Црква и секте

ЦРКВА ХРИСТОВА – ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ОД ИСТОКА

На самом почетку разјаснићемо неке појмове: шта је Црква; зашто је она Једна, Света, Саборна и Апостолска; ко су њени чланови; ко руководи животом Цркве, и шта је то Заједница Светих?

Црква је дом Божији “назидан на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу” (Еф. 2.20-21).
Црква је Божија породица створена речју, делом и крвљу Исуса Христа, а руковођена и надахнута Духом Светим као што Св. Писмо каже: “И Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавијек; Духа Истине, … , кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох” (Јн. 14.16,26). Господ је то своје обећање испунио у педесети дан по васкрсењу (у недељу) (Д. ап. 2.1-4).
Црква је Једна, зато што је Она једно духовно тело с једном главом, Исусом Христом: “… , и Њега постави изнад свега за главу Цркви; која је тело Његово, …” (Еф. 1.22-23); и с једним Духом Светим који борави у Њој (Еф. 4.4-6 ; Флпљ. 1.27).
Црква је Света, јер је Она освећена светошћу Њеног Оснивача, Исуса Христа, и стога што је Њен циљ да освети људе (Еф. 5.23-27 ; Рим. 11.16). Света је што у Њој пребива Дух Свети; Света је зато што јој припада Небеска Црква; Света је по учењу о Светим Тајнама.
Црква је Саборна (Васељенска) зато што Она није ограничена ни простором, ни временом ни расом ни језиком. Она се обраћа читавом човечанству. Васкрсли Господ је упутио своје апостоле: “Идите и научите све народе…” (Мт. 28.19 ; Јев. 12.22-24).
Црква је и Апостолска, због тога што су дух, учење и рад Христових апостола потпуно очувани у Цркви. Црква мора у потпуности да се покорава апостолима зато што их је Христос лично изабрао и дао им власт да говоре, и раде у Његово име (Јн. 15.27 ; гл. 17).

Што се тиче Њеног јерархијског (свештеничког) устројства, то је жеља самог Господа: Он – Глава; органи – апостоли и њихови наследници: епископи са свештеницима и ђаконима; и ћелије тела – верници. То је воља Божија, и за нас, Она је Амин. Значи да у Цркви Христовој немају сви исту улогу (службу). На то нас упућује и само Свето Писмо: “… И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи и чудотворци?…” (1Кор. 12.28-30). Видети и ове делове: (Еф. 4.11 ; Тит. 1.5-9 ; Рим. 12.4-8 ; Д. ап. 20.28-30 ; Флпљ. 1.1 ; 1Тим. гл.3).
Према томе, Црква је велики, живи духовни организам, који ап. Павле упоређује са људским телом и његовим органима. Глава тог духовног организма или тела (Цркве) јесте Господ Исус Христос: ” И Он је глава тела, Цркве, … ” (Кол. 1.18,24 ; Еф. 1.22-23 ; 5.23); А чланови Цркве су удови тела: ” Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? ” (1Кор. 6.15); ” ви сте тело Христово, и удови понаособ ” (1Кор. 12.12-27).
Господ је у својој Цркви за видљиве органе најпре поставио св. апостоле и снабдео их благодатном силом и апсолутном влашћу да уче, поучавају, опраштају или не опраштају грехе; да непокорне чланове искључују из Цркве као незнабошце: ” Ево вам дајем власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити “, … , ” ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче; а ко се Мене одриче, одриче се Онога који је Мене послао ” (Лк. 10.19,16). И даље: ” којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су ” (Јн. 20.23). Видети и ове делове: (Мр. 16.15-20 ; Мт. 16.19 ; 18.15-18).
Запазимо нешто, иако су Господа слушали и пратили многи људи, Он је ову власт дао искључиво и само својим апостолима (седамдесеторици и дванаесторици).Ову истину потврђује и Христова првосвештеничка молитва (Јн. гл.17) – у којој се Он моли за своје апостоле (осим за једнога, који ће га издати); и само њима предаје Реч Божију; и само њих посвећује Истином; и само њих шаље у свет да проповедају Јеванђеље.
Ово је веома битна чињеница да би смо на прави начин схватили и разумели вековно устројство Христове Цркве. Ова власт се на даље, преко апостола – кроз полагање руку (рукоположење), преносила свим потоњим пастирима Цркве, све до данашњег дана и до краја века (апостолско прејемство): ” И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, … ” (Д. ап. 14.23 ; 6.2-6 ; 9.17 ; 13.2-3 ; 1Тим. 4.14 ; 5.22 ; 2Тим. 1.6 ; Јев. 6.2).
Из свега овог, досад изложеног, лако можемо закључити да се без апостолског прејемства и јерархијског устројства, не може говорити о Цркви – већ само о секти.
А што се тиче тезе о ” свеопштем свештенству “, коју заговарају скоро све секте, као што смо већ напред видели Св. Писмо је категорично – од тога нема ништа! Само је један Пут и Истина, а она се налази једино у Цркви Христовој, јер је Она ” стуб и тврђава Истине ” (1Тим. 3.15).
Бог је глава и животни принцип Цркве, а Он је Истина (Јн. 14.6 ; 8.14,45). Према томе, Црква је од Истине (Бога) и на Истини саздана, Истина се у Њој садржи. Она Истину проповеда и шири по свету, чува је и брани од оних који Њу хоће да изопаче и претворе у лаж (Д. ап. 20.29). У томе је Она успела силом Онога који у Њој живи и Њоме управља (Еф. 5.29),ослањајући се на обећање Господа нашег Исуса Христа: “… сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати, … , и ево, ја сам са вама у све дане до свршетка света ” (Мт. 16.18 ; 28.19-20). Ова Господња обећања првенствено се односе на Његову Цркву, јер их је дао само својим апостолима, када је био насамо са њима, а тек после се могу схватити као порука свим људима који верују у Њега, и који се већ налазе у Његовој Цркви.
Ступајући вером, крштењем, и осталим св. тајнама у Цркву, људи ступају у органско духовно јединство са Господом, постају ћелије духовног тела Христовог (Еф. 1.23); храмови Духа Светога (1Кор. 3.16 ; 6.19). Господ је то јединство (људи са Њим кроз Цркву) јасније представио, упоређујући себе са чокотом, а чланове Своје Цркве са лозама: ” Останите у мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам чокот, а ви лоза. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више рода роди ” (Јн. 15.4-6,1-2).
Чланови Цркве су сви људи који су уједињени истом вером, и надом, везани истим законом Божијим о љубави, освећени истим светим тајнама, и којима руководе законити епископи и свештеници (апостолско прејемство).
У Цркви су уједињени и Небо и Земља. То значи да су њени чланови сви истински верујући свих времена и простора, и живи и упокојени. А пошто покојници нису умрли него живи, јер: ” Бог није Бог мртвих, него живих; јер су у Њему сви живи ” (Лк. 20.38), општење међу свим удовима никад се не прекида, и никад неће престати.
Видљива (Земаљска) и Невидљива (Небеска) Црква су повезане међусобно Заједницом Светих, која се састоји у молитвама и делима милосрђа живих чланова за умрле – с једне стране, и у молитвама и заузимању умрлих за живе с друге стране. Ето каква је Црква, Богом створена.
Божија Матер (Лк. 1.43,28,48-49 ; 11.27), анђели, и сви угодници Божији – апостоли, пророци, светитељи, и мученици, којима се обраћамо својим молбама – сви се они за нас моле, заступају нас пред нашом главом, Христом, пружају нам руку помоћи у нашим невољама, теше нас у страдањима (Отк. 5.8-13 ; 8.3-4).
Христос јесте једини Заступник и Посредник, јер је Он себе принео на жртву ради спасења људи. Такву жртву нико други никад нити је принео, нити ће принети. А ми и кад се обраћамо небеским члановима Цркве са молбом да нам помогну, ми иштемо само њихове молитве за нас пред Јединим великозаступником, Христом. Зар ће молитва једног за другог бити вређање Христа? Зашто онда апостол каже: ” молите се једни за друге “. Зато, што је усрдна молитва праведника веома моћна (Јк. 5.16). Ако се ми, грешници на Земљи (1Јн. 1.8 ; Рим. 5.12), молимо једни за друге; и ако наша молитва може помоћи онима за које се узмолимо (које заступамо), колико је тек моћнија молитва праведника на Небу, који обитавају у Небеској Цркви! Ми се за помоћ обраћамо светитељима и они се за нас моле зато што смо сви ми удови једног и истог Тела Христовог, тј. Цркве. А удови тела један другоме помажу. Сетимо се и следећих речи: ” И ако страда један уд (у великом Телу – Цркви Христовој), с њим страдају сви удови; ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1Кор. 12.26). Радују се и славе душе праведника на небу, који су достигли савршенство, радујемо се и славимо и ми с њима јер – ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови “.
Сви секташи у глас вичу: то је немогуће, то није истина. Не постоји никаква Небеска Црква ни свеци који се тамо за нас моле; нити је душа бесмртна и одвојива од тела. То је измишљотина и директно ругање Христовој науци, и Речи Божијој! Осим што фанатично понављају: то је лаж, то је лаж, они нам не нуде никакав конкретан аргумент за ту своју тврдњу – јер га и немају. Св. Писмо, на које се тако поносно позивају, само их демантује. С тога им морамо поновити питање апостола: ” Да ли разумете то што читате? ” (Д. ап. 8.30) ; јер ап. Петар опомиње: ” да постоје нека места која су тешко разумљива, која неуки и неутврђени (у вери) изврћу, као и остала Писма на своју сопствену пропаст ” (2Пт. 3.16).
Да, душа је бесмртна, и она надживљује тело – што ћемо касније и поткрепити доказима. Да се светитељи моле за нас, и то смо видели (Отк. 8.3-4 ; 5.8-13). А што се тиче постојања Небеске Цркве – да Она постоји, Св. Писмо је јасно, и изричито (Јев. 12.18-24 ; Еф. 1.3-10); О Њој говори пророк Језекиља кад га је Бог узнео у Небески Јерусалим: “… а после ме одведе у Цркву ” (Јез. 41.1); Самом ап. Јовану Господ је заповедио да измери Небески Храм Божији, и оне који се у Њему клањају (Отк. 11.1); Сами св. анђели и мученици обитавају у Њему и моле се за нас (Отк. 8.3-4 ; 14.15-18 ; 16.17).
Постојање Небеске Цркве потврђује и само вековно искуство Земаљске Цркве, као и лична искуства скоро свих светитеља које је Црква изнедрила и уврстила у ред највећих отаца Православља (св. Василије, св. Јован Златоусти, св. Јован Дамаскин, св. Атанасије Велики, св. Серафим Саровски, св. Григорије Богослов, св. Григорије Ниски, св. Јован Лествичник, св. Антоније Велики и сви други) – Напоменимо да неке од ових светитеља секташи често цитирају (нормално само када им то одговара – као нпр. адвентисти).
Сада се заиста намеће једно логичко питање: да ли данашњи јеретици (секташи) могу сматрати себе бољим познаваоцима Христове науке, када негирају све оно што је Црква учила кроз векове, и што је сматрала за непоколебљиву Истину!? Ако је тако, онда је Христова Црква живела у заблуди 19- ст векова, и показује се као лажа; а сви светитељи кроз векове, као највећи лажљивци и јеретици!
Сваком, понаособ, остављамо да закључи шта је од овога Истина! Нама, православним хришћанима Истина је позната, и она се налази једино у Христовој (Правосравној) Цркви, а не у некој од ” хришћанских ” секти.
Секташко (јеретичко) негирање постојања Небеске Цркве значи одбацивање и видљиве Земаљске Цркве Христове. Такав човек се не може назвати ни верником, а још мање хришћанином, јер ружи дело Божије, а знамо ” да се Бог не да ружити ” (Гал. 6.7). Ап. Павле каже за таквог: ” да се изопачио и да греши. Самога себе је осудио ” (Тит. 3.10-11).
На крају, схватимо ово – да Црква Христова свој почетак има од оног часа кад ју је Господ основао; да почиње од Христа (и да Он једини може поставити темељ Цркве (1Кор. 3.11)), а не од било ког човека као што је то случај са свим сектама. Узмимо као пример: Оснивачи адвентизма су Вилијам Милер (бивши баптиста) и Хелена Вајт, тзв. ” пророчица “; оснивачи баптизма су Тома Минцер, Јохан Бокелсон, Еберли Болт, Конрад Гребел, Феликс Манц и др.; оснивач назарена је Самуило Хенрик Фрелих; оснивач Јеховиних сведока је Чарл Тазе Расел; оснивач мормона (Христова црква светаца последњих дана) је Yозеф Смит, итд. .
Као што видимо, ни једну од ових ” црквица ” није основао Господ, већ поједине личности које су – због само њима познатих разлога – напустиле, или биле избачене из својих дотадашњих ” цркви “. И скоро све оне потичу из 18- ог и 19- ог века, а као што знамо, није Господ Исус Христос чекао 19- ти век, да му тамо негде, у Америци, неки фармер или бизнисмен оснива Његову Цркву.
Ко верује Св. Писму, може сматрати Црквом само ону хришћанску верску заједницу која почиње од времена страдања Спаситеља, и од дана када је Он послао Духа Утешитеља на апостоле (Д. ап. 2.1-4) – (када је и настала прва Црквена општина у Јерусалиму); и која има непрекидно свештенство, које у непрекинутом низу потиче од апостола (апостолско прејемство). А то је ван сваке сумње Православна (у оригиналу Правоверна) Црква од Истока, о чему сведоче непрекинуто Свето Предање, и сама историја Цркве.
Исто тако, Господ је обећао да ће бити вечно у Њој; све до свршетка света (Мт. 28.20), и ово обећање се мора испунити, јер: ” Небо и земља ће проћи, а речи Моје неће проћи “- рекао је Господ (Мр. 13.31). Какав би то маловерни човек могао да сумња у обећања Господња? Јасно је да ће Црква Христова до краја века, до другог Спаситељевог доласка, сачувати у чистоти Истину Христову – Њено Богом предано учење. Иако ће многи покушати да изврну Истину (Д. ап. 20.29-30), ми верујемо у Христове речи: ” да је ни врата пакла неће надвладати ” (Мт. 16.18).
Уместо закључка навешћемо места из Св. Писма која треба имати у виду да би се на правилан начин мислило о Цркви Христовој; да нико не би залутао с правог Пута и отиснуо се у магловита привиђења секташких замки и заблуда; јефтиних и привремених задовољстава и усхићења, која на крају имају за циљ потпуни губитак сопствене личности и идентитета – Беспоговорног следбеника секте, и слепог роба људским илузијама и маштаријама. А онима који су већ залутали, ако Бог да, да отворимо очи, не би ли се вратили Правој вери:

Благодатна средства спасења и свето учење дати су Цркви: Еф. 3.9-10 ; 1Тим. 3.15
Цркву је саздао Господ, и Она ће остати до краја века: Мт. 16.18 ; 28.20
Темељ Цркве може бити само Христос и нико други: 1Кор. 3.11 ; Д. ап. 4.11 ; Мт. 21.42 ; 1Пт. 2.6 ; Рим. 9.33
Христос је Глава Цркве: Еф. 1.22 ; 4.15 ; 5.23 ; Кол. 1.18
Црква је заједница оних који на истинити начин верују у Бога: Д. ап. 2.44 ; 20.28 ; Јев. 3.6
Да би смо се спасили, морамо припадати Цркви: Мт. 18.17 ; Д. ап. 2.47
Црква је Једна: Јн. 10.16 ; Мт. 16.18 ; Еф. 4.4-6 ; Јн. 17.11,20-21 ; 1Кор. 12.13 ; Рим. 12.5-6 ; Кол. 3.15
Црква је Света: Еф. 5.25-27 ; Рим. 11.16; – Света је јер у Њој обитава Дух Свети: 1Кор. 6. 19; – Света је по учењу: Јн. 17.17-19 ; 16.13 ; 14.26; – Светим Тајнама: 1Кор. 6.11
Чланови Цркве морају стремити светости: 1Пт. 1.15-16 ; Еф. 4.21-24 ; 1.4
Христос је допустио да у Цркви буду и грешници: Мт. 13.24-30,47-49 ; 2Тим. 2.20-21 ; Рим. 9.22-23
Црква не може бити укорена због пребивања грешника у Њој: Рим. 11.17-18 ; 14.4 ; 1Кор. 12.21-24 ; 2Тим. 2.20
Дух Свети обитава у Цркви и у члановима Цркве: Јн. 14.16-17 ; Д. ап. 1.4-5 ; 2.17-18 ; 1Кор. 3.16 ; 12.13
Црква је Саборна: Мт. 28.16-20 ; Кол. 3.11 ; Мт. 24.14 ; Јев. 12.22-24 ; Мр. 16.15-18
Црква је Апостолска: Еф. 2.19-20 ; Отк. 21.14
Црква је непрекидна: Мт. 28.20 ; Еф. 3.21
Црква се не може сакрити: Мт. 5.14 ; Мр. 4.21 ; Лк. 11.33
Ко може да поучава у Цркви: Мт. 28.19-20 ; Еф. 4.11 ; 1Кор. 12.28 ; Рим. 10.15 ; 2Тим. 1. 11 ; 4.2 ; Јев. 5.4
Небеска Црква постоји: Јез. 41.1 ; гл. 42 ; Јев. 12.22-24 ; Еф. 1.3-10 ; Отк. 8.3-4 ; 11.1 ; 14. 15-18 ; 16.17
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13
« ПРЕТХОДНА СТРАНА1 2 3 ... 13СЛЕДЕЋА СТРАНА »
Tags: Зоран Јовановић