NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
11. AVGUST
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
EVPLA đakona
 
Za carovanja Dioklecijana i Maksimijana gonjenje na hrišćane beše po celoj vaseljeni. U to vreme ovi neznabožni carevi poslaše u Siciliju nekog svirepog kneza po imenu Pentagura, da pronalazi hrišćane i pogubljuje ih raznim mukama. Došavši u grad Katanu, ovaj mučitelj naredi gradonačelniku Kalvisijanu da na priredbu sazove sav narod, ne samo iz grada nego i iz okoline. Za ovu priredbu sve bi spremljeno na Ahilijevom trgu, i na svirku truba i bubnjeva sleže se mnoštvo oba pola i raznoga uzrasta. Tamo dođe i knez Pentagur sa Kalvisijanom. Videvši narod, knez upita gradonačelnika Kalvisijana: Da li svi odaju našim bogovima čast i poklonjenje i prinose žrtve? – Kalvisijan odgovori: Da, svetli kneže, svi ovi koje vidiš, i malo i veliko, usrdno služe velikim bogovima prinoseći im mnoštvo žrtava; i među njima nema ni jednog protivnika. – Čuvši to, knez Pentagur se veoma obradova, i pohvali narod i gradonačelnika. Zatim objavi naredbu careva, i pred svima dade vlast Kalvisijanu da muči i ubija svakoga koji se nađe da sebe naziva hrišćaninom.
Posle toga Pentagur otputova u druge gradove, a Kalvisijan sazva sudske sluge i naredi im da brižljivo tragaju, ne bi li u gradu ili u okolini pronašli nekoga koji tajno drži hrišćansku veru, pa da ga dovedu na mučenje. Tada pristupi jedan od slugu i reče: „Ovde u gradu ima čovek po imenu Evpl; on nosi sa sobom nekakvu knjigu, i obilazeći ulice i kuće uči narod i govori da je hrišćanski Bog veliki“. – Sveti Evpl beše đakon i nošaše sa sobom Evanđelje: čitajući iz njega narodu o čudesima Hristovim, on ga učaše da veruje u Spasitelja. – Čuvši to, gradonačelnik Kalvisijan odmah posla da uhvate Evpla i vezana dovedu preda nj.
Otišavši, vojnici tražahu Evpla po celome gradu, i najzad ga pronađoše u jednoj siromašnoj kućici gde čita sveto Evanđelje i poučava slušaoce. Vojnici ga uhvatiše, vezaše mu ruke ostrag i odvedoše gradonačelniku na sud, noseći i Evanđelje. Ugledavši svetog Evpla, gradonačelnik ga upita: Jesi li ti hulitelj bogova i narušitelj carskih naređenja? – Sveti Evpl odgovori: Ko su bogovi vaši, da bi ih poštovao? – Naši su bogovi Jupiter, Asklipije i Dijana, reče Kalvisijan. – Svetitelj mu uzvrati: Ti si slep, neznajući Gospoda Isusa Hrista, Jedinog istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju, sazdao čoveka od zemlje i nas hrišćane obukao u sveskupocenu i presvetlu odeću besmrtnosti, koja je sveto krštenje. – Gradonačelnik reče: Ti zato govoriš tako gordeljivo što još nisi iskusno muke. – Svetitelj odgovori: Meni će muke biti svetli venac, a tebi tama i pogibao.
Razgnjevivši se silno, gradonačelnik Kalvisijan naredi da svetog Evpla obese naga na mučilištu i telo mu stružu gvozdenim grebenima. Za vreme tih muka sveti mučenik, podigavši oči k nebu, moljaše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, mene, sa koga sada skidaju telo kao odelo, obuci u besmrtnost u budućem životu; a u ovom času daj mi snage, da me ne pobede muke. – I bi glas s neba koji govoraše: Muški se drži, Evple, i budi jak! tebi je već spremljena istinska odeća.
Pošto mučenika dugo strugahu tako, gradonačelnik mu reče: Još li ne odustaješ od svoje zablude? Zašto nećeš da uđeš u hram bogova i prineseš im žrtvu, da bi od njih dobio oproštaj grehova svojih, od careva čast i bogatstvo, i od nas prijateljstvo; i uopšte dobio bi mnogo zlata i srebra. – Sveti mučenik odgovori: O, pagubni čoveče, slugo i saučesniče đavola! ne znaš li da ćeš na dan Strašnoga suda Božijeg biti grozno kažnjen za sve one koje zlatom i srebrom prelašćuješ na idolopoklonstvo?
Razjarivši se još više, mučitelj naredi da mučenika gvozdenim čekićima biju po vilicama i da mu polome gležnjeve i golenice. U vreme tog mučenja sveti mučenik se rugaše mučitelju, govoreći: Oslepljeni zlobom bezumniče i nerazumniče! zar ne vidiš da su ove muke za mene kao paučina zbog pomoći kojom me krepi Bog moj? Ako možeš, pronaći druge, ljuće, jer su ove za mene kao igračke.
Posle toga gradonačelnik naredi da svetog Evpla odvežu i da mu knjigu Evanđelje obese o vrat, pa odvedu u tamnicu. Pritom zapovedi da tamnička vrata čvrsto zatvore i zapečate njegovim prstenom, i da postave stražu, da se ne bi ko privukao k njemu i dao mu hleba i vode, nego da mučen glađu i žeđu umre. Sveti Evpl provede u tamnici sedam dana i noći, pa ožednevši jako, pomoli se Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, istiniti Bože naš, Ti daješ hranu svakome stvoru; Ti si u starini ljude vođene Mojsijem napojio u pustinji, izvevši im živu vodu iz kamena; Ti si osvežio Samsona vodom izvedenom iz suvih kostiju magarećih čeljusti; Ti si nas omio vodom svetog krštelja; molim Te, osveži i mene koji iznemogavam od žeđi: naredi da u ovoj tamnici poteče izvor vode i ugasi moju žeđ, pa će svi poznati da si Ti jedini Bog i da nema drugoga osim Tebe. Kada se sveti Evpl tako pomoli Bogu, iznenada izbi u tamnici izvor vode; i on, napivši se te vode, utoli ne samo svoju žeđ nego i svoju glad, kao hranom, i pevaše slaveći i blagosiljajući Boga.
Po isteku sedam dana gradonačelnik Kalvisijan naredi da mučenika izvedu iz tamnice, ako je živ, jer računaše da je on, nešto od rana i nešto od gladi i žeđi, umro. A kada vojnici dođoše i otvoriše vrata na tamnici, oni se uplašiše ugledavši mnoštvo vode u tamnici. Sveti pak Evpl pruži ruku na vodu, kao naređujući, i voda tog časa posta nevidljiva. I vojnici rekoše jedan drugome: Zaista je veliki Bog kome ovaj čovek služi! – I uzevši svetog mučenika, oni ga odvedoše u gradonačelnikov dom. I gradonačelnik, videvši da sveti Evpl nije iznemogao telom i da je zdrav i veseo, kao da je bio na gozbi, divljaše se, i reče mu: Bar se sada pokloni bogovima, pre no što ti glava bude odsečena mačem. Svetitelj odgovori: Podmukli i oslepljeni prijatelju đavolov! ko je rad da ostavi svetlost, pa da po tami hodi?
Razbesnevši se, gradonačelnik naredi da mu gvozdenim kukicama otkinu uši, pa da ga vezana vode u sudnicu radi suđenja, kuda i sam ode. Sevši na svoje mesto, mučitelj dugo prisiljavaše svetitelja na prinošenje neznabožnih žrtava; pa videći da je nesavitljiv, on ga osudi na posečenje mačem. Saslušavši svoju smrtnu presudu, sveti Evpl moli gradonačelnika da mu se pred posečenje da vreme za molitvu. Gradonačelnik dade svoj pristanak na to. I kada vojnici vođahu svetog mučenika na posečenje, za njim iđaše ogromna gomila naroda, želeći da vidi njegov kraj. U toj gomili bejaše i ne malo hrišćana, koji tajno držahu svetu veru. Stigavši na gubilište, sveti Evpl, okrenuvši se k narodu, izvadi Evanđelte koje stalno nošaše sa sobom, otvori ga i stade čitati čudesa Hristova i poučavati narod poznanju istinitoga Boga. I mnogi od neznabožaca prosvetiše se poznanjem istine. Zatim se sveti Evpl stade moliti Bogu, i k njemu dođe glas odozgo: Blažen si Evple, dobri i verni slugo moj, hodi i uđi u radost Gospoda svoga, i naslađuj se pokojem sa svima koji su mi od pamtiveka ugodili.
Posle ovih reči sveti mučenik đakon Evpl sagnu pod mač glavu svoju, i pošto bi posečen otide ka Gospodu svome. Njegovo stradanje završi se u jedanaesti dan meseca avgusta.[1] Pobožni hrišćani uzeše česno telo njegovo i glavu, i pogreboše ih na naročitom mestu. I bivahu mnoga isceljenja na grobu mučenikovom svetim molitvama njegovim, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek. Amin.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
SUZANE DEVICE,
i drugih s njom
 
Za carovanja Dioklecijana[2] i Maksimijana[3], zvanog Herkul, življaše u Rimu prezviter Gavinije, rođeni brat pape rimskog Gaja[4]. Dobar znalac svetovne filosofije i odličan poznavalac Svetog Pisma, Gavinije po savetu i nastojanju svoga brata pape napisa mnoge knjige protivu neznabožačkih zabluda. Oba oni behu visokoga roda, srodnici cara Dioklecijana; ali ih se Dioklecijan odreče kao svojih srodnika i prezre ih zbog njihove hrišćanske vere.
Prezviter Gavinije imađaše kćer Suzanu; on je vaspita u hrišćanskom duhu, i nauči je strahu Božjem i svetovnoj filosofiji. Suzana beše veoma pametna i mudra; odlikovaše se i telesnom lepotom, koju prevazilažaše njena duševna lepota, jer ona svim srcem ljubljaše Gospoda Hrista, i beše Njegova verna i celomudrena sluškinja. Čuvši o njenoj lepoti i mudrosti, Dioklecijan požele da je uzme za ženu svome sinu Maksimijanu. (Ovaj Maksimijan, koga nazivaju i Maksiminom, ne beše rođeni sin Dioklecijanu već posinjen od njega. Dioklecijan ga najpre oženi svojom ćerkom Valerijom; a kada ona umre, on zažele da ga oženi svojom rođakom Suzanom. Ovaj Maksimijan imađaše drugo ime Galerije, i treba ga razlikovati od gorespomenutog Maksimijana, zvanoga Herkul). Dioklecijan posla Gaviniju znatnog čoveka, svoga brata od tetke Klaudija, da porazgovara sa njim o tome, da on svoju kćer Suzanu da za ženu njegovom posinjeniku Maksimijanu. Došavši sa ovakvom porukom Gaviniju, Klaudije reče: Naš presvetli car Dioklecijan posla me k tebi sa velikom milošću i blagonaklonošću: on hoće da obnovi srodstvo s tobom preko udadbe tvoje kćeri. I kakvo dobročinstvo može biti veće za tebe, nego da se rod tvoj proslavi putem krvne veze sa carskim domom! – Gavinije na to reče: Mi smo ubogi i ništavni, i kako se možemo nazivati srodnicima carevim kada smo nedostojni? – Klaudije odgovori: Česni brate, zar ti i tvoj brat episkop Gaj niste sinovi senatora Maksimina koji beše rođak stricu našem, bratu gospodina našeg cara Dioklecijana? – To je tačno, primeti Gavinije, ali okolnosti poslednjega vremena primoravaju nas reći, da nismo dostojni nazivati se carevim rođacima. – Ne odriči se svoga srodstva, uzvrati Klaudije; evo, gospodin i car naš naređuje da ti daš za njegovog sina Maksimijana kćer svoju, za koju čujemo da je veoma pametna i da raspolaže velikim poznavanjem nauka; i pravično je da se ne razdvajaju grane koje rastu iz jednoga korena; to želimo i mi, tvoji srodnici; držim da je to i za tebe radost. – Gavinije na to reče: Molim, dajte mi vremena da saznam šta o tome misli moja kći. – I na tome se rastadoše.
Po Klaudijevom odlasku prezviter Gavinije zamoli svoga brata papu Gaja, koji je stanovao u blizini, da dođe do njega u njegov dom. Kada Gaj dođe, Gavinije mu ispriča sa kakvom je porukom od cara dolazio k njemu Klaudije. Zatim oni pozvaše k sebi devicu Suzanu i rekoše joj sa suzama: Car Dioklecijan posla k nama rođaka našeg Klaudija, obaveštavajući nas po njemu da želi da te uzme za suprugu svome sinu Maksimijanu. – Na to blažena Suzana odgovori ocu i stricu svome: Gde je sada mudrost vaša? Zaista je ne vidim u vas. Da nisam onakva hrišćanka, kakva sam postala blagodareći vašim poukama, onda bi stvarno bilo moguće govoriti sa mnom o tome o čemu vi ovog časa razgovarate. Zašto sada skvrnavite svoje uši i usta, slušajući neznabožie reči i prenoseći ih meni sa ciljem, da bih se udala za bezbožnog mučitelja? Ta vi ste se sami radi svoje svete vere u Hrista neustrašivo odrekli srodstva sa njim zbog njegovog neznaboštva. No hvala svemoćnome Bogu koji me učini srodnicom svetima Svojim: jer verujem u Gospoda našeg Isusa Hrista da ću se ja, odbijajući ovaj skverni brak sa neznabošcem, udostojiti mučeničkog venca.
Pazi, kćeri moja, reče joj na to otac, da budeš postojana u veri koju imaš, da bi neposramljena ostala pred Gospodom, te da bismo se i mi obradovali videći plod čvrste vere tvoje, prinošen Hristu Gospodu. – Gospodo moja, odgovori Suzana ocu svome i stricu, vi ste me često poučavali da čuvam devstvo radi Gospoda Isusa Hrista, i ja sam se već u ljubavi prema Njemu i strahu Njegovom tako učvrstila, da ni pomisliti ne mogu na telesni brak; i oče moj, ja ću do poslednjeg daha svog samo Onoga ljubiti, Onome služiti, i u Onoga se nadati, kome si me ti zanavek poverio. On, Gospod, zna iskrenost srca moga. – A sveti papa Gaj reče: Pošto si poverena Nebeskome Ženiku, Hristu Bogu, onda ostani svagda u ljubavi Njegovoj, držeći zapovesti Njegove. – Tako ova dva sveta služitelja Gospodnja, doznavši dobru nameru devičanskog srca Suzaninog, radovahu se du hom i plakahu od radosti, i mnogim dobrim poukama utvrđivahu Suzanu.
Nakon tri dana dođe opet kod Gavinija Klaudije, praćen mnoštvom slugu, koje ostavi napolju, a sam uđe unutra, gde zateče i papu Gaja. Posle uobičajenog pozdrava Klaudije reče: Vama, česni oci, nije nepoznat radosni razlog koji me dovede k vama. – Episkop Gaj odgovori: Kada i ne bi bilo takvog razloga, mi smo radi tebi kao srodniku i prijatelju, da se utešimo viđenjem i razgovorom. – Vi znate, ljubavna braćo, nastavi Klaudije, da gospodin naš car Dioklecijan silno želi da se s vama još više orodi, i ja vam savetujem i molim vas, da učinite po volji vladaru vaseljene i time utešite dušu njegovu. – Kaži tu carevu želju mome gospodinu bratu, episkopu Gaju, odgovori Gavinije. – Gospodin naš najmilosrdniji car, obrati se Klaudije episkopu Gaju, hoće da uzme za suprugu sinu svome vašu kćer a moju unuku; čuo je on za njenu lepotu, i za njenu pamet, i za njenu mudrost; a mi srodnici smatramo da ništa nije dragocenije nego da se rod naš ne odvaja od carske krvi i da se što tešnje sjedinjuje sa njom; time će se on još više uzvisiti i proslaviti.
Pošto episkop ćutaše, Gavinije predloži: Da pozovemo devicu i pitamo nju samu. – I sveta Suzana bi pozvana k njima. U sobi ne beše nikoga sem njih trojice. Kada Klaudije ugleda Suzanu zaplaka od ljubavi i radosti i htede da je zagrli i poljubi. No ona se usprotivi tome i okrenuvši se od njega reče: Ne oskvrnjuj moja usta; zna Gospod moj Isus Hristos, da se ustiju sluškinje Njegove nikada ne dotakoše muška usta. – Ja sam hteo da te poljubim kao rođak, jer si mi unuka, odgovori Klaudije. – Na to sveta Suzana reče: Ja se gadim tvoga poljupca ne zbog čega drugog nego samo zbog toga što su tvoja usta oskvrnjena idolskim žrtvama.
Ovim rečima svete Suzane Klaudije bi kao prstom Božjim darnut u srce, umilenje mu se razli po duši, i on upita Suzanu: Šta treba da radim, da bih usta svoja očistio od oskvrnavljenosti? – Pokaj se i krsti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, odgovori sveta Suzana. – Tada se Klaudije obrati episkopu sa rečima: Vi me dakle očistite, jer je bolji čovek čist koji veruje u Hrista nego koji služi bogovima. Ja sam mnogo žrtava prineo bogovima, kojima se i carevi klanjaju, ali nikakve koristi ne videh od njih.
Videvši čudesnu i brzu promenu, izazvanu u Klaudiju blagodaću Božjom kroz reči čiste device, episkop Gaj s radošću reče: Brate, poslušaj me! nameran sam da ti dam dobar savet: ti si došao k nama da nađeš nevestu za sina tvoga gospodina, a Bog ište tebe i hoće da te spase molitvama ove devojke, da bi se i iz našega roda našli dostojni carstva Božija. Dakle veruj u Boga, kaj se za prolivanje krvi svetih mučenika, i ne odlaži sa primanjem svetog krštenja. – Klaudije upita: Ako ja primim krštenje, da li će se očistiti sve grehovne prljavštine srca moga? – Nesumnjivo će se očistiti, odgovori papa, samo veruj svim srcem.
Čuvši to, sveta devojka Suzana pripade k nogama svota strica svetoga Gaja, govoreći: Molim te, gospodine moj, Hrista radi ne odlaži krštenje Klaudijevo, spasi dušu njegovu. – Najpre moramo videti, reče sveti episkop, da li on istinski veruje u Hrista Boga. – Ja istinski verujem, uskliknu Klaudije, samo da bi mi bili oprošteni svi gresi moji, kao što mi vi obećavate. – U ime Gospoda Isusa Hrista svemogućeg Boga, reče sveti episkop Gaj, opraštaju se tebi svi gresi tvoji! – Klaudije pade na zemlju pred nogama svetitelju, i posipajući prašinom glavu svoju vikaše: Gospode Bože, svetlosti prevečna, prosti mi grehe moje, učinjene u neverju i neznanju, i ispuni me blagodaću Svojom, da bi i žena moja i deca moja poznala da Ti jedini spasavaš one koji se uzdaju u Tebe!
Tada sveti papa Gaj oglasi Klaudija ka krštenju i pouči, pa ga otpusti kući. Potom Klaudije dođe noću k svetome Gaju sa ženom i dva sina, proseći od njega sveto krštenje. Papa onda, ne odlažući više, krsti ih; a prezviter Gavinije bi im kum. Kada Klaudije iziđe iz svete krstionice reče: Videh svetlost jaču od sunčane koja me obasjavaše u vreme krštenja. – Po svetom krštenju i miropomazanju, episkop odsluži svetu liturgiju, i pričesti krštene Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove; i svi se radovahu o Bogu Spasu svome. Klaudijevoj supruzi beše ime Prepedigna, a sinovi mu se zvahu Aleksandar i Kufije. Posle krštenja Klaudije stade prodavati svoje imanje i razdavati siromašnima; on tražaše hrišćane koji su se skrivali po raznim tajnim mestima; odlažaše noću krišom u tamnice, i svima koje nalažaše umivaše noge, i celivaše ih, i svaku njihovu nuždu podmirivaše obilnim darovima, snabdevajući ih s ljubavlju odećom i svakodnevnom hranom; i neprestano se kajaše za pređašnje grehe svoje.
Posle izvesnog vremena stade Dioklecijan raspitivati o Klaudiju, zašto mu ne donese izveštaj o svojoj poseti Gaviniju odnosno Suzane. Cara izvestiše da je Klaudije bolestan. Tada car posla kod Klaudija njegovog mlađeg brata velikodostojnika Maksima, da poseti bolesnika i da ga raspita o Suzani. Došavši, Maksim nađe svoga brata gde, odeven u kostret, uznosi molitve k Bogu. Maksima spopade užas i on reče: Mili brate, koji si me vaspitao od samog detinjstva, zašto si se toliko izmenio, te si bled u licu i tako mršav? – Klaudije odgovori: Ako hoćeš da me saslušaš, ja ću ti kazati razlog moje promene. – Kaži mi, gospodine moj, bolest svoju! uzviknu Maksim. – Evo, ja tvorim pokajanje, stade kazivati Klaudije, što sam, slušajući careve i služeći im, ubijao hrišćane, i na taj način prolivao krv nevinu. Mada sam i radio to u neznanju, izvršujući naredbe, ipak sada silno tugujem zbog toga i kajem se. – Šta ti to govoriš, brate moj? odvrati Maksim. Gospodar naš, car Dioklecijan slao te je k bratu našem Gaviniju da kćer njegovu tražiš za careva sina. Radi toga sam i ja sada poslan k tebi, a ti mi govoriš nešto sasvim drugo. – Ja sam radi toga i išao, reče Klaudije, k vozljubljenoj unuci našoj, i video je: ona je divna, kako telom tako i duhom; ona je sveta i mudra, i već nevesta nebeskoga cara Hrista Boga; njome sam i ja izbavljen od grehova mojih. No da bi i ti doznao da svemilosrdni Bog hoće da se svi spasu, hajdemo noćas k bratu našem prezviteru Gaviniju, i ti ćeš videti svetlost večnu. – Sve što mi naložiš, brate moj mili, učiniću, odgovori Maksim.
Te noći oba oni odoše ka kapiji grada, zvanoj Salarijska, blizu Salustijevog dvorca, jer se tamo nalažaše kuća prezvitera Gavinija. Kada Gavinija izvestiše da braća Klaudije i Maksim stoje pred kućom i žele da uđu k njemu, on im odmah pohita u susret i s radošću ih uvede unutra. I pre no što poče razgovor sa njima, Gavinije stade na molitvu: prekloni kolena i saže glavu; to isto uradiše Klaudije i Maksim. I prezviter Gavinije moleći se govoraše: Gospode Bože, Ti sabiraš rasejane i pogledaš na sabrane, pogledaj na delo ruku Tvojih, i prosveti nas koji verujemo u Tebe, jer si Ti svetlost istinita kroza sve vekove. – I svi rekoše: „Amin!“ pa ustavši sa zemlje, oni se zagrliše i celivaše jedan drugoga, a Klaudije pripade k nogama prezviterovim celivajući ih. Videvši to, Maksim se čuđaše, i zamoli da se vidi sa Suzanom. Gavinije naredi da je pozovu. Ulazeći k njima, ona se najpre pokloni Bogu, zatim pristupivši k ocu reče: Blagoslovi me, oče! – Prezviter se ponovo pomoli Bogu zbog Suzanina dolaska, govoreći: Neka nam bude dat mir od Gospoda našeg Isusa Hrista, koji živi i caruje sa svemoćnim Bogom Ocem kroza sve vekove. – „Amin!“ uskliknuše svi.
Ugledavši svetu Suzanu, punu smernosti i celomudrenosti, Maksim htede da joj poljubi ruku, ali mu ona ne dade. I kada oni od radosti i ljubavi svi dugo plakahu, sveti papa Gaj, koji je živeo nedaleko od crkve njime podignute, bi obavešten da su se braća njegova sabrala. Pomislivši da će ih odvesti na mučenje i želeći da sam bude prvi među mučenicima, on hitno dođe Gavinijevoj kući. Ugledavši ga, svi se uplašiše od njegovog iznenadnog dolaska i pokloniše mu se do zemlje. – Mir vam! reče im sveti Gaj; držite se junački u ime Gospoda! – I opet reče: Pomolimo se! – I stade se moliti, govoreći: Gospode Bože, Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, koga si poslao na spasenje svih, želeći nas izbaviti iz tame ovoga sveta i uvesti u život večni, utvrdi nas sluge Tvoje u veri Tvojoj, jer Ti caruješ kroza sve vekove. – „Amin!“ rekoše prisutni.
Onda posedaše, i episkop bogonadahnuto govoraše; svi pažljivo slušahu reči Božije koje on govoraše; a sveta Suzana slušaše stojeći, ne želeći sedeti u njihovom prisustvu, i tajno se moljaše Bogu u sebi. Zatim episkop reče Maksimu: Hvala ti, brate, što si nas posetio. – Maksim odgovori: Ja nedostojni dođoh k vama da celivam vaše svete noge; a šta je prvobitni razlog moga dolaska, to vi sami dobro znate. – Bolje ti nam sam kaži, predloži mu sveti Gaj. – Maksim reče: Car Dioklecijan moli da Suzanu date za njegovog usinjenog sina Maksimijana. – Na to episkop odgovori: Devojka već ima Nebeskog Ženika, Hrista, danog joj od Boga Oca, i znaj dobro, da se ona ne može udavati za drugog. – Sve što Bog daje večno je, reče Maksim. – Onda primi i ti život večni, predloži mu svetitelj. – A koji je život večni? upita Maksim. – Onaj koji poznadoh ja, umeša se u razgovor Klaudije. – To što si poznao ti, i ja želim znati, reče mu Maksim, no ipak ne treba da se uklanjamo od srodstva sa carem. – Mi ti savetujemo, primeti sveti Gaj, da veruješ u Gospoda našeg Isusa Hrista, večnog Sina Božijeg, a vidljiva slava i čast zemaljskog cara privremeni su, i srodstvo sa njim ni najmanje nam ne koristi, jer sve to brzo prolazi i propada zajedno sa ovim kratkotrajnim životom. Međutim, ono što nam obećava Nebeski Car, Hristos Bog naš, večno je i korisno i premilo.
Čuvši to, Maksima obuze umilenje, i on s radošću pristade da primi svetu veru. – Tebi je poznato, brate reče mu sveti episkop Gaj, da smo mi Hrista radi ostavili sva svoja imanja, i sada ništa drugo ne ištemo sem Gospoda našeg Isusa Hrista, kojim živimo i kojim se hvalimo. – Ne oklevajte, gospodo moja! uzviknu Maksim, nego požurite da učinite sve što smatrate korisnim po moje spasenje. – Sveti episkop mu naloži post, pa ga otpusti njegovom domu.
Otišavši, Maksim spočetka skrivaše u sebi svoju veru u Hrista, mada silno goraše ljubavlju prema svetome Gaju, Gaviniju i naročito prema samome Gospodu Hristu. Zatim sa uvećavanjem ljubavi Božje u njemu, on poče javno ispovedati ime Hristovo, prezirući smrt. No episkop i prezviter savetovahu mu da veru svoju skriva u toku pet dana, dok ne rasproda svoje imanje i razda sirotinji. Maksim ih posluša. A posle pet dana on dođe k svetome Gaju i, pripavši k nogama njegovim, reče: Gospodine moj, zaklinjem te imenom Hristovim da me prosvetiš svetim krštenjem kao što si prosvetio moga brata Klaudija, jer od onoga časa kada si me poučio o Hristu Bogu, srce moje obuze takvo umilenje, da ne mogu biti miran dok ne primim sveto krštenje.
Episkop ga krsti, i odsluživši svetu liturgiju pričesti ga Božanskim Tajnama. I boravljaše Maksim kod svojih rođaka hrišćana, pevajući i slaveći Boga. U to vreme onaj ostatak svoga imanja, koji on ne uspe rasprodati i razdati u toku onih pet dana, on prodade i razdade sirotinji preko vernog prijatelja svog Tarsona, koji beše tajni hrišćanin i kasnije opisa stradanja ovih svetih mučenika, pošto se sve događalo na njegove oči.
Posle petnaest dana od Maksimove posete Klaudiju Dioklecijan saznade da su Klaudije sa ženom i decom i Maksim postali hrišćani, i veoma se ožalosti. No svoju žalost on spočetka skrivaše, i svojoj supruzi carici Sireni kaza samo toliko, da je slao Gaviniju da prosi njegovu kćer Suzanu za svoga sina Maksimijana. Čuvši to carica proslavi Boga, jer beše tajna hrišćanka; a caru reče: „Radi kako te uči Višnje Veličanstvo“ (tojest Bog).
Ne poverivši carici svoju žalost, Dioklecijan dozva k sebi vojenačalnika Julija, neznabošca i čoveka svirepa po naravi, i otkri mu tugu srca svoga, da su vozljubljeni rođaci njegovi, poslani da isprose nevestu sinu njegovom Maksimijanu, primili hrišćansku veru, nasuprot njegovom naređenju kojim se zabranjuje hrišćanoka vera. – Svi koji prenebregavaju carska naređenja, reče Julije, makar ona bila i nepravedna, treba da se kazne smrću; tvoje pak naređenje beše pravedno, a oni su ga pogazili, onda zaelužuju smrt.
Car odmah naredi Juliju da pošlje vojnike i uhvati sve sem episkopa Gaja, što i bi učinjeno. On naredi da prezvitera Gavinija sa ćerkom Suzanom drže pod stražom; a Maksima i Klaudija sa ženom i decom posla u progonstvo; potom naredi da ih u gradu Ostiji spale i pepeo njihov bace u more. Tako skončaše sveti, udostojivši se mučeničkog venca.
Nakon pedeset pet dana Dioklecijan naredi svojoj supruzi da uzme kod sebe Suzanu i da je privoli na brak sa njegovim sinom. Kada sveta Suzana, nalazeći se pod stražom, ugleda one što idu po nju, ona iz dubine srca uzdahnu k Bogu, i sa suzama reče: Gospode, ne ostavi sluškinju Tvoju! – I dovedena bi k carici. Kada carica ugleda Suzanu gde ulazi k njoj, ona pohita i pokloni joj se pre no što se Suzana pokloni njoj, jer poštovaše u njoj blagodat Hristovu i celomudreno devstvo. A sveta Suzana pade pred caricom na zemlju, no carica je nežno podiže govoreći: Raduje se zbog tebe Hristos Spasitelj naš. – Čuvši iz caričinih usta ime Hristovo, sveta Suzana se obradova i reče: Blagodarim Hrista Boga mog, jer On caruje na svakom mestu.
I one obe, carica Sirena i sveta devojka Suzana, življahu zajedno, radujući se o Gospodu Bogu, i s ljubavlju razgovarajući o Njemu, i moleći Mu se usrdno. Naročito sveta Suzana ne prestajaše ni danju ni noću pevati i blagosiljati Boga, kao što beše naučena od svoga oca. Međutim Dioklecijan očekivaše svaki dan sa nadom da će Suzana dati pristanak na brak. Posle dugog iščekivanja on posla po caricu i upita je, da li je privolela Suzanu na brak sa njegovim sinom, i da li je sklona na ljubav Maksimijanovu. – Carica odgovori: Uzalud je trud onde gde se teži nemogućoj stvari, i ne treba dosađivati tamo gde nema volje. Ja ne vidim u Suzani ni traga od pomisli i namere da ikada pristane na brak sa tvojim sinom, niti očekujem da bi je iko ma kojim načinom mogao primorati na to.
Čuvši to Dioklecijan se strahovito razjari i dade sinu svom Maksimijanu vlast nadSuzanom, da je nasilno osramoti, ali ne u carskoj palati, nego da je odvede u kuću njenoga oca Gavinija, i da je tamo obeščasti, zadovoljivši svoju požudu, pa da je takvu ostavi. I bi naređeno svetoj Suzani da napusti dvorac i ode kući svojoj. Otpuštajući svetu Suzanu, carica joj kroz plač govoraše: Onaj koji je u starini izbavio sluškinju Svoju Suzanu, izbaviće i tebe, jer će ti pomoći i podariti ti slavni pokoj.
Oprostivši se, one se rastadoše ridajući. Kada sveta Suzana, dovedena od dveju žena, uđe u svoju kuću, ona pade na zemlju u svojoj sobi, i moljaše se sa plačem i ridanjem Hristu izbavitelju svome, da joj pohita u pomoć. I tu noć dođe k njoj carev sin Maksimijan, raspaljen poganom požudom. Ulazeći tiho u sobu gde se sveta Suzana moljaše, on ugleda nad njom anđela Božija koji je veoma blistao, i Maksimijana spopade veliki strah, te se on ne usudi ni prići svetoj Suzani, nego brzo pobeže odatle doma, u dvorac, i ispriča sve ocu svome Dioklecijanu. – To nije ništa drugo do mađije hrišćanske, reče Dioklecijan. I posla poverljivog dvorjanina svog Kurtija, da sazna šta se radi u Suzaninoj kući. Međutim i Kurtije, čim uđe tamo, odmah ga obuze silan strah, i on prestravljen pobeže k caru. U to vreme car se prepiraše sa svojom caricom o dolasku Hristovom i poštovanju bogova. I pobeđen od carice, car se opomenu Suzane i upita caricu: Zašto nisi usavetovala tu divnu i mudru devojku, da pristane na brak sa mojim sinom? – Carica odgovori: Ona je izabrala sebi ono što je bolje; i sam sin tvoj priča da je video nad njom nepristupnu svetlost.
Razbesnevši se silno, car naredi nekom Makedoniju, neznabošcu revnosnom, opakom i bezdušnom, da ide k Suzaninoj kući, pa da je pretnjom i mukama primora na idolopoklonstvo; i da to čini tajno, da ne bi osuđivali cara zbog tirjanstva, kako on čak ni rođake svoje ne štedi. Makedonije dođe k Suzani, donevši sa sobom malog, zlatnog idola koji je izobražavao boga Jupitera. Pokazujući svetoj devojci ovog idola, on joj naređivaše da mu se pokloni. Međutim sveta Suzana dunu na idola i reče: Gospode moj Isuse Hriste, neka oči moje ne vide đavolsko oruđe. – I odmah idol što ga Makedonije držaše u ruci, postade nevidljiv, kao da mu ga neko otrže iz ruke. Makedonije se začudi i mišljaše da mu Suzana na neki način ote idola i sakri, pa joj reče: Vidim da si zlatoljubiva, i ukrala si mi idola iz ruku, i ja ne mogu da te ne pohvalim za to, jer smatram da ti ne bi uzela idola da ga nisi volela. – Svetitelža odgovori: Gospod Bog moj posla anđela Svog, koji i ukloni idola s mojih očiju, i izbaci ga napolje iz moje kuće.
Dok ovo svetiteljka govoraše, uđe Makedonijev sluga i saopšti da je idol izbačen iz kuće na put. To silno razjari Makedonija i on svojim rukama iscepa haljine na svetoj Suzani, pa je stade bezdušno tući štapovima. A sveta Suzana bijena govoraše: Hvala Ti, Gospode! – Makedonije joj reče: Prinesi bogovima žrtvu! – Svetiteljka odgovori: Ja sebe samu prinosim na žrtvu Gospodu Bogu mome. – Makedonije onda izvesti cara da Suzana nepokolebljivo i čvrsto stoji u hrišćanskoj veri i da se narugala idolu. Car naredi da je tamo, u njenoj kući, mačem ubiju. I nevesti Hristovoj, svetoj mučenici Suzani, bi odsečena glava, i ona radujući se i veseleći se ode u presvetli čertog Besmrtnog Ženika svog.
Doznavši da je sveta Suzana ubijena, carica ode noću, uze česno telo svete mučenice, i krv njenu prosutu po zemlji sabra i otre povezačom glave svoje; onda obavi mirisavim platnom telo njeno i položi u grobnici svetog Aleksandra, gde mnoga mučenička tela behu pogrebena; a krv njenu, koju sabra povezačom glave svoje, ona metnu u srebrni kovčeg, koji sakri u svojoj sobi, gde se ona i danju i noću često moljaše tajno. A sveti papa Gaj, došavši u kuću svoga brata Gavinija, onu sobu u kojoj beše prolivena krv svete mučenice Suzane osveti u crkvu i služaše u njoj božanstvene službe.
Ne dugo vremena posle toga postrada i sveti prezviter Gavinije; tako isto i sveti papa Gaj mučenički skonča. I svi oni, kao sveti mučenici, zajedno predstadoše prestolu Božiju, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove.[5] Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
TEODORA i VASILIJA Pečerskih
 
Srebroljublje je koren sviju zala, kaže božanstveni apostol Pavle (1 Tm. 6, 10). Ova se reč ispuni u ovom žitiju prepodobnih Teodora i Vasilija: vrag i vinovnik zla izazva u duši svetog Teodora grešne misli i namere ne čim drugim nego srebroljubljem; preko srebroljublja đavo nanese stradanja i smrt ne samo prepodobnom Teodoru nego i savetniku njegovom, blaženom Vasiliju. O ovim svetim ocima kazuje se sledeće.
Blaženi Teodor za života u svetu imađaše ogromno imanje. Čuvši jednom reči Gospoda u Evanđelju: Svaki od vas koji se ne odreče svega što ima ne može biti moj učenik (Lk. 14, 33), on im sledova: ostavi svet i razdavši svoje bogatstvo siromašnima postade monah u Pečerskom manastiru, i dobro se podvizavaše u vrlini. Po nalogu igumana on se nastani u pešteri zvanoj Varjažska, gde provede mnogo godina u strogom uzdržanju. Jednom ovome blaženome Teodoru đavo navede na dušu veliku tugu i žalost što je imanje razdao siromašnima, privodeći mu na um starost, iznemoglost tela i oskudnu manastirsku hranu. Prepodobni Teodor se ne doseti da je to iskušenje, niti se opomenu reči Gospoda Isusa: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti ili šta ćete piti; pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiriju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih (Mt. 6, 25.26). I zbog siromaštva svog stade on prelaziti od tuge ka očajanju, s dana na dan podajući se sve više iskušenju. I ovu nevolju svoju on jednom otvoreno ispriča prijateljima svojim.
Među crnorizcima Pečerskog manastira bejaše neki crnorizac Vasilije, jedan od najsavršenijih po životu. Želeći da uteši prepodobnog Teodora i da ga izvuče iz rova očajanja, Vasilije mu reče: Molim te, brate Teodore, ne upropašćuj nagradu svoju, jer ako žališ što si imanje svoje razdao siromašnima, ja ću se postarati da ti ga povratim; samo ti reci pred Bogom, da se tvoja milostinja uračuna meni, pa ćeš se odmah izbaviti od tuge i ponovo dobiti svoje imanje preko mene. Ali pazi, da li će ti Gospod dopustiti to: jer isto tako u Carigradu se neko pokaja što je zlato razdao sirotinji, pa tu svoju milostinju uračuna pred Bogom drugome, od koga uze onoliko novaca koliko beše razdao. No kada reče: „Nisam ja, Gospode, učinio milostinju, nego je to delo ovoga“, odmah pade usred crkve i izdahnu, izgubivši na taj način oboje zajedno: i zlato i život.
Čuvši to Teodor se urazumi, i stade oplakivati svoj greh, veličajući brata koji ga isceli od takog duševnog neduga. Jer o takvim ljudima Gospod je rekao: Ako izvedeš dragoceno od rđavoga, bićeš kao usta moja (Jerem. 15, 19). I od tog vremena nastade velika ljubav između Teodora i Vasilija. I posle toga prepodobni Teodor lepo napredovaše u zapovestima Gospodnjim, i činjaše što je pravedno, bogougodno, sveto i neporočno.
Đavo bi strahovito ranjen time što ne uzmože potpuno prelastigi prepodobnog Teodora srebroljubljem. Stoga se on ponovo naoruža protiv prepodobnoga, kujući nove zamke tog istog iskušenja. Jednom iguman posla prepodobnog Vasilija na neko poslušanje van manastira, radi koga se on zadrža tri meseca. Smatrajući da je to vreme pogodno za njegove zamke, đavo uze na sebe obličje Vasilija i dođe u pešteru k prepodobnom Teodoru tobož radi dušekorisnog razgovora. – Teodore, upita on, kako sada uspevaš u vrlinskom životu? Je li prestala u tebe borba sa demonskim iskušenjima ili još traje, izazivajući u tebi ljubav prema sticanju imetka podsećanjem na imanje razdato siromašnima?
Prepodobni Teodor, ne raspoznavši đavola već smatrajući da s njim govori brat Vasilije, odgovori: Molitvama tvojim, oče, ja dobro uspevam, jer utvrđen tobom ja ne slušam misli koje mi nabacuje đavo i sada što mi narediš ja ću rado učiniti, pokoravajući se tebi, jer u poukama tvojim obretoh veliku korist za dušu svoju. – A đavo, tobožnji brat, dobi još veću smelost, pošto Teodor ne pomenu ime Božije, i reče mu: Evo ti dajem novi savet kojim ćeš naći pokoj i brzo dobiti od Boga nagradu za imanje koje si razdao: išti u Gospoda Boga, da ti poda mnoštvo zlata i srebra, i ne dopuštaj nikome da ulazi k tebi u pešteru, niti sam izlazi iz nje.
Prepodobni Teodor obeća da će sve to uraditi. Tada otide od njega lukavi đavo; i nevidljivo mu nabacujući pomisao o sticanju blaga, on ga podsticaše na molitvu o tome. Moljaše se dakle prepodobni Teodor Gospodu da mu pošalje blago, obećavajući da će ga sve razdati kao milostinju. Posle molitve on zaspa, i gle, vide u snu besa, svetla i ukrašena kao anđela, koji mu pokazivaše blago u pešteri. Ovo viđenje bi Teodoru ne jednom već mnogo puta. Nakon nekoliko dana on dođe na pokazano mu u snu mesto, i stade kopati, i stvarno pronađe mnogo zlata i srebra i skupocene sasude.
Posle toga bes u obličju Vasilija ponovo dođe k prepodobnom Teodoru i reče mu: Gde je dano ti blago? Anđeo koji se tebi javio, otkri i meni, da je tebi na molitve tvoje dato mnoštvo zlata i srebra. – No prepodobni Teodor ne hte mu pokazati blago. I odmah lukavi bes stade mu i otvoreno savetovati i tajno pomisli ubacivati, da uzme blago i otide na drugu stranu. Ali najpre reče prepodobnome: Brate Teodore, ne rekoh li ti da ćeš ubrzo dobiti od Boga nagradu za svoje razdato imanje, jer je On sam rekao: Svaki, koji ostavi kuću, ili imanje, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni (Mt. 19, 29). I eto, sada je već u tvojim rukama bogatstvo; čini s njim šta hoćeš! – Prepodobni mu odgovori: Ja sam ga radi toga i iskao od Boga, da bih ga svo razdao kao milostinju; i smatram da mi je ono radi toga i darovano. – Na to mu vrag reče: Pazi, brate Teodore, da te vrag ponovo ne rastuži zbog razdavanja, kao i pre; jer ovo blago tebi je dato u zamenu za ono koje si razdao siromašnima. Ja ti savetujem: uzmi ga i idi u drugo mesto, i tamo kupi sebi imanje, jer se i tamo možeš spasti i izbeći vražije zamke. A kada dođe vreme tvoga odlaska iz ovoga sveta, ti ga onda daj kome hoćeš, i na taj način će se sačuvati uspomena na tebe. – Prepodobni Teodor mu odgovori: Mene je stid, jer sam ostavio svet i sve u svetu i obećao da život svoj završim u ovoj pešteri, a sada da postanem begunac i mirski čovek. Ako ti je po volji da živim u manastiru, ja ću učiniti sve što mi rekneš. – Ovde ne možeš sakriti blago, ubeđivaše ga đavo; saznaće se za njega, pa će ti ga uzeti. Bolje je, primi moj savet i brzo uradi što ti savetujem. Jer kada Bogu ne bi bilo po volji da poseduješ imetak, On ti ne bi dao blago, niti bi mene ovlastio da te uputim.
Tada prepodobni Teodor, poverovavši đavolu kao bratu, stade krišom pripremati taljige i sasude, u koje bi smestio blago, da bi izašao iz peštere i uputio se kuda bi ga poveo đavo, koji je hteo da ga lukavošću svojom udalji od svetog mesta prepodobnih otaca Antonija i Teodosija, od same Presvete Bogorodice, i naročito od Boga. Ali čovekoljubivi Gospod, koji hoće da se svi ljudi spasu (1 Tm. 2, 4), spase i ovog slugu Svoga zbog molitava prepodobnih Svojih.
U to vreme vrati se s puta blaženi Vasilije, koji ranije spase prepodobnog Teodora od zlih pomisli, i dođe k njemu u pešteru želeći da se vidi s njim. I upita ga: Brate Teodore, kako provodiš sada život svoj po Bogu? Davno te video nisam. – Prepodobni Teodor se začudi ovakvom pozdravu i odgovori: Što ti govoriš da me dugo vremena video nisi? Juče, i prekjuče, i ranije ti stalno dolaziš k meni, poučavajući me, i evo ja sad odlazim kao što si mi naredio. – Prepodobni Vasilije se još većma začudi ovakvom odgovoru i upita: Reci mi, brate Teodore, šta znače tvoje reči, da sam juče i prekjuče i stalno dolazio k tebi i poučavao te? I kuda to odlaziš? Ja sam se tek danas vratio s puta i ništa ne zam. Da te nešto nije đavo kušao? Molim te, Boga radi ne skrivaj to od mene. – Prepodobni Teodor mu s gnjevom reče: Što me kušaš, i zašto mi dušu smućuješ, govoreći u jedno vreme ovako a u drugo drugačije? Čemu treba da verujem? – Izruživši ga na taj način, on ga otera od sebe.
Doživevši to, prepodobni Vasilije ode u manastir. A bes ponovo dođe u obliku Vasilija k prepodobnom Teodoru i reče: Brate, ja nesrećnik izgubio sam pamet govoreći ti što ne treba; zato ne pamtim grdnju koju dobih od tebe, i opet ti govorim: ove noći idi brzo odavde, ponevši dobiveno blago. – Rekavši to, on ode od njega.
Posle toga prepodobni Vasilije, uzevši sa sobom neke starce, opet dođe k Teodoru i reče mu: Evo svedoka da ima tri meseca otkako te video nisam, jer sam po naređenju igumanovom bio na putu manastirskim poslom, i danas je treći dan kako sam se vratio. A ti, tek što uđoh k tebi, reče mi da sam za sve vreme svoga odsustvovanja stalno dolazio k tebi. Zbog toga smatram da je k tebi dolazio đavo u mome obličju. I ako hoćeš da se uveriš, ti postupi ovako: ne dopusti nikome od onih što dolaze k tebi da otpočnu s tobom razgovor, dok ne satvore Isusovu molitvu; ne htedne li pak to učiniti, onda ćeš poznati da je to đavo. – Posle toga prepodobni Vasilije satvori molitvu zaprećenja, prizivajući svetitelje u pomoć, pa pošto pouči Teodora otide u manastir u svoju keliju.
Posle ovoga đavo se više ne usudi da se javi prepodobnom Teodoru, i za njega postade jasno lukavstvo nečastivoga. Od toga vremena prepodobni je zahtevao od svakoga koji je dolazio k njemu, da najpre satvori Isusovu molitvu, pa je onda razgovarao s njim. Tako prepodobni Teodor pobedi vraga i Gospod ga izbavi od čeljusti lava koji traži da proždere. Slično izbavljenje Gospod je pružao i pruža mnogim podvižnicima koji se potucaju po pustinjama i po provalijama zemaljskim, i pobožno usamljenički tihuju po dobrovoljnim zatvorima; njima je potrebna velika snaga i Božija pomoć, da ih u borbi ne bi pobedili i progutali dušegubni zverovi.
Izbavljen iz tako strašne provalije pogibli, prepodobni Teodor stade se revnosno starati da u tu provaliju upadne sam vrag roda ljudskog. Pre svega on duboko u zemlju zakopa i zatrpa pagubno po njega blago, da ne bi ostalo ni traga od njega. I blaženi moljaše neprestano Gospoda Boga, da mu daruje da zaboravi i samo mesto gde je blago zakopano, i da uzme od njega strast srebroljublja. I Gospod usliši moljenje sluge Svoga: prepodobni Teodor potpuno zaboravi mesto gde je zakopao blago, i nikada više i ne pomisli na sticanje imetka, a srebro i zlato postadoše za njega kao blato.
Zatim, da besposlenošću ne bi dao mesta lenjosti, od koje se rađa bezbrižnost, što bi đavo mogao ponovo iskoristiti za napade protiv njega, blaženi Teodor naloži na sebe veliki posao: on postavi u svojoj pešteri žrvanj, i stade raditi za bratiju, pri čemu je ne samo sam mleo žito nego ga je sam i donosio iz manastira; noći je provodio bez sna u radu na ručnom žrvnju i molitvi, a danju je odnosio brašno u manastir i ponovo donosio žito. I takvim svojim radom u toku mnogo godina prepodobni je ne malo olakšavao manastirskim slugama, ne stideći se raditi njihov posao.
Jednom manastirski kelar[6], videvši prepodobnog Teodora u tako teškom i mučnom podvigu, bi tronut; i kada sa manastirskog imanja bi doneseno žito u manastir, on posla prepodobnome u pešteru petoro kola, da bi ga izbavio od izlišnoga truda stalnim dolaženjem po žito. Prepodobni Teodor, isipavši žito, stade ga mleti pevajući psalme. A kada se umori, on htede malo da se odmori, no odjednom odjeknu neki glas kao grom, i žrvnji stadoše sami mleti. Poznavši u tome dejstvo đavola, prepodobni Teodor ustade i poče se usrdno moliti Bogu. Zatim reče gromkim glasom: Zaprećuje ti Gospod, svezli đavole! – No đavo ne prestajaše mleti na žrvnjima. Tada prepodobni ponovo reče: u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, koji te je zbacio s neba i potčinio Svojim ugodnicima, naređujem ti ja grešni da ne prestaneš mleti dok ne samelješ svo žito, da bi i ti poradio za svetu bratiju.
Rekavši to, svetitelj stade na molitvu, a đavo se ne usudi oglušiti se o naređenje i te noći samle svo žito. Izjutra prepodobni Teodor izvesti kelara da pošalje po brašno. Kelar se udivi tako neobičnom delu, kako za jednu noć bi samleveno pet kola žita, pa ode sam u pešteru i izveze iz nje petoro kola brašna. Pri tome dogodi se drugo čudo: od tog istog žita dobi se još pet kola brašna. I tako se tu u delima blaženog Teodora zbi reč apostola koji nekada govorahu Gospodu Isusu: Gospode, i đavoli nam se pokoravaju u ime Tvoje (Lk. 10, 17), a tako isto i obećanje samoga Gospoda Isusa: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu vražiju (Lk. 10, 19). Jer svelukavi đavoli hoćahu da zastraše slugu Božijeg prepodobnog Teodora i da ga porobe sebi, kao što ga ranije prelastiše, ali umesto toga sami staviše na sebe okove ropstva, te behu prinuđeni vapijati: Mi se nećemo više pojavljivati ovde.
Prepodobni oci Teodor i Vasilije behu ustanovili između sebe bogougodni običaj: da misli svoje nikada ne skrivaju jedan od drugoga, nego da ih zajedno prosuđuju da li su ugodne Bogu. Stoga, pošto se posavetovaše među sobom, blaženi Vasilije uđe u pešteru da bezmolstvuje u njoj, da molitveno tihuje u njoj, a prepodobni Teodor iziđe iz nje zbog starosti i nastani se u drevnom manastiru.
U to vreme drevni manastir bi spaljen. Građa za podizanje crkve i kelija, dovezena Dnjeprom, ležaše na obali, i taljigaši behu najmljeni da je izvezu na goru. Međutim prepodobni Teodor, želeći da sam podigne sebi keliju, stade sam nositi građu sa obale na goru, ne dajući drugima da rade za njega. A lažljivi đavoli, zaboravivši kako su ne tako davno, primorani od prepodobnog Teodora da mu rade, obećali njemu da mu se nikada neće približiti, počeše ponova da mu čine pakosti: sve grede koje blaženi Teodor u toku dana s velikom mukom iznošaše na goru, đavoli ih noću zbacivahu s gore, želeći da ga na taj način oteraju odatle. Poznavši pakost đavola, prepodobni im reče: U ime Gospoda Boga našeg Isusa Hrista, koji vam je naredio da uđete u svinje, naređujem vam ja grešni sluga Njegov, da svu građu što je na obali iznesete na goru, da se bratija koja služi Gospodu ne odvaja od svoga posla i da može bez vaše pakosti podići hram Presvetoj Bogorodici i kelije sebi, te da saznate da je Gospod na ovome mestu.
I đavoli odmah te iste noći izneše sa obale na goru svu građu, spremljenu za podizanje celog manastira, a ne samo jedne kelije Teodorove. A kada najmljeni taljigaši dođoše izjutra na obalu da voze građu na goru, oni ne nađoše ni jedne grede. I pogledajući na sve strane, oni ugledaše da se sva građa već nalazi na gori, i to ne na gomili nego raspoređena: odvojeno ona što je za krov, odvojeno za pod, odvojeno – dugi, veoma teški balvani. Sve to, kao stvar koja prevazilazi ljudske sile, izazivaše ogromno čuđenje.
Tako se proslavi Gospod preko ugodnika Svog Teodora i savetnika njegovog Vasilija, radi čijih podviga bi ovo čudo. No ove jednodušne sluge Gospodnje ne gorđahu se što im se đavoli pokoravaju, sledujući reči Hrista Gospoda: Ne radujte se što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena napisana na nebesima (Lk. 10, 20). Međutim đavoli, tako javno izobličavani svetim Teodorom i Vasilijem, ne mogahu podnositi tu svoju sramotu; jer oni, nekada poštovani i obožavani od neznabožaca kao bogovi, sada su morali od ovih vernih ugodnika Božjih trpeti prezrenje, poniženje, sramotu, i služiti im kao kupljeni robovi: nekada meljući im žito, nekada noseći im građu na goru; i pored toga, po naređenju ovih svetitelja oni su morali bežati od ljudi. Stoga za vreme prenošenja građe oni vikahu, kako ih neki čuše: O, zli i ljuti neprijatelji naši, Teodore i Vasilije! mi nećemo prestati da se borimo s vama dok vas ne predamo smrti!
I od toga vremena lukavi besi ne znajući da će poslužiti još većem proslavljenju prepodobnih, stadoše na sve moguće načine tutkati rđave ljude protiv svetih Teodora i Vasilija. Tako oni odmah po čudesnom prenesenju građe podstakoše najmljene taljigaše na bunu, te oni rekoše blaženom Teodoru: Daj nam našu nadnicu, jer mi nećemo da znamo kakvim ste marifetlucima ti i Vasilije preneli građu na goru, a mi smo bili gotovi da je prevezemo. – Pored toga i nepravedni sudija, potkupljen zlatom, donese presudu da Teodor plati najmljenim taljigašima ugovorenu sumu; pritom se drznu reći prepodobnom Teodoru: Neka ti pomognu da platiš oni besi koji ti pomogoše u prevoženju građe.
Ovaj novi napad đavolji na nesrebroljubivog starca Teodora i njegovog savetnika Vasilija zadade im veliku muku. Ali ne uspevši da prepodobne oce zbog ovoga osude na smrt, đavo, sećajući se svoje prve pobede nad blaženim Teodorom, podiže opet smrtonosnu buru. Uzevši na sebe obličje prepodobnog Vasilija koji u to vreme pobožno samovaše i molitveno tihovaše u Varjažskoj pešteri, on dođe k jednome od kneževih savetnika boljaru, čoveku veoma ljutom i svirepom, nepobožnom rečju i delom, koji se lično poznavao sa prepodobnim Vasilijem. – Teodor koji je pre mene živeo u pešteri, reče kušač tome boljaru, našao je blago koje se sastojalo iz zlata, srebra i skupocenih sasuda, i htede da beži sa njim, ali ga ja zadržah. Sada se on pravi jurodiv i ima veze s đavolima, naređujući im da melju žito i da sa obale nose građu na goru; međutim on vrlo brižljivo čuva nađeno blago, da bi s njim tajno umakao od mene kada mu se ukaže zgodna prilika za to; u tom slučaju knez neće videti nikakve koristi od tog blaga.
Čuvši to, boljar odvede tobožnjeg Vasilija kod kneza Mstislava Svjatopolkoviča. Tobožnji Vasilije ispriča i knezu to isto, ali dodade i ovo: Uhvatite ga što pre, dok nije pobegao, i dobićete blago. No ako ne htedne dobrovoljno dati, vi ga podvrgnite batinama, pa će dati; ako pak i posle batina neda, stavite ga na velike muke, i pozovite mene, pa ću ga ja izobličiti pred svima i pokazati mesto gde je blago sakriveno. – Prelastivši kneza na takav način, đavo otide sa očiju njihovih.
Idućeg jutra, knez praćen mnoštvom vojnika, kao da ide u lov ili protiv neprijatelja, krenu u manastir, uze iz manastira blaženog Teodora i odvede ga u svoj dom. Tu ga najpre laskavo stade raspitivati, govoreći: Kaži mi, oče, je li istina da si ti, kako čujem, našao blago? – Da, našao sam, odgovori prepodobni, i ono je sakriveno sada u pešteri. – Zna li se, oče, opet upita knez, ko sakri to blago, i koliko tamo ima zlata, srebra i sasuda? – Blaženi Teodor odgovori: Još za života prepodobnog oca našeg Antonija kazivahu da su Varjazi sakrili blago u toj pešteri, zbog čega se ona i do sada naziva Varjažska peštera; ja sam ga video: ono se sastoji iz mnoštva zlata i srebra, i sasuda latinskih. – Na to mu knez reče: Zašto mi ga onda, oče, ne daš? Ja ću ga podeliti s tobom, ti uzmi koliko ti treba, pa ćeš zbog toga postati kao otac i meni i ocu mom.[7] – Blaženi Teodor odgovori: Meni nije potrebno ništa uzeti od onoga što mi nije na korist, ja bih sve dao vama, jer vi imate takve brige, od kojih sam ja potpuno slobodan, ali Gospod učini te sam zaboravio mesto gde to blago zakopah.
Tada knez u gnevu naredi slugama: Ovoga monaha okujte po rukama i nogama, i nemojte mu za tri dana davati ni hleba ni vode, pošto ne ceni milost moju. – Kada prepodobni Teodor bi okovan, ponovo ga zapitaše, gde je sakrio blago. – Prepodobni odgovori što i ranije: Rekoh vam da ne znam gde sam ga sakrio.
Posle ovakvog odgovora knez naredi te ga tako strašno tukoše, da mu se sva vlasenica okvasi krvlju. Potom naredi da ga obese u silnom dimu, vežu mu ostrag ruke i zapale pod njim oganj. Mnogi se divljahu trpljenju prepodobnog Teodora: jer stajaše u plamenu kao u rosi, a oganj se ne dotače ni vlasenice njegove. Jedan od prisutnih videvši to kaza knezu, koga spopade užas, i on ponovo stade govoriti starcu: Zašto ubijaš sebe ne prokazujući blago koje pripada nama? – Prepodobni Teodor odgovori: Istinu ti govorim, da molitvama brata moga Vasilija i tada bih spasen od srebroljublja, i sada Gospod uze od mene sećanje o mestu gde sam sakrio blago.
Čuvši ovaj odgovor, knez odmah posla po blaženog Vasilija u pešteru, koga silom dovedoše, pošto nije hteo da izlazi iz peštere. Tada knez reče prepodobnom Vasiliju: Sve što si mi savetovao da učinim sa ovim zlim starcem, učinio sam, ali ne postigoh ništa, i sada pozivam za svedoka tebe, koga želim da imam umesto oca. – A šta sam ti ja savetovao? upita u nedoumici prepodobni Vasilije. – Knez odgovori: Iako sam ga stavljao na muke, on neće da mi kaže gde je sakrio blago koje je, kao što me ti obavesti, našao. – Na to prepodobni Vasilije reče: Raspoznajem zamke lukavoga besa koji je prevario tebe, a nalagao na mene i na ovog prepodobnog, jer evo petnaest godina već kako ne izlazim iz peštere. – Ti si pred svima nama govorio knezu, odvratiše oni koji su prisustvovali razgovoru besa sa knezom. – Sve je vas prevario bes, odgovori prepodobni, a ja nisam video ni kneza ni vas.
Razgnevljeni knez naredi da i njega stave na žestoke muke, kao prepodobnog Teodora. Ne podnoseći izobličenje knez se strahovito razjari, pritom pijan od vina, on uze strelu i rani blaženog Vasilija. Izvukavši strelu iz svoga tela, prepodobni Vasilije je baci prema knezu govoreći: Ovom strelom uskoro ćeš sam biti ranjen, – što se i zbi po proročanstvu svetoga.
Posle toga knez naredi da prepodobne, jedva žive od mučenja, zatvore u posebnu tamnicu, da bi ih sutradan podvrgavao još strašnijim mukama. I u tu noć obojica prepodobnih usnuše pred Gospodom česnom smrću svojom,[8] i Gospod izvede iz tamnice duše njihove, da proslavljaju sveto ime Njegovo u večitoj svetlosti. A bratija, doznavši za njihovu smrt, dođoše i uzeše česna tela svetih stradalnika, pa ih česno pogreboše u Varjažskoj pešteri, u kojoj se oni trudoljubivo i bogougodno podvizavahu. Kasnije oni biše preneseni u pešteru prepodobnog Antonija, gde i do sada leže netljeni u okrvavljenim odećama i vlasenicama, koje takođe stoje čitave.
Nakon ne mnogo vremena posla njihove blažene končine, obistini se proročanstvo prepodobnog Vasilija: knez Mstislav Svjatopolkovič bi ranjen strelom u vreme bitke sa knezom Davidom Igorovičem u gradu Vladimiru; i poznavši strelu svoju kojom on beše ranio prepodobnog Vasilija, reče: Evo umirem danas, kažnjen zbog prepodobnih Teodora i Vasilija.
Tako zli ubica bi kažnjen za dela svoja, a prepodobni stradalci, kao pobeditelji đavola koji pobeđuje srebroljubljem, ovenčani su ne propadljivim srebrom i zlatom nego večnom slavom i čašću, i dobiše venac dragocenog Kamena, koji je Hristos, kome čast i slava sa Bogom Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
NIFONTA,
patrijarha Carigradskog
 
Božanstveni Nifont rodi se u Grčkoj, od roditelja znamenitih po rodu, no još znamenitijih po po pobožnosti i vrlini, koje uzvišuju čoveka i pred Bogom i pred ljudima. Otac Nifontov zvao se Manuil, a majka Marija. Na svetom krštenju on dobi ime Nikola. Kao dečak Nikola bi dat u školu, gde on skrenu na sebe naročitu pažnju svih svojom skromnošću i izbegavanjem dečjih igara. Mesto da se igra sa decom, Nikola je kao mudra pčela odlazio tamo gde je mogao čuti staračke pouke i podražavati vrlinski život. Bistar i darovit, Nikola za kratko vreme prevaziđe u naukama sve svoje vršnjake. U slobodno vreme on je najviše voleo da čita živote svetih; pri tome on se starao da ih prema svojim moćima podražava u podvižništvu; radi očuvanja celomudrija hranio se hlebom i vodom. U tim početcima podvižničkog života Nikolu je podržavao i mnogo pomagao jeromonah Josif, uvažavan od svih za vrlinski život. Pri čestim razgovorima o pustinjačkom životu, omiljenoj temi Nikolinoj, Nikola jednom zamoli starca Josifa da ga on krišom odvede u neki manastir, jer je znao da bi njegov javni odlazak u manastir mogao imati prepreke i neprijatne posledice. Starac s radošću izađe u susret molbi mladoga Nikole, tajno ostaviše školu i najpre odoše u Epidavrion, gde je živeo otšelnik Antonije, čuven u to vreme po svetosti života.
Kada se putnici javiše ovom svetom starcu, on ih s radošću primi. A kada iz starčevih usta potekoše slatke reči njegove, Nikola ih slušaše sa oduševljenjem; najzad pade k nogama prepodobnog Antonija, moleći ga sa suzama da mu dozvoli da ostane kod njega. Uzalud mu prepodobni ukazivaše na trudove podvižništva i surovost monaškog života, da bi mladog Nikolu otklonio od sebe. No ukoliko je on više plašio Nikolu teškoćama pustinjskog života, utoliko je Nikola uporniji bivao u svojoj nameri, izjavljujući da je gotov na sve što od njega zahtevaju dužnosti i obaveze monaštva. Starac se udivi takvom plamenom usrđu i nepokolebljivoj želji mladog Nikole, primi ga i dade mu keliju. Onda ga pouči kako da se vlada i ratuje protiv tela i zamki Sataninih. Dobri Nikola provede ne dugo kao iskušenik pod starčevim rukovodstvom: jer kao istinsko čedo poslušanja on u svemu podražavaše svoga starca, i nakon ne mnogo vremena zamoli za sebe angelski obraz. – Ako je tako, reče mu božanstveni Antonije, onda znaj, da po prijemu ovoga obraza, ti si dužan vršiti velike podvige i trudove, da te vrag, taj podmukli zavidljivac monaškog smirenja, ne bi srušio i pobedio. Pored toga, sem krsnog i mučnog puta nema drugoga ka nebu. – Posle ovakvih i sličnih pouka starac Antonije postriže Nikolu i nadenu mu ime Nifont.
Od toga vremeia monah Nifont se potpuno posveti Bogu i penjaše se iz sile u silu duhovnoga savršenstva. Ali i vrag nije dremao: čas mišlju na ostavljeno bogatstvo, čas sećanjem na roditelje, on nije prestajao remetiti spokojstvo i mir Nifontove duše, da bi ga povukao natrag. U takvim slučajevima Nifont se odmah javljao k starcu, i sa suzama pripadajući k nogama njegovim otkrivao mu pomisli, pomoću kojih je Satana ratovao protiv njega. I blagodaću Božjom molitve i utehe starčeve bivahu tada za njega isceljenje i zaštita.
Monah Nifont se bavljaše rukodeljem: izvrstan krasnopisac, on tim radom zarađivaše sebi hranu. U usamljeničkom životu svom on svrh svega ukrašavaše sebe ćutljivošću: strogo je čuvao svoja usta od praznoslovlja, i kada je razgovarao, to je činio samo sa blagoslovom starca; a omiljeno mu zanimanje beše čitanje Svetoga Pisma, čije su ga božanske istine uvek dirale i izazivale mu suze. Zbog svega toga Nifont beše savršen u monaškom životu, i na taj način svetli uzor za podražavanje. Međutim, on se ne dugo koristio iskusnim rukovodstvom i poukama svoga starca Antonija. No prepun dana, godina i slave podvižničke, starac Antonije mirno otide ka Gospodu. Gorko i neutešno oplakivaše Nifont ovaj nezamenljivi gubitak za njega; pa pošto provede još dosta vremena u bezmolviju, u molitvenom tihovanju, on se udalji odatle u tvrđavu zvanu Narda, gde tada beše čuven zbog vrlinskog života svog starac Zaharija, doseljenik iz Svete Gore. Da bi izučio pravila i život atonskog monaštva, Nifont ostade kod starca Zaharija.
U to vreme Pravoslavna Crkva beše uznemirena zbog Florentiskog sabora: jer na tom saboru vizantijski car Jovan Paleolog, iz političkih razloga, izdajnički priđe rimskom papi. Pravoslavni istok odlučno odbaci uniju, a mudri Zaharija i božanstveni Nifont, želeći da budu od koristi uznemirenoj Crkvi, otidoše u Askalon, gde silom ubedljivih propovedi učahu pravoslavne da ostanu verni Pravoslavlju, odlukama svetih Apostola i Vaseljenskih Sabora, zasnovanim na Nepokolebljivom Kamenu – Hristu, koji je glava Crkve. A kada umre Jovan Paleolog, njega nasledi brat njegov Konstantin, koji svečano objavi da je izdajnički Florentiski sabor nevažeć za Pravoslavnu Crkvu, i poništi sve njegove odluke.
Međutim, nastupi strašna godina. Istok i njegovu prestonicu Carigrad pokoriše Turci 1453 godine. Neredima i besu, krvoproliću i nasiljima od strane Turaka ne beše kraja. Nesrećni hrišćani sklanjahu se iz mesta u mesto, da bi izbegli zlo dok se ne zavede neki poredak. Blaženi Zaharija s Nifontom udalji se u jednu od pustih gora, pa potom pređoše u Ohrid, u manastir Presvete Bogorodice, i u njemu ostadoše kao sabraća.
U to vreme umre mitropolit ohridski Nikolaj. Sabraše se episkopi, klir i narod i svesrdno moljahu Zahariju, kao dostojnog po vrlinskom životu i blagodatnom obrazovanju, da zauzme episkopsku stolicu ohridsku. Smireni starac se dugo odricaše od jerarhijskog dostojanstva, izvinjavajući se svojim slabostima i težinom apostolskog služenja Crkvi Hristovoj. Ipak, uporne molbe naroda i klira prevagnuše: Zaharija bi rukopoložen za arhijereja. Tada blaženi Nifont smireno zamoli od njega blagoslov da se povuče u Svetu Goru radi bezmolvija. Episkop Zaharija mu odgovori: Sada, kada je meni u ovom složenom i teškom zvanju najpotrebnije tvoje prisustvo i pomoć, ti hoćeš da me napustiš; ali, na muci se poznaju istinski prijatelji i čeljad; zašto se onda odričeš mene, čedo moje, Nifonte? – Arhijerej ovo govoraše oblivajući se suzama. Suze starčeve poraziše i tronuše prepodobnog Nifonta, i on sam zaplaka; nemajući snage da se protivi volji svoga vladike.
Narednu noć oni provedoše u molitvi i bdenju. A kada pred zoru arhijerej zadrema, vide anđela Gospodnja koji mu naređivaše da pusti Nifonta slobodna i da ga ne zadržava od puta. Tako se arhijerej Zaharija i monah Nifont rastadoše, pokoravajući se volji Gospodnjoj. Po dolasku u Svetu Goru Nifont se najpre zadrža u Vatopedskoj obitelji. Tu on nađe mnogo opitnih podvižnika, koje usrdno podražavaše. Potom se udalji na Kareju, gde tada beše prot Svete Gore Danilo, starac strogog života, čuven po daru rasuđivanja. Obradovan dolaskom Nifonta, prot ga s ljubavlju primi i reče: Davno i od mnogih slušam o tebi, pa sam zato i molio Boga da me udostoji videti se s tobom u ovom životu. I eto, sveblagi Gospod ispuni moju smirenu molbu, znajući koliko si neophodan ovdašnjoj bratiji, kojoj su potrebni mudri saveti i uzor za podražavanje. – Ne trebaju zdravi lekara, odgovori na to smireni Nifont. Ja sam došao ovamo ne da lečim, nego da se od drugih lečim. – Nije radi tebe, primeti božanstveni Danilo, data tebi od Boga blagodat i dar reči, nego više radi koristi drugih. Stoga je greh odbiti, kada od tebe traže reč utehe i saveta.
Od toga vremena božanstveni Nifont boravljaše u Svetoj Gori kao pčela, leteći po pustinjskim obiteljima i skitovima, koliko radi sopstvene koristi toliko i radi koristi drugih, i silom reči svoje utešavaše sve. Kelejno pak zanimanje njegovo beše kao i ranije – prepisivanje knjiga, čime on zarađivaše sebi nasušni hleb.
Iako se prepodobni Nifont oduševljavao tišinom Svete Gore kao celine i svake njene obitelji posebno, ipak mu je obitelj svetog Preteče, zvana Dionisijat, izgledala u svakom pogledu jedinstvena. Zbog toga, posetivši manastir Pantokratora i lavru svetog Atanasija, on izabra Dionisijat za svoje stalno boravište. I iguman i bratija se radovahu što se sveti Nifont nastanio kod njih. I moljahu ga bratija da primi sveštenstvo, ali on, smatrajući sebe nedostojnim tako visokog zvanja, u početku odbijaše. No potom, on se ne mogade odupreti upornim molbama bratske ljubavi. I tako on bi uzdignut na stepen sveštenstva. Međutim, i ovo odlikovanje ni najmanje ne izmeni njegovo smireno raspoloženje; naprotiv, ono pojača njegovu smirenost i podstače ga na strožije podvige i trpljenje. Po svedočanstvu ondašnjeg velikog starca Petronija, Nifont je bio svetilo ne samo za svoju obitelj nego i za celu Svetu Goru. Jednom zbog manastirskih potreba ovaj starac Petronije sa prepodobnim Nifontom ostade izvan obitelji. Kada u ponoći Petronije ustade na molitvu, on ugleda Nifonta gde već vrši svoje molitvoslovlje sa rukama podignutim uvis: divna svetlost okružavaše Nifonta, i ta svetlost, obasjavajući samu goru, dosezaše do neba. Uplašivši se, Petronije se onesvesti i pade na zemlju. Uzalud je potom smireni Nifont preklinjao starca Petronija da nikome ne kazuje to viđenje. Vrativši se u obitelj, starac Petronije tajno ispriča o tome igumanu, koji mu strogo zapreti da nikome ne govori o tome za potrebno vreme, znajući da to može oterati od njih Nifonta, koji je svojim smirenjem i čistim životom sačinjavao krasotu obitelji.
Tih dana skonča solunski mitropolit Partenije. U Solunu behu već odavno poznati: vrlinski život Nifontov, njegova obrazovanost i krasnorečivost kojima je oduševljavao slušaoce i izazivao umilenje u dušama njihovim. Zbog toga pri izboru novog mitropolita solunskog, i klir i narod jednodušno dadoše svoj glas za božanstvenog Nifonta. I dva episkopa, područna Solunskoj crkvi, dobiše od klira i naroda poruku, da idu u Svetu Goru i dovedu željenog Nifonta na episkopski presto. Znajući smirenost blaženoga Nifonta i njegovu ljubav prema pustinjskom životu, episkopi, došavši u Svetu Goru i u obitelj svetoga Preteče, ne saopštiše mu odmah želju i molbu solunskih građana, nego najpre tajno obavestiše o tome igumana i neke od starije bratije. No ovi nisu hteli ni da čuju, da se zauvek rastanu sa smirenim Nifontom. Posle mnogokratnih molbi i nastojavanja, poslani episkopi i njihovi pratioci klirici, videći da je sve to uzalud, obratiše se sa toplim suzama Bogu i svetom Preteči, da im oni pomognu da uspešno svrše svoj zadatak.
Međutim blaženi Nifont, primetivši dolazak episkopa, upita igumana zbog čega su došli. Starac mu ne odgovori ni reči. Tada Nifont reče igumanu: Nemoj se žalostiti, ja znam radi čega su episkopi došli, no nadam se da me niko neće razlučiti od vas i od obitelji; ja ću ovde završiti svoj život, po obećanju božanstvenog Preteče. Ja sam ga molio za to, i molitva je moja uslišena. – Neka ti, vozljubljeni, bude po reči tvojoj! odgovori iguman. No vidiš li episkope o kojima me pitaš? Oni su poslani od svega klira i naroda solunskog radi toga, da tebe uzmu i uzdignu na arhijerejsku stolicu solunske mitropolije. Ma da se ti nadaš da ćeš se još vratiti ovamo, – produži iguman roneći suze, – ali ja te više videti neću. – (Tako i bi, jer kasnije, kada blaženi Nifont po drugi put dođe u Svetu Goru u obitelj svetoga Preteče, ovog igumana ne zateče među živima). – Na ove igumanove reči smireni Nifont zaplaka gorko, i pade na pod hrama gde su vodili ovaj razgovor, i uzviknu: Ta ja sam niko i ništa! Zar ja grešni da primim na svoja slaba pleća breme apostolskog služenja?
Dok je on tako plakao gorko i jecao, bratija se slegoše u crkvu na njegov plač, i niko ne znađaše zbog čega plače i jadikuje. Tada iguman obavesti bratstvo radi čega su došli k njima episkopi i solunski klirici. Pri ovim rečima igumanovim nastade opšti plač i jecanje. Sva bratija okružiše Nifonta i grljahu ga; i praštajući se s njim svi plakahu i ridahu. Uzbuđenje beše tako silno u celoj obitelji, da to iskoristiše episkopi i klirici: uđoše u hram i pred licem Boga i bratije uručiše Nifontu pozivne gramate klira i naroda solunskog. Uzalud je smireni Nifont to odbijao, navodeći kao razlog svoju nedostojnost i želju da u pustinji završi svoj život. I sam iguman stade na stranu episkopa, i zajedno s njima ubeđivaše ga da se ne protivi pozivu i volji Božjoj. Pri tome iguman mu reče: Prošle noći sam Gaspod mi naredi da te ne zadržavam: stoga idi kuda te Bog zove, i ne zaboravljaj nas. Što se nas tiče, ti si bio i svagda ćeš biti, ma gde se nalazio, čedo naše obitelji. – Rekavši to, iguman, a za njim i bratija, sa suzama grleći blaženog Nifonta oprostiše se s njim. – Naposletku im Nifont reče: Oci moji i braćo, neka bude volja Gospodnja i vaša! idem na put, određen mi Bogom, ali i velika nevolja ide za mnom; molite se za mene!
Po dolasku u Solun blaženi Nifont bi proizveden za arhijereja, na neopisanu radost vernih i na muku zapadnih misionara koji su svuda sejali novačenja Florentiskog zborišta i lažisabora. Da bi im zadao odlučni udarac i da bi ih satro, blaženi Nifont, čim stupi na arhijerejski presto odmah stade držati propovedi na osnovu božanskih dogmata, predanih Crkvi od svetih Apostola i svetih Vaseljenskih Sabora, savetujući verne da se ne zanose mudrolijama Zapada, nego da čvrsto i nepokolebljivo čuvaju Pravoslavlje otaca, i da trpeljivo nose jaram ropstva inovernoj muhamedanskoj vlasti, očekujući za to nebeske nagrads. Pri tome sveti Nifont, kao pravi otac i pastir, ne zaboravljaše nevoljne i siromašne, moleći i preklinjući bogatašs da bližnjima udeljuju sve što mogu, pružajući im sam dirljiv uzor i primer sastradanja. Jer mnogo puta on je noću odlazio sam kod siromašnih i bolesnih, tešio ih i uspokojavao, pobuđujući ih na blagodarno trpljenje pred Bogom. Premudri Nifont obraćao je Hristovoj Crkvi i mnoge neverne, oslobaćajući ih njihove zablude. Stoga kao senka telo njega je pratio glas o svetosti njegovog života. Najzad, po svojim podvizima i po svojoj revnosti za Pravoslavlje, on postade poznat i Velikoj Crkvi u Carigradu.
Nakon dve godine sveti Nifont bi pozvat u Carigrad radi rasmatranja izvesnih crkvenih poslova. To bi ne bez naročitog promisla Božjeg, kao što će se videti kasnije. U Carigradu on bi primljen s poštovanjem od patrijarha i njegovog Sinoda, isto tako i od klira i vernika. Tu ga obradova Gospod susretom i sa episkopom Zaharijom, bivšim nastavnikom njegovim. Radost od ovog neočekivanog susreta beše za obojicu neiskazana, ali i kratkotrajna. Jer posle nekoliko dana episkop Zaharija se razbole i otide ka Gospodu. Odmah zatim skonča i patrijarh carigradski, blaženi Maksim II, i za patrijarha bi izabran smireni Nifont, protiv njegove volje i želje.
Svojom apostolskom retvnošću sveti Nifont kao patrijarh opravda nade pravoslavne pastve Hristove, koju uznemiravaše zapadni fanatizam. On blagotvorno delovaše na sabraću koji su patili pod teškim jarmom muhamedanskog ropstva, kao i na same Agarjane, privlačeći ih silom reči i svetošću života od tame zablude k svetlosti Evanđelske istine. Radovaše se Hristova Crkva i ukrašavaše se takvim svojim svetilnikom, ali ne zadugo.[9] Jer se među njegovim klirom nađoše neprijatelji kojima je božanstveni Nifont bio težak. Radeći pod uticajem dobromrzitelja đavola i vlasti sultanske, oni uspeše u svojoj zamisli protiv svetog patrijarha: on bi zbačen i proteran iz patrijaraškog doma. Nevinog stradalca nije toliko diralo to što je prognan sa patrijaršijskog prestola, jer je znao da su dotični klirici bili samo oruđe tajnih zamki Sataninih; za blaženog Nifonta bilo je daleko bolnije to što je bio odvojen od ljubljene pastve, kojoj on ništa drugo nije želeo sem mira i spasenja. Ipak, predajući se volji Božjoj, on radosno oslobodi sebe patrijaršijskog položaja, moleći se Gospodu da neprijateljima njegovim oprosti grehe i da ih pokaje, i udalji se u Sozopolj, u manastir česnoga Preteče, u očekivanju da tamo nađe slatku tišinu bezmolvija, molitvenog tihovanja. No, po rečima Gospodnjim, ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14): čuven zbog svetosti života blaženi Nifont ni tu ne nađe željeni mir i tišinu, jer mnoštvo naroda stade se sticati k njemu, da čuje ili bar vidi svetog izgnanika. Tako sveti Nifont provede dve godine u progonstvu. Kad minuše dve godine, Bogu bi ugodno da ga ponovo pozove na patrijaršiski presto carigradski. Međutim, nenavidnik crkvenoga mira opet ga ne ostavi na miru. Jednom, vraćajući se u patrijaršiju iz parohijske crkve posle svete liturgije, on neočekivano srete na putu sultana, i pozdravi ga kao što dolikuje. Gordi vladar, u besu svoje oholosti, pokaza se nezadovoljan patrijarhovim pozdravom, i ukori ga i naruži pred celim narodom, i čim stiže u dvorac izdade naređenje da se patrijarh pošalje na zatočenje u Jedrene, pod strogim nadzorom janičara. Samo Bog zna šta je nevini stradalnik pretrpeo od muslimana. U Jedrenu pak, iako je bio pod naročitim nadzorom turskih vlasti, Bog mu darova tu utehu što mu boravište bi određeno uz crkvu svetog Prvomučenika Stefana, gde on neućutno slavljaše Gospoda i slobodno služaše Njemu jedinome.
Međutim, slava vrlinskog i svetog života Nifontovog dopre do Vlaške. Tadašnji knez Vlaški Radul plameno željaše da ga vidi, i Bog mu ispuni želju na sledeći način. Kao vazal Porte knez Radul krenu poslom u Carigrad; put je vodio preko Jedrena; u Jedrenu knez izdejstvova kod turskih vlasti dozvolu da vidi blaženog Nifonta. Susret beše pun radosti i za kneza i za patrijarha; tronut i osvojen patrijarhovom slatkom besedom, privlačnim smirenoumljem i potpunom predanošću volji Božjoj, knez stade svesrdno moliti svetog izgnanika da pođe s njim u Vlašku (Rumuniju) i bude tamo arhipastir, a dozvolu da ga turske vlasti puste iz Jedrena on će izdejstvovati od Porte. Blaženi Nifont pristade na kneževu molbu. Knez Radul, na svoju veliku radost, izdejstvova kod Porte dozvolu za odlazak svetog Nifonta. I knez Radul i blaženi Nifont stigoše zajedno u Vlašku, i biše od celog naroda dočekani s ushićenjem, i iskrenom radošću. – Od sada ti si nam nastavnik i pastir, govoraše knez Radul svetome Nifontu, predstavljajući ga svome narodu; tvoje reči za nas su zakon! – Blagoslovena je tvoja želja, odgovori na to sveti Nifont. Neka da Bog, da ti održiš svoju reč i obećanje do svoje smrti! Još nešto, gospodaru: molim te i preklinjem te, ako sagrešiš u čemu bilo, kao čovek. nemoj izbegavati moju otačku i duhovnu pouku; jer za sav narod ti si primer, bilo vrline i pobožnosti, bilo odstupanja od puteva Gospodnjih. – Ti si naš otac, reče na to knez Radul; što je korisno po duše naše, čini bez ustručavanja: mi omo gotovi da s radošću i bezuslovnom pokornošću slušamo i ispunjujemo tvoje pouke i savete.
Stupivši na presto arhipastira, blaženi Nifont najpre sazva pomesni sabor, pod predsedništvom samoga kneza i njegovih vrhovnih visokodostojnika, i na njemu izloži pravila hrišćanske naravstvenosti i dogmate Crkve, kao temelj društvenoga mira i zalog nebeskog blagoslova, savetujući da se svi strogo drže njih i sleduju im neodstupno. Radi boljeg uspeha u tome on osnova dve nove eparhije, rukopoloži episkope i dade im za rukovodstvo pravila, po kojima treba da upravljaju poverenom im pastvom. Na završetku, obraćajući se knezu, on ga moli kao gospodara, da kažnjava nevaljalce, da ne gleda ko je ko, nego da pravedno sudi, znajući da ima Boga i Strašnoga suda, gde će svaki odgovarati za vršenje svojih svetih dužnosti.
Isto tako sveti Nifont savetovaše i sveštenike i monahe da besprekorno vrše svoje dužnosti, učeći ih tome duhu krotosti i ljubavi i preteći im sudom Božjim. Narod, videći ovakav rad svog novog vladike, i slušajući na čestim bogosluženjima njegove slatke besede, pune ljubavi i sile, nazva svetog Nifonta Zlatoustom, i sa naročitim usrđem i silnom žeđi sticaše se u crkvu da vidi svoga pastira i da sluša njegove vaspitne pouke. No ukoliko se sveti Nifont više truđaše na ispravljanju svoje pastve od raznih poroka, utoliko se neprijatelj svake istine i dobra đavo staraše da ometa blaženoga i onemogući njegove zlatorečive pouke.
Jedan od velmoža Moldavije, Bogdan, čovek pokvaren i rđav, bi optužen od vlasti u svome otačastvu za prestupe. Da bi izbegao zasluženu kaznu on se sakri, i ostavivši kuću, ženu i decu prebeže u Vlašku. On se tako dodvori knezu Radulu, da ga ovaj ostavi kraj sebe, pa još, nasuprot crkvenim kanonima i građanskim zakonima, reši da uda za njega svoju rođenu sestru, iako je znao da je Bogdan ženjen i ima porodicu. Kada ovaj protivzakoniti brok bi sklopljen, za njega ču prva Bogdanova žena i napisa pismo svetome Nifontu, žaleći se i dokazujući da je Bogdan ženjen i ima decu. Ovo delo ogorči krotkoga arhijereja Nifonta. On pozva k sebi Bogdana, predade mu žalbu njegove žene i savetovaše mu sa svoje strane da ne raskida svoj zakoniti brak. Pokvareni Bogdan sruči na svetitelja mnogo grubosti, i ode od njega preteći da će osvetiti sebe i svoju čaet koju mu Nifont kalja. Da bi ostvario svoju pretnju, on se obrati knezu Radulu, gorko se žaleći na blaženog Nifonta. Sam patrijarh Nifont dođe knezu, i pokazujući mu pismo što je dobio od Bogdanove žene, moljaše ga da ne narušava božanska pravila Crkve. Mesto da usvoji zakoniti stav svetiteljev, knez odvrati da mirjani ne mogu potpuno ispunjavati zahteve Crkve. – Moja je dužnost, reče na to sveti Nifont, da strogo pazim na naravstvenost pastve, i ja sveto ispunjujem svoju obavezu. Radi čega me je tvoja svetlost i pozivala ovamo, ako ne radi toga da, ne gledajući ko je ko, izobličavam nepravdu i bezakonje i zahtevam od svih strogo držanje crkvenih propisa. Ne propovedam ja vama svoje zakone nego zakone božanske, za koje sam gotov dušu svoju položiti. Ako pak vi ne želite da me slušate, ja sam čist pred Bogom!
Posle ovih reči on napusti dvorac, dođe u crkvu i naredi da se sazove narod. Sabranom narodu on izgovori pouku. Zatim se obuče u arhijerejsko odjejanje i svečano odluči od Crkve bezakonog Bogdana sa njegovom novom nezakonitom ženom i sve koji su sudelovali u njegovom zločinačkom braku. Naposletku on proročkim duhom opisa nerede koji će zahvatiti Vlašku, predskaza Radulu i Bogdanu nesrećnu smrt za bezakonje njihovo, pa skinuvši sa sebe znake prvosvešteničkog dostojanstva, složi ih na svetom prestolu, celiva svete ikone i udalji se iz crkve.
Doznavši za sve ovo knez Radul, umesto da se pokaje za svoj greh, izdade naredbu na sve strane: da niko ne opšti i ne održava nikakve veze sa Nifontom; ko protivno uradi biće kažnjen smrću i oduzimanjem celokupne imovine. Blaženi pak Nifont, ustupajući mesto gnevu, tajno se nastani u domu duhovnog sina svog, dvorjanina Neanka, rodom iz Besarabije.
Međutim Radul, razmišljajući o svom odlučenju od Crkve, nevoljno se bojaše gnjeva Božija; jer, iako se ljutio na svetitelja, ipak je znao da je on istinski pravedan i pobožan. Da bi umekšao srce blaženoga Nifonta, on ga s mnogo poštovanja pozva k sebi i stade ljubazno moliti za izvinjenje, pravdajući brak Bogdanov pristankom na njega Velike Crkve carigradske. Odmah zatim poče ga moliti, da i on sa svoje strane blagoslovi Bogdana i njegovu novu suprugu. – Radule, Radule! odgovori na to s dubokim uzdahom sveti Nifont, ma šta ti obećao meni, i ma kako me molio da dam svoj pristanak na zločinački brak Bogdanov, sve je uzalud. Opomeni se, nisi li me ti pozvao ovamo; zašto me onda goniš? Ako sam učinio kakvu nepravdu, kaži je. Moja je dužnost: izobličavati bezakonje, da bih druge sačuvao od sablazni. I ja to činim. Seti se, ti si me pozvao ovamo, no ti me i goniš odavde. Ja ću otići putem koji mi Gospod ukaže; ali znaj, veliko zlo i bezbrojne nevolje postići će tvoju oblast: ti sam umrećeš nesrećan i na užasan način. Doći će vreme: tražićete me i nećete me naći.
Sa ovim rečima blaženi Nifont se udalji. A pri rastanku sa Neankom reče mu: Čedo, velika će nesreća snaći ovo mesto. Međutim, tebe će sačuvati svemilosrdni Bog, ako ispuniš moj otački zavet; štaviše ti ćeš biti uzveličan, i ime će tvoje postati slavno; i tada se seti mene, duhovnog oca svog. Sa svoje strane ja neću prestati da molitveno posredujem za tebe pred Bogom. – I oni se rastadoše. Neanka obliše suze i on gorko ridaše zbog rastanka sa božanstvenim pastirom njegovim.
Praćen svojim učenicima Makarijem i Joasafom, sveti Nifont dođe u Makedoniju, a odatle otputova u Svetu Goru i nastani se u Vatopedskoj obitelji. Svetogorci ga primiše sa iskrenom radošću i poštovanjem, slaveći Boga što ih je udostojio da vide vaseljenskog vladiku. Iz najzabačenijih pustinja sticahu se k njemu podvižnici, da prime blagoslov od njega i da čuju njegove pouke.
Jedan od učenika svetoga Nifonta, Makarije, neobično strog podvižnik i revnostan u ispunjavanju monaških dužnosti, toliko se zapali božanskom ljubavlju ka Gospodu, da najzad stade iskati i želeti mučenički podvig i smrt. Ali, nemajući poverenje u tajne želje i pobude svoga srca, on to ispriča blaženom Nifontu, i zamoli ga za savet, a ako se saglasi, onda i za blagoslov na stradalački podvig radi Hrista. Sveti Nifont, ogradivši Makarija znakom česnog i životvornog krsta, pomoli se za njega i otpusti s mirom na željeni podvig. Kratko vreme blaženi Makarije ostade na zemlji: u Solunu on svečano ispovedi Hrista i prokle Muhameda, zbog čega ga Turci stavljahu na mnoge i razne muke, pa mu najzad odsekoše glavu. Tako on dobi venac mučenički. Božanstveni Nifont provide to Duhom. – Znaš li, čedo, reče on svom drugom učeniku Joasafu: danas stradalački skonča tvoj brat Makarije i radosno dušom leti u nebo.[10]
Uskoro posle toga sveti Nifont, uzevši sa sobom Joasafa, tajno se udalji iz Vatopeda i stupi u manastir svetog Dionisija kao seljak. U ovom manastiru još od ktitora bejaše ovakav ustav: ko dođe u manastir radi monašenja, određivati mu najpre teške poslove, naime: čuvati tegleću marvu, voziti drva i vršiti sva najniža poslušanja na neodređeno vreme. Docnije, pošto iskušenik prođe sva ta poslušanja, po nahođenju nastojatelja, primali su ga u manastir i pribrajali k bratiji. Na taj način i sveti Nifont, kao nepoznati došljak, bi određen za mazgara. Dok se on truđaše u ovom poslušanju, prikrivan Bogom, njega, po naredbi Velike Crkve carigradske, tražahu svuda da ga, po dozvoli sultana, vrate na presto vaseljenske patrijaršije. Poslanici stigoše i u Svetu Goru, ali blaženi Nifont ostade nepoznat sve dok je to bila volja Višnjega. Jednom on bi sa drugima određen za stražara na susednom brdu, jer morski razbojnici behu iznenada napali na Svetu Goru, harajući i pljačkajući sve. Kada pade noć, blaženi Nifont stade na molitvu. I kad se moljaše, nad njim se odjednom diže plamen ognjeni, u vidu stuba od zemlje do samoga neba: sam blaženi Nifont postade svetao, ognjen. To primetiše monasi što behu u blizini na straži, i jedan koji beše pored Nifonta. Preplašen od viđenog čuda, ovaj monah ode u manastir i ispriča svima o slavi molivšeg se brata. To isto potvrdiše i drugi monasi.
Zaprepastiše se starci i sva manastirska bratija, nedoumevajući o čudnom podvižniku koji se pojavio među njima. I oni se zajedničkim molitvama obratiše ka Gospodu, proseći da im otkrije ko je taj ugodnik, tako proslavljen s neba. I Gospod im otkri tajnu: iguman manastira imađaše viđenje kao da se nalazi u hramu; tu se pojavljuje božanstveni Preteča i govori mu: „Saberi bratstvo, i izađite u susret patrijarhu Nifontu; visina smirenja njegova neka bude obrazac za vas: on je patrijarh, a spustio se dotle da je postao jedan od vaših radnika“. – Poražen ovim, iguman dugo nije mogao doći k sebi. Potom, kada mu se misao smiri, on naredi da udare u klepalo, i sabranoj bratiji on ispriča svoje viđenje. Tada svi raspoznaše u svome mazgaru patrijarha Nifonta.
Dok se to zbivalo, svjatjejši radnik beše otišao u šumu za drva. A kada primetiše da se on vraća sa svoga poslušanja, svi izađoše ka grobljanskoj crkvi u susret njemu, i pokloniše mu se s puno poštovanja kao patrijarhu. Tronut do suza neočekivanim toržestvom svoga smirenja, sveti Nifont pade pred noge plačući. – Svršilo se ogledanje tvoga trpljenja, svetilniče vaseljene; reče mu nastojatelj celivajući mu desnicu: dosta je tvoga smirenja za smirenje vlastite nemoći naše.
Blaženi Nifont plakaše, duboko potresen zbivanjem; plakahu bratija, naročito oni koji su ga u neznanju vređali, i moleći oproštaj ležahu kraj nogu njegovih. Najzad sveti Nifont reče: Zato je, oci i braćo moja, Gospod sakrio mene od ljubavi vaše, što sam Ga ja molio o tome, da bi me u smirenju mome pomenuo Gospod. Vi znate da nas slava ljudska i ljubav ovoga sveta otuđuju od carstva Božja, jer Gospod je rekao: Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi? (Mk. 8, 36).
Posle toga on svečano uđe u manastir okružen bratstvom, i posveti sebe svoj strogosti monaškog života, ne prestajući obavljati sa bratijom svaku vrstu posla, mada od starosti, zlopaćenja i progonstava njegove telesne moći behu iznurene i slabe. Pored ostalih poslova on je posećivao bolesne, tešio tužne, i ja, veli sastavitelj žitija svetog Nifonta, jeromonah Gavrilo, ondašnji prot Svete Gore, mnogo puta odlazeći i ostajući tamo radi slušanja njegovih poučnih beseda, viđao sam gde on ili kopa u gradini, ili pomaže u vodenici, ili se spušta u pristanište radi istovarivanja i utovarivanja lađa; i uopšte radio je neumorno, da drugi ne bi roptali i na taj način gubili nagradu za trud svoj. Pri svemu tome Satana nije prestajao ratovati protiv njega. Našlo se ljudi koji su omalovažavali sve trudove i podvige smernoga Nifonta, pripisujući ih licemerju, a slatke besede njegove nazivajući mlaćenjem prazne slame. A on, znajući da je sve to – delovanje Satane, moljaše Boga da mu da pomoći i snage za podnošenje iskušenja do kraja života, pa stoga i neprijateljima svojim praštaše, moleći se za njihovo spasenje.
Jednom bratija prevožahu lađom manastirsku pšenicu sa metoha; na moru nastade bura, i lađa na dogledu obitelji nalažaše se u krajnjoj opasnosti. Primetivši to, sveti Nifont krenu ka lađi ne obraćajući pažnju na buru. I čim on stupi na palubu, bura se utiša i nastade potpuna tišina. Videvši to, bratija padoše k stopama svetitelju, moleći ga da umilostivi Boga i izmoli u Njega blagodat, da ih ne snađe nikakva opasnost, ni nevolja, ni beda, kada ubuduće budu bili na moru. – Bog će vam dati po želji vašoj, odgovori blaženi, pod uslovom: ako budete sveto ispunjavali propisano pravilo i crkvene elužbe, i ako ne budete praznoslovili. – Potom prekloni kolena na kotvi, podiže ruke i oči k nebu i moljaše se dosta dugo, pa blagoslovi kotvu i reče: Slušajte, braćo, čuvajte ovu kotvu na doličnom mestu; a kada nastupi bura, spuštajte je u more, pa budite spokojni.
Od toga vremena stvarno svaki put kada su se bratija nalazili na moru, pa se dizala bura, oni su spuštali kotvu prizivajući ime svetog Nifonta, i nastajala je tišina. Ovo znamenje od mrtvog metala tako je poražavalo monahe, da su u vreme kađenja ikona pri vršenju pravila oni kadili i kotvu, odajući na taj način čast svetome Nifontu. Samu pak kotvu nazvali su „patrijarh“; i kada bi na moru nastupila bura oni su obično vikali: Pustite patrijarha u more! – Ovu kotvu čuvali su u Dionisijatu kao dragocenost i svetinju više od sto pedeset godina.
Naposletku za blaženog Nifonta nastupi vreme odlaska iz vremena u večnost ka željenom Gospodu: sem po dubokoj starosti on je znao i po božanskom otkrivenju da je to vreme blizu, pa je zato prizvao k sebi bratiju i objavio im o svojoj končini. Tom prilikom on im očinski savetovaše svima: da strogo drže zavete monaškog života, i da se svim silama staraju naslediti Carstvo nebesko. Slušajući oproštajnu reč svoga oca bratija plakahu gorko. – Sada mi, braćo moja, nastavi sveti Nifont, recite šta vam je potrebno i šta da vam izmolim od Gospoda pre no što duh svoj predam Njemu. – Presveti vladiko, odgovoriše bratija grcajući, ostavi nam, kao neocenjivu svetinju, razrešne molitve koje bi se čitale nad svakim umirućim bratom pri ispraćaju u večnost, sa potpunom ubeđenošću da će radi svetih molitava tvojih dobiti na Strašnom sudu pomilovanje i oproštaj.
Tronut tako spasonosnom molbom bratije, sveti Nifont zaplaka, pomoli se Bogu da On ispuni želje otaca, pa obraćajući se svome učeniku Joasafu reče: Piši što ti budem govorio, i to će biti poslednji dar obitelji. – Na taj način sveti Nifont sastavi razrešne molitve za umiruće. Zatim, obraćajući se Joasafu, reče: Ja odlazim ka Gospodu, a ti, čedo, pođi u Carigrad; tamo te očekuje stradalački podvig i venac rajske slave.[11] Posle toga, oprostivši se sa bratijom, on se pričesti Božanskim Tajnama, i tiho predade Gospodu duh svoj jedanaestog avgusta 1460 godine, u svojih devedeset godina.
Vest o končini svetog Nifonta brzo se pronese po Svetoj Gori. Mnoštvo inoka sleže se radi odavanja poslednje počasti preminulom patrijarhu, koji sav život provede u neprestanim bedama i gonjenjima, i bi prekaljen u trpljenju kao zlato u ognju. I tako, u prisustvu mnogobrojnih svetogorskih otaca biše svečano i uz opšti plač i suze sahranjeni svešteni ostatci blaženog patrijarha Nifonta.
Po prestavljenju svetoga Nifonta njegov učenik Joasaf bez oklevanja ispuni predsmrtno zaveštanje njegovo: otputova u Carigrad, i tamo pred Agarjanima ispovedi ime Hristovo, proklinjući lažljivog Muhameda njihovog; zbog toga on pretrpe od njih mnoštvo raznih muka, i naposletku bi obezglavljen, te na taj, način izvrši svoj stradalački podvig.
Sada da kažemo i o posledicama progonstva iz Vlaške božanstvenog Nifonta. Kada se on udalji iz Vlaške, pre svega nastadoše u Crkvi Vlaškoj mnoge smutnje i neredi od vlastitog klira njenog; zatim nastupi strahovita suša i užasna glad; i tada svi uvideše da su to posledice zločinačkog izgnanstva svjatjejšeg Nifonta. Svestan svoje krivice, knez Radul se starao da sazna gde se nalazi blaženi izgnanik, ali ga ne pronađe, kao što sveti Nifont proreče Radulu odlazeći od njega.
Odmah po prestavljenju blaženog Nifonta, kneza Radula postiže neizlečiva bolest: po telu njegovom otvoriše se rane, i zarazni smrad od njih beše toliko nepodnošljiv, da nesrećnom paćeniku niko ne mogaše prići. U tim strahovitim mukama on umre i bi pogreben u manastiru svetog Nikole, zvanom Dalis, podignutom od samog Radula. Međutim i posle smrti gnev Božji ne prestade pogađati svirepog gonitelja novog Zlatousta: na za prepašćenje naroda, grob Radulov se tresao tri dana, kao nekad grob carice Evdoksije, goniteljke svetog Zlatousta. Tada snađoše nevolje i dobrog Neanka, ljubimca blaženoga Nifonta: knez Mihna, koji dođe posle Radula, i naslednik Mihne knez Vladul, žestoko ugnjetavahu nevinog Neanka. No, kao što svetitelj beše prorekao, molitvama njegovim, Neanka ne bi potpuno dotučen, nego kasnije sav ga narod izabra za gospodara cele Ugro-Vlaške.
Videvši kako se predskazanja božanstvenog Nifonta verno i doslovno ispuniše, Neank odluči da neizostavno prenese svete mošti njegove u Vlašku, koliko radi slave i blagoslova svoje zemlje, toliko i radi nesrećnog Radula, eda bi od prisustva svetog Nifonta on dobio neku korist i milost za grobom. Postupajući u duhu cara Teodosija, koji prenošenjem iz Kukuza svetih moštiju Zlatoustovih pruži svojoj materi Evdoksiji utehu i mir, pobožni Neank uputi dva igumana i dva velikodostojnika u Svetu Goru, u manastir Dionisijat, sa gramatama i mnogim darovima, moleći da otpuste k njemu u Vlašku svete mošti božanstvenog Nifonta. Ova želja Neankina ožalosti obitelj svetog Dionisija. Ali, ne smejući da se protive gospodarevoj volji i u isto vreme ne usuđujući se da dodirnu svete mošti blaženog Nifonta, starci i bratija obitelji svetog Dionisija prepustiše samim izaslanicima da otkopaju grob i da izvade svete mošti.
Tada jedan od velikodostojnika, veliki logotet, uze motiku, prekrsti se i poče: Po veri gospodara moga uzimam na sebe ovaj posao sa potpunim pouzdanjem da se naš arhipastir, otac i učitelj neće ljutiti na naše usrđe i ljubav. – I tek što logotet raskopa grob i ukazaše se česne mošti svetog Nifonta, neiskazan miomir razli se unaokolo i ispuni vazduh. Svete mošti biše izvađene iz groba, položene u skupoceni kovčeg i unesene u crkvu. I po crkvi se razli divan miris i miomir.
Na otkriće moštiju blaženog Nifonta sleže se mnoštvo monaha iz kelija, iz skitova i manastira; i kada se povodom toga vršaše bdenije, Bog proslavi svetitelja darom čudotvorstva. Jedan nemi monah priđe da se pokloni i celiva mošti svetoga Nifoita, i kad ih celivaše, njemu se odreši jezik i nestade njegovog nemila. Tako isto i slepac, priveden k moštima, čim ih se dotače progleda. I mnoga druga čudesa dogodiše se od svetiteljevih moštiju, koja ne unosim u njegov životopis, veli životopisac, da ne bih zamarao čitaoce i slušaoce, potpuno ubeđen da su i ova dva navedena čuda dovoljna da uvere u svetost i veliku slobodu blaženog Nifonta pred Bogom.
Nakon tri dana posle ovoga izaslanici Neanke i nekolicina od bratije obitelji krenuše sa svetim moštima u Vlašku. Prešavši preko Dunava, oni poslaše izveštaj gospodaru da se približavaju. Tada se u susret svetim moštima blaženoga Nifonta uputi sabor arhijereja, jereja, đakona i monaha. A kada se izaslanici približiše Bukureštu, sam blagočestivi gospodar sa mnoštvom naroda, sa svećama i kadionicama, srete svetog Nifonta kao živoga, i oblivajući se suzama pade na kivot; potom ga uze na svoja ramena i uz pripomoć visokodostojnika unese svete mošti u manastir Dalis i postavi na grob Radulov. Celu noć služilo se bdenije: Neank i sav narod moljahu svetog Nifonta kao živoga, i oblivajući se suzama pade na kivog; no Neank lako zadrema, i vide u snu ovo: grob Radulov se otvori, telo njegovo izgledaše crno kao ugalj, i iz njega izlažaše nepodnošljiv smrad. Neanku postade jasan užasan položaj Radulov, rastuži se i usrdno se zauzimaše pred sretim Nifontom za nesrećnika. Odjednom se Neanku učini da sveti Nifont ustade iz svoga kivota, priđe Radulovom lešu i omi ga svetom vodom; tada iščeze zlovonja i smrad; Radulovo telo postade čisto i svetlost zatitra na licu njegovom. Grob se Radulov zatvori, a sveti Nifont priđe Neanku i reče mu: „Vidiš, čedo, kako ispunih tvoju molitvu. Ispuni i ti moj zavet: upravljaj mirno poverenim ti narodom i otpremi u moj manastir jedan deo mojih moštiju, na utehu podvizavajućoj se tamo bratiji“. – Viđenje se završi.
Silno uzrujan osećanjem radosti, Neank dođe k sebi i svečano uzviknu: Slava Bogu koji proslavi slugu Svoga, vozljubljenoga Nifonta! – I tada on ispriča svima svoje viđenje, i narod proslavi Boga. Sutradan se na božanstvenu liturgiju sa svih strana Vlaške sleže mnoštvo naroda. Ogroman broj svakovrsnih bolesnika, koji sa suzama i verom pristupahu k svetim moštima blaženoga Nifonta, od samog dodira dobijahu isceljenje molitvama njegovim.
Videći da se svetiteljeva čudesa s dana na dan umnožavaju, gospodar sazva pomesni sabor, na kome bi odlučeno da se sveti Nifont praznuje jedanaestog avgusta, na dan njegovog prestavljenja. U tom cilju njemu bi i služba sastavljena. A blagočestivi Neank načini zlatni kivot, u vidu mnogokubetne crkve, ukrašen dragim kamenjem i emaljem; na krovu njegovom sa unutrašnje strane beše naslikan blaženi Nifont, a pred njim u molitvenom stavu na kolenima smireni Neank. U tako napravljeni kivot on položi svete mošti i otpremi ih u svetogorski manastir svetog Dionisija, odvojivši od njih za sebe glavu i ruku. U zamenu pak za svetinju koju ostavi kod sebe on odnese ovom manastiru svetu glavu svetog Preteče i Krstitelja Gospodnjet Jovana u zlatnom kovčegu, ukrašenom dragim kamenjem, i podiže mnogo građevina u manastiru o svom trošku, zbog čega i bi uvršćen među ktitore ove obitelji.
Svetu glavu i ruku božanstvenog Nifonta Neank je dok je god bio živ imao kraj sebe, na osvećenje i zaštitu od zla i iskušenja, a kad je umirao on tu svetinju zavešta svojoj prekrasnoj zadužbini, manastiru Ardžesu, gde se ona i sada nalazi. Za sve neka je slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
NEOFITA, ZINONA, MARKA, MAKARIJA i GAJA (GAJINA)
 
Ovi sveti mučenici skončaše u ognju za svoju veru u Hrista Gospoda.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PASARIONA
 
Osnivač jednog od Jerusalimskih manastira; horoepiskop u Palestini i nastavnik prepodobnog Jevtimija Velikog; podvizavao se u prvoj polovini petoga stoleća.
 
SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA
ANASTASIJA PANERISA i DIMITRIJA BEJAZISA
 
Sveti novomučenici Hristovi Anastasije (Paneris) i Dimitrije (Bejazis) biše rodom sa ostrva Mitiline (Lezvos): Anastasije iz mesta Asomaton, a Dimitrije iz Agiasa. Bili su bliski po veri i zanatu (a možda i po telesnom srodstvu). Pletući korpe i kotarice oni od toga življahu, a uz to neumorno propovedahu Evanđelje Hristovo svojoj porobljenoj braći Hrišćanima. Zbog toga ih Turci zatvoriše u tamnicu, zatim dugo mučiše i najzad poubijaše za veru Hristovu, 11 avgusta 1816 (ili 1819) godine u mestu Kasamba na Mitilini. Anastasije postrada u 20, a Dimitrije u 18 godini života. Tu u rodnom mestu Dimitrijevom Agiasu podignut im je veličanstveni hram.
 
OBNAVLJANJE HRAMA
PRESVETE BOGORODICE „ELEUSE“,
to jest Milostive.
 


 
NAPOMENE:

  1. Godine 304. Čudotvorne mošti svetog Evpla leže u jednom selu blizu Neapolja zvanom Vico della Botonia.
  2. Dioklecijan – carovao od 284 do 305 godine.
  3. Maksimijan – savladar Dioklecijana od 285 do 305 godine.
  4. Gaj bio papa od 283 do 22 aprila 296 godine.
  5. Ovi sveti mučenici postradaše 295-296 godine. Mošti svete mučenie Suzane sa moštima njenog oca Gavinija počivaju u Rimu, u hramu njenog imena; a mošti svetog Gaja takođe su u Rimu u crkvi njemu posvećenoj.
  6. Kelar – monah koji vodi manastirsko domaćinstvo, ekonom.
  7. U to vreme otac njegov knez Svjatopolk nalazio se u Turovi.
  8. 1098 godine.
  9. Sveti Nifont je patrijarhovao prvi put dve godine: 1488 i 1489 god.
  10. Spomen njegov praznuje se 14 septembra.
  11. Njegov spomen praznuje se 26 oktobra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *