НАСЛОВНА » Опште » Основе православног богослужења

Основе православног богослужења

Свештени предмети

 

Свештени предмети који од најстаријих времена уживају велико поштовање су: а) крст и свете иконе, б) свештене одежде, в) свештени сасуди, и г) богослужбене књиге.

 

а) Крст и свете иконе

 

Крст, који је послужио као оруђе нашег спасења, после смрти и васкрсења Господа нашег Исуса Христа Који је на њему био распет, постао је предмет нарочитог поштовања код хришћана. Изображења крста су од првих времена у употреби код хришћана. Њиме су они украшавали своје домове, места за молитвене скупове, свештене сасуде, зидове… Целивали су га и клањали му се, палили пред њим свеће и тамјан. Крстом су се осењивали приликом улазака, излазака, пре и после јела, пред починак и ујутро, пред почетак сваког доброг дела.

По облику нису сви крстови били исти, али су уживали једнако поштовање. У старини се наилази и на трокраке крстове, сличне слову Т, али је крст ипак најчешће четворокраки, састављен од две линије које су укрштене, у косом положају, попут слова X (тзв. андрејевски крст, по Светом апостолу Андреју Првозваном који је на такав крст био разапет), или под правим углом: †. Понекад је крст представљан у виду котве, која је символ наде грешних људи (Јевр. 6, 19).

Од четвртог века, када је император Константин силом крста победио непријатеље, крст је постао заштитни знак хришћанства. Постоји и осмокрака представа крста (тзв. руски крст), код које су на крсту представљени дашчица са натписом Исус Назарећанин Цар Јудејски, и дашчица на коју су биле ослоњене ноге Христове. Одавно је у употреби и крст на коме је приказан и Сам распети Христос.

Свете иконе богословље у бојама. Једна од главних особености православног храма, која одмах упада у очи неупућеним посетиоцима, јесте присуство великог броја икона. Неке од њих су распоређене на иконостасу, док су остале смештене у храму, свуда где је то могуће. Зидови и сводови прекривени су фрескама. Православни се пред иконама клањају, целивају их, пале пред њима свеће и кандила; свештеник их кади. На литијама, иконе се свечано носе у рукама. Видећи иконе на сваком иоле значајнијем месту, посетилац ће поставити природно питање: Шта оне представљају? Које је значење икона? Није ли то својеврсно идолопоклонство забрањено још у Старом Завету?

Иконе су на молитви употребљаване од првих векова хришћанства. Свештено предање сведочи о постојању Спаситељеве иконе још за време Његовог живота на земљи (Нерукотворени образ), као и о икони Пресвете Богородице, насликаној одмах по смрти и васкрсењу њеног Божанског Сина. Свештено предање потврђује да је православна црква од почетка имала јасно и непроменљиво схватање нарочитог значаја икона, пошто оно произилази из учења о оваплоћењу Другог Лица Свете Тројице – Господа нашег Исуса Христа. Употреба икона корени се у самој суштини хришћанства, јер последње откривење које нам је предао Богочовек, није само откривење Речи Божије, него исто тако и Лика Божијег, како саопштава Свети јеванђелист Јован: И Логос постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1, 14). Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1, 18) – вели он даље. То значи, да нам је Исус Христос показао Лик, или икону Бога. Пошто је Он (Син) сјај славе и обличје бића Његовог (Очевог), као оваплоћена Реч Божија пројавио је – кроз Своју Божанску природу – Лик Оца. Кад апостол Филип пита Исуса: Господе, покажи нам Оца, Он му одговара: Толико сам времена са вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видео Мене, видео је Оца (Јн. 14, 8-9). Тако, будући да Син увек пребива „у крилу Очевом“, Он и после оваплоћења остаје једносуштан Оцу, зато што је, по Својој Божанској природи, Лик Очев и раван Њему по части.

Ми целивамо икону Пресвете Богородице стога што је Она постала Мајка Сина Божијег, а такође и иконе Светих, јер су били верни Богу, борили се против греха подражавајући Христа, ишли Његовим стопама и проливали крв своју Њега ради. Светитељи се поштују као људи које је сам Бог прославио, који су уз Божију помоћ постали страшни за непријатеље људског рода, а добротвори за оне који се са вером подвизавају. Поштујемо их не као богове или као добротворе саме од себе; можемо рећи да су они били слуге Божије којима је, као одговор на њихову велику љубав према Њему, била дата смелост духа. Ми сазерцавамо представе њихових подвига и страдања, да бисмо се уз њихову помоћ и сами осветили, и добили подстицај да их ревносније следимо. Иконе Светих су место сусрета чланова Цркве која пребива на земљи, са Светитељима који живе на небесима и већ су прибројани Небеској Цркви. Светитељи на иконама нису некакви ликови из далеке прошлости, већ наши садашњи лични пријатељи. Будући место сусрета неба и земље, иконе Христа, Мајке Божије, анђела и Светитеља стално подсећају верне на невидљиво присуство целе небеске пуноће у Цркви – оне видљиво изражавају реалност неба на земљи.

 

 

б) O свештеним одеждама свештенослужитеља

 

Приликом савршавања богослужења архијереј, свештеник, ђакон и чтец имају на себи нарочите свештене одежде, првенствено светлих, блиставих боја.

Одежду чтеца представља стихар. То је равна, дугачка хаљина са широким рукавима, која покрива читаво тело, најчешће бела. Код свештеника и архијереја, пошто се носи испод ризе, стихар се назива подрасник (подризник).

 

Одежду ипођакона и ђакона осим поменутог стихара чини још и:

1) орар – дуга широка трака коју ђакони, као помоћници приликом савршавања Светих Тајни или крстолико опасују преко рамена, да би били комотнији и у знак поштовања пред Светим Тајнама, или га носе пуштеног преко левог рамена. Орар је обележје ђаконске службе. Њиме ђакон даје знак народу да је време за молитву и појцима да је време за певање.

2) наруквице се употребљавају за слободније деловање руку приликом богослужења. Оне подсећају на то да су Христу руке биле везане.

 

Одежду свештеника чини:

1) епитрахиљ, који иде око врата и спушта се до испод колена. Епитрахиљ је заправо исто што и орар, само што је надвоје сложен и што га свештеник носи напред. То означава да свештеник има виши чин и двоструко теже и сложеније обавезе од оних које има ђакон. Епитрахиљ, који се уском површином спушта од главе до ногу, изображава струју благодати Духа Светога која силази на главу свештеника кроз архијерејско рукоположење. Свештеник без епитрахиља, као и ђакон без орара не савршава ни једну службу. Само са епитрахиљем, а без фелона, свештеник обично савршава у храму мало вечерње, повечерје, полуноћницу и часове (ако се на њима не чита Јеванђеље), а по кућама разна молитвословља нпр. за славу, или приликом давања имена новорођеном детету и сл.

2) појас;

3) надбедреник и палица – издужене тканине које се вешају на бедра. Дају се по заслугама и представљају духовни мач.

4) фелон – дугачка и широка одежда без рукава која прекрива читаво тело и има отвор за главу. Облачи се преко остатка одежде. Свештеник облачи фелон када служи свечана богослужења као што је Литургија. Он подсећа на ону одежду у коју је Христос био обучен пред Пилатом.

5) подрасник.

Осим тога свештеницима се као награда даје напрсни крст, тј. крст који се носи на грудима, преко одежде.

 

Одежда архијереја састоји се од следећег:

1) сакос – то је одежда налик на стихар, само што има пришивене звончиће. Звончићи архијереја подсећају на стално проповедање закона Христовог својој пастви.

2) омофор – то је дуго и широко платно украшено крстовима које се архијереју полаже на плећа, преко одежде, а крајеви му се спуштају спреда и позади. Омофор представља заблуделу овцу коју Спаситељ узима на плећа и доноси је Богу, тј. представља палог човека кога Христос спасава.

3) Панагија (на грчком: „Пресвета“), то је невелика округла икона Мајке Божије, понекад и Спаситеља, коју архијереј стално носи на грудима ради постојаног сећања на Бога.

4) крст на грудима архијереја или свештеника, као прво, подсећа на веру у Распетог Христа, а као друго подстиче на чврсто и мирно подношење крстова и страдања у животу.

5) митра – то је својеврсна круна, као символ победе над непријатељима, спасења и високе духовне власти над паством.

6) жезал или палица – означава пастирску власт.

7) архијерејска мантија је дугачка, широка горња одежда коју архијереј облачи приликом уласка у храм ради свештенослужења. Она може да буде у разним бојама, али на њој неизоставно морају да буду две или три хоризонталне траке различите боје. Те траке представљају обиље благодати која је предата епископу и од њега се преноси на друге хришћане. Осим тога на грудима архијерејске мантије налазе се две плочице које се зову „скрижаљи“. Оне означавају два Завета – Стари и Нови – дата од једног Бога, те стога архијереј треба да се руководи њима у своме животу, ради спасења сопствене душе и на корист целокупне пастве. Из Старог и Новог Завета као из непресушног извора, епископ треба да црпи истине спасоносне за душе и да овом светлошћу просвећује све и свакога.

Под ноге архијереја се за време богослужења ставља мали округли саг на коме је представљен орао, због чега се тај саг и зове орлец. Орао означава самог епископа који, у сталној бризи за своју паству, попут далековидог орла треба да стреми ка небу, и да истовремено види потребе своје пастве.

 

 

в) O свештеним сасудима

 

Питање: Који свештени сасуди постоје?

Одговор: На Божанској Литургији у олтару се употребљавају свештени сасуди и други свештени предмети. То су:

1) дискос – округли раван пладањ на који се полаже агнец, тј. део просфоре намењен за освећење, за претварање у истинско Тело Христово; на дискос се такође стављају честице из других просфора. Он представља и јасле у које је био положен новорођени Христос, и Његов гроб, и Голготу.

2) звездица – два крстолико сједињена лука који се са своја четири крака полажу на дискос; звездица подсећа на звезду која је мудраце довела до Христа.

3) Света чаша за причешћивање, или путир, представља чашу са Тајне вечере.

4) копље је неопходно за раздељивање агнеца; оно подсећа на копље којим су била прободена пречиста ребра Господа нашег Исуса Христа.

5) кашичица за причешћивање мора да буде или златна, или сребрна, или оловна, а никако од бронзе или дрвета.

6) сунђер, за брисање дискоса и саме Чаше; он је представа оног сунђера који је принесен Исусу Христу на Крсту.

7) покрови – два мала покрова, један за прекривање дискоса, а други за Чашу, и трећи, заједнички за оба сасуда. Овај последњи се назива воздух, јер се налази изнад звездице и као да представља ваздушно пространство у коме се јавила звезда која је мудраце довела до Христа. Ту је још и 8) посуда за воду.

Осим поменутих сасуда на архијерејској Литургији се употребљавају:

9) рипиде – то су представе херувима кружног облика са дугачком дршком;

10) дикирија – посебан свећњак са две свеће које указују на две природе у Исусу Христу;

11) трикирија – свећњак са три свеће који подсећа на Три Лица у Богу.

 

 

г) Богослужбене књиге

 

За богослужење су неопходне следеће црквене књиге: 1) Јеванђеље, 2) Апостол, 3) Псалтир, 4) Служебник, 5) Часослов, 6) Октоих, 7) Минеј месечни, 8) Минеј општи, 9) Триод Посни, 10) Триод Цветни, 11) Требник, 12) Књига молебних песама, 13) Ирмологиј, 14) Типик, 15) Каноник.

Јеванђеље. Јеванђељем се назива свештена књига која садржи повести четворице јеванђелиста (Матеја, Марка, Луке и Јована) и прилагођена је свакодневном читању на богослужењима. Јеванђеље се дели на зачала, тј. одељке одређене за читање на богослужењу, нпр. на бденију, Литургији, молебану и сл., током читаве године.

Апостол. Апостолом се назива књига која садржи Дела апостолска и Посланице апостола, али нема Откривење. Ова књига, као и Јеванђеље, осим глава и стихова има и зачала, намењена читању за све дане у недељи, за празнике и Велики пост, као и у другим одређеним приликама.

Псалтир. Псалтир се употребљава на свим црквеним богослужењима. Из Псалтира се читају час поједини стихови, час са нарочитим циљем изабрани читави псалми, час неколико псалама у низу. Псалтир садржи 150 псалама и за богослужбену употребу подељен је на 20 катизама (сједалних). Свака катизма садржи три славе или три антифона, то јест три дела која се завршавају песмом „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“.

Православни! Чешће читајте Псалтир! На српском језику он је широко доступан. Стари превод Ђуре Даничића налази се у сваком српском издању Светог Писма. Постоји и нови превод Епископа Атанасија Јевтића у коме су псалми правилно нумерисани и подељени у катизме. У Псалтиру ћете увек наћи оно што ће одговарати стању ваше душе. Ако вашу савест оптерећују греси, читајте покајне псалме: 6, 24, 37, 50 и 129. Ако се спремате за полазак у цркву прочитајте псалме: 41 и 83. Да ли сте тужни и несрећни? Ево вам утешних псалама: 2, 5, 12, 21, 25, 26, 27, 68, 87 и 142. Примили сте милост од Бога и радујете се? Благодарите Богу и славите у духу псалмопојца. Ево псалама за то: 9, 17, 45, 37 и други. Прогоне ли вас неправедно? Верујте да је Господ Помоћник добром и исправном човеку, и нека вам спокојство врате псалми: 22, 23 и 90.

Служебник. У служебнику се налазе непроменљиве молитве које су свештенослужитељима неопходне приликом савршавања вечерња, јутрења и Литургија Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Светог Григорија Двојеслова.

Часослов. Часослов садржи поредак свих служби у току дана осим Литургије; он садржи непроменљива молитвословља која су свакодневно неопходна за чтечеве и појце. Службе су у часослову распоређене према дневном редоследу богослужења: полуноћница, јутрење, часови, вечерње и повечерје. Часослов садржи још и чинове и молитве за извесна дневна богослужења, као и тропаре, кондаке, богородичне, акатисте и причасне.

Октоих. Октоих је грчка реч и значи „осмогласник“. Тако се зове црквено-богослужбена књига која садржи променљиве делове недељних и дневних служби у осам гласова тј. напева. Октоих садржи допуне Часослова и Служебника за сваки дан. богослужење се из Октоиха допуњује стихирама, тропарима, кондацима, канонима и др. Богослужбени круг свих дана једне седмице поје се у једном од осам гласова. Током осам недеља промени се свих осам гласова. Тај круг од осам седмица назива се „столп“.

Минеј месечни. Минеј месечни је књига која за сваки дан у месецу садржи молитве и песме посвећене Светитељу који се тога дана празнује, или садржи свечану службу за Господњи односно Богородичин празник који пада у одређени дан у месецу. Постоји дакле дванаест књига Минеја за дванаест месеци.

Минеј општи. Општи минеј је замена и на известан начин допуна Месечних минеја. Он садржи празнични поредак у част сваког чина или целе групе Светих, нпр. Светитеља, пророка, апостола, мученика. У њему се налазе опште службе за празнике, претпразништво и попразништво у част Спаситеља, Мајке Божије, Часног и Животворног Крста, Светих анђела и Претече Господњег.

Триод. Триод чине две богослужбене књиге које су везане за круг покретних празника. Реч „триод“ је грчког порекла и значи трипјеснец. Триод је првобитно садржао непотпуне каноне од три песме (одатле и његов назив).

Прва књига је Посни триод и она садржи службе Светог Великог поста као и три недеље које претходе томе посту.

Цветни триод садржи службе од Лазареве суботе до недеље Свих Светих или до девете недеље после Васкрса.

Ирмологиј. То је књига у којој се налазе ирмоси за целу годину. Ирмос представља почетну строфу сваке песме у канону. У Ирмологију сви ирмоси су распоређени по редоследу од првог до осмог гласа.

Типик. Типик је зборник у коме се излаже редослед и начин вршења црквених служби. То је потпуни Црквени Устав којим се руководе свештенослужитељи у конкретним богослужбеним ситуацијама, нпр. приликом спајања различитих празника.

Требник. Ова књига је неопходна свештенику како приликом савршавања Светих Тајни (изузев освећења Дарова), тако и приликом вршења других појединачних обреда. Распоред текстова и служби у Требнику успостављен је према редоследу човековог живота: рођење, крштење, миропомазање, освећење јелеја, покајање, исповест, брак, смрт, погреб… У неким требницима постоје и службе за друге потребе: благосиљање кољива, оснивање дома, освећење надгробног крста, почетак сетве…

Књига молебних песама. Садржи поредак молебана у разним приликама, и радосним и тужним.

Каноник. То је књига за оне који се припремају за Свето Причешће.

 

Коментарисање није више омогућено.