Црква и секте

“МИ СМО СВЕТИ” И “СИГУРНО СПАСЕЊЕ”

Скоро све хришћанске секте сматрају своје чланство ” светим ” – тј. безгрешним. Уз то свако од њихових чланова сматра за себе да је ” свет ” сврставајући се тако у ранг са Богородицом, св. апостолима, св. анђелима и свим светитељима Цркве Божије. Најбизарнија ситуација је међутим када то покушају и да докажу бројним цитатима из Св. Писма у којима се Св. апостоли обраћају верницима као светима (1Кор. 1.2 ; 2Кор. 1.1 ; 8. 1-4 ; Кол. 1.2 ; Флпљ. 1.5-6).
Сва невоља је ипак у томе што они не схватају смисао речи ” свети “. Њима се чини да ” свети ” значи безгрешни, што је у складу са њиховим учењем о тзв. ” сигурном спасењу “. Међутим, светим у смислу савршено безгрешним, без икаквих недостатака може бити назван само Једини Бог. Тако сведочи и Реч Божија: ” Ти си једини Свет ” (Отк. 15.4); док су сви остали људи на земљи грешни (1Јн. 1.8 ; Рим. 5.12,19).
” Свети ” у Библији су верујући људи у Христа, који су својом вером одељени од других људи, од читавог човечанства. То су људи који имају заједништво вере, и који се налазе у Цркви Христовој.
Имајмо у виду да се у Св. Писму не само верујући људи називају светима, него и разни предмети: земља (2Мој. 3.5), вода (4Мој. 5.7), кућа (1Цар. 29.3), уље (Псл. 88.21), и сл. . Можемо ли рећи да ови називи означавају безгрешност? Наравно да не. То значи да су ови предмети одељени или нарочитим јављањем Божијим (место, брдо), или нарочитим свештенодејством над тим предметом (вода, уље).
Поставимо свима једно питање – Да ли је било грешника у црквама, међу оним верницима којима је писао ап. Јаков? Да ли су ти исти верници, које апостол зове ” светим “, сматрали себе безгрешним? Нека на то питање одговори само Св. Писмо: ” Сви ми грешимо ” (Јак. 3.2). Тако ап. Јаков говори о верницима, о чедима Цркве. Дакле: ” Ако кажемо да грехе немамо, себе варамо, и истине нема у нама ” (1Јн. 1.8) поручује ап. Јован.
Не видите ли ви који себе називате ” светим ” за какве недостатке, преступе, и грехе апостоли прекоравају оне које зову ” светима “? Ап. Павле оне исте коринћане које у свом обраћању назива ” светим ” кори због блуда, похлепе, клеветања, пијанства, итд.- називајући их телесним. Зар сам ап. Павле не каже за себе: ” Христос је дошао да спасе грешнике, од којих сам први ја ” (1Тим. 1.15). Прочитати и ове цитате (Флпљ. 3.13-15 ; Рим. 7.14-20).
У Цркви, по речима апостола, као у великој кући, има посуда и златних, и сребрних, и дрвених, и глинених (2Тим. 2.20 ; Мт. 13.23). Сваки човек је подложан искушењима, и читав живот се мора борити против греховних склоности.
Православна Црква, поред овог опште прихваћеног појма “свети ” – верујући у Христа, употребљава назив ” свети ” и у једном посебном смислу када се обраћа извесним лицима која су до највеће мере показала хришћанску врлину у своме животу. Због тога их Црква истиче као видљиву слику дејства Духа Светога и ставља их за пример и углед свим хришћанским верницима (Флпљ. 3.17 ; 4.9 ; Јев. 13.7 ; Тит. 2.7 ; 1Кор. 4.15,16 ; 2Тим. 1.13 ; 2Сол. 3.7 ; 1Тим. 1.16 ; 4.12). Само Св. Писмо ословљава апостоле, пророке, анђеле, идр. са ” светим “, што се сигурно не може упоредити са изразом ” свети ” у смислу верујући (2Пт. 1.21 ; 3.2 ; Еф. 3.5 ; Отк. 14.10 ; 18.20 ; 22.6).
Што се тиче учења о ” сигурном спасењу ” можемо рећи да је то најобичнија глупост и измишљотина. Узалуд секташи вичу: ми верујемо, ми верујемо, а Св. Писмо каже: ” Веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој ” (Д. ап. 16.31), и ” ко верује у Сина има живот вечни ” (Јн. 3.36)– ми верујемо, дакле ми смо спасени – кажу секташи. Међутим, као што смо већ рекли, то исто Св. Писмо каже да и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2.19), и исповедају Исуса Христа као Сина Божијег (Мт. 18.17 ; Лк. 4.41). Вера у Христа и крштење јесу један од услова за спасење, али не и довољни! Потребно је првенствено припадати Цркви Христовој (Мт. 18.17 ; Д. ап. 2.47); потребна су дела, без којих је вера мртва и узалудна (Јак. 2.17-26).
Из Св. Писма јасно се види да и верник може да падне у грех или неверје и тако упропасти своје спасење. То је разлог што ап. Павле упозорава: ” ко мисли да стоји нека пази да не падне ” (1Кор. 10.12). У посланици Јеврејима стоји исти пример: ” Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце неверовања, одступања од Бога живога ” (Јев. 3. 12); ” Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну веру до краја чврсто одржимо ” (Јев. 3.14). Споменимо и то да сам ап. Павле није тврдио да је постигао ” вечну сигурност ” Царства Небеског, већ је сматрао да му је неопходно стремљење ка циљу васкресења (Флпљ. 3.9-14).
Даље, ап. Петар упозорава: ” Ако они који побегну од нечистоте света познањем Господа и Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога. Јер боље би им било да не познаше Пут правде, него ли кад га познаше што се вратише од предате им свете заповести ” (2Пет. 2.20-21).
Очигледно је, дакле, да је могуће познавати Христа па опет отпасти од Њега (сетимо се само Јуде). А, ако је тако, како онда неко може тврдити да је већ спасен? Свакоме од нас може се догодити да отпадне од Христа. Једина заштита од тога јесте трајно, свакодневно поверење у Господа и борба против греха. Погледати и ове цитате: (1Тим. 1.5-7,19 ; 4.1 ; 5.8 ; 6.10,21 ; 2Тим. 2.12-13 ; Јев. 2.1 ; 10.38-39).