši po Njegovom blagovoljenju i blagodati. I premda je Bog i Vladika i premda je sve sazdao, On je sve jednako sazdao, a takođe i umro da bi ih sve podjednako spasao. Nama je ostavljeno da mu pristupimo, da poverujemo, da mu se približimo, da mu sa strahom, revnošću i ljubavlju služimo. Čovekoljubivi Vladika i Staratelj naš nas je istinski zavoleo, ushtevši čak i svojevoljno sramnu smrt radi nas da pretrpi kako bi nas izbavio od nasilništva đavoljeg, tj. načelozlobnog neprijatelja našeg i primirio sa Bogom i Ocem, te učinio naslednicima Božijim i sanaslednicima svojim. Eto predivnog i preblaženog [dela]. Stoga nemojmo dozvoliti da se radi nekog kratkog samougađajućeg nemara ili razlenjenosti ili nekog sumnjivog zadovoljstva udaljimo od pomenutih velikih dobara, časti i sladosti. Naprotiv, revnosno činimo sve što priliči i ponesimo svaki napor, ne štedeći, ukoliko je neophodno, ni sam život radi ugađanja Gospodu, kao što ni On, budući Bog, nije svoj poštedeo radi nas. I mi ćemo se udostojiti i sadašnjih i budućih darova i venaca. Neka bismo ih svi mi primili blagovoljenjem i blagodaću Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, koji se radi nas smirio i kroz smirenje nam još ovde na delu dao svoju natprirodnu i bogotvornu blagodat. Njemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje sa Bespočetnim i Prečistim Njegovim Ocem, i sa Savečnim i Svesvetim i Blagim i Životvornom Njegovim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *