БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на двадесет девети псалам
 
Псалам песме обновљења дома, Давидов.
1. У пренесеном смислу, телесна грађа је псалтир и инструмент, наштимован сагласно с музичким канонима, да би псалмопојао Богу. Кад се извршавају у славу Божију и под руковођењем усклађеног ума, не допуштајући у својим кретањима никакво неустројство, телесна дејства сачињавају псалам. Песма је оно што је сједињено са узвишеним созерцањима и богословљем. Због тога је псалам музичка реч која се, у складу са правилима хармоније, ритмично свира на музичком инструменту. Песма је мелодичан глас који хармонично поје независно од музичког инструмента. Будући да овде постоји натпис „псалам песме“, мислим да се под тим речима подразумева дејство које је сагласно са созерцањем. Међутим, овај псалам песме, према овом натпису садржи и неко слово о обнављању дома. У вештаственом смислу, чини се да овај псалам, који се певао уз звуке псалтира, указује на чувени храм, подигнут у време цара Соломона. У духовном смислу, он означава оваплоћење Бога Логоса. Натпис псалма указује на обнављање Његовог дома, подигнутог на дотад нечувен и чудесан начин. Наиме, у овом псалму налазимо да је много тога изречено у име Самог Господа. Осим тога, можда би под домом требало подразумевати и Цркву коју је саздао Христос, као што и Павле пише у Посланици Тимотеју: Нека знаш како се треба владати у дому Божијему који је Црква Бога живога (1. Тим. 3; 15). Под обнављањем цркве треба подразумевати обнављање ума, које се Духом Светим савршава у свакоме од оних што испуњавају тело Цркве Христове. И овај псалам је божанствена и музичка хармонија: он у себи не садржи речи које увесељавају слух него речи које свргавају и руше зле духове, будући да они помућују душе оних, што су изложени њиховим нападима.
Узвисићу те, Господе, јер си ме прихватио, и ниси обрадовао непријатеље моје нада мном. На који начин Онога, Који обитава на висини, може узвисити онај, што је у удео добио унижену земљу? Ако је Бог на небесима, тј. горе, и ако си ти на земљи, тј. доле, на који начин ти можеш да узвисиш Бога? Шта пророку значи ово обећање? Зар тиме није хтео да каже да Бога узвисују они, који су у стању да о Њему размишљају на узвишен и богодоличан начин, и који живе у славу Божију? Због тога они, који разборито хитају ка задобијању блаженства, узвисују Бога, док Га они, који иду супротним путем, унижавају (и немогуће је исказати у којој мери то чине).
2. Свако стање, које је усклађено са нашим делима, ми као да преносимо и на Самога Бога. Због тога се, кад смо дремљиви и кад успорено деламо, каже да Бог спава, сматрајући нас недостојнима Свог будног надзора над нама. Међутим, чим осетимо шкодљивост таквог сна, ми кажемо: Устани (васкрсни), зашто спаваш, Господе (Пс. 43; 24) и nеће задремати нити ће заспати чувар Израиљев (Пс. 120; 4). Други пак као да одвраћају очи Божије од себе, јер чине оно што је срамно и недостојно очију Божијих. Они, који се кају, говоре: Зашто лице Твоје окрећеш? Поред њих, постоје и они који су избачени из сећања Божијег и који су сами узроковали да их Бог заборави. То су они који кажу: Заборављаш ли бедноћу нашу и невољу нашу (Пс. 43, 25)? Уопштено, све што се о Богу говори човекообразно (антропоморфно), стварају сами људи и ради себе чине Бога онаквим, каквим је сваки самога себе унапред припремио. Дакле, Узвисићу Те, Господе, јер си ме прихватио, и ниси обрадовао непријатеље моје нада мном. Ничега понижавајућег и ничега ниског немам у свом животу. И одакле у мени снага да узвисујем? Имам је због тога, што си ме Ти претходно прихватио. Пророк је веома изражајно рекао: прихватио си ме, уместо „уздигао си ме и поставио изнад оних, који су устали на мене“. Ти си ме прихватио као што би неко прихватио дете које не зна да плива и уздигао га изнад воде. Онај, који се уз помоћ Божију усправио од пада, обећава Богу да ће Га узвисити својим добрим делима. Или можда овако: Ти си ме прихватио као што неко прихвата немоћног борца у тренутку пада и, учинивши га јачим од противника даје му прилику да победи, док противника лишава радости (због његовог пада). Наше невидљиве непријатеље не радују патње, које се ради пробе шаљу светима; напротив, они се веселе, пљескају рукама и радују се тек онда, када паднемо под тежином патњи и када наш разум, услед преморености многобројним несрећама, постане сумњичав. Тако је било и са Јовом: изгубио је имање и био лишен деце, а његово тело било је препуно гноја и црва. Све то, међутим, није радовало непријатеља. Непријатељи би се обрадовали због њега тек ако би се он повио под бременом несрећа и ако би, према женином савету, изговорио неку богохулну реч. У време када је Павле трпео глад и жеђ, голотињу и ударце, кад се трудио и потуцао (в. 1. Кор. 4; 11), непријатељ се није веселио. Напротив, он је био унижен, видевши да апостол на тај начин подноси подвиг и да с презиром према непријатељу каже: Ко ће нас раставити од љубави Христове (Римљ. 8; 35)?
3. Господе Боже мој, завиках к Теби, и исцелио си ме. Блажен је онај, ко познаје своју рану скривену у дубини, ко може да приступи Исцелитељу и да каже: Исцели ме, Господе, јер се сметоше кости моје (Пс. 6; 3) и Господе, помилуј ме, исцели душу моју, јер сагреших Теби (Пс. 40; 5). Пророк овде благодари за исцелење које му је даровано, будући да каже: Господе Боже мој. Бог није Бог свима, него само онима, који су посредством љубави постали своји Богу („пријатељи Божији“). Он је Бог Авраамов, и Бог Исааков, u Бог Јаковљев (2. Мојс. 4; 4). Ако би Он био Бог свих, онда Га они не би тако искључиво присвојили. Још је Јаков говорио: Помоћи ће ти Бог мој (в. 1. Мојс. 49; 25). Након свог уверавања, Тома је загрлио Владику и рекао: Господ мој и Бог мој (Јн. 20; 28). Тако се усклик: Господе Боже мој излио из пророковог срца, и доликовао је његовом стању. Завиках к Теби, и исиелио си ме. Између мог вапаја и Твоје благодати није постојало временско растојање; тек што сам завапио, дошло је Твоје исцелење, јер је речено: Још док сам Говорио, каза: ево, дођох (Иса. 58; 9). Требало би, дакле, да онај, који се моли Богу, говори громогласно, да би нам се брзо јавило исцелење. Господе, извео си из ада душу моју. Богу за такво исцелење благодари онај, који је услед изнемоглости сишао у ад. Он је, међутим, из ада изведен силом Онога, Који је нас ради надвладао онога, што је имао моћ смрти (Јевр. 2; 14). Спасао си ме од оних, који силазе у ров (гроб). На многим местима, рововима се називају подземне јаме, начињене зато да би у њима држали заточенике. Тако се говори и у Књизи Изласка: Од првениа фараоновог… до првенца сужња који је у рову (тамници) (2. Мојс. 12; 29). И Јеремију су бацили у јаму, као што су и Јосифа његова браћа због мржње бацила у јаму без воде. Међутим, свако наше дело или нас спушта доле и обремењује грехом или нас пак узноси горе, окриљујући нас према Богу. Стога си Ти спасао мене, који сам до сада водио порочан живот, и спасао си ме тако, што си ме одвојио од оних, који силазе на мрачно и хладно место. То исто значе и речи: Прихватио си ме, односно, задржао си ме од стремљења на доле, како мојим непријатељима не би дао прилику да се радују. Као што је на другом месту рекао: Утврдио си ноге моје као у јелена, и на висину ме поставио (Пс. 17;34),тако је и овде повратак на врх назвао ослобађањем из јаме и уздизањем. Песмопевајте Господу преподобни Његови. Господу не песмопоје сваки, који уснама изговара речи псалма, него сви они који од чистог срца узносе песмопојања, сви који су преподобни и чувају правду пред Богом. Сви такви могу да песмопоју Богу, јер долично следе духовне ритмове. Колико је оних, који су дошли овамо, а да су блудничили, колико је оних, који краду! Колико је оних, који у срцу скривају превару и лаж! Они мисле да поју иако, у суштини, то не чине, јер псалам на песмопојање позива преподобног: Не може дрво зло плодове добре рађати (Мт. 7; 18), нити порочно срце може из себе да изнесе речи живота (Јн. 6; 68). Према томе, усадите добро дрво, и род његов биће добар (Мт. 12; 33). Очистите своја срца, да бисте приносили плодове Духу и да бисте, поставши преподобни, разборито појали Господу.
4. Хвалите (исповедајте) спомен светиње Његове. Није рекао: „исповедајте светињу Његову“ него: спомен светиње Његове, односно, благодарите. На овом месту, исповедање се узима уместо благодарења. Благодарите зато што спомен светиње имате ви који сте раније, утонувши у грех и оскрнавивши се нечистотама тела, заборавили светињу Онога, Који вас је створио. Да бисте се удостојили отпуштања грехова, исповедајте се у ономе, што сте неправедно учинили. Јер је гнев у јарости Његовој, и животу вољи Његовој. Најпре помиње оно што је застрашујуће: Гнев јарости Божије, а затим оно радосно: живот у вољи Његовој. Онима, који нису у стању да дођу до тачног значења, учиниће се да пророк понавља једну исту реч, јер су, према њиховом мишљењу, гнев и јарост једно исто. Постоји, међутим, велика разлика у њиховом значењу. Јарост (грч. θυμός)значи одлуку да се извесна казна наложи на онога ко је те казне достојан. Гнев (οργή) већ означава труд и казну, које је праведни Судија наложио по мери неправде. Из примера ће бити јасније шта под тим подразумевам. Приметивши у неком од удова упалу и унутрашњу рану, лекар сматра да је за болесника најбоље да тај уд одсече. Свето Писмо то назива јарошћу. Након расуђивања лекара о помоћи болеснику следи само дејство, којим се остварује оно штр је лекар одлучио. Он доноси оштре инструменте и одсецауд, а при том причињава бол ономе, којем га одсеца. То се назива гневом Божијим. Врати се сада на оно што је изложено и открићеш доследност размишљања. Јер је гнев у јарости Његовој, тј. казна следи након Његовог праведног суда. А живот у вољи Његовој. Дакле, шта каже псалам? Бог хоће да сви буду причасници Његовог живота. Несреће се не дешавају по Његовој вољи, него долазе као казна, сагласно са достојанством оних, који су сагрешили. Бог, дакле, по сопственом хтењу, свакоме додељује живот, али свако за себе сабира гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Божијег (Римљ. 2; 5). За Писмо је уобичајено да најпре помене жалосно, па тек онда радосно, јер је наслада угоднија ако јој претходи жалост. Речено је: Ја убијам и оживљујем, односно, доброчинство следи након казне. Ја рањавам и исцељујем (5. Мојс. 32; 39). Он Сам узрокује жалост, и Он Сам поново васпоставља. Он је ранио, али су Његове руке исцелиле. Најпре долази зло, да би доброчинства била постојанија, јер ћемо се у том случају више бринути о очувању дарованог. Увече ће се настанити плач, а ујутро радовање. Сети се страдања Господњих, и открићеш значење ових речи. Увече, када су Га видели прикованог за крст, у Његове ученике уселио се плач; ујутро је дошла радост када су, након Његовог васкрсења, с радошћу трчали један према другом, благовестећи да су видели Господа. Или се, можда, као вече именује овај век, у којем ће се они, што блажено плачу, утешити са наступањем јутра. Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5; 4). Блажени који плачете сада, јер ћете се насмејати (Лк. 6; 21). Према томе, онај што дане овога века, који се већ приклања ка свом заласку, проводи у оплакивању својих грехова, обрадоваће се када наступи оно истинско јутро: Који су сада сејали у сузама, пожњеће у радости (Пс. 125; 5), очигледно у будућем веку.
5. А ја рекох у изобиљу моме: нећу се поколебати до века. Као што мноштво онога, што се продаје на тржници представља обиље града, због чега за ту земљу кажемо да цвета и да доноси много плодова, тако и у души постоји неко обиље, када је она испуњена делањем сваке врсте. Потребно је да и она најпре буде брижљиво обрађена, а затим напојена обилним потоцима небеских вода. Тада може да доноси плод по тридесет, и по шездесет и по сто (Мк. 4; 20) и да се удостоји следећег благослова: Благословене ће бити житнице твоје и остаци твоји (5. Мојс. 28; 5 према Септуагинти). Осећајући своју непоколебивост, говори с уверењем и потврђује да њега, као пуну њиву коју је Господ благословио, противник неће искоренити. Господе, вољом Твојом дај снагу лепоти мојој. Они, који су се трудили на истраживању учења о врлини, кажу да су неке врлине уобличене созерцањем, а да неке не исходе из созерцања. Тако се, на пример, разборитост уобличује из созерцања, уз расуђивање о добру и злу; целомудреност потиче из созерцања, у погледу онога што треба чинити, а шта треба избегавати; праведност је од созерцања, у односу на оно шта треба прихватити и шта не треба прихватити; одважност је такође од созерцања, у односу на оно што је страшно и на оно што није страшно. Лепота и сила су врлине које не исходе из созерцања, и оне су последица врлина које се уобличују созерцањем. Неки од мудраца су сматрали да је лепота сразмерна и сагласна са душевним созерцањима, док су одважност посматрали као коначну последицу онога што су у нас положиле созерцатељне врлине (врлине уобличене созерцањем). Уосталом, да би у души биле лепота и сила која ће извршавати што је потребно, неопходна нам је благодат Божија. И као што је претходно рекао да је живот у вољи Божијој, тако сада благодарно велича Бога, говорећи: Вољом Твојом дај снагу лепоти мојој. Иако сам по природи био прекрасан постао сам слаб, јер сам због злонамерности змије био умртвљен грехом. Због тога си мојој лепоти, коју сам од Тебе добио приликом првог устројства, Ти присајединио и силу да савршавам оно што је потребно. Лепа је свака душа, кад се у њој запази сразмерност са њој својственим силама. Међутим, истинска и најжељенија лепота, какву созерцавају само они који имају очишћен ум, припада Божијој и блаженој природи. Онај, ко пажљиво управља поглед ка блистању и угодности ове лепоте, позајмљује од ње нешто као од бојеног раствора, бојећи и сопствено лице блиставим сјајем. Због тога је и Мојсеј, беседећи са Богом, примио део те лепоте, тако да се прославило његово лице. Зато је и онај, који је осетио своју врлину, узнео благодаран глас: Господе, вољом Твојом дај снагу лепоти мојој. Како, међутим, за созерцатељним врлинама следе несозерцатељне, тј. лепота и сила, тако постоје и несозерцатељни пороци, односно наказност и немоћ. Наиме, шта је наказније и одбојније од душе, која се препустила страстима? Погледај на гневљивог и на свирепост која постоји у њему. Погледај на ожалошћеног, на униженост и клонулост његове душе! Хоће ли ико пристати и да погледа на онога, који се потчинио сладострашћу и стомакоугађању, на онога ко је изван себе од страха? Њихово душевно рашоложење распростире се на саме крајеве тела, исто као што се трагови душевне лепоте пројављују и на спољашњости светог човека. Према томе, требало би да се побринемо о овој лепоти да би нам Женик – Логос, када нас сретне, рекао: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка (порока) на теби (Песма 4; 7).
6. А кад си окренуо лице Твоје, ја постадох сав смућен. Док су ме обасјавале луче Твоје посете, живео сам у непоколебивом и непомућеном стању, каже пророк. Међутим, кад си окренуо лице Твоје, пројавила се острашћеност и пометеност моје душе. За Бога се каже да је окренуо Своје лице када онога, ко је изложен искушењима, оставља у тескобном положају, да би се тада испољила сила подвижника. Према томе, ако мир који превазилази сваки ум чува наша срца (Филипљ. 4; 7), моћи ћемо да избегнемо узнемиреност и пометњу страсти. Дакле, будући да се вољи Божијој супротставља одвраћање (=окретање, од Бога), а лепоти, угодноме и сили (супротставља се) пометња, то значи да је пометња наказност и немоћ душе, услед њене отуђености од Бога. Непрестано ћемо се молити да нас озари лице Божије, да бисмо се свагда налазили у стању какво доликује светима, кротки и ничим непометени услед наше спремности за добро. Због тога каже: Припремих се и не смутих се (Пс. 118; 60). (9) Теби, Господе, завапићу, и Богу моме помолићу се. На више места се говори о вапају ка Господу, јер је вапај својствен само ономе, који жели велико и небеско. Онај пак ко од Бога тражи нешто ниско и земно, користи слаб и снижен глас који не досеже до висине и не допире до слуха Божијег. (10) Каква је корист у крви мојој, када будем силазио у пепео! Због чега сам, каже, завапио? Зашто сам се молио Теби, Богу мом и Господу? Каква ми је корист од благостања тела и од мноштва крви, пошто ће убрзо потом тело бити предато општем распадању? Ја, међутим,изнуравам тело своје и савлађујем Га (1. Кор. 9; 27) да у време када моја крв буде снажна и узаврела, телесна снага не послужи као повод за грех. Не угађај телу сном, купањем и меком постељом. Непрестано понављај ове речи: Каква је корист у крви мојој, када будем силазио у пропаст! Зашто се бринеш за оно, што ће се ускоро распасти? Зашто се гојиш и телесно отежаваш? Зар не знаш да ћеш, уколико је дебље твоје тело, утолико теже окове припремити за своју душу? Еда ли ће Ти се исповедати прах, или ће објављивати истину Твоју! Како ће се Теби, Богу, исповедати земни и телесни човек? Како ће објавити истину онај, који своје време није посветио учењу, и чији је ум погребен под таквим бременом тела? Због тога исушујем своје тело и не штедим крв која се обично згушњава у тело, да не бих имао никакву препреку за исповедање или разумевање истине.
7. Чу Господ и помилова ме, Господ постаде помоћник мој. Након што је говорио о ономе, због чега је завапио ка Богу, ускоро је осетио Божију помоћ, тако да и нас побуђује да тражимо нешто слично. Чу, каже, Господ, и помилова ме. Господ постаде помоћник мој. Према томе, и ми ћемо се молити и вапити духовним гласом. Тражићемо велико и нећемо се бринути за телесно (јер који су по телу не могу угодити Богу – Рим. 8; 8), да би Господ и нас услишао и помиловао нашу слабост и да бисмо ми, искористивши Божију помоћ, могли да кажемо: Обратио си ми плач моју радост. Не даје се свакој души радост од Бога. Међутим, ако је неко снажним вапајем и непрестаним сузама много оплакивао свој грех, ако је јадиковао над собом као над покојником, његов плач ће се претворити у радост. Да је и плакање похвално, доказују деца која седе на трговима и говоре: Нарицасмо вам, и не плакасте; свирасмо вам на фрулу, и не играсте (Лк. 7; 32).[1] Фрула је музички инструмент који, уз помоћ нашег дисања, испушта нежне звуке. Због тога мислим да се, у пренесеном смислу, сваки свети пророк назива фрулом, будући да је покренут Светим Духом. Стога је и речено: Свирасмо вам на фрулу, и не играсте. Пророчке речи обзнањују нам усклађено испуњење светог пророштва, и то се назива играњем (плесањем). Пророци, међутим, због нас јецају и призивају нас на плач, да бисмо ми, познавши помоћу пророчких речи своје грехове, оплакивали своју пропаст и смиривали тело исцрпљивањем и трудом. Таквом човеку бива поцепана одећа жалости, у коју се обукао оплакујући своје грехове и он се облачи у одећу весеља и у плашт спасења (Иса. 61; 10), у светле и брачне одежде. Будући да је њима украшен, неће бити избачен из брачне ложнице. Растргао си врећу жалости моје и опасао ме весељем. Као символ смирења, врећа садејствује покајању, јер је речено: Давно би се у врећи и у пепелу покајали (Мт. 11; 21). Будући да се апостол отвореног лица преображава у тај исти лик из славе у славу (2. Кор. 3; 18), благодат коју му је Господ даровао назива својом славом. Тако да Ти пева слава моја. Слава праведника је дух који обитава у њему. Због тога онај, који поје духом, каже: Тако дa Ти пева слава моја, и нећу бити снужден. Нећу више чинити ништа такво, због чега би се моје срце снуждило и позлеђивало сећајући се мог греха, каже пророк. Господе Боже мој, до века ћу те исповедати, тј. до века ћу Ти благодарити. Будући да си ми за покајање подарио отпуштање грехова, да си ме уздигао у славу и уклонио моју греховну срамоту, у све векове ћу Ти се исповедати. Да ли би се могао наћи толики временски период, који би у мојој души узроковао заборав толиких Твојих доброчинстава?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Цитат се донекле разликује од српског превода, прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *