БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на двадесет осми псалам
 
Псалам Давидов, о изласку скиније
1. Двадесет осми псалам има општи натпис, јер је речено: псалам Давидов. Он, међутим, има и нешто особито, јер је уз натпис додато и: о изласку скиније. Шта то значи? Да бисмо проникли у значење псалма, требало би.најпре да разаберемо шта значи „скинија“, а шта значи „исход“. Што се тиче историјског смисла, чини се да је свештеницима и левитима, након окончања њиховог дела, заповедано да запамте да је потребно да се припреме за служење. Оне, који излазе из скиније и напуштају је, овај псалам поучава да им предстоји да се припреме, као и о ономе, што би требало да имају код себе када следећи пут дођу овамо, односно синове овнова, славу и част принесите Господу (ст. 1). Поред тога, требало би да знају да нигде не доликује да служе осим у двору Господњем и на месту Светиње. Што се тиче нашег ума, који созерцава узвишено и усваја закон узвишеним разумевањем какво и доликује Писму Божијем, требало би да схватимо следеће: овде се не мисли на овна, тј. на мужјака овце, нити на скинију, тј. храм подигнут од неживог вештаства, као што ни излазак не означава удаљавање од храма, него је скинија ово тело, које је за нас скинија, како нас је поучавао и апостол, говорећи: Будући у овом шатору (скинији) уздишемо (2. Кор. 5; 4). О томе говори и псалам: Ударац се неће приближити стану твоме (Пс. 90; 10). Излазак из скиније је одлазак из овог живота. Писмо нам саветује да се за њега припремимо, како бисмо на дар Господу принели ово или оно. Уистину, овдашње делање служи само као средство за будуће. Онај, који овде својим добрим делима, приноси славу и част Господу, тај за самога себе сабира славу и част за време праведне Судијине награде. У многим преписима налазимо да су дописане речи: Принесите Господу, синови Божији. Наиме, Господу није угодан дар од свакога, него само дар од онога, који га приноси чистога срца. У Писму је речено: Нису чиста обећања од плате блудничине (Приче Сол. 19; 13 према Септуагинти). Јеремија такође каже: Хоће ли те обећања и свето месо лишити твога зла (Јер. 11; 15 – према Септуагинти) и хоћеш ли због њих постати чист? Псалам због тога захтева да најпре постанемо синови Божији па да тек онда почнемо да Богу приносимо дарове – и то не било какве, него онакве, какве нам је Он заповедио. Најпре кажи: „Оче“, па тек онда тражи оно што затим следи. Испитај самога себе: какав је твој живот био до сада? Да ли си достојан да светога Бога назовеш својим Оцем? У заједништво са Светим можемо да ступимо само кроз освештавање. Ако желиш да свагда будеш син Светога, нека те усини светиња. Због тога и каже: принесите Господу, али не сваки, ма ко да је он и ма од кога да потиче, него: синови Божији. Он захтева велике дарове, и зато одабира велике дародавце. Да се твоја помисао не би спустила ка земном и да те не би, у нади да ћеш овом жртвом умилостивити Бога, приморала да тражиш овна, бесловесну четвороножну животињу која блеји, псалам каже: Принесите Господу, синови Божији. То не значи да је потребан син нити да би требало да принесеш самога сина; напротив, пошто је син нешто велико, онда доликује да и оно што се приноси буде велико и достојно како положаја сина, тако и достојанства оца. Због тога каже: Принесите Господу синове овнова, да би се променили и они који приносе и да би, од синова овнова, постали синови Божији.
2. Ован је животиња која господари; он води овце на хранљиве пашњаке, на места починка код вода, и враћа их у торове и ограде. Такви су и неки предстојатељи стада Христовог: они га приводе прекрасној и миомирисној храни духовног учења, према дару Духа орошавају га живом водом, подижу га и одгајају до времена доношења плодова, указују му на пут починка и на пристаниште којем не прете непријатељи. Због тога реч Божија хоће да њихове синове Господу приведу синови Божији. Ако су овнови предводници осталих, онда ће њихови синови бити они, који су се, према учењу предстојатеља и кроз бригу о добрим делима, образовали за врлински живот. Принесите Господу синови Божији, принесите Господу синове овнова. Да ли си разумео коме су упућене ове речи? Да ли си разумео о коме се говори? Речено је: Принесите Господу славу и част. Како да ми, који смо. земља и пепео, принесемо славу великом Господу? Како да Му принесемо част? Ми Му приносимо славу својим добрим делима, када се наша дела заблистају пред људима. Људи тада виде наша дела, и прослављају нашег Оца, Који је на небесима (в. Мт. 5; 16). Бога можемо прославити и целомудреношћу и светошћу, на какву су се обавезали они, што су обећали да ће живети у побожности и како нас саветује Павле, говорећи: Прославите Бога телом својим и духом својим (1. Кор. 6; 20). То је слава какву Господ захтева од оних, који верују у Њега и који су почаствовани даром усиновљења, јер каже: Син поштује оца… ако сам ја отац, где је слава моја (Малах. 1; 6)? Према изреци из Прича (Соломонових), част Богу приноси онај, који поштује Бога својим праведним трудом, и даје му првине од плодова своје правде (3; 9 – према Септуагинти). Осим тога, Господу приноси славу и част и сваки, који богословствује према доличном поретку, како не би отпао од правилног разумевања о Оцу, о божанству Јединородног и о слави Светога Духа. Славу увећава и онај, који је у стању да покаже логосе (законе) према којима је све створено, према којима се све одржава Промислом што се распростире до најситније творевине и према којима ће, након садашњег домостроја, све бити изведено на суд. Славу и част Господу приноси и онај, који је у стању да све созерцава у појединостима, у јасним и несливеним појмовима и да, након што је сам све то созерцавао, и другима јасно изобрази доброту Божију и Његов праведни суд. Славу и част Господу приноси и онај, који води живот саобразан таквом созерцању, јер се његово светло светли пред људима, и он прославља Оца небеског и речју и делом, и сваким видом одважности. Међутим, славу и част Господу не приноси онај, који је наклоњен човечијој слави, ко поштује новац, ко високо вреднује телесне насладе и ко се диви учењима, која су страна богопоштовању. И као што добрим делима приносимо славу Господу, тако и рђавим делима чинимо што је томе супротно. Шта Господ каже грешницима? Због вас се међу незнабошцима хули на Моје Име (Иса. 52; 5 према Септуагинти). Осим тога, апостол каже: Преступањем закона вређаш Бога (Рим. 2; 23), тј. презир и превиђање закона значе увреду за Законодавца. Ако у некој кући влада рђаво устројство, ако у њој постоји гнев и узвици, вређање и смех, раскош и расипништво, нечистота и разузданост, срамота и стид за све што се дешава у тој кући, падају на онога, који њом господари. Отуда треба да разумемо да, као што добрим делима прослављамо Бога, тако рђавим делима прослављамо непријатеља. Кад узмемо удове Христове и од њих начинимо удове блуднице (1. Кор. 6; 15), онда ће и слава Онога, Који ме је спасао, бити пренета на онога, који ме погубљује. Неверујући мењају славу бесмртнога Бога за лик смртног човека, и птица, и четвороножних животиња, и Гмизаваца земаљских (Рим. 1; 23). И онај, који указује част твари и служи њој уместо Творцу, не приноси славу Богу него тварима. Према томе, нека онај, који говори да је твар нешто и који јој служи, зна где ће бити стављен његов удео (в. Лк. 12; 46). Страхујмо, дакле, да својим грехом не принесемо славу и похвалу ђаволу и да не будемо, заједно с њим, изложени вечној срамоти. Да се наш грех претвара у славу онога, који нас на њега наговара, увери се из примера. Претпоставимо да двојица војсковођа ступају у борбу. Када побеђује једна војска, њен старешина задобија славу; међутим, кад се за победу избори противничка војска, сва част припада војсковођи ове друге војске. Тако се и твојим добрим делима прославља Господ, док се оним, која су им противна, прославља противник. Немој мислити да су непријатељи далеко, и оне војсковође немој посматрати издалека. Напротив, обрати пажњу на самога себе, и видећеш сву истинитост оног примера. Када се ум бори са страшћу и кад је надвлада својим напором и пажњом, он тада слави победу над њим, а својим успехом као да крунише Самога Бога. Међутим, када ослаби и кад с.е препусти наслади, постаје слуга и заточеник греха, а непријатељу даје прилику за похвалу, преузношење и гордост.
3. Поклоните се Господу у двору светом Његовом. Након приношења тражених плодова, захтева се поклоњење, и то поклоњење које се не приноси изван цркве, него у самом двору Божијем. Псалам каже: не измишљајте посебне дворове и синагоге (зборишта, зборнице), јер је свети двор Божији један. Најпре је тај двор била јеврејска синагога. Међутим, након што су Јевреји сагрешили против Христа, двор је њихов пуст (Пс. 68; 26). Због тога Господ и каже: И друге овце имам које нису из овога тора (Јн. 10; 16). Под тим подразумева оне из незнабожаца, који су предодређени за спасење и показује да Он, осим јеврејског двора, има и Свој сопствени двор. Због тога се Богу не би требало клањати изван Његовог светог двора него унутар њега да не“ би, остајући изван и радујући се спољашњем, изгубили и право да будемо у двору Господњем. Ако се посматра споља, чини се да многи стоје на молитви; они, међутим, нису у двору, јер њихова мисао лебди тамо – амо, и њихов је ум развејан испразним бригама. Под двором се, у узвишенијем смислу, може подразумевати и живљење на небесима. Услед тога ће они, који су засађени у дому Господњем а то је Црква живог Бога, и тамо процветати у дворима Бога нашега (Пс. 91; 14). Онај пак, ко обоготворује утробу, славу, новац или нешто друго и претпоставља их свему осталом, не поклања се Господу и не обитава у двору светом Његовом, чак и ако би се чинило да је достојан да се нађе у видљивом сабору. Глас је Господњи над водама. На многим местима у Писму може да се нађе реч „глас“. Да бисмо разумели шта је глас Господњи, неће бити сувишно ако, колико је то могуће, саберемо оно што је у божанственом Писму речено о гласу. Тако се у пророштву Аврааму каже: И одмах беше Глас који му говораше: неће тај бити твој наследник (1. Мојс. 15; 4). Такође и код Мојсеја: И сав народ виде глас u блистање (2. Мојс. 20; 18). Код Исаије: глас који говори: вичи (Ис. 40; 6).[1] У нашем случају, глас је покретање ваздуха или таква измена у положају ваздуха какву хоће да пренесе онај, који испушта глас. А шта је глас Господњи! Да ли је и то кретање ваздуха или то, што покренути ваздух досеже до ушију онога, којем је глас упућен? То није ништа томе слично, него је то глас сасвим другачије врсте; он се представља уму (досл. владајућем делу) оних људи за које Бог хоће да чују Његов сопствени глас. Ово представљање има сличности са оним, што се често дешава у сну. Тако без кретања ваздуха а услед представа какве се јављају у сну, задржавамо у сећању неке речи и звукове; иако глас нисмо примили посредством слуха, он се утискује у наша срца. Тако се, као нешто слично овоме, мора замислити и онај глас, који пророцима долази од Бога. Глас је Господњи над водама. Ако се тражи чувствени смисао, поменућемо да се облаци сударају кад се напуне водом; од њих се тада разлеже звук и грмљавина, и овде је речено: Глас је Господњи над водама. Исто тако, ако се чује шум када се воде пресеку неким преградама, и ако се море, узнемирено ветром, таласа и ствара звук, онда и ова нежива вештаства имају глас од Господа и, према речима Писма, готово да се свака твар оглашава и да благовести о свом Створитељу. Кад се у облацима разлегне звук грома, не треба замишљати ништа друго, осим да Бог славе загрме и да Господ Својом силом подржава влажну стихију (влажни, водени елемент). Господ над водама многим. Из историје стварања света знамо да постоји вода над небесима, вода бездана и вода која представља морска зборишта. Ко подржава ове воде и не допушта им да по Свом природном стремљењу падну доле, ако то не чини Господ, Који има власт и над водама? Можда је то речено и у тајанственијем смислу: Глас је Господњи над водама, када се, након Исусовог крштења, зачуо глас са небеса: Ово је Син Мој љубљени (Мт. 3; 17). Наиме, Господ је тада био над водама многим, освештавајући воде Својим крштењем, а Бог славе је громогласним сведочанством загрмео са небеса. И онима, који се крштавају, глас који је оставио Господ, каже: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28; 19). Тако је, дакле, глас Господњи над водама. Гром се ствара онда, када се суви и снажни ветар, затворен у удубљење облака, с напором креће кроз облачна удубљења и тражи да изађе напоље. Облаци се противе том снажном притиску и, трењем ветра од њих ствара се онај оштар звук. Када пак облаци, као надувани мехурови, нису у стању да се супротставе ветру и да га задрже, они тада, будући снажно растргнути, пропуштају ветар који тежи да изађе напоље и стварају ударе грома. То исто ствара и муњу. Тако Господ, Који је над водама и узрокује снажне ударе грома, и у истанчаној природи ваздуха ствара прекомерност праска. За тебе, и у црквеном смислу, оно преношење догми које се након крштења с еванђелском громогласношћу ствара у душама људи, већ савршених посредством овог тајинства, такође се може назвати громом. Да је Еванђеље гром, о томе сведоче и ученици, које је Сам Господ називао синовима грома. Због тога се звук таквог грома не разлеже у свакоме, него само у ономе који је достојан да се назове колесом (кочијом), као што је речено: Глас грома Твога у колесу је (Пс. 76; 19), само у ономе који се, као колесо, распростире напред и само малим делом дотиче земљу, ко је у потпуности онакав, какво је било колесо о коме је Језекиљ рекао: И кад гле дах животиње, гле, точак један бејаше на земљи уза сваку животињу према четири лица њихова. Обличјем и направом беху точкови као боје хрисолитове (Јез. 1; 15 16).
4. Дакле, Бог славе загрме, Господ над водама многим. Воде су светитељи, јер из њихове утробе истичу реке, тј. духовно учење, које напаја душе слушалаца (в. Јн. 7; 38). Осим тога, они у себе примају воду која тече у живот вечни. У онима, који су је добро примили, она постаје извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14). Над таквим водама је Господ. Сети се Илијине историје, кад се небо затвори за три године и шест месеци (Лк. 4; 25) и када је он, у време ведрог времена, на Кармилској гори зачуо глас вода многих, за чим је уследио удар грома из облака и потекла је вода (1. Цар. 18; 4245). Дакле, Господ је над водама многим. (4) Гласје Господњи у моћи. Као што је глас у колесници, тако се глас Господњи садржи и у сили јер онај, који све може у Христу који му даје моћ (Филипљ. 4; 13), слуша и испуњава заповести Господње. Због тога глас Господњи није у немоћној и слабој души, него у оној која са трудом и силом чини добро. Глас је Господњи у велелепности. Велелепност је врлина велике одважности. Онај ко се долично предаје извршењу великог дела, назива се велелепним. Кад душа не буде робовала мудровању тела и када позна оно, што јој је дато од Бога, примиће величину и достојанство какви јој и доликују; тада је у њој Глас Господњи. Ко има племените појмове о Богу и ко је узвишено созерцавао логосе творевине, тако да је у великој мери могао да разуме доброту (благост) промисла Божијег и ко, осим тога, изобилно даје и дарежљив је у ублажавању оскудице браће, такође је велелепан, и у такве се усељава Глас Господњи. Онај, који је уистину велелепан презире све телесно и сматра да оно нема никакву вредност у поређењу са невидљивим. Онога, који је велелепан не жалости ниједна околност. Уопштено, њега неће помутити никакво страдање, неће га покренути сагрешења развратних и презира достојних људи, нити ће га унизити телесна нечистота. Он је неприступачан за понижавајуће страсти и оне не могу да скрену очи на њега услед узвишености његове мисли. Велелепност се приписује и Богу, на пример: Велелепност (величанственост) Tвoja je изнад небеса (Пс. 8; 2). Они, дакле, који имају узвишене представе о Богу, величају Његову велелепност.
5. Глас је Господа који крши кедре. Кедар се понекад похваљује у Писму, као постојано дрво неподложно трулежности и миомирисно, погодно да послужи као покров (склониште). Понекад се, међутим, осуђује као неплодно и несавитљиво дрво, због чега се пореди са безбожницима: Видех безбожника Где се уздиже и надима као кедри ливански (Пс. 36; 35). У овом другом значењу кедри се помињу и на овом месту, јер глас Господњи крши кедре. И као што тај глас обитава у души велелепној, тако се каже и да крши оне што се узалудно преузносе, који се горде стварима овога света, као што су богатство, слава, власт, телесна лепота, моћ или снага. Крши Господ кедре ливанске. Кедар ливански је онај, ко посегне за туђим стварима и претвори их у предмете своје разметљивости. Као што је кедар по природи висок и засађен је на високим горама тако да захваљујући њима бива још видљивији, тако се и они људи, који се ослањају на оно што је у свету пропадљиво, због своје разметљивости и надмености свог разума називају кедровима. Називају се кедровима ливанским стога, што се горде туђом висином, и зато што их, сличну врху Ливана, земља и све земно узносе и чине гордима. Господ, међутим, не крши све кедре, него само кедре ливанске, јер је Ливан место идолослужења. И оне душе, које устају против познања Божијег (2. Кор. 10; 5) називају се кедровима ливанским и бивају осуђене на кршење. Постоје, међутим, и кедрови Божији, који су прекривени гранама винове лозе, пренете из Египта, као што се види из псалма: Покри гope сенка његова, и гране његове покрише кедрове Божије (Пс. 79; 11). Поред осталих појмова, наш Господ Исус Христос назива се и виновом лозом: Ја сам чокот, каже Он, а eu лозе (Јн. 15; 5). Сви они, који су некад били неплодни и достојни спаљивања а затим су ступили под кров Христов и као да су се обукли у Њега, Његовом благодаћу прекрили су неплодност свог живота. Зато се и називају кедровима Божијим. Кедрови Божији су стога заштићени многоплодним гранама које су се обавиле око њих, док кедрове ливанске Господ крши. (6) И иситниће ux као телца ливанска. Сети се, да се у Књизи Изласка говори о телету, које је било изливено ради идолопоклонства, а којега је Мојсеј иситнио у прах и напојио Израиљце (в. 2. Мојс. 32; 20). Слично овом телету, Господ ће због идолослужења које у њему влада истребити васцели Ливан. И љубљени Његов биће као син једнорога. Када се ради наших грехова предаје на принос и жртву Богу (Еф. 5; 2), Јединородни Син, Који даје живот свету, назива се јагњетом и овном (гле, каже, Јагње Божије – Јн. 1; 29. и као овца на заклање одведе се – Дела ап. 8; 32). Међутим, кад је потребно да се освети и да свргне господарство којим је нека зверолика и сурова сила завладала над људским родом, назива се сином једнорога. Као што знамо из Књиге о Јову, једнорог је несавладива животиња која се не потчињава људима. О једнорогу је речено: Не можеш га везати ремењем, нити ће заноћити у јаслама (в. Јов. 39; 10). На том истом месту пророштва говори се много тога о љубави ове животиње према слободи и о њеној непокорности човеку. Значајно је да Писмо пример једнорога користи двојако, односно и у виду похвале и у виду покуде, јер је речено: Избави од мача душу моју, … и од рога једнорога смерност (скрушеност) моју (Пс. 21; 21-22). И ово се изговара као прекор ратоборном народу који је у време страдања устао против Њега. На другом месту је речено: Узвисиће се као у једнорога рог мој (Пс. 91; 11). Због тога изгледа да се, због своје осветољубивости, ова животиња често узима као пример рђаве стране, док се због узвишености рога и љубави према слободи узима и као пример добре стране. Уопштено, реч „рог“ је на многим местима у Писму употребљена у значењу славе – на пример, Уздигнуће рог народа Свога (Пс. 148; 14) и Рог његов уздићи ће се у слави (Пс. 111; 9), а често се узима и у значењу силе – на пример, Заштитник мој и рог спасења мога (Пс. 17; 3). Услед тога, будући да је Христос Божија сила (в. 1. Кор. 1; 24), Он се, имајући један рог, тј, једну силу – силу Очеву, назива једнорогом.
6. Глас Господа који пресеца пламен огња. Пламен огња је био пресечен и у Вавилону, као што видимо из историје тројице младића, када га је пећ разлила на четрдесет девет лаката унаоколо, тако да је спалио све који су стајали унаоколо (в. Дан. 3; 47). Пресечен заповешћу Божијом, огањ је у себе примио ветар и тројици младића учинио се као најпријатнији поветарац и освежење. Они су, наиме, били у стању спокојства и као да су се налазили под сенком дрвета, јер је речено: Беше као дах росе која лахори (Дан. 3; 50). Пресецање огњене природе је далеко достојније дивљења него пресецање Црвеног (Еритрејског) мора на два дела. Глас Господњи је, међутим, пресекао природну нераскидивост и сједињеност огња. Иако се према људском разумевању чини да се огањ не може пресећи и да је недељив, он се на заповест Божију дели и пресеца. Сматрам да се огањ, који је приуготовљен као казна за ђавола и ангеле његове, гласом Божјим раздељује: будући да у огњу постоје две силе, спаљујућа (сажижућа, грч. καυστική) и просветљујућа (грч. φωτιστική), сурова и кажњавајућа сила преостаје онима, што су достојни спаљивања, док се оно, што је просветљујуће и лучезарно, додељује као удео онима што се радују. Стога је глас Господа који пресеца и раздељује пламен огња потребан ради тога, да би огањ паклени био мрачан а светлост поскоја неугасива. Глас Господа који потреса пустињу. Господ потреса пустињу ради њеног добра, јер ће се она на тај начин преобразити и од пустиње постати настањена земља. Збациће са себе срамоту неплодности (нерађања, немања деце, грч. άτεκνία), задобиће похвалу због многе деце, јер пуста има више деце него она која има мужа (Иса. 54; 1) и испуниће се водама Духа да би се оно, што је до тада било пустиња, преобразило у језера водна (Пс. 106; 35). (8) И потрешће Господ пустињу Кадис; то значи да Господ неће потрести сваку пустињу, него само пустињу Кадис, тј. освећење, јер Кадис значи освећење. (9) Глас Господњи који усавршава јелене. На исти начин као и претходно треба протумачити у усавршавање јелена, које узрокује глас Господњи. Будући да има такву грађу, јелену не могу да нашкоде гмизавци и, како тврде они који се тиме баве (тј. природњаци), ехидна (аспида) коју он поједе служи му као очишћење. Све отровне животиње служе као изображење злих и противничких сила, због чега Господ каже: Дајем вам власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк. 10; 19), док се у другом псалму пророку обећава: На аспиду и змију отровну наступаћеш (Пс. 90; 13). Према томе, када видиш да се у Писму помиње јелен, требало би да у тој речи тражиш изображење нечега доброг, јер: Горе високе дао си јеленима (Пс. 103; 18) и Чезне јелен за изворима вода (Пс. 41; 2). Сваки праведник обитава на висинама: Трчим према циљу, ради награде небеског (вишњег) призвања (Филипљ. 3; 14) и притиче питким изворима, тражећи да изучи прва начела богословља. Јелен својим дисањем извлачи отровне гмизавце који се крију у гнездима, и силом свога даха приморава их да изађу из својих скровишта. И као што се светитељ назива орлом – због свог узлетања у висину и лебдења високо изнад земље, овцом – због своје кроткости и спремности да са другима подели све што има, овном зато што предводи друге, голубицом – због своје незлобивости, тако се назива и јеленом – због свог противљења злу. 3 бог тога и Соломон каже: Јелен љубави и ждребе твојих благодати нека ти беседи (Приче Сол. 5; 19 – према Септуагинти) и самим тим нас поучава да су поменути јелени способни за изучавање богословља.
7. Глас Господњи усавршава јелене. Због тога ћемо, видевши неког Божијег човека, савршеног и у свему напредног, на све начине настојати да беседимо с њим. Тамо где је јелен, одатле бежи свака злоба гмизаваца, јер отровни гмизавци не трпе његов животни дах, па беже чак и оданде, где се осећа мирис јеленских рогова. И открива дубраве. Глас Господњи најпре усавршава јелене, а затим открива дубраве места обрасла.дрвећем и густо прекривена дивљим и неплодним растињем, куда су превасходно навикли да се склањају отровни гмизавци. Будући да је већ спреман јелен, којег је Господ усавршио, праведник који му се уподобљује открива дубраве да би били предати, обнажени и припремљени (тј. разоружани), они који скрнаве наш живот. И као што се свако дрво, које не рађа добра рода, секиром сече и у огањ баца (Мт. 3; 10), нужно је да се очисте и дубраве – оне огрубеле душе у којима се, као у дивљим зверима, гнезде различите грешне страсти. Оне се очишћују речју, која је оштрија од сваког двосеклог мача (Еф. 4; 12). Душе многих људи, обремењених житејским бригама, уподобиле су се земљи која рађа трње и није способна да се храни плодоносном речју. Господ стога открива дубраве, тј. недоличност, недостојност и штетност житејских брига, да не би, кад се открије место добра и зла, људи услед незнања имали изопачене судове о стварима. Многи и добро, када је оно тешко, сматрају за зло; тако и за рђавим, услед насладе која је с њим сједињена, јуре као за добрим. Неописива је заблуда људи у тим стварима. Постоји дакле дрвеће добро по природи и плодоносно, као и сви кедрови, који припадају нечему похвалном; постоје и зле дубраве, које открива и разобличује глас Господњи, како се не би обмањивали они, који мисле да ће у њима наћи неки користан плод. И у храму Његовом свако ће peћu славу. Нека саслушају речи псалма и нека се постиде они, који се предају многоглагољивости. Шта каже псалам? Онај, који се налази у храму Божијем, не злослови, не празнослови и не говори ни о чему срамном, него у Његовом храму свако изговара славословље. Овде су свети ангели, и они записују твоје речи; овде је Сам Господ и мотри на склоности оних који улазе. Пред Богом је откривена молитва сваког човека; ко по расположењу (склоности), а ко разумно чезне за небеским; ко само привидно и крајевима усана изговара речи, док је његово срце далеко од Бога; ко, иако се моли, тражи само телесно здравље, телесно богатство и људску славу. Не треба се молити за нешто слично овоме. Напротив, нека, како поучава псалам, у храму Његовом свако Говори славу. Небеса казују славу Божију (Пс. 18; 2). Славословљење Бога је дело ангела. Све војске небеске имају једно дело – да славослове свог Створитеља. Васцела творевина, и она која је нема, и она која говори, и она која је изнад земље и она, која је на земљи, славослови свог Створитеља. А несрећни људи, који су напустили своје домове и похитали у храм да би тамо задобили неку корист, не приклањају своје уши речима Божијим и не постају свесни своје природе. Не јадикују због тога, што су обузети грехом, не тугују када се сете својих грехова нити дрхте због суда, него са осмехом један другоме пружају руке и дом молитве претварају у дом дугих разговора. Не маре за речи псалма, који сведочи и каже да у храму Божијем сваки Говори славу. Ти, међутим, не само да сам не славословиш, него и другога спречаваш да то чини, јер његову пажњу окрећеш на себе и својим метежом заглушујеш учење Духа. Пази да, уместо да добијеш награду за славословље, одатле не изађеш осуђен заједно с онима који хуле на Име Божије. Ти имаш псалам, имаш пророштво, имаш еванђелске заповести и имаш апостолске проповеди. Нека језик поје, и нека ум испитује смисао изреченог, како би ти појао и духом и умом. Богу није потребно славословље, али хоће да се ти удостојиш прослављења, јер што човек посеје оно ће и пожњети (Галат. 6; 7). Посеј славословље, да би у Царству небеском пожњео венце, почасти и похвале. Ово нисам бескорисно рекао и удаљујући се од речи у храму Његовом свако Говори славу, јер постоје људи који у храму Божијем непрестано празнослове и без икакве користи долазе у храм. Још је и добро ако долазе без користи, и ако им то није на штету!
8. Господ ће населити потоп. Потоп је разливање воде које васцелу твар чини невидљивом и очишћује оно, што је претходно било оскрнављено. Због тога пророк потопом назива благодат крштења да би душа, опрана од грехова и очишћена од старог човека, најзад могла да постане обитавалиште Божије у Духу. Сагласно са тим је и оно што је речено у 31. псалму, где је након речи: Грех мој познадох и безакоње моје не сакрих… зато ће се помолити Теби сваки преподобни, пророк додао: али при потопу вода многих неће му се приближити (ст. 5. и 6), јер се грех не приближава ономе, који је примио крштење отпуштања грехова водом и Духом. Томе је блиско и оно што налазимо у Михејевом пророштву: Опет ћеш се смиловати на нас, погазићеш наша безакоња, погрузићеш грехе наше и бацићеш их у дубине морске (Мих. 7; 19). И седеће Господ цар до века, утврдивши се у души просветљеној потопом и учинивши је Својим престолом. (11) Господ ће дати народу Своме снагу, Господ ће благословити народ Свој миром. Господ ће од грешног народа одузети снажног и снажну (Иса. 3; 1 – према Септуагинти), а народу који твори правду подариће снагу. Због тога ће се свакоме који има дати (Мт. 25; 29). Онај пак ко је задобио силу за извршење добрих дела, удостојиће се Божијег благослова. Чини ми се, међутим, да је највећи од свих благослова мир, јер је он постојаност (непоколебивост, грч. ευστάθεια) владајућег (тј. ума)[2] у човеку. Због тога је једно од обележја смиреног човека уздржаност понашања; онај, који се бори са страстима, није причастан оном миру, какав је Господ даровао Својим ученицима и који, превазилазећи сваки ум, чува срца и мисли достојних (Филипљ. 4; 7). Тај мир апостол тражи за Цркве, говорећи: Благодат и мир да вам се умножи (1. Петр. 1; 2). Нека и ми, добро се подвизавајући и одбацивши телесно мудровање које је непријатељство Богу (Рим. 8; 7), када доспемо у спокојно и непомућено стање, будемо названи синовима мира и нека у миру будемо причасници Божијег благослова у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава и сила, сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Сва три старозаветна цитата наведена су према Септуагинти и знатно одступају од Даничићевог превода, прим. прев.
  2. Свети Василије користи именицу “ ό ηγεμονικός“ која означава владајући део душе и често се поистовећује са умом (νους), прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *