НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Велики пост » ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА (КЊИГА О ПОСТУ)
ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

 
ЗАПОВЕСТ И ЦИЉ ПОСТА
 
Заповест да постимо дали су нам сам Господ и свети ученици и Апостоли његови, својим примером и речју. Ако су већ Господ и Апостоли постили, онда њихов пост свакако треба да служи нама за пример и подражавање, а уједно то је и заповест да и ми постимо. Нарочито, пак, речи самог Христа и Апостола његових, о чувању поста, треба да сматрамо као заповест о посту (в. Мт 11:16-17; 9:15; I Кор 7:5; итд).[1]
Савршени и истински пост, по сведочењу Спаситеља и Апостола, нама треба да буде неопходно средство као прво, у нашем освећењу и сједињењу са БОГОМ. Јер у Писму пост се сматра спаситељним средством и оруђем у одолевању искушењима ђавола који се не изгони осим молитвом и постом (Мт 17:1); пост је средство за обуздавање страсти (Пс 108:24); за смирење (Пс 34:13; Ис 58:5); за покајање и умилостивљавање Бога (II Цар 12:16-22; Јона 3); за угађање Богу (Лк 2:37); за разговор са Богом (Ш Цар 19:8-15); за богопознање и сапросијавање божанском светлошћу (Изл 34:28-35); за сједињавање са духовним светом (Мт 4:11). Пост је средство освећења и јединства са Ангелима и са Богом у којој заједници су првобитно у Рају обитавали људи уздржавајући се од забрањеног плода и хранећи се само плодовима осталог растиња (в. Пост 1:29-31); светитељи и на небесима непрестано пребивају не једући апсолутно ништа; оци Цркве свети пост називају подобијем рајског стања безгрешних прародитеља,[2] и подобијем живота светих на небесима.[3] Божанско Евангелије нам посну храну нуди као најсавршенију: Исус Христос, који нам је собом показао образац најпотпунијег савршенства, нигде у Евангелију, изузимајући време једења пасхалног јагњета, не представља се као корисник мрсне хране, али се много пута помиње како благосиља и користи посну храну.
Као друго, савршени и истинити пост нам служи као средство живог учешћа у животу, страдањима, смрти и слави Богочовековој и његових светих угодника. Сам Господ нам заповеда овакво заједничарење када каже: „Него ће доћи дани када ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк 5:35); ап. Павле такође говори о подражавању Исусу Христу: „Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Флб 2:5); „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (I Кор 4:16). Тако Невеста Христова Црква, и свака душа хришћанска, при помену поста, страдања и смрти благодатног Женика-Христа, Женикових пријатеља -Претече Јована (Јн 4:29), и осталих другова Божијих (Јн 15:14), треба собом да пројави живо учешће својим личним постом, нарочито у данима у које су Спаситељ и светитељи постили или страдали. Постећи по одредби Цркве у данима поста Господа и светих, ми делом својим показујемо да нам, у стварима вере и духовног живота, Господ и свети другови његови служе као образац, а када постимо у данима страдања и смрти Господа и Светитеља, ми побожно исповедамо да нашем срцу нису никако страна њихова трпљења и ране, грехова наших ради. Страдања и смрт Господња и Светитеља његових, у којима ми треба живо да саучествујемо нашим постом, јесу жртва наша: тако наш пост у дане ових страдања и смрти јесте наша понизна жртва која нас у тим данима поставља у правилан однос према Господу и Светитељима који се принесоше на жртву за нас. Уопште, добровољно лишавање себе задовољстава и удобности које нам прописује или одобрава Православна Црква кроз: пост, молитвена бдења и поклоничка путовања светим местима, дужни смо свагда да прилажемо броју најбољих и живих сведочанстава нашег православља. Св. Амвросије Милански каже: „Ко тврди да обитава у Христу, дужан је да у животу ходи како је Он ходио (уп. I Јн 2:6), тј. желиш ли бити хришћанином, поступај као што је поступао Христос. Он, немајући греха, постио је четрдесет дана, а ти, грешник, не желиш да постиш. Размисли о овоме: какав си ти хришћанин, ако се преједаш у време у које је Он постио“?[4] Због тога сви светитељи, како Старог тако и Новог завета, имајући живу веру у Спаситеља, посведочавају је између осталог и постом. Подвижници Старог завета, напр. пророци Мојсије, Илија, Данило, Претеча и други, својим строгим, испосничким животом, исповедаху своју веру у долазећег и имајући страдати Месију. Подвижници Новог завета, умртвљавајући и затруђујући тела своја (I Кор 9:27), исповедали су и исповедају веру своју у дошавшег на земљу и пострадавшег за нас Господа Исуса.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Упутства ових места Писма види напред.
  2. св. Василије Велики у Беседи о стварању човека.
  3. св. Григорије Нисијски у Беседи пред наступањем Четрдесетнице.
  4. Sermo XXV.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *