НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Велики пост » ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА – (КЊИГА О ПОСТУ) ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА (КЊИГА О ПОСТУ)
ПРАВОСЛАВНЕ САБОРНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

 

 
ЈЕДНОДНЕВНИ ГОДИШЊИ ПОСТОВИ
 
Пост у дан Воздвижења Крста Господњег
14. септембра
Животворећи Крст Господњи подсећа нас на добровољна и спаситељна, ради нас претрпена, страдања и смрт Господа нашег Исуса Христа. Дакле, Црква у дан Воздвижења Крста преноси наше мисли на тужни догађај десивши се на Голготи, једновремено нам заповедајући да активно саучествујемо у страдањима и смрти ради нас распетог Господа и Спаситеља, установивши поводом тога пост којим нас подстиче на духовну сету и покајање, чиме сведочимо о нашем живом учешћу у страдањима и смрти Господа нашег. Јер, сасвим нам приличи да у дан поклоњења крсном дрвету, на коме је пострадао и за нас умро оваплоћени Син Божији, ограничавамо своју радост постом.
Установљавање поста и празника Воздвижења Крста свакако се односи на древна времена хришћанства, мада о томе немамо писаних доказа. При помињању дрвета познања добра и зла, Црква је у својим химнама, а св. Оци у својим списима, од вајкада истицала и мисао о неуздржању прародитеља од забрањених плодова, чијим кушањем се отворио извор наших сагрешења: зато је са споменом о страдањима и смрти Господњој Црква Христова од свога почетка сјединила и пост. Из тих разлога су среда и петак, као дани полоњења Крсту, од апостолских времена посни дани.[1] Свети Јован Златоусти каже о Крсту: „Данас (на Велики Петак) ми се сви и радујемо и постимо, чистећи све од зла, како спољашњост тако и унутрашњост. Ради Крста сви постимо, распињући своје страсти његовом силом. За многе се завршава ноћ, али се не окончава и подвиг поста“.[2] Из ових речи о Крсту можемо закључити да је установа поста у дан Воздвижења Крста извршена у исто време кад и установљавање овог празника, што се потврђује и Уставом Цркве првобитно изложеног на основу древног предања Саве Освећеног, упокојившег се 530. године. У VII веку када је животворни Крст Господњи отет из Јерусалима насилничким упадом персијског цара Хозроја 614. г., а после четрнаестогодишњег заточеништва поново враћен у Јерусалим заслугом византијског цара Ираклија, спомен повратка животворног Крста је сједињен са самим празником Воздвижења, а сам пост у тај дан још више се утврдио. Приликом свечаног и радосног повратка животворећег Крста, Ираклије је хтео да га унесе кроз капију Јерусалима у царској моћи и сјају, али је пред улазном капијом његов коњ застао. Патријарх Захарије, који је пратио Крст из Персије, где је иначе и сам био у сужањству, подсетио је Цара да је на Крсту Распети у унижењу носио кроз капију Крст на Голготу, а не у слави својој. Цар се опоменуо и покајавши се, унизио је себе и скинувши царске хаљине, пешице и босоног, понео је дрво Крста на Голготу. Овакав догађај је несумњиво послужио као нова побуда верујућима да древни празник Воздвижења Крста проводе у посту, поучавајући верне да при гледању на најблаженије дрво, свагда на њему виде распетога Христа, Цара и Господа, те да и сами разапну тело своје са страстима и похотом.
На трпези у дан животворећег Крста Господњег дозвољава се уље и остали плодови поврћа. „Сир, јаја и рибу, никако да се усудимо јести“.[3]
Дан и пост Воздвижења Крста у Православној Цркви уважава се и тако, што су кодексом грађанских закона у тај дан забрањене сваке позоришне представе и јавне приредбе.[4]
Пост у дан Усековања главе св. Јована
29. август
Подстичући на пост зарад страдања и смрти Господа и Његових светитеља, Црква је установила пост и у дан Усековања главе Јована Претече и Крститеља Господњег, великог аскете, коме су храна били скакавци и мед дивљи. „Приличи нам тога дана – каже Црква – потиштен бити, а никако телесно уживање имати, ради испосничког и светог живота и неправедног убиства његовог од стране Ирода. Глава Претечина беше одсечена на балу, на коме је плесала блудна плесачица и где се испољила раскалашност и заклање разних животиња: из тих разлога не приличи нама да у тај дан мрсимо једући месо било које животиње из које ће клањем потећи крв, па ни рибу, јер и оне имају крв и животињског порекла су иако у води живе, да не бисмо тако постали судионицима Иродовог пијанства. На који начин можемо ми да прославимо часно усековање Крститељеве главе? Зар тиме што ћемо јести месо или неке друге мрси? Он је живео у пустињи, безводној и безтравној: хлеба није јео, нити је трпезу постављао! Хоћемо ли пити вино? Та он сам никада није пио вино, нити било које пиће мирско! Дакле, браћо, усрдно празнујмо и поштујмо овај дан молитвом и постом“.[5]
Пост у 29. дан августа установљен је, вероватно, заједно са празником, а почетак датира још у древним временима Цркве хришћанске.[6] Древност поста на дан Усековања главе Претечеве потврђен је уставом Саве Освећеног, у коме се на основу старог предања каже, да су пост у дан Усековања главе Јована Претече „завештали древни свети Оци“.[7]
Пост у дан Усековања главе Претечеве треба да се, по Уставу Цркве, огледа не само у уздржању од мрсне и млечне хране и опојног пића, него и од рибе,а сходно свему да се огледа „у трпези са уљем, воћем или шта нам већ Бог дарује од сличног“.[8]
Поштовање дана и поста Усековања главе Претечеве иде дотле, да су грађанским законом, сходно Уставу Цркве, на овај дан забрањене јавне приредбе и спектакли.[9] Устав Цркве, 29. август (11. септембар по новом календару, прим. прев).
Пост у навечерије Богојављења Господњег
Пост у навечерије празника Богојављења Господњег, као и у навечерије празника Рождества Христовог, сходно древном сједињавању ових празника у један дан,[10] назива се такође сочељником или сочевником,[11] и већ по томе је веома стари хришћански пост. У IV веку о њему, у својим делима, говоре Филастрије (+ 387.) и Теофан Александријски (385-412).[12] Као видљиво обележје и свераспрострањена карактеристика овога поста јесте древно крштавање оглашених у навечерије Богојављења и причешће новокрштених на сам дан тог великог празника. А знамо да је припремање хришћана за примање тајана Крштења и Причешћа свагда праћено молитвом и постом. На чување поста у навечерије Богојављења хришћане од вајкада побуђује побожно ишчекивање освећене воде, до пијења које православни хришћани не кушају храну, потврђујући тако древно свештено предање и Устав Цркве којим је предање и утврђено; „док се – како каже Устав – не освете воденим кропљењем и причешћем, тј. пијењем“.[13]
На Крстовдан, у навечерије празника Крштења, када смо дужни да постимо све до пијења свете воде, као и у навечерије Божића, прописана је трпеза тек после божанске Литургије. На трпези, пак, правилима Цркве, прописана је храна „са уљем. Сир, бели мрс и рибу, никако да се усудимо јести“.[14]
Придружујући се чувању сочевника у навечерије Богојављења по прописима Цркве и грађански закон у тај дан забрањује, као и на Бадњидан, јавне приредбе и спектакле.[15]


 
НАПОМЕНА:

  1. Види ниже, пост среде и петка.
  2. Беседа 42., том VI.
  3. Види Устав Цркве, 14. септембар (27. септембар по новом, прим. прев.).
  4. Део XIV, сгр. 177.
  5. Устав Цркве, 29. август (11. септембар по новом календару, прим. прев.).
  6. Види „Дани Богослужења“, књ. 1. – празновање Усековања главе Претечеве.
  7. Устав Цркве, 29. август.
  8. Тамо, гл. 33. о разрешењу у целој години.
  9. Део XI, стр. 177.
  10. О томе сједињавању види напред, књ. 1., празници Рождества Христовог.
  11. О значењу речи: сочељник, види напред.
  12. У Крмч. 1. прав. њезино.
  13. Устав Цркве, 6. јануар.
  14. Тамо.
  15. Кодекс Устава побожности, део IV, стр. 177.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *