БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на сто четрнаести псалам
 
1. Пошто сте раније заузели овај свештени храм мученика и од пола ноћи псалмопојањем умилостивљавали Бога мученика, трпели сте све до поднева очекујући мој долазак. Због тога је приуготовљена награда за вас, који сте сну и починку претпоставили указивање почасти мученицима и служење Богу. Међутим, уколико би требало да се оправдам због закашњења и због тога што сам вас оставио током дугог времена, рећи ћу и који је томе разлог. Све време, до данашњег дана, употребио сам да бих подигао Цркву Божију, која је по части равна овој, а налази се на великој удаљености од вас. Дакле, пошто ми је Господ подарио и да њима послужим и да вашу љубав не обманем, заједно са мном узнесите благодарност Доброчинитељу, Који је видљиву слабост мога тела укрепио Својом невидљивом силом. Да вас не бих замарао и дуго задржавао, беседићу укратко о псалму који сте појали кад сам дошао. Када по мери својих снага нахраним ваше душе речима утехе ја ћу вас отпустити, да би се сваки од вас побринуо за своје тело.
Шта сте, дакле, певали? Било је то следеће: Заволех што ће Господ услишити глас мољења мојега. Не може свако да каже: заволех, него само онај који је већ савршен, који је иступио из ропског страха и примио дух усиновљења. Речи заволех није додато и кога је заволео, јер се под том речју подразумева Бог сваке твари. Достојан љубави у истинском смислу те речи јесте Бог, јер је, према одређењу, љубави достојно оно што сви желе. Бог је добро, прво и најсавршеније од свих добара. Дакле, ја сам заволео Самог Бога, Који је први међу оним што се жели, и Њега ради сам радосно прихватио страдања. Каква су то страдања, пророк описује у ономе што следи: болови смртни, опасности адске, жалост и бол – све му се то указало достојним љубави, због љубави према Богу и ради уздања какво има онај, који страда због благочешћа. Подвиг нисам претрпео насилно, услед принуде и противно својој вољи, каже пророк, него сам с неком љубављу и благонаклоношћу подносио страдање, због чега могу да кажем: Тебе ради усмрћују нас сав дан (Пс. 43; 23). Чини се да је ово подједнако снажно као и апостолска реч, јер је изречено у истом оном расположењу у којем апостол каже: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач (Рим. 8; 35). Дакле, заволех све ово, знајући да ћу опасности поднети због благочешћа и имајући Свевладику за посматрача и подвигоположника.[1] Услишиће Господ глас мољења мојега. Тако и сваки од нас може да испуни оно што је у заповестима тешко, уколико свој живот, као пред посматрачем, разоткрије пред Богом сваке твари.
2. Што је приклонио ухо Своје к мени. Пророк је рекао: приклонио, али не зато да би ти створио неку чувствену представу о Богу, као да Он има уши и да их приклања због утишаног гласа, како то чинимо ми, приближавајући уши онима који тихо говоре, да бисмо из близине разабрали изговорено. Напротив, рекао је приклони да би показао своју сопствену слабост, тј. услед Свог човекољубља снисходи ка мени који лежим на земљи, као што човекољубиви лекар приклања ухо ка болеснику који услед велике исцрпљености није у стању да разговетно говори, да би из близине дознао шта је страдалнику потребно. Дакле, приклони Своје ухо к мени. Да би ухо Божије некога чуло, Њему није потребан глас. Бог и на основу кретања срца дознаје шта од Њега тражимо. Зар ниси чуо да се Мојсеј, који ништа није говорио, молио Богу неизрецивим уздасима и да га је Господ услишао, рекавши: Зашто вапиш к Мени (2. Мојс. 14; 15)? Бог може да чује и праведну крв, иако нема нити језик нити глас који продире кроз ваздух. Тако је и јављање праведних дела пред Господом громогласно. И у све дане моје призваћу Га. Кад се помолимо један дан или један час, па и тада не много, одлажемо сваку бригу, као да смо учинили нешто, што је равно нашем сагрешењу. Међутим, свети пророк објављује да он приноси исповедање које је сразмерно целокупном времену његовог живота, јер каже: У све дане моје призиваћу Га. Да ти не би помислио да је он Бога призивао зато, што су сви дани његовог живота протицали у благостању и што су сва његова дела била успешна, пророк у наставку описује величину несрећа, у којима није заборављао Име Божије и каже: Обузеше ме болови смртни, опасности адске снађоше ме. Под речју “ болови“ пророк подразумева болове какви се осећају у трудноћи, када утроба, притиснута бременом, подстиче плод који носи да изађе и када детородни органи, притиснути и напрегнути у време трудноће, потресањем и сажимањем жила узрокују да породиља осети најоштрији бол и страшна мучења. Он је овај појам пренео и на смртне болове, какве жива бића осећају приликом разлучења душе од тела. Ја нисам, каже, претрпео нешто подношљиво него смртне болове, и био сам у опасности да сиђем у ад. Да ли је он само једном претрпео то чиме се хвали или је то претрпео више пута, мада противно својој вољи, с тим што оно, што претрпимо противно својој вољи не заслужује похвалу? Погледај, међутим, великодушност овог борца. Кад су ме, каже, обузели болови смртни и кад су ме снашле адске опасности, не само да нисам пао под бременом тих искушења, него сам се добровољно изложио далеко многобројнијим искушењима, као да сам за самога себе проналазио патње и болове, и оне ме нису сустизале противно мојој вољи. Најпре је рекао: Обузеше ме болови смртни а сада: жалост и бол нађох. Будући да је истрајао приликом свих ђаволских искушења, жели да покаже преизобиље љубави према Богу, због чега додаје жалост на жалост и болове на болове, не зато што се нада да ће се сопственом снагом супротставити невољама, него зато што призива Име Господње. Слично овоме говори и апостол: У свему овоме препобеђујемо (грч. υπερνικώμεν) кроз Онога Који нас је заволео (Рим. 8; 37). Побеђује (νίκα) онај, који истрајно подноси оно, што се дешава по нужности. Препобеђује (υπερνικά) онај, који као доказ свог дуготрпљења својевољно на себе привлачи болове. Онај, ко је пао у неки смртни грех, требало би да каже: Обузеше ме болови смртни, јер је речено: Сваки који твори грех од ђавола је (1. Јн. 3; 8). Кад сам творио грех, каже Давид, и кад ме смрт носила у утроби, снашле су ме адске опасности. Чиме сам се исцелио? Тиме што нађох жалост и бол покајања. Прихватио сам на себе муке покајања сразмерне тежини греха, и тако сам се одважио да призовем Име Господње. Шта сам рекао? О, Господе, избави душу моју, јер сам заробљен. Ти, Господе, дај за мене откуп, и избави душу моју.
3. Милостив је Господ и праведан. У Светом Писму, милосрђе се увек повезује са правдом, поучавајући нас да милост Божија није без суда, али и да суд није без милости. Када Бог милује, Он с расуђивањем и мером показује милосрђе достојнима. Када нам суди, Он пресуђује узимајући у обзир нашу слабост и кажњавајући нас много више по човекољубљу него по узвраћању једнаким за једнако. И Бог наш милује. Милосрђе је састрадање са онима, који су унижени више него што је мера њихове кривице, какво осећају они што састрадавају. Милосрђе осећамо према ономе, који је из великог богатства пао у крајње сиромаштво, ко је од снажног телесног здравља дошао до потпуне изнемоглости, ко је некада ликовао због лепоте и младости свога тела, а затим био погођен болестима које су га унаказиле. Будући да смо и ми некад били славни и да смо живели у рају, а да смо услед пада лишени славе и понижени, Бог наш милује, јер види какви смо некад били а какви смо сада. Он је због тога и Адама призвао гласом милосрђа, рекавши: Адаме, где си (1. Мојс. 3; 9). Свезнајућем, наравно, није требало обавештење, него је хтео да Адам размисли где је био, и где се сада налази. Где си, тј. каквом си се паду изложио ти, који си био на таквој висини?
4. Господ чува одојчад; понизих се, и спасе ме. Уколико се ово дословно схвати, то значи да људска природа не би могла да постоји кад Господ не би чувао младенце и одојчад. Како би они, који су у мајчиној утроби, могли да се хране или да се крећу, да живе на тако тесном месту где нема могућности да се окрену, на месту мрачном и влажном, где не могу нити да дишу нити да живе људским животом игде, слично рибама, пливају у течности, ако их не би чувао Бог? Осим тога, како би могли да наставе да живе на месту на које нису навикнути, када из топлине мајчине утробе изађу на хладан ваздух, ако их неби спасавао Бог? Дакле, Господ чува одојчад; понизих се, и спасе ме.Ове речи можеш да схватиш и другачије: будући да сам се обратио и постао као младенац (дете), примио сам, као дете, Царство небеско и својом незлобивошћу дошао до детињег смирења: Господ, Који чува младенце, спасао ме чим сам се смирио.
5. Поврати се, душо моја, у спокој твој, јер ти Господ учини добро. Добри подвижник самоме себи нуди речи утехе, говорећи слично Павлу: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, и сад ме чека венац правде (2. Тим. 4; 78). То исто самоме себи говори и пророк.Онима, који су се у овом животу законито подвизавали, предстоји вечни спокој. То, међутим, није спокој који се дарује зато што смо га заслужили својим делима, него га многодарежљиви Бог по благодати дарује онима, који су се у Њега уздали. Давид још не говори о тамошњим добрима него обзнањује како се ослободио од житејских брига и благодари за то Ослободиоцу душа, Који га је избавио од разноликог и тешког робовања страстима. Како то? Јер избави душу моју од смрти,очи моје од суза и ноге моје од склизнућа. Кроз поређење са садашњим стањем, Давид изображава будући спокој. Овде ме, каже он, обузеше болови смртни, а тамо Бог избави душу моју од смрти; овде очи због жалости проливају сузе, а тамо више нема сузе, које би замаглиле зенице оних што се веселе созерцавањем лепоте славе Божије, јер ћe Бог избрисати сваку сузу са њиховог лица (Иса. 25; 8); овде постоји много опасности од склизнућа, због чега и Павле каже: Који мисли да стоји нека пази да не падне (1. Кор. 10; 12). Тамо, међутим, стопе чврсто стоје, живот је непромењен и не постоји опасност да ће нас привући грех, јер тамо нема нити телесне побуне нити садејствовања жене ка греху. У васкрсењу неће бити ни мушког ни женског пола, него ће они, који су угодили свом Владики и који обитавају у земљи живих, живети неким јединственим и једнообразним животом. Овај свет је и сам смртан, и служи као пребивалиште за умируће. Грађа видљивих ствари је сложена, а све што је сложено обично се руши. И ми, који као делови света живимо у свету, нужно учествујемо у природи целине. Због тога ми, људи, умиремо више пута, и пре него што смрт разлучи душу од тела. Нека ти не буде чудно ово што је речено; напротив, проникни у саму стварност. Током три седмине година, човек обично доживи три промене и преображаја узраста и начина живота. Након истека сваке седмине, посебна граница закључује оно што је прошло и јасно означава промену. У првој седмини, детињи узраст се завршава испадањем зуба. Узраст детета способног за учење продужава се до младости; кад напуни двадесет једну годину и кад маље почну да прекривају његове образе, младић неприметно ишчезава и преображава се у зрелог човека. Кад видиш човека, који је са годинама престао да расте, чији се начин размишљања утврдио и у којем нема трагова младости, зар нећеш закључити да је умрло оно, што је у њему прошло? Старац, који се преобразио и по спољашњем изгледу и по душевним склоностима, очигледно више није онакав, какав је некада био. Због тога људски живот бива испуњен многим смртима, не само приликом преласка из једног узраста у други, него и приликом душевних падања у грех. Тамо, где нема ни телесне ни душевне промене (јер нити разум лута, нити се расположење мења, нити било каква околност нарушава постојаност и непомућеност помисли), тамо је земља уистину живих, који су свагда подобни (слични) самима себи. Пророк обећава да ће у тој земљи посебно угодити Богу сваке твари, јер ништа спољашње неће ометати његову намеру да Му служи истинито и у подједнакој части с ангелима. У Писму је речено: Зато се и радо трудимо, било да боравимо овде, било да одлазимо, да будемо Њему угодни (2. Кор. 5; 9). Таква је земља живих; тамо нема ни ноћи ни сна, који је обличје смрти; нема ни хране, ни пића, који овде крепе нашу слабост; нема ни болести, ни страдања, ни лечења, ни судница, ни трговине, ни уметности, ни новца, тог почетка зла, изговора за ратове и корена непријатељства. То је земља живих, који не умиру грехом, него живе истинским животом у Христу Исусу, Којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Грч. αθλοθέτης, судија у борбама атлета (бораца), прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *