НАСЛОВНА » Опште » Основе православног богослужења

Основе православног богослужења

Недељно богослужење

Свеноћно бденије (недељно)

 

Недељно богослужење се разликује од свакодневних служби по томе што је свечаније и дуже, и по томе што се вечерње спаја са јутрењем у виду свеноћног бденија.

Питање: Шта је свеноћно бденије?

Одговор: Свеноћно бденије је богослужење које обухвата вечерње, јутрење и први час. Тамо где је усрдност оних који се моле велика, где се пева без журбе и где се чита све према типику, ово богослужење почиње увече и траје до свитања. Пример свеноћне службе у Старом Завету пружа цар Давид који се молио Богу увече, у поноћ и ујутро (Пс. 55, 17; 42, 8).

Господ наш Исус Христос ноћи је често посвећивао молитви Богу Оцу Своме (Лк. 6, 12); и ноћ пред страдање провео је на молитви у Гетсиманском врту (Мт. 26, 39). Врло рано ујутро, док је још био мрак, жене мироносице су дошле на гроб да траже Пречисто тело Христово (Мк. 16, 2; 2. Јн. 20, 1). У граду Филипима апостол Павле се у поноћ молио у тамници и певао хвале Богу (Дап. 16, 25); и у граду Троади апостол Павле је у недељни дан беседио са вернима од вечери до јутра (дакле сву ноћ) уз мноштво свећа (Дап. 20, 7-11). Први хришћани су се у кући Марије, мајке Јованове, ноћу молили за апостола Петра, који је по Иродовој наредби био заточен (Дап. 12, 5, 12).

Сви ови примери послужили су као темељ за обичај да се ноћ посвећује богослужењу. Тако је заиста и било. Нарочито у прва три века после Христовог рођења, у време гоњења, услед непријатељства незнабожаца, хришћани су били принуђени да богослужење савршавају само ноћу. Хришћани су нарочито волели да ноћ посвете молитви уочи недељног дана или уочи празника.

Питање: Шта се изображава на свеноћном бденију?

Одговор: На свеноћном богослужењу изображавају се пре свега старозаветни догађаји. Осим тога, на свеноћном бденију сећамо се и многих важних новозаветних догађаја који су се одиграли ноћу. Тако, на пример, и само Рођење Христово збило се ноћу; витлејемски пастири ноћу су сазнали за тај догађај. По Васкрсењу Христос се Својим ученицима и женама-мироносицама јављао најчешће касно ноћу или веома рано изјутра.

Ови новозаветни догађаји спомињу се у другом делу свеноћног бденија – на јутрењу.

Питање: А чега се понајвише сећамо на недељном свеноћном бденију?

Одговор: За време недељног свеноћног бденија прослављамо и сећамо се првенствено Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, Његових за људе спасоносних дела, као и Његових јављања после Васкрсења онима који верују у Њега.

Питање: Када се то спомиње?

Одговор: На свеноћном бденију Васкрсење Христово спомиње се онда када се пева „Хвалите имја Господње“ и даље „Благословен јеси, Господи“, када се чита недељно јутарње Јеванђеље и када се Јеванђеље износи пред народ ради поклоњења и целивања.

 

 

Вечерње

 

Питање: Шта је представљено на вечерњу?

Одговор: На вечерњу су представљени главни догађаји свештене историје Старог Завета који се односе на искупљење; поју се песме у част Спаситеља, Мајке Божије и Светих, и приносе молитве за наше потребе.

На почетку свеноћног бденија отварају се Царске двери.

Ђакон (ако и он служи) тражи од настојатеља благослов да почне службу: „Владико, благослови.“

Свештеник у олтару пред престолом Божијим најпре возглашава славу Богу: „Слава Светој, Једносуштној, Животворној и Нераздељивој Тројици свагда, сада и увек, и у векове векова“. Затим свештеник узима кадионицу, ђакон свећу, и обојица позивају све да се поклоне Христу, Цару и Богу нашем, као узрочнику спасења пале људске природе.

У певници се пева 103. псалам Давидов који говори о стварању света и о јављању свемоћи, премудрости и доброте Божије у свету: „Благослови душо моја Господа! Благословен јеси Господе! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту…“

Док се певају ови стихови 103. псалма свештеник са кадионицом, а ђакон са свећом, обилазе и каде најпре свети олтар, потом свете иконе, даље целу цркву са онима који се у њој моле, и враћају се у олтар у тренутку када у певници завршавају појање речима: „Дивна су дела Твоја Господе! Све си премудро створио! Слава Ти Господе који си створио све!“ Свештеник и ђакон улазе у олтар и затварају царске двери.

Питање: Шта означава све ово?

Одговор: Почетак свеноћног бденија је слика стварања света и живота првих људи у рају. Они су се у рају наслађивали потпуним блаженством, те су стога у изобиљу радости и благодарности славили Свету, Једносуштну, Животворну и Нераздељиву Тројицу.

Управо нас на овај првобитни положај нашег прародитеља Адама у рају на земљи и подсећа први возглас свештеника, који прославља Бога Вишњега, и његово обилажење храма са миомирисном кадионицом и са свећом коју пред њим носи ђакон. Овај свечани ход представља живот и ход Адамов у рају; а појање хвалебног псалма о стварању света од стране појаца изображава благодарна и радосна осећања Адамове душе при погледу на тек створени свет Божији. Светлост свеће означава радост и подсећа на прву светлост која се појавила у свету; дим који излази из кадионице подсећа на време стварања света, када се Дух Свети дизао над водом.

Први људи нису дуго остали у рају. Они нису послушали заповести Божије, и зато су били истерани из раја.

На земљи, лишеној благослова Божијег, за Адама и његово потомство све се променило на горе. У јадном и жалосном положају Адаму и његовом потомству преостало је само да се кају због учињеног греха и да траже помиловање и заштиту од Господа. Управо то душевно стање Адамово, као и његове потребе, а заједно са њим и потребе свих нас грешних, изображава прва, тзв. велика јектенија, коју произноси ђакон стојећи пред већ затвореним Царским дверима, као пред изгубљеним рајем.

1) „У миру Господу се помолимо“,тј. узнесимо молитву Господу у миру са својом душом, са Богом и са ближњима (Мт. 5, 23-24).

2) „За вишњи мир“, тј. не за земаљски, него за небески, душевни мир, као последицу добре молитве и доброг живота, и за „спасење душа наших Господу се помолимо“. Ово радосно стање верни доживљавају после усрдне молитве или после покајања или у време Светог Причешћа или после благовремено дате милостиње.

3) „За мир целога света (тј. свих људи), за непоколебивост (тј. за добар спољашњи положај и унутрашње стање) светих Божијих (православних) цркава (заједница расејаних по разним местима, нпр. у Русији, Бугарској, Србији, Палестини, Египту) и сједињење свих (људи различитих вера у Православље) Господу се помолимо.“

4) „За овај свети храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, Господу се помолимо.“

5) Затим се произносе молитве за епархијског архијереја и сав клир црквени,

6) за најблагочестивијег цара, царску породицу, двор и војску,

7) да би Господ помогао и да би под ноге нашег цара покорио све непријатеље и противнике,

8) за царски (престони) град и сваки град, крај и земљу, и за све који са вером и побожношћу живе у њима.

9) „За оне који плове, путнике, болеснике, паћенике, заробљенике и за њихово спасење Господу се помолимо.“

10) „Да нас избави од сваке опасности, гнева и нужде Господу се помолимо.“

Али пошто су све оно што тражимо људи добијали или добијају само по милости Божијој, и то је изражено кроз последње мољење у јектенији: „Заступи, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу (тј. милошћу) Твојом.“

На свако од тих мољења појци, а у старини и сви који су се молили, одговарају: „Господи, помилуј.“ Ово кратко опште мољење представља стално молитвено уздисање читавог палог људског рода.

По окончању велике јектеније свештеник увек исповеда Божију моћ и доброту, и прославља Свету Тројицу произносећи следећи возглас: „Јер Теби доликује свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.“

После свештениковог возгласа, који следи након јектеније, обично се поју стихови из првог, другог и трећег псалма: „Блажен муж“.

 

Блажен човек који не иде на веће безбожних.
Јер зна Господ пут праведних,
и пут безбожника пропашће.
Служите Господу са страхом
и радујте се Њему с трепетом.
Блажени су сви који се уздају у Њега.
Устани, Господе, спаси ме Боже мој.
Господње је спасење
и на народу Твоме благослов је Твој.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу:
Алилуја, алилуја, алилуја.
И сада и увек и у векове векова, амин.
Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби Боже!

 

Кроз све те стихове излажу се две мисли: прва – изображава се Адамово кајање због греха, његова жалост због изгубљеног раја (Пс. 1, 1) и нада на Избавитеља (Пс. 3, 9); друга – чује се поука о потпуној послушности вољи Божијој, која као да је из Адамових уста упућена потомству (Пс. 2, 11).

Затим се пева „Господи возвах“, како би се људи подсетили да је без благодати Божије тешко живети на земљи; нама је Божанска помоћ потребна стално, и дању и ноћу.

Управо то душевно стање представљено је речима псалмопојца Давида, који је попут нас и сам у животу видео много јада и невоље, био гоњен од непријатеља, и из мрака пећине, притиснут таквим околностима, дозивао: „Господе, вичем к Теби…“

Следе стихире на „Господи возвах“ које се увек поју у једном од осам гласова. То су песме које се певају после кратких псаламских стихова и чији је аутор Свети Јован Дамаскин.

Пре но што ће свештеник да изађе према Царским дверима, управо у време вечерњег входа, поје се песма у част Пресвете Богородице. Будући да је Мајка Божија – Она Која је родила Спаситеља света – била Посредница у олакшавању живота старозаветних људи, одмах након појања старозаветних стихова и стихира, пева се похвална песма Мајци Божијој.

Ова песма, која следи након припева „Слава (Оцу и Сину и Светоме Духу). И ниње (и присно и во вјеки вјеков. Амин)“, зове се Богородичан, јер опева Богородицу. У овој песми се излаже и истинско учење тј. догмат о оваплоћењу Сина Божијег. Зато се Богородичан зове још и Догматик.

Излазак свештеника из олтара док се пева Богородичан изображава силазак Спаситеља са небеса на земљу ради нашег спасења, сходно старозаветним пророчанствима – нарочито цара Давида и пророка Исаије.

Ђакон који са кадионицом иде пред свештеником изображава Претечу Господњег кога су најавили пророци.

Руком која држи кадионицу ђакон пред Царским дверима чини знак крста и произноси речи: „Премудрост прости!“

Возглас „Премудрост“ у православном богослужењу увек изражава две истородне мисли: као прво, он означава да ће сада бити произнешено премудро, Божанско учење из свештених књига или из уста пастира, а као друго, значи да ће бити савршена премудра, тајанствена свештена радња. Зато треба да будемо прости, тј. да устанемо, да стојимо право, а не да седимо. Дакле, ова два возгласа означавају то, да са нарочитом пажњом и у стојећем ставу треба да пратимо узвишену свештену радњу која се савршава, или да пазимо на Божанско учење које ће сада да буде објављено.

После возгласа „Премудрост прости!“ у певници се поје „Свјете тихиј“, умилна песма којом се благодари Богу за протекли дан и коју су на истоку у старини певали увече, при заласку сунца, под благим зрацима његове светлости.

 

Тиха Светлости свете славе
бесмртног Оца Небеског, Светог, Блаженог,
Исусе Христе.
Дођосмо на запад сунца, видесмо
светлост вечерњу,
песмом славимо Оца, Сина и
Светог Духа, Бога.
Достојан Си да Те у сва времена
песмом славе гласови преподобних,
Сине Божији, Који живот дајеш.
Зато Те слави свет.

 

Уз тиху вечерњу светлост Црква се сећа нашег Спаситеља, Тихе Светлости света, Који је „умирио светлост Своје Божанске славе под покровом Пречистог Тела, и на тај начин после оваплоћења постао Светлост Тиха, попут сунчеве светлости у смирај дана“, тј. постао је приступачан сваком грешнику који се каје, жели спасење и благодатно озарење.

Знак крста који руком чини свештеник благосиљајући верне изображава крсну жртву коју су предсказали пророци и коју је Син Божији принео за свет. Свештеник потом одлази на горње место, тј. до високог седишта које се налази до источног зида, одмах иза часне трпезе. Његов одлазак на горње место означава у Старом Завету предсказано зацарење оваплоћеног Сина Божијег над читавим светом и његово седење с десне стране Бога Оца. Одмах затим пева се прокимен „Господ воцарисја“, тј. „Господ се зацари, у лепоту обуче се“ (Пс. 92, 1-5). Иначе, прокимен је стих из псалма који претходи читању апостола, Јеванђеља или паримеја (паримеји су одломци из СтарогЗавета). Прокимену се додају одговарајући стихови. На вечерњу прокимен се пева пре читања паримеја или самостално.

После прокимена произноси се сугуба јектенија. Сугуба значи удвојена, тј. усиљена. То је низ усрдних мољења од којих се свако осим прва два завршава трикратним певањем „Господи, помилуј“. На крају сугубе јектеније свештеник возглашава: „Јер си Ти милостив и човекољубив Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.“

Након сугубе јектеније чита се молитва „Сподоби Господи“, да би нам Бог помогао, тј. да би нас удостојио да вече проведемо без греха.

На крају вечерњег приносимо вечерњу молитву у виду закључне, просбене јектеније:

„Допунимо вечерњу молитву нашу Господу.

Удостој нас Господе да ово вече проведемо у савршенству: свето, мирно и без греха.

Анђела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, од Господа молимо.

Опроштај и отпуштење грехова и сагрешења наших од Господа молимо.

Добро и корисно душама нашим и мир свету од Господа молимо.

Остатак живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо.

Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо.

Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“

Свештеник потом возглашава: „Јер си благ и човекољубив Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова.“

Затим благосиљајући народ говори: „Мир свима.“

Појци и народ се клањају и одговарају свештенику: „И духу твоме“, тј. желимо мир и твојој души.

Ђакон тада позива оне који стоје у цркви да сагну главе, што сви верни неизоставно и треба да учине, док свештеник чита молитве.

После неколико стихира чита се или поје богонадахнута предсмртна песма праведног Симеона Богопримца „Ниње отпушчајеши“:

 

Сад отпушташ у миру (мене)
слугу Својега Господе (из овога у онај свет),
по речи Својој (тј. по обећању Своме);
јер видеше очи моје спасење Твоје,
које Си уготовио пред лицем свију народа.
Светлост, да просвећује незнабошце,
и Славу народа Твојега Израиља.
(Лк. 2, 29-32)

 

На крају вечерње, пред одлазак на починак, који представља слику смрти, света Црква нас подсећа на предсмртну песму Симеона Богопримца и тиме нас подстиче да се сваке вечери сећамо сопствене смрти; она би желела да и ми, попут Симеона, можемо спокојно да дочекамо смрт и да се побожним животом припремимо за њу.

Опроштајна песма Симеона Богопримца представља последње речи старозаветног света о спасењу и Спаситељу. Ту се завршавају старозаветне представе о Месији који долази.

Речима „Богородице Дјево, радуј се!“ најављују се новозаветни догађаји.

На важније и свечаније празнике, током свеноћног бденија савршава се такозвана литија, а затим на сред цркве бива „благосиљање хлебова“, пшенице, вина и јелеја.

Литија је приљежно, усрдно мољење које се савршава у западном делу храма, у припрати. Она нас данас подсећа на древне литије по улицама, које су савршаване нарочито ноћу, и на усрдну молитву коју су хришћани током тих литија узносили у случају великих друштвених несрећа. На молитве свештенослужитеља православни су и тада одговарали и сада одговарају дуготрајним понављањем „Господи, помилуј!“. Овим се изражава наша стална потреба за милошћу Божијом, јер грешимо у сваком трену. Најпре се „Господи, помилуј“ поје 40 пута, потом 30 пута, а затим 50 пута. На литији се, између осталог, узносе молитве за избављење од глади, земљотреса, поплаве, огња, мача, најезде непријатељских војски и међусобног рата.

Благосиљање хлебова. Свеноћно бденије је трајало од вечери до јутра, током читаве ноћи, и зато су, за поткрепљење верних који би по сву ноћ остајали у цркви, после одслуженог вечерња обично ломили и делили хлеб, пшеницу, вино и уље. Потом би свештеник, на крају вечерњег, пошто би дао благослов Господњи присутнима у храму, са ђаконом излазио из олтара. Сви присутни послужили би се благословеном храном са уљем. Тада би почињало читање Светог Писма, из Дела апостолских или из посланица, и трајало би све дотле док једу. Овај обичај је и до данас опстао у неким манастирима, нпр. на Светој Гори и у Бугарској. По завршетку ове трпезе и окончању читања звонила би велика и мала звона. Одатле води порекло наше друго звоно на свеноћном бденију. Оно даје знак да је вечерње завршено и да почиње нови, други део бденија – јутрење.

 

 

Јутрење

 

Питање: Ког се историјског времена Црква сећа на почетку јутрења?

Одговор: На самом почетку јутрења, анђелским славословљем „Слава во вишњих Богу и на земљи мир, в человецјех благовољеније“, света Црква подсећа на јављање обећаног Искупитеља на земљи, тј. сећа се Рођења Христовог у витлејемској пећини.

Шестопсалмије. После анђелског славословља, са умиљењем и у општој дубокој тишини чита се шест псалама. Они описују бедно стање палог људског рода, али у исто време и наду у помоћ свише.

Излазак свештеника пред Царске двери. Након што се прочитају прва три псалма шестопсалмија, свештеник, који је дотле био у олтару, тихо излази одатле на северне двери (поред леве певнице), стаје пред Царске двери, и тамо тајно чита молитве за себе и за све православне, благодари Господу за прошло време и моли га за будуће милости према људима – да нас помилује и просвети наш ум и вољу Својим светим законом.

Питање: Шта означава овај скромни излазак свештеника?

Одговор: Својом скромном појавом пред Царским дверима свештеник нас подсећа на оно време земаљског живота Христовог када је Он потпуно непознат живео у граду Назарету, до узраста од тридесет година, одлазећи у Јерусалимски храм ретко, само у одређене празничне дане, заједно са другим Својим суграђанима.

Велика јектенија. После читања шестопсалмија ђакон произноси велику јектенију; у њој он испред свих исказује или понавља оне свеопште духовне и телесне потребе које су се код човека појавиле после пада у грех, а које задовољава Господ (велику јектенију смо већ изложили и објаснили).

Бог Господ и јависја нам. После тридесет година обичног живота Христос је изашао у свет на проповед. Видећи га како смирено долази на реку Јордан, Претеча Господњи је сабраном народу са радошћу и побожношћу указао на Њега: Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света! Бог Господ нам се јави!

И ми чујемо: по окончању велике јектеније, ђакон или свештеник, као да види Господа нашег Исуса Христа како је изашао на Своје славно служење свету, громогласно објављује: „Бог Господ и јависја нам! Благословен грјадиј во имја Господње“ (Бог Господ нам се јави! Благословен је Онај Који долази у име Господње!). Последње речи: „Благословен грјадиј во имја Господње!“ код Јевреја биле су поздрав за сваког јавног добротвора – за цара, судију, победника, тј. за свакога ко је донео много добра и славе своме народу. Тако и ми дочекујемо Христа – као Богочовека, Цара, Судију и Победника.

У певници четири пута поју овај стих за сећање на то да је Христос у време свога живота на земљи готово четири године славно деловао на добро људи, старајући се о њиховом просвећењу и спасењу. Али људи су се показали као крајње неблагодарни и чак веома зли у односу према свом Небеском Добротвору и Спаситељу. Једни га нису прихватали као истинског Чудотворца; други су се саблажњавали Његовим незнатним пореклом; завидљиви књижевници и фарисеји трудили су се да убију Спаситеља. Управо о тој безосећајности и злоби људској, која је убила Праведника, говори се у пророчким псалмима који се у цркви читају након што се отпева: „Бог Господ и јависја нам!“ и тропар.

Читање катизми. На недељном јутрењу читају се друга и трећа катизма. У Псалтиру је речено да је Праведник посрамио злобу непријатеља. Он је васкрсао; побеђен је ад; непријатељи су поражени; верни људи су добили спасење. О томе се управо и говори у последњем, 23. псалму треће катизме, који се чита на недељном јутрењу. У њему је пророчки предсказано да је Онај Кога су осудили и предали на смрт васкрсао из гроба, да нам је отворио рајске двери и да Сам први улази на њих.

Ево последњих речи тога псалма: Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Ово је глас анђела који су одвалили камен са гроба Господњег и који се обраћају другим небожитељима. Иде Цар Славе. Ко је тај Цар Славе? – питају анђели с неба? Господ крепак и силан, Господ силан у боју – одговарају анђели са земље, и изнова понављају своју мисао.

Наступају свечани тренуци. Сада ће се уз отворене Царске двери и пуно осветљење певати похвална песму Богу.

Полијелеј (Хвалите имја Господње). Певају се стихови 134. и 135. псалма, при чему се после сваког стиха понавља „Јако во вјек милост Јего“ (Јер је довека милост Његова). Такође, пале се сва кандила и свеће. Певање ових стихова подсећа нас на оно време када су људи тек сазнали за Васкрсење Господа Спаситеља нашег: ево, отварају се Царске двери, као што су се двери рајске кроз Васкрсење Христово отвориле за све верне, и људима на земљи објављује се Радосна вест о Васкрсењу Спаситеља Господа Који је пострадао за нас.

Овај део свеноћног бденија, нарочито радостан и свечан, састоји се из више важних радњи. Пошто се Царске двери отворе, свештеник са миомирисном кадионицом и ђакон са упаљеном свећом излазе и каде свете иконе, а затим и оне који се моле, и тако обилазе читав храм. Тиме они подсећају на време када су жене мироносице и други ученици Господњи долазили на гроб, у рано јутро, пре свитања, и на то како су потом, сазнавши за Васкрсење Спаситељево, причали свим Христовим ученицима о Његовом Васкрсењу. Миомирис кандила подсећа на миомирис драгоценог мира које су на гроб Спаситељев донеле мироносице. Свећа у рукама ђакона представља светлост и радост вести о Васкрслом Христу, као и светлост вере у Васкрсење Господње и у наше будуће васкрсење. Обилажење храма подсећа нас на повратак ученика Господњих и жена мироносица са гроба, и на то како су носили вест о Васкрсењу Христовом и саопштавали је свима вернима.

Кроз стихове које се поју у време док свештеник кади храм и верне на молитви (Благословен јеси Господе), Православна Црква се сећа жена мироносица које су дошле на гроб Господњи, али тамо нису затекле нашег Спаситеља. Ево тих стихова:

 

Благословен јеси Господе, научи ме наредбама Својим.
Сви анђели се зачудише гледајући међу мртвима
Тебе, Спаситељу,
Који си разорио силу смрти
и са Собом Адама подигао, и из ада све ослободио.
Благословен јеси Господе, научи ме наредбама Својим.
Зашто мешате миро са жалосним сузама, ученице
– светли анђео у гробу говораше мироносицама –
погледајте гроб и схватите,
јер Спаситељ васкрсе из гроба.
Благословен јеси Господе, научи ме наредбама Својим.
Врло рано мироносице трчаху на гроб Твој плачући,
али анђео стаде пред њих и рече: престало је
време ридања, не плачите, него објавите васкрсење
апостолима…

 

Величаније. На велике празнике пева се величаније, тј. прослављање Спаситеља или мајке Божије или Светога пред иконом која стоји на налоњу у средини храма. Певање величанија почињу свештенослужитељи, а после њих неколико пута га понављају појци.

На празничном или полијелејном, не васкршњем јутрењу, често се пева и антифон 4. гласа „От јуности мојеја“:

  1. „Од младости моје многе страсти ме муче. Но Ти Сам ме заштити и спаси, Спаситељу мој.“
  2. „Ви који мрзите Сион (тј. непријатељи Цркве Христове) постидите се (тј. бићете посрамљени) пред Господом; као трава у огњу увенућете.“
  3. „Светим Духом свака душа живи (тј. оживљена је) и чистотом се узвисује, светлећи свештенотајно тројичним јединством (тј. постајући светлија услед тајанственог, светог утицаја Триједног Бога на њу).“

Читање Јеванђеља. Васкрсавши из гроба Господ Исус Христос се ускоро јавио Својим ученицима. И света Црква, одмах након песама о женама мироносицама, читањем васкрсног Јеванђеља објављује људима једно од десет јављања Васкрслог Господа. Након што је у олтару – на самом престолу као на каменом гробу Господњем, на месту самог васкрсења Христовог – обављено читање вести о васкрсењу из Јеванђеља, Православна Црква је установила да се Свето Јеванђеље износи на средину храма ради побожног поклоњења и целивања. Света Црква тиме као да жели да и ми сами сазерцавамо васкрсење Господње и Самог Васкрслог Христа. На то нас позива песма „Воскресеније Христово видјевше“:

 

Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светом Господу Исусу,
Једином Безгрешном.
Крсту Твоме се клањамо Христе,
и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо.
Јер Си Ти Бог наш. Осим Тебе другога не знамо,
Име Твоје призивамо.
Приђите сви верни поклонимо се Светом Христовом
Васкрсењу,
јер, гле, дође радост читавом свету…

 

Светом Јеванђељу, на коме је најчешће изображено Васкрсење Христово, најпре се клањају и целивају га свештеник и ђакон, а затим се, у присуству свештеника, као анђела-весника васкрсења, сви хришћани са побожношћу и радошћу клањају васкрслом Христу и целивају Свето Јеванђеље које садржи спасоносну вест о васкрсењу Христовом.

Целивање празничне иконе и помазивање јелејем. У празнични дан, после величанија и Јеванђеља, целива се празнична икона у знак благодарности за милост Божију. А после целивања свете иконе свештеник крстолико помазује верне благословеним јелејем у име Оца и Сина и Светога Духа, за освећење нашег ума и срца, и за ограђивање од сваког зла.

Певање ирмоса канона. Вест о васкрсењу Христовом представља радост за сваког истинског хришћанина. А радосно расположење душе обично се пројављује кроз песму. Ето због чега је света Црква установила да се након читања Јеванђеља певају, а не читају, ирмоси канона који се састоји од девет песама. Овај канон садржи песме оних благочестивих лица која су у Старом Завету испевала песме у славу Божију, од Мојсија до Захарије, оца Јована Претече. То је установљено зато што је Сам Господ по Васкрсењу Своме на путу за Емаус објаснио ученицима сва старозаветна пророштва о Себи: почев од Мојсија, Он је објаснио све што је у Светом Писму код пророка речено о Њему. После осме песме канона ђакон кадећи свету трпезу каже: „Богородицу и матер свјета во пјесњех возвеличим“, а појци почињу девету песму: „Величит душа моја Господа“. То су речи Саме Пресвете Дјеве: Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, што погледа на смерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји.

Велико славословље. Певање канона у старини је трајало до сванућа. Ето због чега убрзо после певања канона свештеник, као да види свитање, са радошћу и благодарношћу кличе: „Слава Тебје, показавшему нам свјет“ (Слава Теби, Који си нам показао светлост).

Одмах потом појци тихо, разговетно и полако почињу да певају Велико славословље и молитву за наше озарење духовном светлошћу. Ово славословље почиње песмом коју су анђели испевали приликом рођења Христовог („Слава в вишњих Богу“) а завршава се песмом Серафима („Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Бесмертниј, помилуј нас!“). Ово значи да су небо и земља, анђели и људи заједно начинили један велики хор како би прослављали Васкрслог Господа. Одатле се ова песма и назива Велико славословље. После славословља пева се, с обзиром на владајући глас, једна од следећих песама: ако је први, трећи, пети или седми глас – „Дњес спасеније миру бист“, а ако је други, четврти, шести или осми, онда – „Воскрес из гроба“.

По завршетку свеноћног бденија следи први час.

 

 

Први час

 

Првим часом назива се први час дана и сходно томе први час молитве. Хришћанин то време треба да пре свега освећује молитвом и да тражи од Бога помоћ како би наступајући дан провео онако како доликује православном.

Између осталог ту се чита псалам „Милост и суд“.

Осим тога, на првом часу хришћанин се подсећа на онај познати први час дана када је Христос, продат од стране безаконика Јуде, био везан и ноћу вођен од суда до суда – од Кајафе до Пилата.

Први час се завршава: а) отпусном молитвом свештеника, б) похвално-благодарном песмом „Возбраној Војеводје“ (Изабраној Војвоткињи), коју су у част Мајке Божије спевали константинопољски хришћани, јер је њихов град много пута избављала од најтежих несрећа.

 

По чему се свакодневно вечерње и јутрење разликују од свеноћног бденија?

 

Свеноћно бденије које обично бива у празничне и недељне дане, свечаније је, са више светлости и појања. А на свакодневном вечерњу и јутрењу има више читања.

Тако се, на пример, на свакодневном вечерњу, на самом његовом почетку, не отварају Царске двери, нема ни кађења, нити се поје псалам о стварању света – „Благослови душе моја Господа“. Не пева се „Блажен муж“. Нема ни вечерњег входа, ни читања паримеја, ни литије, ни благосиљања хлебова.

Исто тако и на јутрењу, после почетног возгласа и кратких заједничких молитава: „Свјатиј Боже“ и остало, читају се два псалма, кратка јектенија, и онда шестопсалмије.

Затим, на свакодневном јутрењу нема ни полијелеја, ни појања васкрсних тропара или величања, ни читања Јеванђеља, ни помазивања јелејем; такође, велико славословље се чита, а не пева.

 

Коментарисање није више омогућено.