BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na prvi deo prvog psalma
 
Svako je pismo bogonadahnuto i korisno (2. Tim. 3; 16), i Duh Sveti ga je napisao zbog toga da bismo u njemu, kao u nekom zajedničkom lečilištu duša, svi mi, ljudi, odabrali iscelenje za svoju sopstvenu strast. U Pismu je rečeno: Iscelenje će umiriti velike grehove (Knj. prop. 10; 4). Međutim, jednom nas poučavaju proroci, a drugome pisci istorijskih knjiga, jednom nas poučava zakon, a drugo ima vid savetodavnih izreka (poslovica). Knjiga psalama obuhvata ono što je najkorisnije u svim ostalim knjigama. Ona prorokuje o budućnosti, podseća na (istorijske) događaje, daje zakone za život, ukazuje na to, kako bi trebalo da delamo. Jednom rečju, ona je zajednička riznica dobrih učenja, koja svakome obezbeđuje ono što mu pogoduje, saglasno njegovoj sopstvenoj revnosti. Ona zaceljuje zastarele duševne rane, nedavno ranjenom daje brzo iscelenje, vaspostavlja bolesno a nepovređeno podržava. Uopšteno, ova knjiga, koliko god je to moguće, iskorenjuje strasti, koje u čovekovom životu na razne načine gospodare njegovom dušom. Pored toga, ona stvara neku skladnu utehu i nasladu, koje pomisli čine celomudrenim. Duh Sveti je znao da je ljudski rod teško rukovoditi ka vrlini i da smo, zbog naše sklonosti ka nasladi, nemarni u pogledu pravog puta. Šta da se radi? Učenjima (tj. dogmama, istinama vere) se prisajedinjuje ugodnost slatkopojanja da bismo, zajedno sa onim što je slatko i milozvučno za sluh, prihvatali i ono, što je korisno u rečima. Tako postupaju i mudri lekari: dajući nam da pijemo gorak lek od kojeg osećamo odvratnost, često se događa da čašu premazuju medom. Sa takvim ciljem su za nas izmišljena i ova skladna pesmopojanja psalama da bi ih oni, koji su po uzrastu deca i uopšte, koji su po svom karakteru još uvek nezreli, na prvi pogled pojali, a u stvari poučavali svoje duše. Teško da bi neko od prostog naroda, a posebno oni nemarni, otišli odavde lako zapamtivši apostolsku i proročku zapovest; međutim, stihovi iz psalama pevaju se i u njihovim kućama, kao što se oglašavaju i na trgovima. Ako se neko, kao zver, razjari od gneva, smiruje se onog trenutka kad se njegove uši naslade psalmom, jer melodijom (tj. psalmopojanjem) kroti svirepost svoje duše.
2. Psalam je tišina duše i razdavanje mira. On umiruje pometenost i ustalasanost pomisli; on umekšava razdražljivost duše i ucelomudruje neuzdržanje. Psalam je posrednik prijateljstva, sjedinjenje među dalekima, pomirenje neprijatelja. Ko bi još uvek mogao da smatra neprijateljem onoga, s kojim je uznosio jedan glas ka Bogu? Zbog toga nam psalmopojanje daje jedno od najvećih dobara – ljubav, izmislivši kao kariku povezivanja zajedničko pojanje, i sjedinjujući ljude u jedan usklađen hor. Psalam je utočište od demona, stupanje pod zaštitu angela, oružje u noćnim strahovima, počinak od dnevnog truda, sigurnost za mladence, ukras u cvetnom uzrastu, uteha starcima, najdoličniji ukras ženama. Psalam naseljava pustinje, ucelomudruje trgove. Za početnike – on je osnova (učenja); za uznapredovale – uvećanje znanja, a za savršene – utvrđenje i glas Crkve. On praznik čini svetlim, on uzrokuje žalost po Bogu, jer psalam i kameno srce primora na suze. Psalam je delo angela, nebesko življenje, duhovni tamjan. To je mudri izum Učitelja Koji je ustrojio da pojemo i da se istovremeno poučavamo onom što je korisno. Njime se i pouke dublje utiskuju u dušu. Naime, ono što je naučeno s prinudom ne zadržava se dugo u nama a ono, što je prihvaćeno sa zadovoljstvom i prijatnošću, čvršće se ukorenjuje u dušu. Čemu ćeš se naučiti od psalama? Zar odatle nećeš poznati veličinu odvažnosti, pouzdanost pravičnosti, dostojanstvo celomudrenosti, savršenstvo razboritosti, način pokajanja, meru trpljenja i svakog drugog dobra koje imenuješ? Ovde se nalazi savršeno bogoslovlje, predskazanje o dolasku Hristovom u telu, pretnja sudom, nada u vaskrsenje, strah od kazne, obećanje slave, otkrovenje tajinstava. Sve je to, kao u neku veliku i zajedničku riznicu, sabrano u knjigu psalama, koje je prorok, među brojnim muzičkim instrumentima, prilagodio upravo onom koji se naziva psaltir. Time je, kako mi se čini, objasnio da u njemu odzvanjaju glasovi blagodati koja se daje sa nebesa – od Duha, jer je to jedini muzički instrument kojem se uzročnik zvuka nalazi na vrhu (u gornjem delu). Kod citre i kod lire bakar u donjem delu odzvanja pod plektrumom (trzalicom), dok se kod psaltira uzročnik harmoničnih ritmova nalazi u gornjem delu, da bismo se i mi pobrinuli da tražimo gornje, i da bi nas prijatnost pojanja odvratila od padanja u telesne strasti. Pri tom nam je, kako ja mislim, proročka reč dubokomisleno i premudro samim ustrojstvom ovog oruđa pokazala da ljudi sa skladno ustrojenom i usklađenom dušom lako mogu da se uzdignu ka višnjem. Razmotrimo, dakle, i početak psalama.
3. Blažen je čovek koji ne ide na veće bezbožnih. Kada podižu visoka zdanja, graditelji postavljaju temelje koji su srazmerni toj visini. I brodograditelji, koji pripremaju lađe za prihvatanje velikog tereta, njihov podvodni deo grade srazmerno teretu koji će u njih biti natovaren. I prilikom rođenja živog bića, srce, koje se najpre uobličuje, dobija od prirode ustrojstvo kakvo odgovara tom živom biću. Otuda se telesno tkivo obrazuje oko srca srazmerno sopstvenim načelima, i otuda potiče razlika u veličini životinja. To što za kuću znači temelj, podvodni deo za lađu i srce u telu živog bića, takvu silu, kako mi se čini, ima i ovaj kratak predgovor u odnosu na celokupno ustrojstvo psalama. Budući da psalmopojac, u nastavku kazivanja, namerava da posavetuje mnogo čemu što je teško i ispunjeno neizmernim znojem i naporima, on podvižnicima pobožnosti na samom početku ukazuje na njihovo blaženo okončanje kako bismo, u očekivanju priugotovljenih dobara, bezbrižno podnosili žalosti sadašnjeg života. Na isti način i očekivanje udobnog pristaništa olakšava trud putnicima koji koračaju neravnim i neprohodnim putem. Želja da zadobiju tovare primorava trgovce da se odvažno upute na more, dok nada u plodove čini da zemljodelcu trud bude neprimetan. Zbog toga je i zajednički Rukovoditelj u životu, veliki Učitelj, Duh Istine, premudro i opitno unapred ponudio nagrade, da bismo mi, uperivši pogled dalje od sadašnjeg truda, požurili da se u mislima naslađujemo večnim dobrima.
Blažen je čovek, koji ne ide na veće bezbožnih. Postoji, dakle, istinsko dobro, koje je dostojno da se nazove blaženim u najvažnijem i prevashodnom značenju te reči. To je Bog. Zbog toga i Pavle, nameravajući da govori o Hristu, kaže: Po javljanju blaženog Boga i Spasa našega, Isusa Hrista (1.Tim. 1; 11 i Tit. 2;13). Uistinu je blaženo ovo sušto samo Dobro (tj. Dobro samo po sebi, grč. το αυτοκλον), prema Kojem sve motri, Kojem sve stremi, ova nepromenljiva Priroda, ovo gospodarsko Dostojanstvo, ovaj bezmetežni Život, ovo nepomućeno Življenje[1] u Kojem nema promene i Koje ne dotiče promenljivost, ovaj večnotekući Izvor, ova preizobilna Blagodat, ova neiscrpna Riznica. Neuki ljudi i svetoljupci (grč. φιλόκοσμοι), ne znajući ništa o prirodi dobra, često blaženim nazivaju stvari koje nemaju nikakvu vrednost, kao što su bogatstvo, zdravlje ili blistav život, a što po svojoj prirodi nije dobro, ne samo zato što se lako može promeniti u svoju suprotnost, nego i zato što onoga, koji ra poseduje, ne može da učini dobrim. Koga je bogatstvo učinilo pravednim ili zdravlje celomudrenim? Naprotiv, često se dešava da (ove stvari) za onoga, koji ih zloupotrebljava, postanu uzrok sagrešenja. Prema tome, blažen je onaj ko je zadobio to, što je dostojno veće vrednosti, ko je postao pričasnik neotuđivog dobra. Međutim, po čemu ćemo ga prepoznati? Po tome što ne ide na veće bezbožnih. I pre nego što kažem šta znači ne ići na veće bezbožnih, nameravam da zbog vas razrešim pitanje koje se ovde postavlja. Pitate: zašto prorok odabira samo čoveka i njega naziva blaženim? Zar žene nisu prizvane na blaženstvo? Nije o tome reč, jer je vrlina jedna i za muškarce i za žene. I kao što je i stvaranje i jednog i drugog jednako po časti, tako je i plata jednaka i za jedno i za drugo. Poslušajte šta se kaže u Knjizi Postanja: Stvori Bog čoveka po obrazu Božijem, muško i žensko stvori ih (1. Mojs. 1; 27). Oni koji imaju jednu (istu) prirodu, imaju i ista dejstva. Zbog čega je, dakle, Psalmopojac, govoreći o muškarcu, prećutao o ženi? Zato što je, uz jedinstvo prirode, smatrao da je dovoljno da za označavanje celine ukaže na ono, što je u toj vrsti prevashodnije.
Usled toga je blažen čovek koji ne ide (ne otide) na veće bezbožnika. Pogledaj, kolika je tačnost reči, i koliko je svaka izreka ispunjena dogmama. Nije rekao: koji ne ide (sada, grč. ού πορεύεται) nego koji ne otide (grč. ούκ έπορεύθη).[2] Onaj koji je još živ ne može se nazvati blaženim zbog neizvesnosti okončanja života. Onaj, međutim, koji je ispunio naložene obaveze i život okončao besprekornim krajem, spokojno se može nazvati blaženim. Zašto je blažen onaj koji hodi u zakonu Gospodnjem (Ps. 118; 1)? Pismo ovde blaženim ne naziva onog koji je hodio, nego onog koji još uvek hodi u zakonu. To se događa stoga što su oni, koji čine dobro, i za samo delo dostojni pohvale. Oni koji izbegavaju zlo ne zaslužuju pohvalu onda, kad se jednom ili dva puta uklone od greha, nego onda, kad su u stanju da svagda izbegnu iskušavanje u zlu. Usled vezanosti pojmova, međutim, otkriva nam se i druga teškoća. Zašto Psalmopojac ne naziva blaženim onoga, koji je uznapredovao u vrlini, nego onoga koji nije počinio greh? U takvom slučaju bi se i konj, i vo, i kamen mogli nazvati blaženima. Koje je to neživo suštastvo stajalo na putu gpešnih! Ili koje je beslovesno stvorenje sedelo na sedalištu pogubnika! Sačekaj malo, i pronaći ćeš lek. Prorok dodaje: (2) nego je u zakonu Gospodnjem volja njegova. Poučavanje zakonu Božijem je svojstveno samo razumnom suštastvu. Mi ćemo reći i to, da je početak prihvatanja dobra udaljavanje od zla, jer je rečeno: Ukloni se od zla i čini dobro (Ps. 36; 27).
4. Prema tome, privodeći nas ka vrlini premudro i opitno, Psalmopojac udaljavanje od greha postavlja kao početak dobrih dela. Ako bi on od tebe odmah zahtevao savršenstvo, sasvim je moguće da bi ti oklevao da pristupiš delu. Sada te navikava na ono što je dostupnije (pristupačnije), da bi se ti odvažnije latio i ostalog. Ja bih rekao da je podvizavanje u vrlini slično lestvici, i to upravo onoj, koju je nekad video blaženi Jakov: jedan njen kraj bio je blizu zemlje i doticao ju je, dok se drugi rasprostirao iznad samog neba. Zbog toga oni, koji stupaju u vrlinski život, moraju najpre utvrditi svoje korake na prvim stepenima, da bi od njih neprestano ushodili sve više i više dok se najzad, posredstvom postepenog napredovanja, ne uzdignu na visinu koja je moguća za ljudsku prirodu. I kao što prvobitno ushođenje po lestvici znači udaljavanje od zemlje, tako i u životu po Bogu udaljavanje od zla znači početak napredovanja. Uopšteno, svako nedejstvovanje je neuporedivo lakše od bilo kog dela. Na primer: Ne ubij, ne čini preljubu, ne ukradi (2. Mojs. 20; 13 15). Svaka od tih zapovesti zahteva samo nedejstvovanje i nepokretnost. Međutim, Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt. 19; 19) i Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (21), ili Ako te ko potera jednu milju idi s njim dve (Mt. 5; 41) – to su već dejstva kakva dolikuju podvižnicima. Da bi se izvršavale ove zapovesti, već je potrebna odvažna duša. Prema tome, zadivi se mudrosti onoga, koji nas kroz lakše i pristupačnije vodi ka savršenstvu. Psalmopojac nam je ponudio tri uslova koja treba ispuniti: ne ići na veće bezbožnih, ne stajati na putu grešnih i ne sedeti na sedalištu pogubnika. Sledeći prirodni tok stvari, on je taj poredak uneo i u ono što je rekao. Naime, mi najpre rasuđujemo (o nameri), zatim nameru ostvarujemo i najzad ostajemo nepokolebivi u odlukama. Zbog toga se najpre blaženom mora nazvati čistota naših pomisli, jer koren telesnih dejstava čini namera (misao) srca. Tako se preljuba najpre rasplamsava u duši slastoljupca, pa tek nakon toga uzrokuje i telesnu iskvarenost. Gospod zbog toga i kaže da je ono što čoveka kvari unutra u njemu (Mt. 15 18). Ukoliko se greh protiv Boga u pravom smislu te reči naziva bezbožništvom, onda nikada ne smemo sebi dopustiti da usled neverja sumnjamo u Boga. Ako u svom srcu kažeš: da li postoji Bog Koji svim upravlja, to znači da već ideš na veće bezbožnih. Da li na nebu postoji Bog Koji odlučuje o svemu pojedinačnom? Postoji li sud? Postoji li plata svakome po delima njegovim? Zašto pravedni žive u siromaštvu, a grešni u bogatstvu? Neki su slabi, a neki se naslađuju zdravljem?
Neki su poniženi, a neki slavni? Da li se svet slučajno pokreće sam od sebe? Da li nerazumni slučaj bez ikakvog poretka svakome dodeljuje životnu sudbinu? Ako tako pomišljaš, ti si pošao na veće bezbožnih. Stoga je blažen onaj, koji nije posumnjao u Boga, ko nije pao u malodušnost posmatrajući sadašnje nego se nada očekivanome, ko o Onome Koji nas je stvorio nije imao neverujuću misao. Blažen je i onaj koji na put grešnika ne stade. Putem se naziva život, jer svako ko je rođen hita ka svršetku. One, koji su na lađi, vetar bez ikakvog (njihovog) napora nosi ka pristaništu. Iako to oni ne osećaju, kretanje lađe vodi ih ka cilju. Tako i mi, s proteklim vremenom našeg života i nekim neprekidnim i neprestanim kretanjem u neprimetnom životnom toku, bivamo privučeni ka svojoj granici. Na primer: ti spavaš, a vreme beži od tebe. Budan si, a tvoja misao je nečim zaokupljena? Međutim, život se istovremeno troši, iako to izmiče našim čuvstvima. Svi mi, ljudi, trčimo po nekoj areni i svaki od nas žuri svom cilju. Zbog toga smo svi mi na putu. Na taj način, možeš da stvoriš predstavu o ovom putu. Ti si putnik u ovom životu, pored svega prolaziš, sve ostaje iza tebe. Na putu vidiš biljke, travu, vodu ili nešto drugo, dostojno tvog pogleda. Divio si se neko vreme, a zatim si pošao dalje. Opet si susreo kamenje, provalije, klance, stene, panjeve, a ponekad zveri, gmizavce, trnje ili nešto što je isto tako neprijatno. Malo si jadikovao, a zatim ih napustio. Takav je život. U njemu nema ni postojanih naslada, ni dugotrajnih jadikovki. Taj put nije tvoje vlasništvo, kao što ni sadašnjost nije tvoja. Putnici imaju ovakav običaj: čim načine prvi korak, za njim odmah sledi drugi, a za njim i sledeći.
5. Pogledaj, zar ti ovo ne liči na život? Danas si ti obrađivao zemlju, a sutra će je obrađivati drugi, a posle njega opet neko drugi. Vidiš li ova polja i velelepna zdanja? Koliko je puta, svako od njih, tokom svog postojanja promenilo ime! Bilo je vlasništvo toga i toga, a zatim je nazvano po imenu nekoga drugog; zatim je prešlo kod novog vlasnika, i sad se naziva njegovom svojinom. Dakle, zar naš život nije put po kojem koračaju čas jedni čas drugi, i po kojem svi slede jedan za drugim? Zbog toga je blažen onaj koji na put grešnika ne stade. Šta znači: ne stade! Nalazeći se u prvom uzrastu, čovek još uvek nije ni poročan ni vrlinski, jer taj uzrast nije sposoban ni za jedno od ovih stanja. Međutim, kad u nama sazri razum, ostvaruje se ono što je napisano: Kada dođe zapovest, greh oživlje, a ja umreh (Rim. 7; 9 10). Naime, pojavljuju se rđave pomisli, koje u našim dušama nastaju usled telesnih strasti. I zaista, zapovest je došla, tj. zadobijeno je poznanje dobra, i ako ona ne nadvlada rđavu pomisao nego dopusti razumu da se potčini strastima, greh oživljava a um umire, postavši mrtav posredstvom grehopada. Prema tome, blažen je ko se nije dotakao puta grešnika nego je dobrom pomišlju pritekao blagočestivom životu. Postoje dva puta, koja su međusobno protivna jedan drugom: jedan je širok i prostran, a drugi uzan i nevoljan. Postoje takođe i dva putevoditelja, i svaki od njih nastoji da pridobije za sebe. Na glatkom putu i na nizbrdici putevoditelj je varljiv. To je lukavi demon i on posredstvom naslade odvlači u propast one koji ga slede. Na drugom putu, neravnom i strmom, putevoditelj je dobri angeo, i one, koji za njim slede, kroz napor vrline vodi ka blaženom okončanju. Sve dotle, dok je svaki od nas mladenac koji trči za onim što naslađuje u sadašnjem, ne brine se o budućem. Međutim, kada postane čovek i kad se njegov razum usavrši, on vidi da se život pred njim na neki način deli i da vodi ili ka vrlini ili ka poroku. Često se dešava da, obrativši na njih duševno oko, razlikuje ono što je svojstveno vrlini, od onoga što je svojstveno poroku. Život grešnika pokazuje u sebi sva zadovoljstva sadašnjeg veka. Život pravednika, međutim, pokazuje samo dobra budućeg veka. Koliko god da obećava buduća blaga, put pravednih isto toliko pretpostavlja i trud u sadašnjem. Slastoljubiv i neuzdržan život ne nudi nasladu koja će doći kasnije, nego sadašnje naslađivanje. Zbog toga svaka duša počinje da i razvejava se zbog pomisli. Kada u svoje misli uvede večno, ona odabira vrlinu. Kada pogled okrene ka sadašnjem, prednost daje zadovoljstvu. Ovde vidi naslađivanje tela, a tamo robovanje; ovde vidi pijanstvo a tamo post; ovde vidi neobuzdan smeh a tamo suze; ovde ples a tamo molitve; ovde muziku a tamo uzdahe; ovde blud a tamo devstvenost. Ukoliko se istinsko blago razumom može pojmiti jedino kroz veru (jer je ono daleko od nas, i njega oko ne vide i uho ne ču), dok nam je sladost greha na dohvat ruke i naslada se uliva posredstvom svakog čula, blažen je onaj, kojeg zamke zadovoljstva nisu odvukle u propast nego trpeljivo očekuje nadu u spasenje i koji, prilikom izbora jednog ili drugog puta, nije stupio na put koji vodi ka zlu.
6. I na sedalište pogubnika ne sede. Da li govori o onim sedalištima, na kojima odmaramo svoje telo? I kakav je odnos drveta prema grehu, ako sedališta, koje je prethodno zauzimao grešnik, treba da se klonim kao nečega štetnog? Ili bi možda pod sedalištem trebalo podrazumevati nepokretno i postojano obitavanje u odobravanju zla? Toga bi trebalo da se klonimo, jer dugotrajna ogrezlost u grehu stvara u duši neku nepopravljivu naviku. Zastarela duševna strast ili pomisao o grehu koja se vremenom utvrdila teško se leči pa čak biva i neisceljiva, kada navike, kako se najčešće dešava, pređu u prirodu. Zbog toga bi trebalo da želimo da se čak i ne približavamo zlu. Drugi način je da odmah nakon iskušenja uteknemo od njega, kao od udara koji zadaje strela, prema onome što je Solomon napisao o zloj ženi: Ne zadržavaj svoje oko na njoj nego odskoči, ne oklevaj (Priče Sol. 9; 18a – prema Septuaginti). I sad znam neke, koji su u mladosti posrnuli u telesne strasti i koji, usled naviknutosti na zlo, sve do same starosti obitavaju u grehu. Kao što svinje, valjajući se po blatu, na sebe lepe sve više i više nečistoće, tako se i ti ljudi, posredstvom slastoljublja, svakodnevno prekrivaju novom sramotom. Dakle, blažena je stvar – i ne pomišljati na zlo. Ako si, budući ulovljen od neprijatelja, u dušu prihvatio savete bezbožništva, ne stoj u grehu! Ako si se i podvrgao tome, ne utvrđuj se u zlu! Prema tome, ne sedi na sedalištu pogubnika!
Ako si razumeo na kakvo sedalište misli Pismo, odnosno da pod tim podrazumeva dugotrajno obitavanje u zlu, upitaj i koga ono naziva pogubnicima. Ljudi, koji imaju iskustva sa time, kažu da se kuga, ako se dotakne jednog čoveka ili životinje, posredstvom opštenja rasprostire na sve koji im se približe. Osobina te bolesti je da se svi, jedan od drugoga, ispunjavaju tom slabošću. Takvi su i poslenici bezakonja. Prenoseći jedan drugome zarazu, svi zajedno stradaju od bolesti i svi zajedno propadaju. Zar ti se nije dogodilo da vidiš kako razvratnici sede na trgovima, ismevaju celomudrene i pričaju o svojim sramnim delima i svojim zanimanjima dostojnim tame, nabrajajući slučajeve svog bestidništva kao podvige ili kao neka druga hrabra dela? To su pogubnici, koji nastoje da svoj sopstveni porok svima prenesu i da mnoge učine sebi sličnima, jer će, u slučaju da je porok zajednički, izbeći sramoćenje. Kada vatra dotakne lako zapaljivo veštastvo, ne može se dogoditi a da ga ne zahvati u celini, osobito ako duva jak vetar koji plamen prenosi s jednog mesta na drugo. Tako i greh, dodirnuvši jednog čoveka, ne može a da ne pređe na sve koji mu pristupaju, budući da ga razvejavaju nečisti duhovi. Duh bluda se ne ograničava time da samo jednoga izloži sramoćenju nego mu odmah priključuje i drugove: gozbe, pijanstvo, bestidne priče i razvratnu ženu koja istovremeno peva, nekom se osmehuje, nekog sablažnjava, a sve njih zajedno podstiče na jedan isti greh. Zar je mala takva zaraza, zar je beznačajno takvo rasprostiranje zla? Postoje i oni, koji podražavaju zelenaša ili čoveka koji je nekim drugim porokom zadobio značajnu vlast u društvu, postao narodni starešina ili vojskovođa, a zatim se predao najbestidnijim strastima. Međutim, zar i onaj koji ga podražava neće u dušu primiti propast, pretvorivši u svoju sopstvenost porok onoga, kojega podražava? Blistav položaj u svetu istovremeno razotkriva i način života onih ljudi koje svi vide. Vojnici najčešće podražavaju svog vojskovođu, oni koji žive u gradovima ugledaju se na svoje starešine. Uopšte, kada mnogi smatraju da je porok jednog čoveka dostojan podražavanja, tada će pravedno i dolično biti da kažemo da se od njegovog života širi neka duševna zaraza. Greh, koji čini znamenit čovek, mnoge od posrnulih privlači da podražavaju to isto. Budući da jedan od drugog preuzimaju skvernu, za takve ljude se kaže da su pogubnici duša. Ne sedaj, dakle, na sedalište pogubnika i ne učestvuj na saborima pogubnika i onih koji vređaju moral, ne zadržavaj se u društvu onih, koji savetuju na zlo.
Moja beseda je do sada obuhvatila samo uvod. Primećujem, međutim, da je njeno obilje prevazišlo potrebnu meru, tako da ni vi ne bi mogli lako da zapamtite ukoliko bi još nešto bilo rečeno. Uostalom, i meni je teško da nastavim besedu jer, usled urođene slabosti, počinjem da gubim glas. Ono, o čemu smo govorili, ostalo je nedorečeno: govoreći o tome da se moramo kloniti zla, prećutao sam o tome kako da se usavršimo posredstvom dobrih dela. Uostalom, predloživši ovo blagonaklonosti vaše pažnje, obećavam da ću, uz Božiju pomoć, ispuniti i ono što nedostaje, ukoliko se ne povučem u potpuno bezmolvije. Neka Gospod nama podari nagradu za izrečeno a vama plod od onoga što ste slušali po blagodati Svog Hrista, i Njemu neka je sila i slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Vasilije na ovom mestu koristi grčku imenicu „ή διεξαγωγή“ koja označava vid, oblik ili način života (ili postojanja), prim. prev.
  2. U grčkom izvorniku, glagol „πορεύομαι“ (ići) nije upotrebljen u prezentu nego u aoristu – έπορεύθην, prim. prev.

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *