БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на тридесет трећи псалам
 
(1) Давиду, када измеџи лице своје пред Авимелехом, и отпусти га овај те отиде
1. Смисао овог псалма подсећа нас на два догађаја. Чини се да његовом натпису приличи и оно, што се Давиду догодило у свештеничком граду Нову, као и оно, што му се догодило код иноплеменског цара Ахиса. Наиме, беседећи са свештеником Авимелехом, Давид измени лице своје, скривајући од њега да је у бекству и претварајући се да је дошао да изврши царску заповест. Тада је узео постављене (свете) хлебове и Голијатов мач (в. 1. Сам. 21; 110). Давид, међутим, измени лице своје и у време кад је био окружен непријатељима, будући да је чуо како међусобно разговарају и припремају се за освету: А Ахису рекоше слуге његове: није ли ово Давид, цар земаљски? Нису ли о њему певали играјући и Говорећи: Саул изгуби своју хиљаду, а Давид својих десет хиљада? Речено је и следеће: Побоја се веома Давид Ахиса и измени лице своје пред њиховим очима (1. Сам. 21; 11 13). Због чега онда натпис помиње Авимелеха, док нам историја предаје име Ахиса, гатског цара? То можемо да објаснимо оним, што је до нас дошло према предању, односно, тиме да је “ Авимелех“ било заједничко име иноплеменских царева, док је сваки од њих имао и своје лично име. Нешто слично може да се види и у римској држави, где се цареви називају заједничким именима као што су Цезар или Август, али при том задржавају и своја лична имена. Такво је, између осталог, у Египту именовање „фараон“. Фараоном се назива египатски цар који је владао у време Јосифа, али се фараоном назива и онај који је након четири нараштаја, у Мојсејево време, постао египатски цар. Фараон је постојао и у време Соломона, јер је речено: Ожени се кћерком фараоновом (1. Цар. 3; 1). Фараонима су се називали и они, који су царевали у време Јеремијине пророчке службе (в. 2. Цар. 23; 29). Тако је Авимелех постојао и у време Авраама, и у време Исаака, па се сада помиње и у Давидово време. О Аврааму је речено: У то време рече Авимелех и Фихол војвода његов Аврааму Говорећи… (1. Мојс. 21; 22). Исто се каже и о Исааку: Догоди се те погледа Авимелех, цар филистејски, с прозора, и виде Исаака Где се шали са Ревеком, женом својом (1. Мојс. 26; 8). Тако је и овде, у натпису, Авимелех из Давидовог времена назван заједничким царским именом, док историја предаје да се он звао Ахис. То је било његово лично име, које му је дато приликом рођења. Пред њим је Давид изменио своје лице, кад су га слуге донеле на рукама, кад је стајао крај градских врата и кад је, како каже Писмо, бацао пену низ браду своју (1. Цар. 21; 13). Због тога је Ахис рекао слугама: Зашто сте ми га довели? Мени не требају безумници који ће лудовати преда мном (в. 1. Сам. 21; 13 14). Давид је на тај начин био отпуштен одатле и, како је речено, спасао се побегавши у Одоламску пећину (в. 1. Сам. 22; 1). Будући да је избегао велику опасност, он узноси благодарење Богу Који га је ослободио и каже: Благосиљаћу Господа у свако време. Утекавши од смрти, као да на неки начин поставља правила за живот и уобличава своју душу сагласно строгости понашања, према којем ниједан његов тренутак неће бити без благослова, него ће се, како за велика, тако и за најмања дела, обраћати Богу. Нећу престати да мислим о томе, каже он, и без обзира на то да ли се нешто дешава мојим настојањем или услед стицаја случајних околности, благосиљаћу Господа у свако време, не само у доба благостања, него и у тешким временима. Поучен овим, апостол каже: Радујте се свагда… и на свему захваљујте (2. Сол. 5; 16,18). Видиш ли колика је била Давидова љубав! Непрекидне несреће нису ослабиле његово трпљење, и то не само онда кад је био протеран из отаџбине, одвојен од родбине и породице и лишен иметка, него и када је, услед нужности, био предат непријатељима који само што га нису растргли? Он тада није рекао: докле ће трајати ове несреће, нити је услед непрекидних невоља постао нестрпљив, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду (Рим. 5; 3). И заиста, за оне што су добро припремљени, невоље су као укрепљујућа храна и вежбање у борби, које подвижника води ка слави предака. Када нас грде благосиљамо, кад нас гоне трпимо, намучени захваљујемо, а невољни се хвалимо невољама (в. 1. Кор. 4; 1213). За нас је срамно да у срећи благосиљамо а да у невољним и тешким околностима ћутимо. Напротив, требало би да тада још више захваљујемо, знајући да кога љуби Господ онога и прекорева, и бије свакога сина којега прими (Јевр. 12; 6). Хвала је Његова свагда у устима мојим. Чини се да пророк обећава нешто немогуће. Како је могуће да хвала Божија буде стално у човековим устима? Када говори о уобичајеним и житејским стварима, у његовим устима није хвала Божија. Када пак спава, он потпуно ћути. Како да његова уста узнесу хвалу кад једе или пије? На ово ћемо одговорити да унутрашњи човек има духовна уста. Он се посредством њих храни примајући реч живота, а то је хлеб који сиђе са небеса (в. Јн. 6; 56). О тим устима говори и пророк: Уста своја отворих, и привукох дух (Пс. 118; 131). За ова уста и Господ саветује да буду отворена, како би обилно примила храну истине, јер је речено: Рашири уста твоја, и испунићу их (Пс. 80; 11). Када се једном уреже у душу и када се као печатом утврди у њеном владајућем делу (тј. у владајућем делу душе), мисао о Богу се може назвати хвалом Божијом, која уистину обитава у души. Према апостолском савету, ревностан све може да чини у славу Божију, тако да свака његова радња, свака реч и свако умно (духовно) дејство задобија силу хвале, јер праведник и акоједе, и ако пије… све на славу Божију чини (1. Кор. 10; 31). Таквоме је и у време сна срце будно, као што је речено у Песми над песмама: Ја спавам, а срце моје бди (Песма 5; 2), будући да снови често бивају одрази мисли којима смо се бавили током дана.
2. Господом ће се хвалити душа моја. Нека нико не хвали моју сопствену досетљивост, којом сам се избавио од опасности, каже пророк, јер спасење не долази нити од силе, нити од мудрости човечије, него од благодати Божије. У Писму је речено: Мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали снагом својом, ни богати да се не хвали богатством својим, него ко се хвали нека се хвали тиме што разуме Господа Бога свога (Јер. 9; 2324). Погледај како апостол хвали своје сатруднике на еванђелском делу: Служитељи и сарадници у Господу (Кол. 4; 7). Ако се неко хвали телесном лепотом или племенитошћу свог порекла, његова душа се не хвали у Господу. Напротив, сваки који је такав предао се испразности (сујети). Исто тако, стварну похвалу не заслужују ни разна средња умећа[1], као ни они који се њима баве: крманоши, лекари, беседници или градитељи (архитекти) који подижу градове, пирамиде, лавиринте и слична скупоцена, огромна и раскошна здања. Они, који се тиме хвале, нису у своје душе положили Господа. Као замена за сваку другу почаст, за нас је довољно да се назовемо слугама таквог Господара. Зар ће се царев слуга хвалити тиме што је постављен у овај или у онај чин служења? Зар ће онај, који се удостојио да служи Богу, измишљати себи похвале са друге стране, као да за пуноћу славе и за знаменитост није довољно то, што се назива Господњим? Дакле, Господом ће се хвалити душа моја. Нека чују кротки и обрадују се. Пророк као да каже: било је довољно да, уз садејство Божије, само изменим лице, па да обманем непријатеље и да се саврши моје спасење. Услед тога, нека чују кротки и нека знају да је могуће да победничка знамења уздигну и у миру, да и без боја могу да изађу као победници. Нека се обрадују и нека се мојим примером утврде у кроткости, јер сам такву благодат од Бога добио зато што сам био кротак. Опомени се, Господе, Давида, и све кроткости његове (Пс. 131; 1). Кроткост је највећа од свих врлина и због тога је прибројана и блаженствима, пошто је речено: Блажени кротки, јер ће наследити земљу (Мт. 5; 5). Ова земља, тј. небески Јерусалим, неће постати плен ратоборних, него ће бити дата у наслеђе дуготрпељивима и кроткима. Речи: Нека чују кротки значе исто што и речи: Нека чују Христови ученици. Уосталом, можда Давид пророчки жели да и до нас допре чудо Божијег доброчинства које је над њим јављено? Нека чују и они који ће, након много нараштаја, постати ученици Христови! Наиме, кроткима је назвао оне, којима је Господ говорио: Научите се од мене, јер сам Ја смирен и кротак срцем (Мт. 11; 29). Кроткима се називају они, који су укротили своју нарав, који су се очистили од сваке страсти, и у чије се душе не усељава никаква узнемиреност. Због тога је и о Мојсеју посведочено да је он био кротак мимо све људе на земљи (4. Мојс. 12; 3).
3. Узвеличајте Господа са мном. Да би величао Господа, пророк око себе сабира збор какав му и доликује. Нека ми се не придружују ни пометени, ни узнемирени, ни они коју душу распламсавају телесним страстима. Напротив, Господа ћете узвеличати ви, кротки, који сте задобили непоколебивост и постојаност душе и који сте збацили лењост и поспаност за извршавање својих дужности. Господа ће узвеличати онај, који великом мишљу и чврстим и узвишеним духом трпи искушења ради побожности. Онај, који има велику мисао, и у најдубљим созерцањима разматра величину творевине, како би у величини и лепоти твари созерцавао њиховог Родоначалника (Створитеља). Уколико се неко дубље погрузи у законе према којима је устројена васељена и према којима се њоме управља, утолико јасније созерцава велелепност Господњу и, сразмерно својим силама, велича Господа. Будући да један ум и размишљање једног човека нипошто нису довољни да би се разумела величина Божија, пророк позива све кротке на заједништво у овом делу. Услед тога је нужно да се у потпуности умиримо од спољашње пометње и да сатворимо потпуно безмолвије у тајним већницама (грч. βουλευτήριον) срца, а затим да приступимо созерцању истине. Послушај шта каже онај, који се исповеда за своје грехове! Смути се од јарости око моје (Пс. 6; 8)[2]. Душу не доводи у пометњу само јарост, него и жудња, и бојажљивост, и завист, и уопште, свака страст уноси узнемиреност и пометњу у душевну прозорљивост. И као што је немогуће да помућено око добије верну слику посматраног предмета, тако је немогуће и да пометено срце приступи познању истине. Због тога се морамо удаљити од свих световних дела, тако да ни посредством вида, ни посредство слуха, ни посредством било ког другог чула не уводимо у душу узгредне помисли. Битке, које се подстакну телесним мудровањем, испуњавају унутрашњост срца неућутним пометњама и непомирљивим раздорима. Тражих Господа, и услиша ме. Пророк каже: ово нека чују кротки! У оно тешко време, када је на мене устао сав гнев злопамтивих, и кад су се све руке наоружале против мене, кад ја сам ничим нисам био заштићен и кад сам био спреман да на себе примим све непријатељске ударце, у то време, дакле, моје помисли нису се помутиле од страха нити сам напустио мисао о Богу. Нисам очајавао због свог спасења, него сам тражио Господа. Нисам за њим трагао са неким једноставним и привременим уздањем у Бога, него Га тражих.[3] Наиме, израз тражих снажнији је него трагах, као што је испитивање снажније од питања, јер се истрошише испшпујући истраживања (Пс. 63; 7). Збогтога је речју Шражење изразио неки дубоки спокој и непометеност.
4. И од свих невоља мојих избави ме. Васцели живот праведника испуњен је невољама: то је тесан и невољан пут. Многе су невоље праведника. Због тога и апостол каже: Свачим смо угњетавани (2. Кор. 4; 8) и Кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Бог избавља Своје свете од невоља; Он их не оставља без искушења, али им даје трпљење. Наиме, ако невоља гради трпљење а трпљење искуство (Рим. 5; 3), онда се онај, који избегава невоље, лишава опитности (искуства). И као што нико не може да задобије венац ако нема противника, тако се ни опитан не може постати другачије, осим кроз невоље. Због тога речи: од свих невоља мојих избави ме не значе да није допустио да дођем у невоље, него да је искушењима подарио и крај,да би могао поднети (1. Кор. 10; 13). Приступите Њему и просветлите се, и лица ваша неће се постидети. Оне који седе у тами и у сени смртној саветује да приступе Господу, да се приближе лучама Његовог божанства да би се тим приближавањем озарили истином и, по благодати, примили у себе Његово просветљење.
Ни чувствена светлост не сија свима подједнако, због чега се само они, који имају очи, могу њоме крепити и несметано наслађивати појавом сунца. Исто тако ни Сунце правде (Малах. 4; 2) и Светлост истинита, која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн. 1; 9) не открива свима Своју лучезарност, него само онима који живе достојно те Светлости, јер је речено: Светлост засија праведнику, а не грешнику (Пс. 96; 11). И као што сунце излази, али не за слепе мишеве и остале животиње које храну траже током ноћи, тако ни сијању овога Сунца не бивају причасни сви, иако је оно по својој природи блиставо и свеозарујуће. Тако и сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова (Јн. 3; 20). Дакле, Приступите Њему и просветлите се, и лица ваша неће се постидети. Блажен је онај, који се у дан праведног суда Божијег, када дође Господ да осветли што је скривено у тами и да открије помисли срца, осмели да ступи у ову разобличујућу Светлост и да се непостиђен врати, јер његова савест није оскрнављена рђавим делима. Они пак, који су чинили зло, васкрснуће на поругу и стид, да би у самима себи угледали мрскост и печат почињених грехова. Можда је од таме и вечног огња страшнији тај овековечени стид, због којег ће грешници стално имати пред очима трагове грехова почињених у телу, слично некој неизбрисивој глазури, која ће свагда остати у сећању њихових душа. Мало је оних који би могли да приступе истинитој светлости, да је открију и да, откривши скривено, оду непостиђеног лица.
5. Овај ништи (сиромах) завапи, и Господ га услиша. Сиромаштво није увек похвално, него само онда кад се прихвати својевољно и с еванђелским циљем. Наиме, догађа се да су многи сиромашни по иметку а да су по слободној вољи веома користољубиви. Њих сиромаштво не спасава, а слободна воља их осуђује. Због тога није блажен онај који је сиромашан, него онај који је световним ризницама претпоставио заповести Христове. То су они које Господ назива блаженима, говорећи: Блажени сиромашни (ништи) духом (Мт. 5; 3). Они, дакле, нису сиромашни иметком него су сиромаштво изабрали од срца. Оно, пак, што не потиче од слободне воље, не може ни учинити блаженим. Због тога је слободна воља карактеристично обележје свих врлина, а пре свега сиромаштва. Дакле, овај ништи завапи, каже пророк. Он својим упечатљивим гласом призива твоју мисао ка ономе, који је Бога ради осиромашио, који је гладан, жедан и наг. Овај ништи, каже он, и само што не покаже прстом, односно, овај ученик Христов. Те речи би се могле односити и на Самог Христа јер Он, богат будући по природи (јер све што има Отац припада и Њему) нас ради осиромаши, да се ми Његовим сиромаштвом обогатимо (2. Кор. 8; 9). Готово да је свако дело, које води ка блаженству, започео Сам Господ, дајући Самога Себе ко пример ученицима. Ако се вратиш на блаженства и размотриш свако од њих, видећеш да су дела претходила ономе, чему је поучавао речима. Блажени кротки. Где ћемо се научити кроткости? Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем (Мт. 11; 29). Блажени миротворци. Где ћемо се научити добрима мира? Код Самог Миротворца, Који ствара мир и примирује оба у једног новог човека (Еф. 2; 15), помиривши крвљу Својом на Крсту оно што је на небу и оно што је на земљи (Кол. 1; 20). Блажени сиромашни. Он Сам је осиромашио и Себе понизио узевши обличје слуге, да бисмо од пуноће Његове сви ми примили, и благодат на благодат (Филипљ. 2; 7 и Јн. 1; 16). Ако неко, будући руковођен Светим и човекољубивим Духом, и не преузносећи се самим собом него се смирујући (унижујући) да би узвисио друге, завапи духом тражећи нешто велико и не изговори ништа недостојно и ниско, што би изражавало тражење нечега земног и световног, онда ће Господ услишити његов вапај. А какав је крај те услишености? Такав, да ће се избавити од свих невоља, и бити неповређен, непокорен и непотчињен телесном мудровању. На који се начин избавља ништи? Поставиће се оружан ангео Господњи око оних који се боје Бога, и избавиће их. Тиме је пророк објаснио кога назива ништим, односно да под тим подразумева онога, који се боји Господа. Због тога се онај, који се боји, још увек налази у чину слуге. Онај, међутим, који се усавршио љубављу, достигао је достојанство сина. Слуга се назива и ништим, јер он ништа не поседује; син је богат већ и због тога што је наследник очевих добара. Дакле, поставиће се оружан ангео Господњи око оних који се боје Бога. Ангео неће одступити од онога који је поверовао у Господа, уколико га он сам не отера својим рђавим делима. Као што пчеле протерује дим и голубове смрад, тако и ангела, чувара нашег живота, удаљује злосмрадни грех, достојан многих суза. Ако у души имаш дела која су достојна ангелског чувања и ако у теби обитава ум обогаћен созерцањима истине, онда ће ти Бог, по богатству непроцењивих врлинских дела, нужно поставити стражаре и чуваре и оградиће те чувањем ангела. Погледај каква је ангелска природа! Један ангео се изједначује са читавом војском и са мноштвом војника. Дакле, величином твог чувара Господ ти дарује војску, а његовом силом те са свих страна ограђује његовом заштитом. То, наиме, значи реч: око.
Као што градске зидине окружују град и одбијају непријатељске нападе, тако и ангео служи као зид испред нас, чува нас отпозади, и са обе стране ништа не остаје непокривено. Због тога каже: Пашће поред тебе хиљада и десет хиљада с десне стране теби, а тебе се неће дотаћи (Пс. 90; 7) ударац неког непријатеља, јер ће ангелима Својим заповедити за тебе (Пс. 90; 12).
6. Окусите и видите да је добар Господ. Више пута смо нагласили да се наше душевне силе пореде са телесним удовима. Будући да је наш Господ истински хлеб и да је Његово тело истинска храна, нужно је да се наслађивање радошћу хлеба у нама саврши посредством духовног окушања. Као што се онима, који га нису окусили, особине меда не могу толико објаснити речима колико чулом укуса, тако се ни доброта небеског Логоса не може јасно пренети учењем уколико на основу дуготрајног изучавања догми истине нисмо у стању да сопственим опитом појмимо доброту Господњу. Окусите, рекао је, а не „наситите се“, јер сад делимично знамо и истину видимо у огледалу и у загонетки (1. Кор. 13; 912). Међутим, доћи ће време када ће се за нас садашњи залог и ово окушање благодати преобразити у савршено наслађивање. Оне којима је оболео желудац и који осећају одвратност према храни лекари исцељују помоћу хране припремљене на посебан начин, подстичући тиме нагон према њој. Када се чувство једном побуди овом храном, нагон за њом (храном) све више јача. Тако ће вас и само испитивање речи истине подстицати ка незаситој жудњи за њом, каже пророк. Окусите, дакле, каже он, да бисте били блажени као они који су гладни ижедни правде. Благо човеку (тј. Блажен је човек) који се нада у Њега. Онај, ко непрестано жуди за овом речју, неће се надати ни у шта друго, осим у Господа. Бојте се Господа, сви свети Његови, јер нема оскудице онима који Га се боје. Уколико страх не васпитава наше животе, немогуће је да задобијемо освештавање тела, јер је речено: Прикуј страху Твоме тело моје (Пс. 118; 120). Као што телесни удови оних који су приковани клиновима остају непокретни и неделатни, тако и они, чије су душе обавијене страхом Божијим избегавају сваки страствени налет греха. Због тога каже да нема оскудице онима који Га се боје, односно, онај који је обузет страхом од сваког недоличног поступка има довољно снаге за сваку врлину. Он је савршен и не недостаје му ниједно савршенство својствено људској природи. Не може да буде телесно савршен онај којем недостаје неки неопходан телесни део, и он бива несавршен управо у ономе што му недостаје. Тако ни онај, који је немаран макар и у погледу једне једине заповести, њеним неизвршавањем бива несавршен због овог недостатка. Онај, међутим, који је присвојио савршени страх и који се услед богобојажљивости свега плаши (сваког сагрешења; прим. прир), ни у чему неће сагрешити, јер ништа не презире. Он ничега неће бити лишен, јер је страх непрестано уз њега.
7. Богати осиромашише и огладнеше, а они који траже Господа неће се лишити ниједног добра. Ова изрека нас поучава да презиремо вештаствено богатство, јер показује непостојаност изобиља у иметку. Богатство није постојано; оно подсећа на талас, који ветрови обично носе тамо – амо. Можда Давид богатима назива Израиљце, њихово усиновљење, богослужење и обећање, њихове оце (Рим. 9; 45). Они су осиромашили, јер су сагрешили против Господа. Они пак, који су уместо њих тражили Господа, нису били лишени ниједног добра. Међутим, како су то Израиљци осиромашили и огладнели! Будући да су убили Хлеб живота, постали су гладни овог Хлеба. Будући да су смишљали зло против Извора живе воде, на њих је дошла жеђ и наложена им је казна мучења жеђу. То, међутим, није глад за вештаственим хлебом, нити жеђ за водом, него за слушањем речи Господњих (Амос 8; 11). Тако су они осиромашили и огладнели, док незнабошци, који су научили да траже Господа, неће бити лишени ниједног добра. Најсавршеније добро је Сам Бог, Којега неће бити лишен нико ко Га тражи. Ако је неко неук и има нејасне појмове о добру и злу, нека не назива блаженим онога који насладу налази у привременом, јер оно пролази с пропадањем тела. Наиме, онај који вештаствено богатство и телесно превасходство уздиже на степен блаженства, назив достојан поклоњења, какав доликује једино Богу даје ниским стварима које не заслужују никакву пажњу и, истовремено, пада у најгрубљу противуречност. Наиме, он ће у том случају морати да каже да апостоли нису тражили Господа и да зато нису добили телесна добра или пак да каже да су Га тражили, али да таква добра нису задобили, што ће значити да оптужују само Писмо, јер каже да они, који траже Господа неће бити лишени ниједног добра. Напротив, истина је да су и Господа тражили, и да су разумели шта траже, и да нису били лишени добара, која се налазе у вечном упокојењу. О њима (тј о светима) се уистину може рећи да нису били лишени ниједног добра. Наиме, у телесним насладама више је оног болног него пријатног; тако, на пример, супружништво може да прати немање деце (бездетство), удовиштво и пропадљивост. Земљоделство може да прати неплодност, трговину бродолом, богатство – замке, раскош – презасићење, а поједине на сладе – многе болести и разнолике страсти. Павле је тражио Господа, и није био лишен ниједног блага. Међутим, ко би могао да наброји телесне патње којима је био изложен читавог живота? Три пупа сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпео, ноћ и дан провео наморској пучини, често сам путовао… у гладовању и жеђи, често у постовима, у труду и у напору и много пута у оскудици (2. Кор. 11; 25-27). Шта то значи? Зар човек, који је до последњег часа био гладан и жедан, који је трпео голотињу и страдања, није био лишен телесних добара? Према томе, узнеси своју мисао ка истинском добру, да би схватио усаглашеност Писма и да те не би надвладала колебљивост разумевања.
8. Ходите, чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас. То је глас уистину благонаклоног учитеља који са очинским милосрђем позива на учење, јер је ученик духовно чедо свог учитеља. Онај који од другога добија поуку у благочешћу као да од њега бива уобличен и устројен, слично као што се младенци уобличују у утроби која их носи. Васцела Галатска црква беше отпала од првопреданих учења, због чега се уподобила недоношчету. Апостол Павле ју је поново прихватио и, силом Божијом уобличујући у Галатима Христа, назвао их је својом децом. Будући да је с болом и патњом исправљао поколебане, рекао је да болује душом, јадикујући због отпалих: Дечицe моја, коју опет рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4; 19)! Дакле, ходите чеда, послушајте мене. Чему хоће да нас поучи наш духовни отац? Страху Господњем научићу вас, каже он. Пошто нам је претходно заповедио да се бојимо Господа и указао на користи од овог страха рекавши да они који Га се боје неће бити лишени ниједног добра, сада нам предаје извесну поуку о страху Господњем. Свако, па чак и онај неуки, може да каже да нам је здравље потребно. Међутим, само онај, који познаје лекарску вештину, може да говори о томе како да здравље и задобијемо. Није сваки страх добар и спасоносан. Постоји и непријатељски страх, и пророк се моли да се он не приближи његовој души, говорећи: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс. 63; 2). Непријатељски је страх од смрти, који у нама изазива стрепњу, и (страх) који нас наговара да се плашимо лица на власти. Да ли онај, који се тога плаши, у време мучеништва може чак до смрти да се супротстави греху и да врати дуг Господу, Који је за нас умро и васкрсао? Непријатељски страх има у себи и онај, којег плаше демони. Уопштено, чини ми се да је такав страх – страст, која се рађа из неверја. Наиме, човек који верује да има силног Помоћника, не плаши се оних што се труде да га застраше. Шта је, дакле, спасоносни и освештавајући страх, који се у души појављује услед усрдности, а не услед страсти? Хоћеш ли да ти објасним особине овог страха? Кад те привуче неки грех, замисли страшни и неподношљиви суд Христов, где на узвишеном и уздигнутом престолу заседа Судија. Васцела творевина дрхтећи стоји у Његовом славном присуству, док сваки од нас бива испитиван за оно што је учинио у животу. Затим се оном, што је у животу починио много рђавих дела, показују страшни и натмурени ангели којима су, услед суровости њихове воље, и очи и дах огњени, а лица, због њихове натмурености и човекомржње, слична ноћи. Пред њим се указује дубока провалија, безизлазна тама и огањ без светлости, који у тој тами садржи силу спаљивања али нема лучезарност. Ту је и неки отровни и месождерни црв који пожудно гута и никада се не засићује, а својим прождирањем ствара неподношљив бол. Осим тога, ту је и најстрашније од свих мучења – вечна срамота и вечни стид. Тога се плаши, и тим страхом се васпитавај као неком уздом, која ће твоју душу уздржати од рђавих жеља. Отац (Давид) обећава да ће нас научити управо том страху Божијем; он, међутим, неће научити све, него само оне који желе да га слушају, а не оне што су далеко отпали и што му не притичу са жељом да се спасу, не оне што су страни у заветима (Еф. 2; 12), него онима, што су кроз усиновљење крштењем постали „своји“ (блиски) Логосу. Због тога и каже: Ходите, односно, приближите ми се добрим делима, чеда, која сте се кроз препорођење удостојила да постанете синови Светлости. Послушајте, ви, којима су отворене уши срца, страху Господњем научићу вас, оном страху који су вам претходно изобразиле моје речи.
9. Који је човек који жели живота, који љуби да види дане добре! Пророк пита: жели ли неко живот, али не овај заједнички, каквим живе и бесловесни, него живот истински, који ни смрт не пресеца? Сада, каже он, ви умирете, и ваш је живот сакривен са Христом у Богу, а када се јави Христос, живот наш, онда ћете сеи вис Њиме јавити у слави (Кол. 3; 34). Христос је, дакле, сушти живот, и наш истински живот је обитавање у Христу. Слично томе, и они дани су добри, и на њих указује пророк у свом оглашавању: Који је човек који хоће живота, који љуби да види дане добре! Наиме, дани овог века су зли, као што је зао и сам овај век, будући да је мера света о којем је речено да свет сав у злу лежи (1. Јн. 5; 19), и саобразан је природи света, који се њиме мери. Сами дани су делови овог времена, због чега апостол и каже: Користите време, јер су дани зли (Еф. 5; 16). О томе и Јаков говори: Мало је дана мојих година и били су зли (1. Мојс. 47; 9). Ми се, услед тога, сада не налазимо у животу, него у смрти. Апостол се зато и моли, говорећи: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7; 24)? Постоји, међутим, и неки други живот, у који нас призивају ове речи. И мада су садашњи дани зли, постоје и они други, дани који су добри, и које не пресеца ноћ. Наиме, за њих ће Сам Бог бити вечна светлост, обасјавајући их блистањем Своје славе. Према томе, кад чујеш да се говори о добрим данима, и не помишљај да ти се у обећању говори о овдашњем животу, јер су пропадљиви они дани које ствара чувствено (видљиво) сунце. Међутим, ако је душа непропадљива, и њени (душевни) дарови морају бити непропадљиви. Пролази обличје овога света (1. Кор. 7; 31). Ако Закон у себи носи сенку будућих добара, замисли како су онда радосне и свете суботе у вечним данима, празницима и новомесечјима, али их замисли онако, како доликује духовном закону! Уздржи језик свој од зла и уста твоја да не говоре лаж. Ако желиш да задобијеш дане добре и ако љубиш живот, испуни заповест живота, јер је речено: Који Ме љуби, тај заповести Моје држи (Јн. 14; 21). Прва заповест је: Уздржи језик свој од зла и уста твоја да не говоре лаж. Они греси, који се извршавају језиком, лако се могу починити и имају разнолике видове. Јеси ли се разгневио? Томе претходи и језик. Да ли те обузела пожуда? Језик ти најпре служи као подводач и заводник који садејствује греху и обмањује твоје ближње. Твој језик је и оруђе неправде, ако не говори од срца него зато да би обмануо друге. Међутим, зашто бих набрајао све грехове који се извршавају језиком? Наш живот је испуњен греховима језика: псовкама, шаљивим, глупим и непристојним речима, осудама, празнословљем, лажним заклетвама и лажним сведочењима – све то, и још многа зла, јесу творевине језика. Они пак, који отварају уста да би хулили на славу Божију и да би неправду у висину говорили (Пс. 72; 8), којим то другим оруђем чине, ако не оруђем језика? Пошто ћеш због својих речи бити осуђен (Мт. 12; 37), уздржи језик свој од зла и благо сабрано лажљивим језиком таштина је (Приче Сол. 21; 6). Уздржи и уста своја како би васцело оруђе, које ти је дато ради служења речи, било слободно од рђавих дела. Лаж је скривено злодело против ближњег, које се извршава под маском добра.
10. Уклони се од зла и чини добро, тражи мира и иди за њим. Ево основних савета и уводних лекција побожности. Потруди се да савладаш језик, да се уздржиш од лукавих замисли и да се уклониш од зла. Ономе, који је савршен, није потребна поука о удаљавању од зла него је онога, који тек почиње, потребно поучити да се уклања од стремљења ка злу. Потребно је да се најпре, као од лошег пута, удаљи од навикнутости на порочан живот, а да затим приступи ка творењу добра. Немогуће је, наиме, да се неко приближи добру ако претходно није отпао и удаљио се од зла, као што је немогуће да се здравље врати пре него што оде болест и као што је немогуће да се неко загреје пре него што престане да осећа студен. То је неспојиво једно са другим, и онај, који хоће да води добар живот, мора се ослободити од привезаности за зло. Тражи мира и иди за њим. Због тога је и Господ рекао: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам, али не дајем вам Га као што свет даје (Јн. 14; 27). Према томе, тражи мира Господњег и иди за њим. Тај мир нећеш достићи другачије, него трчећи према циљу ради награде небескога призвања (Филипљ. 3; 14). Наиме, истински мир је горе; све док смо привезани за тело, од нас је нераздвојиво много тога што нас помућује. Због тога каже: тражи мира, односно, ослободи се од метежа овога света и задобиј безметежни (непометени, нерасејани) ум, неусталасано и непомућено душевно стање које не могу поколебати страсти, нити га могу привући лажна учења која се заснивају на вероватноћи. Тако ћеш задобити мир Божији који превазилази сваки ум (Филипљ. 4; 7) и чува твоје срце. Онај, који тражи мир, тражи Христа, јер је Он мир наш, Који је оба саздао у једнога новога човека, стварајући мир (Еф. 2; 15) и крвљу крста Свога помирио и оно што је на земљи и оно што је на небесима (Кол. 1; 20).
11. Очи су Господње на праведнима, и уши Његове на молитву њихову. Будући да су свети тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27), Бог их је поставио у Цркви, неке као очи, неке као уста а неке уместо руку или ногу. Тако се и међу светим духовним силама, које обитавају на небесима, неке називају очима јер им је поверено да нас надзиру, док се неке називају ушима јер слушају наше молитве. Због тога је и овде ону Силу која нас надзире и Силу која прима наше молитве Давид назвао очима и ушима. Очи су Господње на праведнима, и уши Његове на молитву њихову. Пошто је свако дело праведника достојно погледа Господњег а свака његова реч снажна и дејствена јер праведник не празнослови, псалам нас уверава да Бог свагда надзире праведника и да он свагда бива услишан. Лице пак Господње је на чинитељима зла, да истреби са земље спомен њихов. Мислим да под лицем подразумева отворено и откривено присуство Господње на суду. Због тога је и речено да су очи Господње, које нас издалека прате, свагда на праведнику, док ће се само лице појавити зато, да би са земље искоренило сваки спомен безакоња. Ти, међутим, не замишљај лице Божије у телесном обличју, јер би се у том случају могло учинити да Писмо говори нешто противуречно, односно да су посебне очи које обасјавају праведника, а да је посебно лице које је окренуто према порочнима. Наиме, немогуће је да постоје очи без лица и лице без очију. Не може човек да види лице Божије и да остане жив (2. Мојс. 33; 20). Међутим, ангели малих ових који су у цркви стално Гледају лице Оца нашег Који је на небесима (в. Мт. 18; 10). Због тога је за нас, услед слабости тела које нас обавија, немогуће да гледамо славно присуство Божије; ангеле, међутим, који немају никакав покривач сличан нашем телу, ништа не спречава да непрестано гледају лице славе Божије. Кад постанемо синови васкрсења, и ми ћемо се удостојити познања лицем к лицу. Тада ће се праведни удостојити да лице Божије гледају у радости а грешници у суду, јер ће праведни суд Божији искоренити сваки грех.
12. Завапише праведници, и Господ их услиша, и од свих невоља избави их. Вапај праведника је вапај духовни (мисаони, умни), и он се громогласно разлеже у скривеностима срца, тако да може да досегне до самог слуха Божијег. Наиме, онај који тражи нешто велико и моли се за небеско, тај вапи и узноси Богу молитву која бива услишана. Према томе, завапише праведници, не тражећи ништа неважно, земно и ниско. Господ је због тога и обратио пажњу на њихове гласове и избавио их од сваке невоље, не толико тиме што их је избавио од недаћа, колико тиме што их је припремио да буду изнад свега што се дешава. Близу је Господ скрушених срцем, и смирене духом спасиће. Господ се свима приближава Својом добротом, али се ми сами удаљујемо својим греховима, јер је речено: Који себе удаљују од Тебе, пропашће (Пс. 72; 27). Мојсеј због тога каже да је он приступио Богу (2. Мојс. 24; 2); ако је неко сличан Мојсеју, он се својом племенитошћу и својим добрим делима приближава Богу. Осим тога, ове речи садрже и пророштво о доласку Господњем и сагласне су с претходним, где је речено: Лице Господње је на чинитеље зла, односно, Његово појављивање на суду биће на пропаст сваког зла. Рекавши овде: Близу је Господ скрушених срцем, пророк обзнањује да се приближава и да није далеко долазак Господњи у телу. У то може да те убеди оно, што каже пророк Исаија: Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе ништима, да исцелим скрушене срцем, да проповедам заробљеницима да ће се ослободити и слепима да ће прогледати (Иса. 61; 1 – према Септуагинти). Будући да је скрушенима срцем послат Исцелитељ, речено је: Близу је Господ. Ово говорим вама, који сте смирени и који сте погазили своје преузношење, да бих вас обрадовао и радошћу очекиванога увео у дуготрпљење. Скрушеност срца је искорењивање људских помисли. Онај, који је презрео садашње, ко се предао Логосу Божијем и владајући део своје душе препустио натчовечанским и божанственим помислима, имаће скрушено срце и учиниће га жртвом, какву Господ неће одбацити. Срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс. 50; 19). Дакле, близу је Господ скрушених срцем, и смирене духом неће одбацити. Скрушен срцем и смиренога духа је онај којем је туђа свака охолост и који се не горди ничим људским. Истина, скрушен је (тј. унижен) и онај који корача у гресима, јер ништа не унижава тако као грех. Због тога оскрнављену и ону која је изгубила светињу девствености називамо пониженом.[4] Тако је речено да је Амнон савладао Тамару и понизио је (осрамотио је) (в. 2. Сам. 13; 14). Оне, који су изгубили величанственост и узвишеност душе, грех је оборио на земљу и они као да су приковани за њу. Савијају се и уподобљују змији која пузи по земљи, и више нису у стању да се потпуно усправе. Они су смирени (унижени), али не духом, због чега њихово смирење (унижење) не заслужује похвалу. Они, међутим, који имају благодат Светога Духа добровољно се смирују пред нижима од себе, и заједно са апостолом називају саме себе слугама сваког човека (2. Кор. 4; 5) у Христу, говорећи с њим и ово: Постасмо као сметлиште свету, свима смеће до данас (1. Кор. 4; 13). Они користе духовно смирење и сматрају се последњима, да би постали први у Царству небеском. Господ управо њих и назива блаженима, говорећи: Блажени сиромашни духом (Мт. 5; 3). Многе су невоље праведника, и од свих њих избавиће их Господ. Речено је: Свачим смо угњетавани, али не потиштени (2. Кор. 4; 8). Због тога Господ каже Својим ученицима: У свету ћете имати жалост, али не бојте се, Ја сам победио свет (Мт. 16; 33). Дакле, ако видиш да је неки праведник болестан, да има повређене удове, да га је породица одбацила, да је осрамоћен, сасвим сиромашан и лишен најнеопходнијег, сети се да су многе невоље праведника, и од свих њих избавиће их Господ. Онај пак, који тврди да невоље не доликују праведнику, говори исто што и онај који каже да борцу не доликује противник. Међутим, ако борац не изађе да.се бори, хоће ли имати било какав изговор да задобије венце? У овом псалму се и по четврти пут говори о томе на који начин Господ спасава од невоље, ако хоће некога да спасе. Први пут каже: Тражих Господа и услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (ст. 4); други пут: Овај ништи завапи, и Господ га услиша, и од свих невоља његових спасе гa (ст. 6); трећи пут: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их (ст. 17); најзад, четврти пут: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ (ст. 19).
13. Чува Господ све кости њихове, ниједна од њих неће се сатрти. Да ли би се требало зауставити на дословној изреци и задовољити се оном представом каква ће се највероватније створити посредством нашег слуха, односно, да се праведницима неће сатрти кости, које су потпора тела, јер ће их Господ од тога сачувати? Хоће ли се кости праведника сачувати од сатирања све док је он жив, и у овом свету? Или се, можда, ни после ослобађања од телесних окова, неће наћи разлог за сатирање костију праведника? Уосталом, из искуства знамо да су сатрте кости многих праведника који су се ради сведочења о Христу предавали разним видовима мучења. Наиме, прогонитељи су некима од њих пребијали ноге, а некима више пута пробијали ексерима руке и главу. Међутим, ко ће порећи да је онај, који је мученички окончао, праведнији од свих осталих? Или можда не би требало тако разумети? Каже се: човек, а мисли се на човекову душу и ум. Тако се и целокупан човек понекад означава називима појединих телесних делова. Писмо често именује и удове унутрашњег човека, говорећи: Мудри има очи у глави (Књ. проп. 2; 14), тј. каже да су унутрашње очи мудраца прозорљиве и опрезне. Осим тога, Писмо на исти начин именује и духовне и телесне очи, не само у изреци коју смо навели него и када каже: Заповест Господња је светла, просветљује очи (Пс. 18; 9). Шта да кажемо за ову изреку: Ко има уши да чује, нека чује (Лк. 8; 8). Сигурно је да они имају савршене уши, способне да слушају речи Божије. Шта је, међутим, речено онима, који немају такве уши? Чујте, глуви, прогледајте, слепи (Иса. 42; 18), Уста своја отворих и привукох дух (Пс. 118; 131) и Зубе грешника скршио си (Пс. 3; 8). Све је то речено о способностима које омогућују примање духовне хране и духовне речи. Сличне су им и изреке: Утроба моја боли ме (Јерем. 4; 19) и нога праведника неће се спотаћи (Приче Сол. 3; 23). Изрази слични овима односе се на унутрашњег човека. На тој основи, а у вези с унутрашњим човеком, могу се замислити и неке кости, које одржавају везу и устројство међу душевним силама. И као што кости својом чврстином ограђују мекоћу тела, тако и у Цркви постоје извесни чланови који, услед своје чврстине, могу да понесу недостатке слабих. И као што се кости међусобно сједињују силама срастања и везама, тако и савез љубави и мира може да учини да у Цркви Божијој дође до извесног срастања и сједињења духовних костију. О костима лишеним своје повезаности и као испалим из устројства, пророк каже: Расуше се кости њихове до пакла (Пс. 140; 7). И ако га некад обузме пометња и страх, моли се говорећи: Исцели ме, Господе, јер се сметоше кости моје (Пс. 6; 3). Међутим, кад ове кости, које чува Господ, одрже своје устројство, ниједна од њих неће се сатрти него ће, напротив, бити достојне да славослове Бога. Пророк каже: Све ће кости моје рећи: Господе, Господе, ко је сличан Теби (Пс. 34; 10)? Видиш ли природу костију, које имају и дар речи? Можда и Црква каже то исто, све ће кости моје рећи, везујући то за тајну Васкрсења, јер је речено: Овако Говори Господ овим костима: Ја ћу у вас унети дух животни и ставићу на вас жиле, и обложићу вас месом.., и оживећете, и познаћете да сам ја Господ (Језек. 37; 56). Ове кости, које ће примити живот, узнеће благодарење Васкрсломе, говорећи: Господе, Господе, ко је сличан Теби?
14. Пророк није безразложно додао: Смрт је грешника зла. Постоји и смрт праведника, али она по својој природи није зла него добра. Они, који су умрли са Христом, присајединили су се доброј смрти, и они који су умрли за грех умрли су добром и спасоносном смрћу. Међутим, смрт Грешника је зла, јер их након смрти сустиже мучење, као и богаташа који се облачаше у скерлет и у свилу, и весељаше се сваки дан (Лк. 16; 19). Који мрзе праведника превариће се. Праведника мрзе зато што они сами живе у греху, а обичаји праведника, као поуздана правила, разобличују их кад се упореде са савршенима. Пошто живе у греху и плаше се разобличења, с мржњом се односе према праведнику, а будући да га мрзе, оптерећују се новим греховима. Постоји, међутим, много разлога због којих могу.да мрзе праведника. Много је оних које су слобода у разобличењу – јер мрзе на онога који прекорева пред вратима, и гнушају се речи праведне (Амос 5; 10) жеља за првенством и властољубље, подстакли на мржњу према праведницима. Понекад је то учинило и незнање о томе шта је праведник и ко је праведан. Дакле, смрт је грешника зла. Могуће је да пророк васцели овај живот назива смрћу; и апостол је тело назвао смрћу, рекавши: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7; 24)? Они, који своја тела користе за зло и дају их на служење сваком греху, припремају себи злу смрт. Избавиће Господ душе слугу Својих, и неће се преварити сви који се уздају у Њега. Пошто су они, који су створени за служење Господу, постали заробљеници непријатеља, Господ ће Својом часном крвљу избавити њихове душе, и зато се нико од оних, који се у Њега уздају, неће наћи у греху.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Средњим умећима или вештинама називају се она занимања која се налазе између лепих вештина (уметности) и оних грубих, тј. заната, прим. изд.
  2. У српском преводу: Смути се од жалости, прим. прев.
  3. У грчком тексту: ξεζήτησα τόν Κύρϊον грчки глагол „έκζητέω“ означава усрдно и ревносно тражење (нечега), па чак и захтевање и изискивање, и самим тим појачава значење глагола „ζητέω“ – тражити. На то појачано значење указује свети Василије, и можда би се следећа реченица дословно могла превести на следећи начин: „Израз изискивање је снажнији него искање“, прим. прев.
  4. Требало би напоменути да се грчки придев „ταπεινός“ може превести и као смирен и као унижен (понижен), прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *