НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Велики пост » ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА (КЊИГА О ПОСТУ)
ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

 
ДРЕВНОСТ И ЗНАЧАЈ ПОСТА
 
Пост је настао из страхопоштовања према Богу у првој и старозаветној Цркви Божијој. Гледамо ли на пост у ширем смислу, можемо казати да он постоји још од самог стварања човека. Наиме, Створитељ је првобитно благословио употребу растиња и плодова са дрвећа човеку за храну (Пост 1:29). После потопа, благосиљајући почетак новог света и дајући обећање човеку да више неће уништавати жива бића због злодела људских, Бог је човеку за храну благословио све што се миче и живи (Пост 8:21; 9:3). У Мојсијеве, пак, дане јасније се указује на пост пошто је сам Мојсије, разговарајући на Синају са Богом „остао онде код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хлеба не једући ни воде пијући“ (Изл 34:28).
У старозаветној Цркви, пост је једнако упражњаван како у време Мојсија, тако и у времену Судија (Суд 20:26), у времену Царева (I Цар 7:6), а такође и у времену после вавилонског робства (I Јездра 8:21).
Пост је у Старом завету био ванредан или особит, свенародни и појединачни. Сходно непосредној заповести и вољи Божијој, Мојсијев и Илијин четрдесетодневни пост, слободно можемо назвати ванредним или особитим.
Свенародни је био онај пост који је сав Божији народ упражњавао једном годишње након добијања закона, а у дане које је одредио Бог и Црква (Зах 8:19) и у које дане су и до тада Јудеји постили: нпр. на празник очишћења или умилостивљења десетог дана, седмог месеца Тисре, што одговара нашем септембру тј. у оно време године у које су зрели плодови више мамили народ да се њима наслуђују, него ли да посте.[1] Сам Бог је дан тога поста назвао нарочитим, светим, заповедивши да се он чува „законски вечно, с колена на колено“ (в. Изл 30:1; Број 29:7).
„И ово нека вам буде вечна уредба: десети дан седмога месеца мучите душе своје и не радите никаквога посла – говори Господ – јер у тај дан бива очишћење за вас; бићете очишћени од свих грехова својих пред Господом“ (Лев 16:29-30). Тај пост је трајао даноноћно: од вечери деветога дана до вечери десетога дана и сав народ је био обавезан да се уздржава од сваке хране. Осим тога, Јевреји су свенародни пост имали и десетога дана, десетога месеца (децембар), у спомен на опсаду Јерусалима извршену од стране Навукодоносора, за време Седекије (Јер 39:1; 52:4; IV Цар 25:1); деветога дана, четвртога месеца Тамуза (јун), у спомен на поробљавање Јерусалима и престанак свештених жртвоприношења (Јер 39:2; 52:6-7); деветога дана, петога месеца Ава (јул), због успомене на разарање и спаљивање храма које је извршио Навузардан, и због успомене на коначно разорење Јерусалима (Јер 50 и 51); трећега дана, седмога месеца, због убиства Гедалије или Готолије (IV Цар 25:25; Јер 41); тринаестога дана, дванаестога месеца, у спомен на Јестирин пост (Јестира 9:30); итд.
Појединачни пост у Старом завету на себе су налагали повремено, услед насталих невоља или по личном нахођењу, страхопоштовању и добровољној усрдности према Богу, поједини побожни људи или, пак, целе заједнице. Тако у времену злосрећног ратовања Израиљаца са Венијаминовим коленом, Израиљци су у Ветиљу постили цео дан (Суд 20:26). По повратку Ковчега завета из робства, сви Израиљци по Самуиловом наређењу постили су цео онај дан (I Цар 7:6). После сахране Јонатана и Саула који падоше у кобној битци са иноплеменицима на Гелвујској гори, Израиљци су постили седам дана (I Цар 31:13). Цар Давид је због убиства Авенира постио цео дан (П Цар 43:35; Пс 34:13; 8:2; Лк 2:37); итд.
Пост не упражњаваху само чланови старозаветне Цркве него и други народи, као напр. Ниневљани, по савету пророка Јоне (Јона 3).
Слично старозаветној Божијој Цркви, и Црква хришћанска је од свога почетка осветила пост, који је учењем и примером самог Началника вере -Исуса Христа, његових светих ученика и апостола заједно са осталим средствима спасења постављен у темељ здања Цркве Божије. Исус Христос је и сам постио четрдесет дана, а у време своје спасоносне проповеди Евангелија заповедио је: “ А када постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје умиј“ (Мт 6:16-17); „Него ће доћи дани када ће отет бити од њих женик и онда ће постити“ (Мт 9:15); „А овај род се изгони само молитвом и постом“ (Мт 17:21). Сходно примеру и делу Исуса Христа, његови Апостоли и ученици су и сами постили (ср. Дела 13:2; 14:23; П Кор 6:5; 11:27), а заповедали су и вернима да и они посте (I Кор 7:5),[2] што је Православна Црква очувала до данас.[3]
Исус Христос и Апостоли, дали су собом Цркви хришћанској образац и смисао, заповест и циљ поста, као и време у које треба постити.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Види месецослов за 1849. и 1852. годину, издање Академије наука; Јевр. календар.
  2. 69. правило св. Апостола. Constit. Apost. lib. V, cap. 12, 14; lib. VII, cap. 24
  3. 19. правило Гангрског Сабора

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *