Црква и секте

СВЕТЕ ИКОНЕ, СВЕТИ КРСТ, СВЕТЕ МОШТИ

Секташи оптужују Цркву да је ” прекршила ” другу Божију заповест тиме што у богослужбеној пракси употребљава и ” обожава ” иконе ; осим тога у Цркви се клања Крсту као каквом ” идолу “, а исто тако и моштима светитеља. То је идолопоклонство, и директан грех против друге Божије заповести – кажу секташи. Оваквих се приговора Црква доста наслушала у својој историји – па ипак посветимо им мало пажње!
Кажимо на самом почетку да друга Божија заповест не забрањује прављење ликова и сликање слика, већ њихово обожавање. Православни хришћани се тога држе, и они не обожавају никога и ништа осим Господа Бога. Чујмо најпре шта каже друга Божија заповест: ” Не прави идола нити каква лика од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој ” (2Мој. 20.4-5).
Када би се ова заповест схватила буквално – настао би општи хаос. У таквим околностима би сваки биолог, сликар, фотограф, вајар, луткар,… – био велики грешник. Албуми са нашим сликама представљали би скуп ” идола “, а телевизију и да не спомињемо. Личних докумената не би било, а новине би штампале само сувопарне текстове.
Па како онда схватити ову заповест?! Просто – довољно је обратити се Библији, и ето одговора. У образложењу ове заповести Бог каже: ” Немојте градити себи идола ни ликова резаних, нити ступова подижите, ни камења са сликама мећите у својој земљи да му се клањате; јер сам ја Господ Бог ваш ” (3Мој. 26.1); и даље: “… посрамиће се они који се уздају у лик резани, који говоре ликовима ливеним: ви сте наши богови ” (Иса. 42.17 ; 44.9-17 ; 45.20 ; 46.6-7 ; итд.).
Дакле, Господ Бог изричито забрањује да било ког, или било шта обожавамо и клањамо му се као Богу. Само то, и ништа више! А Црква тако нешто никада није учила или радила. Никада Она није неку личност или неки предмет ставила изнад Бога, испред Бога, или уместо Бога! Сетимо се још нечега – у Библији постоје директне Божије наредбе да се праве кипови, и иконе за потребе богослужења! Ево и тих места у Св. Писму:

Бог наређује да се начине две статуе анђела (херувима) у Храму Божијем:
(2Мој. 25.18-22 ; 1Књ. Дн. 28.18 ; 1Књ. Цар. 6.23-29 ; 8.6-7)
Бог наређује да се ураде резани ликови у Храму:
(1Књ. Цар. 6.29-35 ; 7.29,36 ; 2Књ. Дн. 3.7)
Бог наређује да се извезу ликови анђела на порфирној завеси светилишта:
(2Мој. 26.31 ; 2Књ. Дн. 3.14)
Бог наређује да се извезу ликови анђела на десет завеса шатора:
(2Мој. 26.1 ; 36.8)
Бог показује Мојсију слику Свога Храма и свега што је у њему:
(2Мој. 25.9,40)
У самој Небеској Цркви налазе се кипови анђела, као и резани ликови:
(Јез. 41.18-26)

Дакле, Бог не само што не забрањује коришћење религиозних слика за богослужбене потребе, већ, напротив – наређује! Стога, поистовећивање св. икона са ” идолима ” било би заиста неразумно, и чак шта више, велики грех. Јер ми православни не обожавамо св. иконе, нити се молимо икони као парчету дрвета или папира. Православни верници се моле пред иконом, као симболу личности која је визуелно представљена на њој. Они поштују иконе као благословене представе једног живог Бога – Његових анђела, светитеља и мученика који су, као што смо видели, наши пријатељи и заступници (Отк. 5.8 ; 8.3-4). Ми уснама целивамо лик светитеља, а нашим мислима и срцима целивамо правог светитеља као живу и стварну личност у Небеској Цркви.
Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима, и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује ушима, то се исто приказује гледањем нашим очима.
Из Св. Писма видимо да је Бог понекад чинио чуда кроз мртве, без животне:

кроз дрвени Мојсијеви штап: (2Мој. 7.17 ; 8.17 ; 9.3 ; 17.5-6)
кроз бакарну змију: (4Мој. 21.6-9)
кроз Јелисејеве мошти: (2Књ. о Цар. 13.21)
кроз Христове хаљине: (Мт. 9.20-22)
кроз Петрову сенку: (Д. ап. 5.15)
кроз иловачу и бању Силоамску: (Јн. 9.6-7)
кроз убрусе и појасе ап. Павла: (Д. ап. 19.11-12)

Стога, зашто и даље сумњати у чудотворне моћи св. икона, св. крста. или св. моштију? Историјско искуство Цркве, као и њено Предање то очигледно потврђују!
На крају узмимо у обзир и то да, до Христовог доласка, Бога нико никад није видео, и да је Бог тек у лику Господа Исуса Христа узео људску природу (Јн. 1.14 ; 14.9). Због тога Богочовека Исуса Христа оправдано можемо визуелно представити у Његовом људском облику. 787- ме године, на седмом васељенском сабору, цела Црква је прихватила ово учење, и донела коначну одлуку у погледу достојног поштовања икона. А било би заиста Богохулно и неукусно да лик Господа Исуса Христа, Богородице, апостола, анђела, и свих светитеља називамо ” идолима “.
Свети Крст – Ап. Павле ” плачући говори о многима који живе као непријатељи крста Христова ” (Флпљ. 3.18). Заиста, и дан данас многи од секраша отворено се јављају као крстоборци и противници видљивом одавању почасти св. крсту – ” Јер је реч о крсту лудост оника који гину …” (1Кор. 1.18).
Ми ћемо се држати речи ап. Павла: ” А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа ” (Гал. 6.14) – јер је за нас Крст Христов и симбол и средство спасења.
Шта рећи за оне који тврде да ” верују ” у Христа, а одбацују да одају видљиву почаст Знаку Сина Божијег – св. крсту. Какви су то ” хришћани ” када свесно одбацују ношење Крста, или не дај Боже да га још целивају? Њихов став је да они Крст Господњи носе у својим срцима, и то је сасвим довољно! Добро, то је лепо и за сваку је похвалу – али кријући у себи Крст, а не одајући му видљиву почаст, ви као да се стидите што сте хришћани. Друго, није баш тачно да је Крст Христов невидљив, јер Св. Писмо говори и о видљивом Крсту као Знаку Сина Човечијег – који се јавно показао на Голготи (Јн. 19.17); и који ће се поново показати, на небу, када Господ дође у свој својој слави (Мт. 24.30). Хоћете ли се и тада стидети св. крста? Видети и ове цитате:(Флпљ. 2.8 ; Еф. 2.16 ; Кол. 2.14).
Навашћемо даље нека места из Старог Завета која би се могла схватити као праслика Крста:

Када је Јаков благосиљао Јосифове синове, Јефрема и Манасију, стицај околности био је такав да је тај благослов изречен под знаком крста, јер је Јаков при благосиљању ставио једну руку преко друге (1Мој. 48.13-19). Да ли је то био баш пуки случај да благослов овог пута дође кроз знак крста, или је то био предзнак, да ће кроз крст доћи благослов целом свету?
Ап. Павле прелазак Израиља преко Црвеног мора тумачи као праслику св. тајне крштења (1Кор. 10.1-2). Наиме, да би се вода раздвојила, Мојсије је пружио своју руку ка мору у једном, директном, правцу, а када је Израиљ прешао, он је по заповести Божијој опет пружио руку ка мору да би се вода саставила, али сада је то учинио у попречном правцу. На тај начин несвесно учињени знак крста био је предслика спасења.
Први ратни сусрет Израиљаца са Амаличанима текао је следећим током – док се Мојсије на гори молио Богу раширених руку, Израиљци су побеђивали. Чим би их спустио, од умора, побеђивали су Амаличани (2Мој. 17.11-13). Раширене Мојсијеве руке, у односу на његово тело, такође су биле предслика крста Христовог, и извор Израиљске победе. Из Св. Предања знамо још нешто:
Пред одсутну битку са својим супарником Максентијом (312- те год.) цар Констатин је у сну добио поруку да на штитове и заставе стави знак Крста, а речи које је чуо гласиле су ” Овим побеђуј “. Испунивши то, Констатин је победио и ушао у Рим.
Из историје Цркве зна се да су стари хришћани имали више својих символа који су у оно време били тајни знаци распознавања. Један од таквих је била риба, а зна се и зашто – На грчком језику риба се каже ” ИXТИС ” – Исус Xристос Теу Иос Сотир – Исус Христос Божији Син Спаситељ! А зар је тај символ био неки грех пред Богом? Није – јер он у суштини изражава главну истину хришћанства! Па зашто би онда и Крст, као предмет (символ), и знак Крста којим се осењујемо био грех?! Јер, када на себи руком начинимо знак Крста ми тим покретом изражавамо цело своје хришћанско веровање – на символички начин. Три састављена прста једне шаке символички нам означавају нашу веру у једносушну и нераздељиву Свету Тројицу. Тим више, и тим потпуније што чинећи знак Крста изговарамо: ” У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин “!

У осталом, и секташи, сви од реда, имају неки спољашњи знак своје молитвености. Обично, и најчешће седећи зажмуре, ставе руке међу колена и дубоко се замисле, или изговарају своју слободну молитву.
Нама Св. Предање изричито казује да су још најранији хришћани имали обичај да се осењују знаком Крста, па стога то радимо и ми. А секташи нека нам одговоре на основу чега они то заснивају знак своје молитвености?!