Црква и секте

СВЕТЕ ТАЈНЕ

Као што смо већ раније нагласили: Старозаветни закон је био половичан и несавршен. Он је могао да констатује шта је зло, и шта је грех, али није давао средства да се они и победе. Небеском интервенцијом Син Божији је сишао међу људе и донео благодатна средства за оздрављење и спасење оболелог човечанства, која су преко Тела Његовог – Цркве – доступна свим људима. Христова спасавајућа сила долази кроз св. тајне, ако се оне прихватају како то Црква учи – у супротном – ако у њима недостојно учествујемо, онда ћемо примити осуду, а не спасење (1Кор. 11.29).
Св. тајна је видљива свештена радња, кроз коју невидљива спасавајућа сила – која се зове Божија благодат, преноси чудотворне дарове на оне који је примају. То су они Божији дарови, које Бог Отац даје кроз Св. Духа, а по заслугама Сина. У Православној (као и у Раној) Цркви постоје седам Светих тајни, и то: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак, и јелеосвећење.
Напоменимо да су реформисти – Лутер, и Цвингли, као и Калвин, свели број св. тајни са седам на две, и то само крштење и причешће. Каснији протестански секташи, првенствено анабаптисти, а после и сви остали, избрисали су и те две св. тајне, прогласивши их за свештене обреде. По њима: “ то су само знаци који указују, на догађаје на крсту и ускрснуће „.
Св. тајна Причести (Евхаристије): Сви секташи, без изузетка, уче да хлеб и вино приликом причести само симболично представљају Тело и Крв Христову! Због оваквог њиховог схватања, и учења, код њих се и не може говорити о “ причешћу „, већ о “ Вечери Господњој „- тј. симболичној успомени на последњу Христову вечеру са ученицима – пред распеће. Овакво учење о св. Евхаристији је у суштој супротности са Св. Писмом, и вековном праксом Цркве – још од времена апостола.
Ову св. тајну установио је сам Господ на својој последњој вечери са апостолима, када је у Своје божанске руке узео хлеб, благословио га, преломио и пружио ученицима, рекавши: “ Узмите, једите, ово је тело моје, које се даје за вас „. Потом је узео чашу са вином, захвалио Богу Оцу, и пружио им рекавши: “ Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се пролива за многе, ради опроштаја грехова. Ово чините за мој спомен. “ (Мт. 26.26-28 ; Лк. 22.17-20). А ап. Павле додаје: “ Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође “ (1Кор. 11.26). “ Ово чините за мој спомен “ – Нема сумње, ово је јасна и директна заповест за понављање ове св. тајне. Пошто та заповест није дата свим Христовим следбеницима, већ само апостолима – и преко њих, њиховим законитим наследницима – то онда значи да ту св. тајну не може обављати свако – него само они који су правилно рукоположени, и од апостола добили ту власт коју им је Христос дао (ап. прејемство). Пошто секташи немају право свештенство апостолског порекла, то онда не могу имати ни правог причешћа, чак и кад би веровали да се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову.
Св. Евхаристија није симбол; она не може бити симбол, јер по Христовим речима св. Причешће је извор вечнога живота: “ Ја сам хлеб живота … Ово је хлеб који силази снеба, да ко од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе снеба; који једе од овога хлеба, живеће вавијек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света … Ако не једете тела Сина човечијега, и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће. Који једе моје тело и пије моју крв станује у мени и ја у њему “ (Јн. 6.48-68).
Да, тајна је ово велика, и дубока! Како, и на који начин се вино и хлеб претварају у крв и тело Његово?! Одговора нема. На том питању Он своје апостоле и све своје вернике ставља пред дилему: или ћете веровати вашем разуму и вашим чулима, или мени вашем Богу и Господу. Треће не постоји! Она није тајна једино Богу – и само Њему она је јасна. За сваки други ум она је тајна – ако је тај ум веран, или је апсурд и безумље – ако је тај ум безверан.
Разлог људске сумњичавости лежи у самој чињеници да је човеков разум ограничен, па већ у самој природи наилази на сличне “ тајне “ које не може да објасни а које ипак прихвата иако су необјашњиве. Ево и једног примера: – да ли ико од људи зна шта је суштина енергије? Нико, па и највећи научници, попут Ајнштајна, нису имали одговор на ово питање. Да ли би човек могао појести и попити енергију коју Сунце шаље на Земљу? Па, не само да би је могао јести и пити, него ми то заправо и чинимо. Ми суштински једемо Сунчеву енергију претворену у пшеницу и грожђе; и пијемо ту исту енергију преточену у течност!
Дакле, ако је Бог могао Сунчеву енергију претворити у храну и пиће да би се тиме хранио и живео човек на Земљи, зашто не би хлеб и вино могао претворити у Своје Тело и Крв, да би људи, хранећи се тиме, имали живот вечни ?!
Даље, да је св. Евхаристија права жртва која се приноси Богу за људе – а не само пуки “ симбол „, како то тврде секташи – сведочи и ап. Павле. Он упоређује тајну Евхаристије са приношењем жртава у Старом Завету (Јев. 13.10), па чак и са многобожачким жртвама (1Кор. 10.18) наглашавајући, разуме се, разлику између хришћанске и многобожачке жртве. Али, пошто хришћанску жртву у Св. Евхаристији супроставља многобожачкој и јеврејској жртви самим тим и Евхаристију сматра за жртву, а не за симбол или успомену, као што то кажу секташи.
Најзад, чак и пророк Малахија у Старом Завету прориче о жртви (дару) чистој која ће се Богу приносити на сваком месту од истока сунчевог до запада (Мал. 1.11). Сами апостоли и рани хришћани састајали су се првог дана у седмици (недељом), да би слушали читање Речи Божије и учествовали за Господњом трпезом (Д. ап. 20.7 ; 2.42,46). Веровали су и знали да хлеб и вино при освећењу постају истинско Тело и Крв Христова – литургијска жртва.
Св. Литургија приказује читаву драму Христовог живота на Земљи – од Његовог рођења па до Његовог вазнесења на небо. Литургија је жртва по томе што Црква у њој приноси своје богослужење и молитве сједињене са јединственом жртвом Христовом: са Телом које је ломљено за нас, и Крвљу проливеном за наше спасење. Узимајући удела у томе, ми у потпуности учествујемо у нашем спасењу. Христос нас лично храни својим васкрслим животом, сједињујући нас са Собом, и једне са другима у Њему.
Али, да би човек приступио св. тајни Причешћа, и окусио дарове Божије, мора претходно да се припреми молитвом и постом – како уздржавањем од масне хране, тако и уздржавањем од злих мисли и дела – исповедањем својих грехова, и опраштањем онима који су се о нас огрешили. Јер, у супротном изједначује себе са онима који св. Литургију сматрају “ симболом „, а за такве ап. Павле каже: “ Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега “ (1Кор. 11.27-29). А да је недостојно и богохулно приступање св. Причешћу извор многих болести, па чак и смрти ап. Павле наставља: “ Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире “ (1Кор. 11.30).
На крају напоменимо још једну заблуду која влада међу протестантским секташима и римокатолицима. То је тврдња да се на Последњој вечери јео бесквасни, а не квасни хлеб.
Прво: сви Јеванђелисти, који описују сам моменат установљења св. Причешћа, кажу да је Спаситељ на Тајној вечери благословио хлеб, на грчком језику “ артос „. Та реч означава само и једино квасни хлеб, а не и бесквасни који се на грчком зове “ азима „. Ова новотарија – коришћење бесквасног хлеба – се код римокатолика увукла у 9 -том веку, а каснији протестантски секташи су је само наследили.
Друго: Јевреји су јели бесквасни хлеб само на Пасху, а Христос је распет у петак, пре Пасхе која се те године падала у суботу. А као што знамо Последња вечера се одиграла у четвртак увече када се јео квасни, а не бесквасни хлеб. То најбоље потврђује хронологија последњих догађаја:

  • Последња вечера – четвртак увече (Јн. 13.1,29)
  • Христово хапшење – ноћу, четвртак на петак (Јн. 18.1-12)
  • Христово саслушање пред првосвештеником – петак, ујутру (Јн. 18.28), и Пилатом – петак, око поднева (Јн. 18.29-40 ; 19.1-14)
  • Христово распеће – петак, подне (#) (Јн. 19.14-18)
  • (#) – По јеврејском рачунању времена шести час је 12 – сати, тј. подне.
  • Христова смрт и силазак у ад – петак поподне, субота (цела), и субота на недељу (Мт. 27.45-50,62 ; Јн. 19.30,31,42)
  • Христово васкресење – недеља – ујутру (Јн. 20.1,19 ; Мк. 16.2,9)
  • Јеврејска Пасха се, по обичају, те године јела у петак увече уз бесквасни хлеб, када је и почињала “ седмица бесквасних хлебова “ (3Мој. 23.5-6).
  • Св. тајна Крштења: “ Један Господ, једна вера, једно крштење(Еф. 4.5). Кроз Св. тајну Крштења лице које се крсти чисти се од свих грехова, наслеђених и личних, и као новорођено чедо Божије укључује у Цркву Христову – “ Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ (Мт. 28.19); “ Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије “ (Јн. 3.5); “ Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не поверује биће осуђен “ (Мк. 16.15-16).

Напоменимо само, да осим уобичајеног крштења (трократним погружавањем у воду уз изговарање одређених речи од стране свештеног лица), постоје и два изузетка:
Први је ако је неко болестан па не може да уђе у воду него се крштава у кревету – обливањем.
Други случај је тзв. крштење крвљу (крштење у крви) – ако неко, ко жели да се крсти, буде у томе спречен гоњењем, тако да погине за Христа пре него што се крсти водом и Духом, онда му се његово мучеништво урачунава као право крштење, јер је показао да може “ испити чашу коју је и Христос испио “ (Мт. 20.22 ; 16.25 ; Мк. 8.35). На даље ћемо више пажње посветити крштавању новорођенчади и деце:
Сви секташи, од реда , кажу да је деци непотребно крштење јер су она невина и чиста од сваког греха – одбацујући при том постојање прародитељског греха, као измишљотину! А шта на то каже Св. Писмо: „Гле у безакоњу родих се у греху затрудне мати моја мном “ (Псл. 51.5); А као што знамо Давид се родио у нормалном, благословеном браку! Даље: “ Као што је посредством једног човека (Адама) грех ушао у свет, а грехом смрт, тако је смрт прешла на све људе јер су сви згрешили “ (Рим. 5.12); “ Непослушношћу једнога многи су постали грешни “ (Рим. 5.19). Ето шта каже Библија !
Деца заиста нису способна да слушају и разумеју Јеванђеље. Но то не значи да нису способна да буду пријамници благодати Божије. Сам Христос је рекао: “ Пустите децу, и не браните им да долазе кмени, јер је таквих Царство Небеско “ (Мт. 9.13-15); “ Заиста вам кажем:ко не прими царства Божијег као мало дете, неће ући у њега “ (Мк. 10.13-16); и даље: “ А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, … ; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога “ (Мт. 18.2-10). Као што видимо, овде заиста није ништа речено о крштењу деце баш директно и непосредно, али је зато речено нешто што је врло важно за њихово крштење. Христос је рекао да су та деца способна да буду чланови Царства Небеског – дакле Цркве.
Даље, деца православних хришћана крштавају се, не после исповедања вере, него у ишчекивању и предокушавању вере. Ако се дете од малена узгаја у истински хришћанском дому – оно ће, без сумње, у врло младом узрасту поверовати у Христа: “ Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега, ни кад остари “ (Пр. Сол. 22.6). Ко може да тврди да вера двогодишњег детета, нпр. није спасоносна? Само Св. Писмо нам сведочи да су мала деца способна да приме благодат Божију (дар Духа Светога) – (Лк. 1.15 ; Јер. 1.5-6).
При крштењу новорођенчади родитељи и кумови гарантују, својом вером, да ће дете “ себе сјединити са Христом „, одгајући се, у хришћанском дому и породици Цркве. А да се вером једног човека може спасити и излечити други човек сведочи нам и само Св. Писмо: вером мајке излечена је ћерка (Мт. 15.25-28); вером капетана излечен је његов слуга (Мт. 8.13); вером оца излечен је син (Мк. 9.21-27); вером оца оживела је ћерка (Лк. 8.49-55).
Даље, није основана ни тврдња да се крштење новорођенчади и мале деце увукло у Цркву у каснијем добу хришћанства. Црквени писац Тертулијан из Картагине (160-220 г.) јавно се супростављао крштењу мале деце – што не значи и да је био у праву – доказујући тако да је такав обичај постојао још у његово доба.
Иако у Св. Писму не постоје докази у корист крштења мале деце (а ни супротно), ипак би се тако нешто могло наслутити. Наиме, Библија каже да су се крштавали: – Лидија и њен дом (Д. ап. 16.14-16); – Крисп са свим домом својим (Д. ап. 18.8); – Корнелије и сав дом његов (Д. ап. 11.12-16); – Тамничар и сви његови (Д. ап. 16.31-34); – Стефанинов дом (1Кор. 1.16). Шта треба подразумевати овде под изразима “ њен дом „, “ сав дом „, “ сви његови “ ?! Секташи тврде да су ту у питању само одрасле особе, и да у тим домовима није било деце. На основу чега они тврде тако нешто, ми не знамо – а највероватније то не знају ни они?! Да ли је заиста реално и могуће да су апостоли баш у сва четири случаја наишли на домове без деце!? По принципу вероватноће ипак је вероватније да се ту затекло и по које дете.
На крају једна порука свим секташима: “ Велики грех чините не допуштајући деци да се крсте „. Не пуштајући их тако у Цркву, остављате их као жртве пакленим силама, а ван Цркве нема спасења. Деца морају бити у Цркви, као младе лозице на Чокоту (Јн. 15.1-16), као удови Тела. Њих, по природи, чисте и безгрешне треба ослободити – кроз Цркву – крштењем, од последица првородног (прародитељског) греха! Није случајно Господ рекао апостолима: “ Пустите децу „! Он то каже и вама секташима – “ Пустите децу! “ – А шта ви кажете? Не, не пуштамо! Побојте се Бога, несрећници! Ви вршите Иродов злочин – онога који је убио 14 000 деце. Не заборавите да са Христом могу да буду само они који су се у “ Христа обукли “ крштењем. Тако и апостол каже: “ који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли “ (Гал. 3.27). Деца ваша, макар и да нису одговорна за личне грехе, ипак без крштења, по речима апостола, јесу нечиста (1Кор. 7.14), као и деца пагана или безбожника уопште. Она се у Христа морају обући крштењем.
Св. тајна Миропомазања: Означава освећење Духом Светим, и врши се одмах након крштења. То је св. тајна кроз коју крштено лице добија дарове Светога Духа у снази, мудрости и другим даровима који му помажу да чува праву веру и да живи светим животом. Миропомазање врши свештеник који помазује поједине делове тела крштеног лица св. миром изговарајући речи: “ Печат дара Духа Светога. Амин. “ Ове речи су узете од ап. Павла, који каже: “ А Бог који нас утврди свама у Христу и помаза нас, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша “ (2Кор. 1.21-22). Ево и неколико примера из Св. Писма:
“ Апостоли који су били у Јерусалиму, чувши да је Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и Јована, који сиђоше и помолише се Богу за њих – да приме Духа Светога; још, наиме ни на једног од њих не беше сишао, него су били само крштени у име Господа Исуса. Тада ставише руке на њих те примаху Духа Светога(Д. ап. 8.14-17). Овде је све јасно да јасније не може бити. Дакле- крштење у Господа Исуса Христа није исто што и дар Духа Светога – кроз полагање руку (миропомазање).
Кад је ап. Павле дошао у Ефес нашао је неке ученике који су били крштени у име Јовановог крштења. После његовог објашњавања разлике између Јовановог крштења, и крштења у име Господа Исуса ученици: “ кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад је Павле положио руке на њих, сиђе Дух Свети на њих … “ (Д. ап. 19.1-6). Опет исти случај као и малопре. И овде разликујемо, прво крштење, а после – кроз полагање руку – силазак Духа Светога. Видети и ове цитате: (Јн. 7.37-39 ; 1Јн. 2.20-27 ; 2Кор. 1.21-22). Рецимо и ово, да је још у Старом Завету постојала праслика ове св. тајне – старозаветни цареви су били “ помазивани “ : (1Књ. Сам. 10.1; 16.13 ; Псл. 45.7 ; 89.20).
Св. тајна Покајања (Исповести): то је св. тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповедимо пред свештеником и невидљиво присутним Господом. Сам Господ је установио ову св. тајну када је својим апостолима – а, преко њих, кроз рукоположење, и њиховим законитим наследницима – рекао: “ што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу “ (Мт. 18.18). Ово обећање Господ је испунио после васкресења када се јавио својим апостолима, и рекао: “ примите Духа Светога. Којима опростите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су “ (Јн. 20.21-23). Из Св. Писма се види да су апостоли користили ову св. тајну: “ покајте се и обратите се да вам се избришу греси “ (Д. ап. 3.19); “ многи од оних који су били поверовали долажаху (ап. Павлу) и исповедајући се казиваху своја дела “ (Д. ап. 19.18). Ап. Јован саветује: “ ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан (Господ) да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде “ (1Јн. 1.9); а то исто поручује и ап. Јаков (Јак. 5.16).
За крај и један савет св. Јефрема Сирина: “ Ако те рани стрела лукавога врага, нимало не очајавај; напротив, ма колико био надвладан, не признај да си побеђен, него одмах устани и бори се са врагом, јер Онај који је установио подвиг покајања увек је готов да ти пружи своју десницу и да те подигне од пада. Чим ти први пружиш руку к Њему, и он ће ти дати своју десницу, да би те подигао. Враг се на све могуће начине стара да те баци у безнадежно стање, чим паднеш. Не веруј му. Ако и седам пута у току дана будеш падао, старај се да устанеш и да покајањем умилостивиш Бога „.
Св. тајна Свештенства: О овој св. тајни смо већ скоро све рекли у одељку “ О Цркви „- када смо говорили о јерархијском устројству Цркве, рукоположењу, и апостолском прејемству.
Као што знамо, све секте заговарају тезу о “ општем свештенству „, при том позивајући се на следеће цитате: (Отк. 1.5-6;5.10;20.6 ; 1Пет. 2.5).“ Опште свештенство “ – о којем говоре оба апостола, у ствари значи да су хришћани Божији народ, и као такви, одељени од свих других људи! Само то, и ништа више. А ако запазимо у : (Отк. 20.6) уопште се и не говори о садашњем времену, већ о будућем веку – после васкресења!
На даље ћемо одговорити на оптужбе секташа за ословљавање свештеника са “ оче “ – јер, по њима, то је забранио лично Господ када је рекао: “ никога на земљи не називајте оцем; јер је један Отац небески “ (Мт. 23.9).
Ако би смо и овде применили метод секташког, буквалног, тумачења – онда би Господ био први који се “ огрешио “ о Своју заповест; јер је много пута – Он сам , употребљавао реч “ отац “ за дефинисање телесног родитеља (Мт. 10.21 ; 15.4-5 ; 23.32 ; Лк. 15.12-29, итд.).
Буквално схватање ове заповести би нас довело до таквог апсурда да би нам забрањивало и само цитирање пете Божије заповести: “ поштуј оца својега и матер своју „. Ап. Павле би још испао и највећи богохулник, јер се сам, и то више пута, “ огрешио “ о ову заповест: “ Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, немате много отаца; јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем “ (1Кор. 4.15); И како он то сме Аврама да назове “ оцем “ свих нас (Рим. 4.1, 11, 16 )?! Погледати и ове цитате: (Флпљ. 2.22 ; Еф. 6.2,4 ; Јев. 12.9 ; 1Јн. 2.13).
Како, дакле, схватити ову заповест? Па просто, с обзиром на, све горе, наведене цитате! Господ Исус Христос је увек учио људе да избегавају разметљивост, и да теже смирењу. Па нас је и овом приликом подсетио, поред осталог, да не бисмо пали и у многобоштво, да никога на земљи не зовемо Оцем, пошто је једини, суштински, и прави Отац свих људи Господ Бог.
Дакле, као што је ап. Павле Коринћанима био “ духовни отац „, тако су и за нас свештеници Православне Цркве наши “ духовни оци “ – Св. Писмо, као што смо видели, то и одобрава.
Св. тајна Брака: или венчања је св. тајна кроз коју Дух Свети сједињује у једно биће хришћанина и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети, и једно другоме бити верни, и при томе примају благослов за рађање и васпитање деце (Псл. 127.3).
Св. тајну Брака установио је сам Господ Бог благословивши наше прародитеље у рају, речима: “ Рађајте се, и множите се и напуните земљу “ (1Мој. 1.28). Јединство мужа и жене у браку је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: “ Човек ће оставити оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој; и биће двоје једно тело “ (1Мој. 2.24). Господ Исус Христос је говорећи против развода, овој заповести додао још и: “ Што је Бог саставио, човек да не раставља “ (Мт. 19.4-6). Својим присуством на свадби у Кани Галилејској, и претварањем воде у вино, Господ је осветио установу брака, и дао му много дубљи смисао (Јн. 2.1-11); Јер као што се вода променила у вино, тако се и Његовим присуством телесна љубав мења у духовну љубав двеју душа. Погледати и поуке ап. Павла о браку: (Еф. 5.22-23 ; 1Кор. 7.12-16).
Св. тајна Јелеосвећења (јелеј-уље): Ова св. тајна састоји се из молитви свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божија благодат за оздрављење болесника – како његове душе, тако и тела. Божија благодат лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова. (Јак. 5.14-15 ; Мк. 6.13).

 

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Zakon nikada neće biti ukinut, to Hristos govori i u Starom Zavetu i u Novom, zakon je samo dopunjen jer nije bio perfektan, odnosno redefinisan je na one tri osnovne zapovesti: 1. Voli Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dušom i svom snagom svojom; 2. Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga; 3. Ljubite neprijatelje svoje. Dakle, ukoliko poštujemo prvu zapovest, poštovaćemo i Boga, a ako poštujemo Boga poštovaćemo njegov zakon koji je ranije dat. Druga je veoma jasna pa i nema potrebe da se objašnjava. Treća kaže „Ljubite neprijatelje svoje“, ako neprijatelj ljubi neprijatelja, oni više neće biti neprijatelji.

    • Druze, vidis i sam koliko izvrcu, pa svi smo i nastali od naroda Izraela, naravno da se ovo odnosi na sve narode, da Zakon nije uoste izmenjen nego je samo dopunjen i upotpunjen (kako ti rece redefinisan) to je vise nego jasno. Nije ukinuto nista u Zakonu a oni sto izvrcu to je njihov problem, vrlo je jasno da je smesno ovo sto je tekstopisac gore pomenutog teksta pokusao da uradi, da napravi nakaradan Stari Zavet samo da bi nekako uklopio sa njegovom tradicijom i tako ispao „ispravan“. Ok. Neka oni to postuju, super, nemam problem sa time, samo ne bih voleo da ljudi koji su neupuceni razmisljaju na takav nacin nego nega izucavaju Sveto Pismo i sami ce shvatiti. Ovo je kako bih rekao,nacin razmisljanja tradicionalnog jednoumlja bez pokrica i logike. Pozdrav i Mir Boziji svima!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.