НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Велики пост » ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА (КЊИГА О ПОСТУ)
ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

 
ВЛАДАЊЕ ПОБОЖНИХ ХРИШЋАНА ТОКОМ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ
 
Правила поста која је Црква прописала у светој Четрдесетници, древни хришћани су настојали да испуњавају у свој њиховој сили и строгости, сматрајући управо св. Четрдесетницу најпогоднијим временом за подвиг и богаћење у Богу.[1] Дани свете Четрдесетнице од давнина беху сасвим различити од дана испред и иза ње. Пред наступањем поста свете Четрдесетнице, св. Златоусти је поучавао: „Празнујемо данас светли празник и сабрање нам је торжественије него обично. Који је разлог томе? То је дело предстојећег и долазећег нам поста. Он нас је све сабрао у очев дом; он је привео породици и оне који заблудеше. Па ако, тек наилазећи пост толико ревности у нама побуђује, колико тек радости и страхопоштовања ће нам подарити када његово време наступи“?[2]
Када је пост св. Четрдесетнице настао, Златоусти је онда овако беседио: „Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина“.[3] У једној другој беседи коју је овај Светитељ произнео после св. Четрдесетнице, каже се: „Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања“.[4]
Код старих хришћана пост се у данима Четрдесетнице највећим делом састојао у једењу суве хране увече, а врло често чак и свакодневно у чему се по правилу Цркве одувек, а и сада, огледао најстрожији пост.[5] Јерма, писац I века, у књизи „Пастир“, пише да су први хришћани током Четрдесетнице „само увече, једном на дан, узимали храну, уздржавајући се при том од вина и лакоме хране, проводећи тако време поста у тиховању и молитви.[6] Св. Василије Велики пише овако Луцију Бетику: „Ти не једеш месо, уздржаваш се од вина, чекаш вече да би узео храну“. Св. Златоусти говори: „Многи саучествују један другоме у уздржавању од хране; неки и по два дана ништа не окусе, док неки, пак, не уклонише са трпезе само вино и месо, него и кувану храну, хранећи се током Четрдесетнице само хлебом и водом“.[7] Паладије, еп. јеленопољски, VI век, пише: „У време Четрдесетнице сваки монах узима на себе различити подвиг – један прима храну само увече, други, сваких пет дана“ .[8]
Древни православни хришћани, током св. Четрдесетнице до те мере се уздржаваху од мрсних и млечних јела, да их ни нека невоља није могла навести да наруше црквена правила поста. Свети Златоусти о строгом чувању Четрдесетнице међу савременицима својим, каже: „Неки, ако их било ко током поста, ма и хиљаду пута задржава и нуди да пију вино или, пак, окусе непримерену храну, радије ће све отрпети него да окусе забрањену храну“.[9] Једном приликом имп. Јустинијан је због несташице животних намирница у Византији одобрио да се током друге седмице поста продаје месо. И мада је ово било оправдано због прилика, благочестиви народ ипак није ништа од понуђене хране купио и користио за јело, одлучивши да пре отрпи глад него ли да одступи од отачких обичаја.[10] У беседи Теодора Студита треће недеље поста св. Четрдесетнице (IX в.), подсећа се на насиље које Бугари предузеше према хришћанима због њиховог упорног одупирања притиску да у време поста користе мрсну храну.[11]
Примере строгог провођења Четрдесетнице наша народна историја нам даје у свим сталежима прошлих времена. Цар Алексеј Михајловић, у време Великог поста обедовао је три пута током седмице: у четвртак, суботу и недељу. Рибу је јео само два пута током поста. Осим тога, за храну није употребљавао ништа мрсно понедељком, средом и петком.[12] До данас се поштовање Великог поста, као и његов значај, огледају и у томе што се први понедељак у који пост и почиње, назива – чистим.
Уопште, једење меса, млека и јаја, током Четрдесетнице, себи су дозвољавали само неки услед личне самовоље, или крајње слабости, или, пак, услед непознавања црквених правила поста.[13]
Сходно строгом уздржавању које је православна Црква прописала током Великог поста, она нам саветује још да истовремено проводимо и најузвишенији духовни пост који потврђујемо делима љубави према Богу и према ближњима – богомислијем, читањем Божије речи, молитвом, целомудријем, доброчинитељством и удаљавањем од свега онога што би нас могло омести у духовном подвизавању. Дане Четрдесетнице Црква назива погодним временом за очишћење душе и тела, временом уздржавања од страсти, временом очекивања и уздања у васкрсење.
Прописијући правила о неједењу и о сухоједењу, Црква се постојано труди да нам обзнани како сами телесни пост без духовног, односно, једнострано уздржавање од хране и пића без уздржавања од страсти, без истинске молитве, искреног и строгог кајања, целомудрија и осталих врлина, не доноси испоснику никакву корист. Једна црквена песма каже: „Душо моја, будеш ли се уздржавала само од хране, а не очистиш ли се и од страсти, залуд се радујеш због неједења; ако не исправиш кривицу, бићеш као лажљива омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима горе него они који једу“.
У старини, током Четрдесетнице, како оглашени тако и верни, труђаху се да своју савест очисте постом, скрушеношћу и сузама ради грехова својих, молитвом, милостињом, крштењем, миропомазањем, покајањем и заједничарењем (причешћем). Чак и они, који до тада беху немарни према себи и према својим делима милосрђа трудили су се да Велики пост проведу у кајању, созерцању, очишћењу од грехова, приступајући, уз дужно поштовање, св. Тајнама. У строгости телесног поста обавезно треба да се испољи и обилни извор духовног поста. “ Сав наш труд нека буде на спасење душе – говори св. Златоусти – и о томе на који начин да обуздамо телесне похоте, како да савршимо истински пост, тј. уздржање од зла, у чему се и састоји пост. Уздржавање од хране нам је потребно да бисмо ослабили снагу тела чиме ћемо и само тело покорити себи. Ономе који пости, најважније и најнужније је да обуздава гнев, да се васпитава у кротости и снисходљивости, да има скрушено срце, да одбаци зле мисли и прохтеве, да преиспита свој ум и своју савест о томе шта смо добро учинили прошле седмице, а шта ове; какву смо корист имали; који смо свој недостатак исправили током ових дана. Ето, то је истински пост“.[14] „Дани св. Четрдесетнице, ако правилно размотримо – каже бл. Августин – означавају живот овог века, као што и дани Пасхе изображавају вечно блаженство. Током Четрдесетнице имајмо скрушености, а на Пасху ћемо се испунити радошћу: тако смо исто дужни и у овоземаљском животу да се кајемо, како бисмо у будућем задобили вечна добра. Значи, сваки од нас је дужан да током овоземаљског живота уздише и тугује због својих грехова, да плаче, да пружа милостињу. Али ако нас у томе свакодневно ометају животне тегобе, онда у крајњем случају, потрудимо се да бар у данима св. Четрдесетнице испунимо наше срце сладостима Божијег закона. У време жетве сабирамо храну за тело, а у данима Четрдесетнице, као времену духовне жетве, сабирајмо храну за душу своју, ради задобијања вечног живота. Лењивац који за себе ништа не приготови на време, целе године трпи глад; исто ће овако трпети вечну жеђ и тешку беду сваки онај који постом, читањем Писма и молитвом, не испуни настало време одређено за сабирање духовне пшенице и небеског пића души својој. Дакле, браћо, у крајњем случају удаљимо од себе животне тегобе бар у ово мало дана св. Четрдесетнице: прекратимо телесна задовољства и уклонимо од себе примамљивости овога света затроване јадом. На место празних разговора, развратних разонода и будалаштина, занимајте се побожним причама из Светог писма. Тај временски интервал, који обично проводимо без старања за душу искористимо за посете болесницима, за заточене у тамницама, за примање странаца и за измирење са противницима“.[15]
Нарочито дела милости и доброчинстава ближњима у време поста, по речима учитеља Цркве, приличе му и узвишавају га. Освећујући и узвишавајући душу своју у време поста ради обновљења и укрепљења живота у Богу, морамо то време пропратити одрицањем од многих овоземаљских уживања и благостања како бисмо се ослободили привезаности за земаљска блага, као што је то случај у данима мрса. Док се уздржавамо од хране, пића и осталих задовољстава, по закону Цркве обавезни смо да хранимо сиромахе – остацима хране која нам претекне услед подвига поста. Древни хришћани чинећи дела хришћанске милости у време поста, храну која је постом уштеђена, а припремљена је за исхрану током Четрдесетнице, раздавали су сиротима.[16] Ориген назива блаженим онога који постећи храни сиротога, „пошто је такав пост веома угодан Богу“.[17] „Немој ми казати – каже Златоусти – толико и толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, вино нисам ни окусио, облачио сам рите; него ми кажи да ли си од гневљивога постао кротак човек, од жестоког благонаклон. Ако си испуњен злобом, због чега и даље изнураваш своје тело? Ако је у теби и даље завист или љубомора, каква је корист од тога што само воду пијеш? Ако је душа као господарица тела – у заблуди, због чега мучиш њезину слушкињу – утробу? Не пројављуј бесплодни пост: јер сам телесни пост неће те одвести на небо уколико није пропраћен својом сестром -милостињом, која није само његова сапутница и савезница, него и његова кочија! Од куда знамо све ово? Из речи које је Ангео казао Корнилију капетану: „Молитве твоје и милостиње твоје, узиђоше на спомен пред Богом“ (Дела 10:4).[18] „Ти постиш?! Потврди ми то својим делима. Питаш, којим делима? Ако видиш сиромаха, подај му милостињу; ако видиш да ти је пријатељ задовољан и радостан, немој му завидети; нека не посте само уста твоја, него и душа и слух и ноге и руке и сви удови и чланови твога тела.[19] За испосника је најбитније да буде милостив и широкогруд: да у милостињи показује велику доброту, а из душе своје да изгони злобу према ближњима“.[20] Свети Григорије Двојеслов каже: „Господу је угодан такав пост који је сједињен са милосрђем према убогима и љубављу према ближњима. Зато све оно што будеш одвајао од себе у време поста, дужан си да поделиш браћи, како би то чиме обуздаваш своје тело, сиротима послужило на корист. Ко не раздељује храну сиромасима, поистовећује себе са онима који једу и пију; такав не пости ради Бога, пошто храну које се лишава током поста не раздељује сиромасима, него је чува за себе када пост прође, а храна је заједнички дар Творца.“
Страхопоштовање према Богу од којег нарочито у време поста очекујемо опроштај и милост, а са њим и љубав према ближњима, са којима смо у време поста дужни успоставити мир и пријатељство, у старини су ишли дотле да су у време Четрдесетнице престајала сва телесна кажњавања за учињене преступе; такође су и сама судска рочишта кривичних и осталих прекршаја, због којих одлука би неминовно следовало кажњавање преступника, обустављана, осим ако само прогањање преступника није било дело милосрђа према ближњима, као напр.: прогон морских разбојника који су отимали храну и животне намирнице превожене из Африке у Рим.[21] У овом последњем случају рад суда није одлаган. Истински пост није служио само као извор човекољубија према ништима и сиротима, него треба да служи и као време у коме се ослобађамо сујете, а истовремено умножавамо и животно благо.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. У 24. Златоустовој беседи на књ. Постања, 7.
  2. У петој беседи о покајању или о посту, о пророку Јони и трима младићима, 1. Св. Јован је још говорио о посту у четвртој беседи на књ. Постања, 1.
  3. У другој беседи на књ. Постања, 1.
  4. У првој беседи о Ани, 1.
  5. Педесето правило Лаодикијског Сабора.De vita clericorum et sacerdotum ad Nepotianum Hieronymus.
  6. Similitud. V.
  7. У једанаестој беседи у вези избацивања цар. стат. – Ш,пар. 15, и у 22. беседи у вези избацивања цар. стат. -XIV, пар. 1.
  8. Лавсаик 19.
  9. У 13. беседи, по избацивању царских статуа V, пар. 12.
  10. Cedreni Compendium sub anno XIX Justiniani. Црквена историја Никиф. књ. ХVП, гл. 32. Вaronii annal 545.
  11. У Словенским рукописима који у себи садрже оглашење Теодора Студита, та беседа је 51., а у Латинском преводу (Biblioth. Patrum) LXIII
  12. Коллис, гл. 3.
  13. Четврта беседа за оглашене св. Кирила Јерусалимског,пар. 27.. Ист. Сократ. књ. 5., гл. 22.
  14. У осмој беседи на књ. Постања, 4, и у 11., 2.
  15. Sermo LVI de tempore.
  16. Игњатије Богоносац у посланици Филипљанима.
  17. Беседа 10. на књ. Левитску.
  18. Беседа 72. о посту и молитви.
  19. У 10 беседи у вези избац. цар. стат. – П, 4.
  20. У осмој беседи на књ. Постања, 4.
  21. Cod. Theod. lib. IX, tit. XXXV, leg. IV, Cod. Justin.lib.III, tit.XII leg. VI

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *