НАСЛОВНА » Опште » Основе православног богослужења

Основе православног богослужења

Тумачење Божанске Литургије Светог Јована Златоустог

 

Божанска Литургија је благодарно подсећање на бесконачну љубав Спаситељеву према нама. Кроз своје свештене радње она изображава историју земаљског живота Христа Спаситеља. На њој се освећују Дарови којима се причешћују верни.

Литургија Светог Јована Златоустог се током године савршава чешће од осталих Литургија. Она се не савршава у оних десет дана за које је одређено да се служи Литургија Светог Василија Великог, не савршава се ни у среду и петак Сирне седмице, нити у дане Великог Поста, осим суботе, нити током целе Страсне седмице, осим на празник Благовести. У својим главним цртама она је иста као и древна Литургија, а свој данашњи садржај и облик добила је од Светог Јована Златоустог, архиепископа константинопољског, који је живео у IV веку.

Питање: Из чега се састоји Литургија?

Одговор: Литургија се састоји из три дела: проскомидије, Литургије оглашених и Литургије верних.

 

 

а) Проскомидија

 

Питање: Шта је то проскомидија?

Одговор: Реч проскомидија значи приношење. То је први део Литургије за време кога се просфоре доносе у олтар и припремају за освећење.

Древни хришћани су долазећи у цркву у недељне и празничне дане доносили са собом не само хлеб, него и вино и друге ствари потребне за богослужење. Ових усрдних приноса обично је бивало више него што је било потребно за савршавање Свете Тајне. Зато су свештенослужитељи бирали најбољи хлеб за Свету Тајну, а из осталих су узимали само честице за сећање на оне који су донели Дарове и за оне у чији су спомен Дарови принесени; све остало донето у храм, употребљавали су после Литургије сви хришћани, за столом који је био заједнички са сиротима и убогима – на такозваној вечери љубави. Ови приноси на грчком су називани просфорама.

Дошло је време када су хришћани ослабили у ревности за храм Божији и када су се добровољни заједнички приноси за црквене потребе смањили. Тада је сама црква за свештенослужење одредила потребну количину просфора, тј. пшеничних, квасних хлебова, дводелних, округлих, на чијем је врху изображен крст и речи које означавају победу Христову: ИС ХС НИ КА – Исус Христос Победник.

Данас просфоре припремају лица која су при цркви за то посебно одређена.

За свештенослужење се обично употребљава пет просфора, за спомен на то да је Христос са пет хлебова чудесно нахранио пет хиљада људи (Јн. 6, 9 и даље). Но, за савршавање саме Свете Тајне на свакој Литургији потребна је само једна просфора (1. Кор. 10, 17), ма колико верних да се причешћује.

 

 

Начин савршавања проскомидије

 

Пошто обуче свештене одежде, свештенослужитељ прилази жртвенику, клања се пред њим и узима прву просфору у спомен Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, Јагњета Божијег које узима грехе света; уз свештене речи помоћу копља вади из просфоре средишњи део (Свети Хлеб, Агнец = Јагње Божије) на коме се налази натпис и, пошто га са доње стране крстолико расече, полаже га на дискос. После тога се у Свети путир (чашу) уливају вино и вода. Из друге просфоре се узима честица у част Мајке Божије и полаже се на дискос с десне стране светог Хлеба. Из треће просфоре узима се девет честица у част девет чинова Светих: у част арханђела Михаила и Гаврила, као и свих Бестелесних Сила, у част Светог Јована Претече и свих светих пророка, у част апостола, Светитеља, мученика, преподобних, бесребреника, богоотаца, тј. родитеља Мајке Божије – Јоакима и Ане, и коначно у част Светитеља чија се Литургија савршава, Василија Великог или Јована Златоустог. Ових девет честица полажу се са леве стране Агнеца у три реда. Из четврте просфоре узимају се честице за здравље живих, а из пете за упокојене у православној вери и ређају се у два реда испод Агнеца.

Тако је Христос, Агнец Божији, окружен Црквом Својом, небеском и земаљском.

 

Питање: Чега се сећамо у време читања часова?

Одговор: Читају се трећи и шести, а понекад и девети час. На трећем часу помињу се добровољна страдања Христова пре Његовог изласка на Голготу, а такође и силазак Духа Светога на апостоле. На шестом часу сећамо се осуде Господа и Његовог одласка на Голготу под бременом Крста, као и прибијања на Крст. На деветом часу сећамо се предсмртних страдања Господњих и саме смрти Његове. Али при томе се спомиње и оваплоћење и рођење Христа, Који је дошао да страда и да спасе људе.

Сходно томе, готово свака ствар која се употребљава за време проскомидије има двојако значење; тако жртвеник представља и вертеп и Голготу; дискос – и јасле и гроб; покрови – и пелене младенца и погребну плаштаницу; чаша, кадионица и тамјан представљају злато, тамјан и смирну – дарове које су новорођеном Спаситељу донели мудраци, а исто тако представљају и миро и миомирисе које су припремиле мироносице, Никодим и Јосиф Ариматејац за умрлог Христа.

 

 

б) Литургија оглашених

 

Питање: Шта је то Литургија оглашених?

Одговор: Литургија оглашених је други део Литургије, коме су у старини могли да присуствују оглашени, покајници, па чак и незнабошци.

Питање: Чега се на њој сећамо?

Одговор: На њој се кроз псалмопојање, читање свештених књига, молитве и обреде сећамо свега онога што се догодило од рођења Спаситељевог па до Његовог страдања или до последњих дана Његовог живота.

Питање: Када почиње Литургија оглашених?

Одговор: Литургија оглашених почиње отварањем завесе на Царским дверима и – после тајних молитава свештенослужитеља – гласним ђаконовим тражењем благослова од свештеника да се почне са службом „Благослови владико“. Ако пак нема ђакона онда Литургија почиње свештениковим речима: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“.

Питање: Када се Литургија оглашених завршава?

Одговор: Завршава се ђаконовим обраћањем оглашенима: „Ви који сте оглашени, изиђите… Нико од оглашених да не остане“.

На великој јектенији на почетку Литургије оглашених ђакон се заједно са присутнима моли за све разумне потребе човека-хришћанина, за све оно што је неопходно за душу и тело, за све људе, нарочито за хришћане разних православних помесних цркава, да би непоколебљиво пребивали у јединству вере и љубави, за оне који плове, путују, за болеснике, за оне који страдају, за сужње итд.

Низ мољења свештеник обично завршава славословљем Светој Тројици: „Јер Теби приличи свака слава…“

После велике јектеније певају се Изобразитељни псалми – 102. и 145. Тако се називају зато што изображавају и похваљују милости од Господа Који очишћује сва безакоња наша. А ко је наш Избавитељ од свих безакоња наших? То је – Један од Свете Тројице. Ето због чега се одмах потом пева песма у част Сина Божијег, коју је у VI веку саставио византијски цар Јустинијан – „Јединородни сине“.

Питање: Шта су то антифони?

Одговор: Ако је празник Христов, певају се антифони, тј. стихови које наизменично певају обе певнице (оба хора). Певају се стихови из Старог Завета, везани са догађајем који хришћани празнују, а узети су понајвише из 91, 92. и 94. псалма. Наизменично или антифоно певање је у хришћанску цркву уведено у II веку од стране Светог Игњатија Богоносца, који је чуо серафиме како прослављају Бога певајући у два хора и по узору на њих установио овај начин певања.

(Ако служба пада у дане у које се не певају Блаженства, онда се певају тзв. свакидашњи антифони.)

 

 

Јединородни Сине и Речи Божија

 

Јединородни Сине и Речи Божија, бесмртан си, а изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непромењиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас.

 

Ова песма подсећа на време када је Бог Отац на Јордану приликом крштења Господа нашег Исуса Христа посведочио: Ово је син Мој љубљени.

После ове песме следи мала јектенија, а одмах потом чита се молитва: „Во царствији Твојем помјани нас Господи“, и такозвана блажена.

Питање: Зашто се то чита, и зашто баш у тим тренуцима?

Одговор: Христос је убрзо после Свога крштења изашао на проповед о Царству Небеском и о томе да ће у ово Царство ући људи сиромашни духом, кротки, милостиви, миротворци и сл. Ето због чега се на Литургији одмах после песме „Јединородни Сине“ излаже учење о добродетељима: смирењу, мирољубивости, трпљењу, правдољубивости – што је неопходно за задобијање Царства Небеског: Блажени сиромашни духом…

 

 

Мали вход

 

Питање: Шта означава Мали вход?

Одговор: То је ход свештеника и ђакона са Јеванђељем од северних до Царских двери, а означава одлазак Исуса Христа после крштења на проповед и Његово приближавање људима. Свећа која се носи пред Јеванђељем на Малом входу означава да јеванђелско учење представља благодатну светлост за људе.

Код Царских двери ђакон, чинећи Јеванђељем знак крста, говори:

„Премудрост, смерно стојмо!“ тј. сада ће бити објављено премудро, узвишено и божанско учење из Апостола и Јеванђеља, зато стојте на својим местима и пажљиво слушајте оно што ће бити прочитано. Јеванђеље садржи премудрост Божију, зато сви треба побожно да стоје и да се поклоне Христу Који излази на проповед. Због тога се и пева: „Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу“. У старини су у том тренутку сви, од цара до сиромаха, падали на земљу клањајући се пред Јеванђељем, јер оно представља Самог Исуса Христа Који тек што је изашао на проповед и пред Чије су ноге они тако падали. Овај дирљиви обичај наших предака треба да подражавамо и данас.

Пошто је Јеванђеље, које представља Самог Господа, после Малог входа положено на престол, свештенослужитељи и сви који се моле у храму одмах потом траже милост од Господа, као да виде Њега Самог како је дошао к њима. Ђакон каже: „Господи! Спаси благочестивија и услиши ни“, а појци почињу: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас!“

На празнике Рођења и Крштења Христовог, Пасхе и Педесетнице, као и у Лазареву и Велику Суботу уместо „Свјатиј Боже“ пева се „Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја. Алилуја“.

По ступању Христа на јавно служење, људи су усрдно слушали Његово учење. И ми, убрзо након преношења Јеванђеља на Свету трпезу, слушамо читање Апостола и Јеванђеља.

 

 

Читање Апостола и Јеванђеља

 

Питање: Шта представља кађење у време читања Апостола?

Одговор: Оно представља радосно ширење јеванђелске благовести, тј. проповеди о Христу и о хришћанском животу од стране апостола по свој земљи. Као што дим из кадионице који се шири храмом прија онима који се моле, тако је радосна и пријатна била проповед апостола свима који су желели спасење. И Свети апостол Павле захваљује Богу зато што кроз нас (апостоле) јавља мирис познања Својега на свакоме месту (2. Кор. 2, 14).

Питање: Са којим се циљем читају Апостол и Јеванђеље?

Одговор: За нас, хришћане, Свето Писмо Новог Завета представља драгоцено и увек потребно учење које нас подсећа на наше обавезе. Оно нам пружа и слику живота првих хришћана.

Читање Апостола и Јеванђеља могли су да слушају и оглашени, тј. они који су искрено изучавали Православље са жељом да се крсте. Њих је читање новозаветних књига упознавало са животом Христа и Његове Цркве и са истинским хришћанским учењем.

После читања Јеванђеља произноси се сугуба јектенија.

Након сугубе јектеније, која се произноси за потребе живих православних хришћана, следи нарочита јектенија за упокојене ближње, и то само за оне који су скончали у православној вери у Бога – макар и са зачецима добра, ако већ нису успели да дају плодове свога покајања. О значају молитве за упокојене говорићемо касније.

 

 

Јектенија за оглашене

 

Пошто су поменути живи и упокојени православни хришћани, Света Црква моли Бога и за оне који још не могу да се назову њеним члановима, али се спремају да то постану. Она моли Бога за оглашене, да би их Он помиловао, да би их научио речи истине и сјединио их са нама, православним хришћанима, ради прослављања Најсветијег Имена Његовог: „Да и они са нама славе пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа.“

Молитвом за оглашене и позивом да изађу из цркве завршава се Литургија оглашених.

 

 

в) Литургија верних

 

Питање: Шта је то Литургија верних?

Одговор: Литургија верних је онај део Литургије коме могу да присуствују само верни тј. Православни – они који се налазе у општењу са Светом Црквом.

Питање: Чега се сећамо на Литургији верних?

Одговор: На Литургији верних се кроз свештене радње сећамо Тајне Вечере Спаситељеве, Његових страдања, смрти, погребења, васкрсења и вазнесења на небо.

Питање: Које њене главне делове можемо да разликујемо?

Одговор: Разликујемо четири следећа дела:

1) Преношење Дарова са жртвеника на Свети престо ради освећења (Херувимска песма, Велики вход);

2) Освећење Дарова у време појања песме „Тебе појем“;

3) Припремање верних за Свето Причешће.

4) Само причешћивање и благодарење за то.

Питање: Којим речима почиње Литургија верних?

Одговор: Литургија верних почиње речима: „Ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо“. После две кратке јектеније, уз отворене Царске двери, пева се Херувимска песма.

Питање: Зашто се она тако назива?

Одговор: Зато што почиње речима „Ми, који Херувиме тајанствено изображавамо“, и зато што се у њој помиње песма херувима: Алилуја (Отк. 19, 4). Ова песма ушла је у састав Литургије за време цара Јустина млађег (518-526.), како би хришћане који се припремају за Свето Причешће подстакла на већу пажњу.

 

 

Херувимска песма

 

Ми који Херувиме тајанствено изображавамо,
и Животворној Тројици Трисвету песму певамо,
сваку животну бригу сада оставимо. Амин.

Као они који ће примити Цара свих,
Анђелским силама невидљиво праћенога.
Алилуја, алилуја, алилуја.

 

Девет анђелских чинова представљају небеску војску која окружује и свуда прати Небеског Цара, стално му појући хвалебну песму „Алилуја“.

 

 

Велики вход

 

Усред Херувимске песме бива Велики вход, тј. преношење Дарова са жртвеника на Свети престо ради њиховог освећења. У древној Цркви су за време входа помињани поименце како они који су принели Дарове, тако и они за које су Дарови принесени. Али пошто је због мноштва имена њихово детаљно набрајање постало превише тешко и дуготрајно, установљено је да се на Великом входу помињу само по чину и власти главни чланови Цркве, тј. цар и цео царски дом, као и надлежни архијереј, а сви остали под заједничким именом – православни хришћани.

После Великог входа произноси се јектенија у којој молимо да Господ, кад дође време, освети тек пренете и предложене часне Дарове. Затим се произноси позив на братску љубав и мир: „Љубимо једни друге…“

После преношења Дарова наступају важни тренуци током којих сви верни присутни у храму треба да забораве на све земаљско и да имају само побожне мисли како би се у миру са свима и чисте душе причестили (присајединили) Светим Тајнама. Ето због чега ђакон после јектеније за предложене Дарове позива верне да се сједине у братској љубави: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно (тј. са истим мислима) исповедали…“ Кога исповедали? Народ допуњава позив ђакона: „…Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву“.

Питање: Шта значе речи: „Двери, двери!“?

Одговор: Ђакон возглашава: „Двери, двери!“, тј. чувајте црквене двери. У древној Цркви речи: „Двери, двери!“ биле су упућене ђаконима, ипођаконима или црквењацима који су стајали код улазних двери, како не би допустили улазак у цркву никоме ко је недостојан да присуствује савршавању евхаристије, а такође да не допусте вернима излазак из цркве у тако важним тренуцима, када треба нарочито да пазе на оно што се у храму догађа.

„С премудрошћу пазимо!“, тј. будимо нарочито пажљиви у односу на Свету Тајну, на свештенослужење, и на узвишено хришћанско учење изложено у православном Символу вере који ће сада бити произнешен.

Подсећајући на своје пређашње значење, речи: „Двери, двери!“ данас нас опомињу да спречимо улазак ружних мисли и утисака у нашу душу у тако светим тренуцима када треба да буде произнесен Символ вере и када је пред нама најузвишенија и најсветија Тајна.

Пошто је објављено да треба строго чувати двери, завеса са Царских двери се уклања. Ово уклањање завесе означава да ће у тренуцима који наступају они који су остали у храму директно, непосредно, једним срцем и устима моћи да изговоре своју заклетву тј. „Вјерују“, и да исповеде веру пред самим Престолом Божијим: „Верујем у Једнога Бога…“

 

 

Канон Евхаристије

 

После произношења Символа вере, ђакон подстиче верне да буду нарочито усредсређени и каже: „Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да Свети Принос у миру узнесемо“.

А појци, допуњујући ђаконове речи, певају: „Милост мира, жртву хвале“.

Питање: Шта је то што се узноси?

Одговор: Узносе се хлеб и вино, припремљени за претварање у Тело и Крв Христову. Ови дарови су знак братске љубави и мира који међу нама владају, без чега ни дарови нису угодни Богу. Они представљају дуг мира, тј. измирења са Богом и стога дуг благодарности Богу, „жртву хвале“ Њему, јер и хлеб и вино и свако добро које имамо долазе од Бога.

Свештеник предаје народу благослов Свете Тројице: „Благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“.

Народ одговара: „И са духом твојим“ (тј. ми исто то желимо теби).

Затим свештенослужитељ опомиње верне да забораве на све земаљско: „Горе (ка небу) имајмо (тј. управимо) срца!“

Народ одговара: „Имамо их ка Господу“, тј. управили смо их ка Господу.

Пошто је од оних који се моле чуо да су њихова срца побожно управљена, архијереј или свештеник који служи позива их да најпре заблагодаре Богу за сва Његова доброчинства према нама, позната и непозната: „Заблагодаримо Господу“.

Народ одговара: „Достојно је и праведно благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој“.

Питање: Зашто прослављамо Господа? Зашто благодаримо Господу?

Одговор: Свештенослужитељ у име свих, као прво, прославља бесконачна савршенства Триједног Бога, Његову свемоћ, премудрост и доброту; као друго, благодари Богу за наше стварање и искупљење; као треће, за Његова стална доброчинства према нама, позната и непозната; као четврто, зато што нас грешне, кроз Свето Причешће, приближава Себи и прима наше служење иако га окружују и служе му најчистији и најсветији духови – серафими, херувими и други анђели, који му стално певају, кличу, узвикују и говоре песму:

„Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама“. Ову анђеоску песму пева народ или појци. Представљајући Христово приближавање Јерусалиму ради добровољног страдања, појци као да се придружују људима који су поздрављали Господа приликом Његовог свечаног уласка у Јерусалим, недуго пре распећа: Осана! („Осана“ значи: спаси, помози, подај свако добро) Благословен Који долази у име Господње (Јн. 12, 13). Овом песмом Јевреји су дочекивали цареве и друге знамените људе које је Бог слао да би избавили народ од несрећа. Истим поздравом и ми хришћани поздрављамо Исуса Христа, Узрочника сваког добра, Који невидљиво силази у храм да би на престолу принео Себе на жртву Богу Оцу ради спасења људи.

Док се пева „Свјат, свјат, свјат…“, свештеник у молитви спомиње велика доброчинства Божија пројављена нарочито у слању Сина Божијег на земљу, као и Његову Тајну Вечеру са апостолима коју је за сва времена установио ради спасења верних, да би потом изговорио речи Христове: „Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова“ и „Пијте из ње сви: ово је Крв Моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова“. Народ који се моли у храму потврђује своју веру у Свету Тајну Евхаристије тако што на ова два свештеникова возгласа два пута одговара речју „Амин“. То значи да и ми верујемо да се на Божанској Литургији вернима дају Тело и Крв Христова за отпуштење грехова.

 

 

Освећење Дарова

 

Питање: Када оно бива?

Одговор: У време певања „Тебе појем“, после возгласа: „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све“.

Питање: Зашто освећење Дарова бива баш тада?

Одговор: Зато што је Христос, изговоривши поменуте речи („Узмите, једите… Пијте из ње сви…“), заповедио апостолима и њиховим ученицима да до свршетка века савршавају Тајну Вечеру у спомен на Њега, тј. као благодарно сећање на Његову љубав према људима, и Сам је указао на хлеб и на вино као на најпогодније твари за савршавање Свете Тајне.

Питање: Како се савршава овај свештени чин?

Одговор: Свештеник се у овом моменту Божанске Литургије са благодарношћу сећа ове заповести Спаситељеве, а такође и Његове велике љубави према нама, смрти, погребења, васкрсења, вазнесења на небеса и другог доласка Његовог.

После кратке молитве којом се благодари за све ово, свештеник смирено подиже над престолом свете сасуде са предложеним Даровима, хлебом и вином, приноси их на жртву Богу Оцу и говори: „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све“, тј. као благодарност за сва доброчинства и као умилостивљење за упокојене и за живе православне хришћане.

Ево шта значи овај возглас: Господе, ми немамо ништа чиме бисмо достојно могли да Ти се захвалимо за сва Твоја доброчинства. Зато сада прими од нас хлеб и вино – јер њих је Син Твој Јединородни, наш Спаситељ, изабрао између свег безбројног мноштва дарова које добијамо од Тебе. Ми Ти их приносимо због свега што је малочас у молитви поменуто и као благодарност и умилостивљење за све. То је значење бескрвне Жртве.

Појци (народ) довршавају возглас: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.“

Док се пева ова песма, свештеник моли Бога да пошаље Духа Свог Светог на њега самог, на све верне и на предложене Дарове, и моли да свемогућом силом буду претворени: хлеб – у истинско Тело Христово, а вино – у истинску Крв Спаситеља нашег. Затим три пута благосиља Дарове – најпре хлеб, потом вино, и на крају, трећим крстоликим благословом, заједно хлеб и вино, уз речи: „Претворивши их Духом Твојим Светим“.

У тим тренуцима савршава се велика Тајна, тј. хлеб постаје истинско Тело, а вино истинска Крв Христова.

Према сведочанству Светог Јована Златоуста у то време поред свештеника стоје анђели и сав простор око престола испуњен је небеским силама. Страшни, велики тренуци! Молитва треба да буде веома пажљива.

Жртва која тек што је принесена има тројако значење: а) благодарно, б) умилостивљујуће, в) очишћујуће.

а) Свештеник благодари Богу зато што је праведнима даровао општење са Собом на небу и што је благоизволео да их учини нашим заступницима. При томе свештеник спомиње праоце, патријархе, пророке, мученике и друге праведнике, а „особито“, тј. пре свих, спомиње и прославља нашу Заступницу, Мајку Божију: „Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију.“

Народ тада пева:

 

Достојно је ваистину
да блаженом зовемо Тебе, Богородицу,
увек блажену и свебеспрекорну,
и Матер Бога нашега.
Часнију од Херувима
и славнију неупоредиво од Серафима,
Тебе што Бога Реч непорочно роди,
ваистину Богородицу,
ми Те величамо.

б) Свети Дарови представљају умилостивљујућу жртву за све упокојене у православној вери и нади на милосрђе Божије. Свештеник се истовремено моли и за опроштај њихових грехова. Корист од жртве и молитве за умрле је несумњива и велика.

в) Свети Дарови представљају очишћујућу и заступничку жртву за живе чланове Цркве. Свештеник моли Бога за „благоверни и христољубиви народ“, да би поживели „тих и миран живот… у свакој побожности и чистоти“.

Потом гласно говори: „Најпре помени, Господе, преосвећеног епископа нашег…“

Присутни у храму, сећајући се у молитвама и својих сродника и пријатеља, завршавају свештеников возглас певајући: „И всјех (тј. мушкарце) и всја (тј. жене)“ – „И све и сва“, тј. помјани Господе сав верни народ.

Читав овај свештени чин свештеник завршава са два возгласа. У једном од њих моли Бога да нам дарује једнодушност у прослављању Његовог Пречистог Имена, док у другом народу предаје благослов у име Исуса Христа: „И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама.“

Припрема верних за Свето Причешће почиње просбеном јектенијом којом се они подстичу на достојније и побожније причешћивање. Света Црква се моли да нам Господ Бог ниспошаље Божанску благодат и дар Светога Духа.

За јектенијом следи возглас: „И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе…“.

После јектеније за Свете Дарове и да нам Бог ниспошаље Своју благодат, свештеник се моли да ми грешни и недостојни смемо без осуде да призивамо Њега, Свесветог Бога, и да га називамо својим Оцем.

„…да смело и неосуђено смемо призивати Тебе Небескога Бога Оца и говорити…“

Говорити шта? Молитву коју нам је даровао Спаситељ и у којој Бога називамо нашим Оцем: „Оче наш, Који си на небесима…“

На крају молитве Господње свештеник исповеда свемоћ Господа, Који може да испуни све оно што ми у молитви тражимо, будући да је Бог – Цар света: „Јер је Твоје Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“.

Дирљиво је видети како се хришћани у храму, као послушна деца Оца Небеског, моле Богу уз тихо заједничко певање молитве Господње.

 

 

Шта значи: „Светиње Светима“?

 

После возгласа завеса на Царским дверима се застире. Ђакон говори: „Пазимо!“ Свештеник, свестан своје недостојности, говори: „Светиње светима!“ тј. да Светим Даровима могу приступити само Свети – они који су своју душу очистили покајањем због грехова.

Они који се у храму моле на ово одговарају: „Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ Овим речима хришћани показују како су свесни тога да сами по себи немају потребну чистоту да би се причестили Светим Даровима, али да добијају освећење од Исуса Христа, Спаситеља нашег, Узрочника светости.

 

 

Причешћивање свештенослужитеља и верног народа

 

Док се пева причастан, свештенослужитељи се у олтару причешћују Светим Даровима. Верни који су се припремили за Свето Причешће целивају свете иконе тражећи заступништво пред Богом, а затим се клањају људима који стоје у храму тражећи од њих опроштај како би могли да приступе Светом Причешћу измирени са свима. Затим се отварају Царске двери и Свети Дарови се износе. Ово означава Васкрсење Христово.

Верни се позивају на причешће: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите.“

Када се појаве Свети Дарови присутни у храму им се побожно клањају као да виде Самог Господа, поздрављајући Његово јављање речима: „Благословен је Који долази у Име Господње; Бог је Господ и јави се нама“, а затим приступају Светом Причешћу.

После причешћивања мирјана свештенослужитељ произноси возглас: „Спаси, Боже, народ Твој и благослови наслеђе Твоје“, тј. православне хришћане.

 

 

Литургијске песме које се певају после причешћивања Светим Тајнама

 

„Видјехом Свјет истиниј“:

Видесмо Светлост истинску;
примисмо Духа Небескога;
нађосмо веру истиниту,
клањајући се нераздељивој Тројици,
јер нас је Она спасла.

 

Питање: Шта означава возглас: „Свагда, сада и увек и у векове векова“?

Одговор: Овај возглас нас подсећа на обећање васкрслог Спаситеља да ће свагда пребивати са вернима: сада и увек.

Овај возглас се произноси онда када свештеник после причешћивања последњи пут током Литургије показује из олтара верном народу Свету чашу, да би потом отишао Светом предложењу и тамо је склонио.

Шта то значи? Подизање Чаше и њено последње показивање народу подсећају нас на вазнесење Спаситељево са Маслинске горе, где га је облак заклонио од ученика.

На возглас приликом последњег показивања Светих Дарова појци одговарају „Амин“ и затим настављају „Да исполњатсја“:

 

Нека се испуне уста наша хвале Твоје, Господе,
да певамо славу Твоју,
јер си нас удостојио да се причестимо
Светим Твојим, Божанским, Бесмртним
и Животворним Тајнама;
сачувај нас у Твојој светињи,
да се сав дан поучавамо правди Твојој.
Алилуја, Алилуја, Алилуја.

 

 

У миру изиђимо

 

После причешћивања произноси се јектенија којом се благодари за примљене Дарове и позив свештеника народу да храм напусте у спокојном расположењу духа: „У миру изиђимо“.

Присутни у храму не излазе из храма другачије, него „у име Господње“, тј. с благословом Божијим. Зато свештеник који је изашао на амвон, међу хришћане који се моле, да би им предао благослов Божији, чита молитву: „Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају…“. У тој молитви он тражи благослов од Господа најпре за оне који љубе красоту дома Божијег, тј. брину се о лепоти храма, а потом тражи мир за цео свет, нарочито за цркве, свештенство, цара, војску, и све православне. А у време читања заамвоне молитве, ђакон стоји пред иконом Спаситеља погнуте главе, држећи орар у руци до краја молитве.

Шта значи све ово? То нас подсећа на време када су хришћани пред излазак из цркве сагињали главе како би добили благослов од свештеника, а свештеник је, полажући своје руке на њих, уз молитву благосиљао хришћане. Тако и данас, хришћанима који се спремају да изађу из цркве управо после заамвоне молитве свештеник даје благослов: „Нека благослов Господњи дође на вас…“

После заамвоне молитве у храму се дели антидор (нафора). Антидор значи „уместо Дара“; то су они делови прве просфоре, на проскомидији припремљене за освећење, који остају на жртвенику. Антидор се даје из следећих разлога: с једне стране, као сећање на вечере љубави које су у старини савршаване после Божанске Литургије, а с друге, антидор се даје уместо освећених Дарова оним хришћанима који тога дана нису ништа јели и били су у цркви, али се, по слабости људској, нису припремили за Свето Причешће.

 

Коментарисање није више омогућено.