NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

17. MART

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ALEKSIJA,
čoveka Božja

U VREME blagočestivih careva Arkadija i Honorija u Rimu življaše visok carski dostojanstvenik Jevtimijan, vrlo ugledan i vrlo bogat. Imao je tri hiljade slugu, koji su nosili zlatne pojase i svilene haljine. Dece imao nije, u jer mu žena beše nerotkinja. A beše to pobožan i dobar čovek, vrlo brižljivo držaše zapovesti Božje, pošćaše svaki dan do tri sata po podne, i svakodnevno postavljaše u domu svom tri trpeze za siročad, udovice, uboge, strance i bolesnike. A sam je obedovao u tri sata po podne sa stranim monasima. I kad bi se nekog dana desilo da bude manje ubogih za trpezom koja se triput davala, i stoga manje milostinje učinio nego obično, on bi tada padao na zemlju pred Bogom i govorio:
Nisam dostojan da hodim po zemlji Boga mog.
Supruga se njegova zvaše Aglaida. Beše to žena velike vere i puna straha Božja, milostiva i darežljiva prema ništima. Pošto nije imala dece, ona se moljaše Bogu govoreći: Gospode, seti se mene, nedostojne sluškinje tvoje, i razreši nerađanje moje, da se udostojim nazvati se majkom deteta. Daj nam sina, da bismo muž moj i ja mogli imati utehu u životu našem i potporu u starosti našoj!
I seti je se Bog po milosti svojoj, darovavši joj porod. Jer ona zače, i rodi sina. Obradova se muž njen; i krstiše dete, i dadoše mu ime Aleksije. A kad Aleksiju bi šest godina dadoše ga u školu. I on ubrzo izuči gramatiku i retoriku i crkvene knjige. Izuči dobro i celo Sveto Pismo. I postade mudar mladić. I rasmotrivši taštinu sveta, on donese odluku u duši svojoj, da se odrekne ovdašnjih žitejskih blaga kratkotrajnih, da bi nasledio večna blaga. I stade umrtvljivati telo svoje, tajno noseći na sebi oštar kostret.
A kad Aleksije postade punoletan i zreo za brak, Jevtimijan reče ženi svojoj: Da oženimo sina našeg. Aglaida se obradova ovom predlogu muža svog, i pavši mu pred noge reče: Neka Bog potvrdi i ispuni reč tvoju, da vidim Aleksija oženjena, i da vidim decu njegovu! I veseliće se duša moja, i ja ću onda moći još više da pomažem uboge i nevoljne.
I milom sinu svom Aleksiju roditelji zaručiše devojku iz carskog roda, i venčaše ih u crkvi svetog Bonifacija. I svadba beše veoma vesela i svečana sve do kasno u noć. Tada Jevtimijan reče ženiku: Ući, sinko, k nevesti svojoj, i poznaj suprugu svoju. – On uđe u ložnicu i zateče nevestu svoju gde sedi u zlatnoj naslonjači. On skide svoj zlatni prsten i skupoceni pojas, uvi ih u porfiru, i dade joj govoreći: Čuvaj ovo! i Bog neka bude između mene i tebe, dok blagodat njegova ne ustroji nešto novo u nama.
Rekavši to, on je ostavi, ode u svoju sobu, skinu sa sebe zlatotkane haljine, obuče neko staro odelo, uze nešto od svog zlata i dragog kamenja, iziđe krišom po noći iz svojih palata i iz grada, i dođe na morsko pristanište. Našavši tu lađu koja ide za Laodikiju,[1] sede na nju i plati put. I putovaše moleći se Bogu i govoreći: Bože, Ti si me sačuvao od utrobe majke moje, spasi me sada od sujetnog života ovoga sveta, i udostoji me da na Sudu tvom stojim sdesna sa svima onima koji su Ti ugodili!
Kad lađa stiže u Laodikiju, sveti Aleksije iziđe na kopno, i našavši putnike koji idu u Mesopotamiju, pođe s njima u mesopotamski grad Edesu,[2] gde se čuvao nerukotvorni lik Gospoda našeg Isusa Hrista, što ga sam Gospod pre Svog dobrovoljnog stradanja posla edeskom knezu Avgaru. Videvši taj lik Hristov, blaženi Aleksije se veoma obradova. I rasprodavši sve dragocenosti što beše od kuće poneo, on razdade zlato prosjacima, sam se obuče u prosjačke rite, uvrsti se među prosjake, i prošaše milostinju. I boravljaše u paperti crkve Svete Bogorodice, stalno se posteći. Jeo je po malo hleba i pio po malo vode, i svake se nedelje pričešćivao prečistim Tajnama Hristovim. I ako je koju milostinju primao od hristoljubaca, on ju je razdavao drugim starim, iznemoglim prosjacima. Pognurene glave, on je umom bio gore, baveći se bogomislijem. I velikim uzdržanjem toliko isuši svoje telo, da uvenu lepota lica njegova, vid mu se zamagli, oči upadoše, i beše samo koža i kosti.
Po odlasku svetog Aleksija iz kuće one svadbene noći, njegovi roditelji sutradan čim svanu uđoše u ložnicu, ali ne nađoše sina već samo nevestu gde sedi utučena i tužna. I nađoše se u čudu. I svuda ga tražiše, ali ga ne pronađoše. I stadoše gorko plakati; i tako se sva njihova radost pretvori u žalost. Majka onda uđe u ložnicu, zatvori prozore, rasprostre kostret, posu glavu pepelom, pade ničice plačući i ridajući, moleći se i govoreći: Neću se dići odavde, niti ću izaći iz ovog zatvora, dok ne saznam šta bi sa mojim sinom jedincem, gde se sakri, i šta mu se dogodi. – A nevesta stojeći pored nje, sa suzama govoraše: Ni ja neću otići od tebe, nego ću se upodobiti grlici pustinjoljubivoj i jednomužnoj, koja kad izgubi svoga supruga, traži ga po gorama i dolinama, tugujući kroz dirljivo pevanje. Tako ću i ja strpljivo čekati, dok ne čujem što o mužu mom, gde se nalazi, i kakav život izabra sebi.
Otac pak, silno ožalošćen, razasla sluge svoje na sve strane da mu traže sina. Neki od njih dođoše i u Edesu, i videše onoga koga traže, ali ga ne poznaše, nego mu kao prosjaku dadoše milostinju. A sveti Aleksije ih poznade, i zablagodari Bogu što ga udostoji da primi milostinju od domaćih slugu svojih. I sluge se vratiše, i kazaše gospodinu svom da su svuda tražili sina njegovog, ali ga nisu našli.
A sveti Aleksije prožive u Edesi pri crkvi Svete Bogorodice sedamnaest godina, i postade mio Bogu. Zatim o njemu bi otkriveno crkvenjaku, jer vide crkvenjak u viđenju ikonu Svete Bogorodice koja mu govoraše: Uvedi u moju crkvu čoveka Božja, dostojan je nebeskog carstva, jer molitva njegova kao miomirisni kad uzlazi pred lice Božje. I kao kruna na glavi carevoj, tako na njemu počiva Duh Sveti.
Posle tog viđenja crkvenjak potraži takvog čoveka, ali ga ne pronađe. Stoga se obrati ikoni Bogorodičinoj moleći Vladičicu da mu tačno pokaže čoveka Božjeg. I ču opet u viđenju reč Presvete Bogorodice da je čovek Božji onaj prosjak što sedi kraj vrata crkvene paperte. Tada ga crkvenjak pronaće, i uvede u crkvu da u njoj boravi. I mnogi saznadoše za sveto žitije njegovo, i stadoše ga poštovati. A sveti Aleksije, izbegavajući ljudsku slavu i poštovanje, ode iz grada Edese niko nije znao kuda. I došavši na morsko pristanište, nađe lađu koja ide za Kilikiju.[3] On sede na tu lađu, govoreći u sebi: Otići ću u grad Kilikiju, gde me niko ne poznaje, i tamo ću ostati u hramu svetog apostola Pavla. Dok je laća putovala, iznenada, po promislu Božjem, nastade bura na moru, i ona mnogo dana nošaše lađu, i ova najzad doplovi do Rima, iako se to nije želelo.
Izišavši iz lađe, sveti Aleksije reče u sebi: Živ mi Gospod Bog moj, nikome neću biti na teretu, nego idem domu oca mog kao nepoznat. I kad se približi domu svom, srete oca svog gde se u podnevno vreme vraća iz carske palate doma, praćen mnoštvom slugu koji su išli pred njim i za njim. Poklonivši mu se do zemlje, Aleksije uzviknu govoreći: Slugo Gospodnji, smiluj se na mene ubogog i jadnog, i dopusti mi da stanujem u jednom uglu dvorišta tvog, da bih se mogao hraniti mrvicama što padaju sa tvoje trpeze, a Gospod će blagosloviti godine tvoje, i daće ti carstvo nebesko, i ako imaš koga od svojih da negde stranstvuje, neka ti ga vrati zdrava!
Jevtimijan, čuvši prosjaka gde govori o stranstvovanju, odmah se seti milog sina svog Aleksija, i udariše mu suze. I on se odmah sažali na prosjaka, i dopusti mu da živi u dvorištu njegovom. A svojim domaćim slugama reče: Koji od vas želi da posluži ovome prosjaku? Bude li mu ugodio, tako mi Gospoda Boga, biće slobodan u sve dane života svog, i dobiće nasleđe od doma mog. A ovome prosjaku načinite kućicu pored kapije moje palate, da bih ga video kad odlazim i dolazim. I sa trpeze moje neka mu se daje hrana. I neka mu niko ne čini nažao.
I stade sveti Aleksije živeti u maloj kućici pored kapije očeve palate. Jevtimijan mu svakog dana slaše hranu sa svoje trpeze. No on je razdavaše drugim prosjacima, a sam jeđaše samo hleb i vodu, i to po malo, tek da ne bi umro od gladi i žeđi. Svaku pak noć provođaše u molitvi bez sna, i svake nedelje pričešćivaše se u crkvi Božanstvenim Tajnama. Čudesno beše trpljenje ovog čoveka Božjeg. Sluge mu stalno činjahu pakosti i zlostavljahu ga: jedni ga šamarahu, drugi za kosu vucijahu, treći ga po vratu udarahu, četvrti mu pomije na glavu sipahu, a drugi ga na razne načine ismevahu. A nepobedivi stradalnik sve to ćutke podnošaše, jer je znao da mu oni to čine nahuškani đavolom. I naoružan molitvom protiv samog đavola, on trpljenjem pobeđivaše njegovo lukavstvo.
A beše još i ovaj razlog njegovog čudesnog trpljenja: u kućicu njegovu gledao je prozor palate u kojoj življaše njegova nevesta, koja kao druga Ruta ne hte otići iz doma oca njegovog, nego sa svekrvom seđaše i plakaše. I mnogo puta slušao je sveti Aleksije nevestu svoju kako kuka za njim; takođe i mater svoju. I tužno naricahu i jedna i druga: nevesta oplakivaše udovištvo svoje, a majka kukaše za nestalim sinom. I to mu žalošću paraše srce. No svetitelj, ljubavlju koju imađaše k Bogu pobeđivaše telesnu ljubav k nevesti i k roditeljima, i Boga radi rado podnošaše nepodnošljivu tugu.
Tako Aleksije provede u domu roditeljskom sedamnaest godina, i niko ga ne raspozna, nego ga svi smatrahu za prosjaka i stranca, njega – sina i naslednika i gospodara doma! ismevan od domaćih slugu kao tuđinac i pridošlica! A kada Gospodu bi volja da ga uzme iz tako mučnog života u bedi i trpljenju i prevede u večni pokoj, On mu otkri dan i čas ishoda njegovog. I sveti Aleksije izmoli od sluge koji mu je prisluživao, hartiju, mastilo i pero. I opisa celo svoje žitije, i neke tajne, samo roditeljima poznate, po kojima bi ga oni mogli poznati. Opisa i ono što reče nevesti svojoj kada joj predade prsten i pojas, umotane u porfiru. Najzad dodade i ovo: Molim vas, roditelje moje mile i česnu nevestu moju, da se ne srdite na mene što vam toliku žalost zadadoh napustivši vas. No i meni se kidalo srce zbog patnji vaših. I mnogo sam se puta molio Bogu za vas, da vam podari trpljenje, i da vas udostoji carstva svog. I uzdam se u dobrotu Njegovu, da će ispuniti moju molbu, pošto se i ja iz ljubavi prema Njemu pokazah toliko nemilosrdan prema bolu vašem i toliko surov prema sebi. Jer svaki treba da više sluša Tvorca i Spasitelja svog, nego roditelje svoje. Verujem da, ukoliko vas više ožalostih, utoliko ćete veću radost primiti u nebeskom uzdarju. – Pošto ovo napisa, on provede u molitvi k Bogu sve do časa prestavljenja svog.
Jednoga dana kada je svjatjejši papa Inokentije[4] služio svetu liturgiju u sabornoj crkvi svetih Apostola, i car Honorije prisustvovao, na završetku liturgije dođe iz svetog oltara čudan glas koji svi čuše gde govori: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti! – Čuvši to, prisutni se prepadoše, i drhćući padoše ničice na zemlju i vapijahu: Gospode, pomiluj! – Zatim se po drugi put ču glas gde govori: Potražite čoveka Božjeg, koji će otići iz tela, da se pomoli za grad, i sve će vam se dobro ustrojiti!
Prema ovom otkrivenju ljudi se po celom Rimu dadoše na traženje takvog čoveka, ali ga ne mogoše pronaći, i behu u velikoj nedoumici. Zatim se u četvrtak uveče sabraše sa carem i papom u sabornu crkvu svetih Apostola, satvoriše svenoćno bdenije, moleći Hrista Boga da im sam pokaže ugodnika svog. A kad osvanu petak, sveti Aleksije čovek Božji razluči se od tela svog, i otide ga Gospodu. I bi glas u crkvi iz oltara, kao i prvi put, koji govoraše: Čoveka Božjeg tražite u Jevtimijanovom domu. A car, obraćajući se Jevtimijanu, reče mu: Imajući u domu svom takvu blagodat, zašto nam nisi kazao? Jevtimijan odgovori caru: Tako mi Gospoda Boga, ja ništa o tome ne znam. – I prizvavši najstarijeg slugu svog, upita ga: Znaš li ti nekoga od družine tvoje koji ima neku vrlinu i ugaća Bogu? Ovaj odgovori: Tako mi Boga, ne znam, jer su svi tući vrlinama i žive nebogougodno.
I poćoše sami car i papa, da u Jevtimijanovom domu potraže čoveka Božja. Jevtimijan požuri ispred njih, namesti u svojoj palati prestole caru i papi, i drugim knezovima, i izađe im u susret sa svećama i kadionicama. A supruga Jevtimijanova, koja u svojoj sobi tugovaše, čuvši metež i graju u dvorištu i palatama, upita: Šta je to? – A kad saznade da su car i patrijarh došli, i zbog čega su došli, ona se čuđaše. Isto tako i nevesta, nalazeći se na čardaku, vide cara i papu gde sa mnoštvom naroda dolaze, čuđaše se, i pitaše se: Šta ovo ima da znači?
A kad car, papa i knezovi sedoše, i nastade tajac, tada onaj sluga što je prisluživao svetom Aleksiju, reče Jevtimijanu: Gospodine moj, nije li čovek Božji onaj prosjak koga si meni poverio? Vidim velika i divna dela njegova: posti se svaki dan, retko kad kasno uveče uzme hleba i vode, a noći provodi u molitvi bez sna. No i neki naši momci mu pakosti čine, šamaraju ga, vuku za kosu, polivaju pomijama, a on sve to sa radošću i velikom krotošću podnosi.
Čuvši to, Jevtimijan odmah pohita u prosjakovu kućicu, viknu ga triput kroz prozorče, ali ne dobi odgovora. Tada uđe unutra i nađe čoveka Božja gde blagoljepno leži mrtav, lice mu beše pokriveno, u desnoj ruci je držao presavijenu hartiju. A kada mu otkri lice, on sijaše blagodaću kao lice anđela. I htede da mu hartiju uzme iz ruke i vidi šta je napisano na njoj, ali je ne mogade izvući, pošto ju je ruka čvrsto držala. Onda se hitno vrati k caru i papi, i reče im: Nađoh koga tražimo, ali je već umro, i hartiju drži u ruci i ne daje mi je. Tada car i patrijarh narediše da se napravi skupocen odar i divno postavljen. I iznesoše iz odaje sveto telo čoveka Božjeg, i česno ga položiše na spremljeni odar. Zatim car i patrijarh prekloniše kolena, celivaše svete mošti, i sa suzama mu se obratiše kao živome: Molimo te, slugo Hristov, daj nam ovu hartiju, da vidimo šta je napisano na njoj, da bismo saznali ko si. – I ruka otpusti hartiju caru i papi. Oni je uzeše, i pružiše je Aeciju, bibliotekaru velike crkve. I kad nastade potpuna tišina, stade bibliotekar gromko čitati tu hartiju. A kad dođe do onog mesta gde se govori o roditeljima i o nevesti, i o prstenju i pojasu što Aleksije beše dao nevesti svojoj u ložnici, poznade Jevtimijan Aleksija sina svog, pade mu na grudi, i grleći ga i ljubeći sa suzama naricaše: O strahote za mene, čedo moje premilo! zašto si nam priredio ovo? zašto si nas toliko ucvelio? Avaj meni, čedo moje, ti si toliko godina proveo u domu, i gledao roditeljske patnje, a nisi nam otkrio sebe, niti utešio starost našu u gorkoj tuzi koja nas je zbog tebe pritiskivala! O teško meni, sine moj željeni, ljubavi moja, uteho duše moje! šta sada da činim? Da li da tvoju smrt oplakujem, ili da likujem što sam te našao. – I ridaše Jevtimijan neutešno, čupajući svoje sede kose.
A supruga njegova Aglaida, čuvši ridanje muževljevo, i saznavši da je onaj prosjak – sin njen Aleksije, otvori vrata dobrovoljnog zatvora svog, i polete čupajući svoje raspletene vlasi. I razdravši haljine svoje, ona preklinjaše narod, koji se beše slegao, da joj načini put: Dajte mi put, dajte, da vidim milo čedo svoje, da zagrlim jedinca svog! – I pritrčavši, pade na česno telo sina svog, grljaše ga i ljubljaše, i naricaše: Kuku meni, gospodine moj! kuku meni, čedo moje slatko! što si to uradio? zašto si toliko jada duši našoj zadao? Kuku meni, svetlosti očiju mojih! Kako te ne raspoznasmo kad si toliko godina živeo s nama? kako se nisi sažalio slušajući stalno naša gorka kukanja za tobom, i nisi nam se kazao?
Tako isto i nevesta, koja je trideset i četiri godine provela bez ženika, noseći crninu, pade na svete mošti, lijući silne suze i topeći njima česno telo dragog svog; i s velikom ljubavlju ga celivaše, i gorko i neutešno ridaše: Avaj meni! teško meni! kuku meni! – i druge dirljive reči govoraše tako, da sve rasplaka i razrida, i svi plakahu zajedno sa roditeljima i nevestom.
Zatim car i papa narediše da se odar sa česnim telom čoveka Božjeg nosi i postavi u sredini grada, kako bi ga svi videli i dotakli ga se. I govorahu narodu: Eto nađosmo koga tražaše vera vaša! – I sleže se ceo Rim, i svi se doticahu svetitelja celivajući svete mošti njegove. I koji god behu bolesni, svi se isceljivahu: slepi progledahu, gubavi se očišćavahu, đavoli se iz ljudi izgonjahu, i ma kakva bolest i nedug da behu na ljudima, svima se davaše potpuno isceljenje od celebnih moštiju ugodnika Božjeg.
Car i patrijarh, videvši takva čudesa, sami uzeše odar i poneše u crkvu, da bi se osvetili od dodira svetoga tela. A roditelji i nevesta iđahu za odrom plačući. No tako mnogo beše naroda koji se hteo kosnuti česnog tela svetiteljevog, da je od tiskanja i navale bilo nemoguće nositi odar. Stoga car naredi da se među narod baca zlatan i srebrn novac, kako bi se ljudi odbili od odra i dali put do crkve. Ali niko i ne obrati pažnju na zlato i srebro, jer svaki žuđaše da vidi čoveka Božjeg, i da ga se dodirne i celiva.
Papa onda stade savetovati narod da se odbije, obećavajući da svete mošti neće odmah sahranjivati, nego će čekati dok ih svi ne celivaju i ne kosnu ih se. I jedva se narod dade usavetovati, te se odbiše malo, i svete mošti biše donesene u veliku crkvu. I ostaviše ih nedelju dana nesahranjene, kako bi im se svaki koji želi poklonio i kosnuo ih se. A roditelji i nevesta cele te nedelje ostadoše pored česnih moštiju plačući. Car pak naredi da se načini kovčeg od mermera i smaragda, i ukrasi zlatom. I u njega položiše čoveka Božjeg. O odmah isteče iz svetih moštiju blagouhano miro, i ispuni kovčeg. I pomazivahu se svi tim mirom radi isceljenja od svakovrsnih neduga. I svetom Aleksiju čoveku Božjem prirediše česnu sahranu, slaveći Boga.
Sveti Aleksije se prestavi sedamnaestog marta 411. godine, za carovanja Honorija u Rimu a Teodosija Mlađeg u Carigradu, dok nad svima vlada Gospod naš Isus Hristos, sa Ocem i Svetim Duhom, kome slava vavek, amin.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MARINA

ROĐEN od roditelja hrišćana. Bio vojnik. Gledajući kako idolopoklonici prinose žrtve ne samo ljudima nego i gmizavcima i gadnim životinjama, njega zahvati plamen božanske revnosti. I kad jednoga praznika neznabošci prinošahu žrtve mrtvim idolima, on jurnu, obori žrtvenik, razbaca žrtve što behu na njemu, i nogama ih izgazi, objavljujući da je hrišćanin.
Idolopoklonici ga odmah staviše na muke: najpre ga tukoše debelim motkama, pa mu kamenjem zube i vilice polomiše, i onda za kosu obesiše. Zatim ga okovaše, i knezu predadoše. Ovaj ga stavi na mnoge muke, i najzad naredi te mu mačem odsekoše glavu, u trećem stoleću. I tako blaženi Marin primi venac mučeništva.
Neki senator Asterije, obučen u skupocenu belu odeću, posmatrao je stradanje svetog Marina. I toliko se oduševi verom u Hrista, koji toliku hrabrost daje svojim sledbenicima, da sam uze telo mučenikovo na svoja leđa, odnese i česno sahrani. Videvši to neznabošci i njega ubiše kao hrišćanina.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA KOLJAZINSKOG

PREPODOBNI Makarije Koljazinski vodi poreklo od plemićkog roda tverskih bojara Kožinih. Rodio se u selu Gribkovu, na desetak kilometara od grada Kašina;[5] sada se to naselje naziva Kožino. Njegovi roditelji: otac Vasilije koji se proslavio ratnim podvizima pri velikom knezu Vasiliju Vasiljeviču Tamnom,[6] i mati Irina, odlikovahu se pobožnošću i vaspitavahu decu svoju u dobrim običajima. Do postriženja u monaštvo Makarije se zvao Matej. U sedmoj godini roditelji ga dadoše da uči knjigu. Malome Mateju knjiga iđaše lako, i on ubrzo strasno zavole čitanje. Čitajući Božanske knjige, on poniraše u njihovu sadržinu i primaše k srcu pročitano. Videći to, roditelji se radovahu. Matej izbegavaše dečje igre, i kada poodraste on stade razmišljati o taštini svetovnog života i pomišljati na udaljenje od njega. Njemu neprestano behu na umu Spasiteljeve reči: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom (Mt. 19, 21). On željaše da sleduje ovim rečima. No roditelji njegovi nisu želeli da se on zamonaši, iako su videli da je to njegova iskrena želja. Oni su mu govorili da se čovek može spasti i u svetu, potsećali ga na besedu svetog Jovana Zlatousta: „Protiv onih koji zabranjuju brak“, navodili mu biblijske primere i novozavetne svetitelje koji su se spasli u svetu i živeli u braku. Iako je plameno želeo da se udalji iz sveta, Matej je ipak shvatao jačinu roditeljskih razloga, i kao poslušan sin nije hteo da ih ljuti, i rekao je: Neka bude volja Gospodnja, ja se ne protivim vašoj želji.
Roditelje obradova ovakva odluka sina, i oni ga oženiše devojkom Jelenom, iz porodice plemića Jahontovih. Stupivši u brak, Matej ipak ne prestade misliti o tome da se docnije udalji od sveta. Provodeći u braku pobožan i čist život, on se dogovori sa ženom da onaj od njih, koji nadživi drugoga, ne ostane u svetu, ne stupa u drugi brak, već primi monaštvo.
Godinu dana posle ženidbe Mateju umreše roditelji; a dve godine posle toga, po volji Božjoj, prestavi se i njegova supruga Jelena. Sada Matej ništa drugo nije želeo nego da ispuni svoju davnašnju nameru: da ostavi svet i primi monaški postrig. Ništa mu sada nije smetalo da ostvari svoju želju. I on odmah, po zapovesti Hristovoj, razdade svoje imanje siromasima i otide u obližnji manastir Klobukovski,[7] kraj grada Kašina, i postriže se u monaštvo sa imenom Makarije. I s ognjenom revnošću stade on prohoditi manastirska poslušanja, povinjujući se sa najvećom smirenošću i krotošću ne samo igumanu nego i najmlađima između bratije. Neizostavno posećujući hram Božji i neumorno se trudeći u raznim manastirskim radovima, on ostalo vreme posvećivaše molitvi i bdenju, usrdno čitajući Žitija svetih i druge božanstvene knjige, starajući se podražavati primere pređašnjih podvižnika i čuvajući u srcu pouke, izvučene iz pročitanih knjiga. Podvizi mladoga monaha izazivahu divljenje kod sve manastirske bratije.
Pošto požive ne malo godina u Nikolajevskom Klobukovskom manastiru, Makarije stade pomišljati na usamljenički život. Utvrdivši se u ovoj misli, on je otkri igumanu i stade prositi njegov blagoslov. Iguman, videći iskrenu želju Makarijevu, dade mu očinsku pouku i blagoslovi ga na novi put podvižničkog života. Makarije pronađe mesto koje odgovaraše njegovim željama, nedaleko od Kašina, na dvaestak kilometara, na reci Volgi, između dva osrednja jezera, u gustoj šumi. Tu on napravi sebi keliju i stade se podvizavati u postu, molitvi i bdenju. Niko mu ne smetaše u usamljeničkom podvigu. Divlje zveri ga ne napadahu nego se umiljavahu, i on deljaše s njima svoju sirotinjsku hranu.
Ali Makarije se nije dugo podvizavao u potpunoj usamljenosti. Uskoro se k njemu stadoše sabirati drugi podvižnici; a najpre dođoše sedam staraca iz Klobukovskog manastira. Sabra se ne malo inoka i iz drugih mesta. Oko kelije Makarijeve nikoše nove kelije i obrazova se pustinjsko bratstvo. Ovom novom bratstvu beše potreban hram Božji radi zajedničke molitve i primanja Svetih Tajana. Prepodobni Makarije sa svojim sapodvižnicima sagradi sa blagoslovom tverskog arhipastira osrednju drvenu crkvu u ime Životvorne Trojice.
Pustinjska bratija se stalno umnožavaše, te se pojavi preka potreba da imaju sveštenika i igumana. Sam Makarije po smirenosti svojoj nije hteo da se primi toga zvanja, nego je to predlagao drugima, ma da je sam rukovodio podvižničkim životom nove obitelji. On zavede strogi poredak manastirskog opštežića sa strogim ustavom. On propisa pravilo da se u obitelji ne drži alkoholno piće, da se ne jede i ne pije po kelijama već samo za zajedničkom trpezom. Sam on davaše primer strogog života, trudoljublja i smirenja. Sa svima se on ophoćaše prosto i ljupko. Pri susretu sa ma kojim od svoje bratije, bez obzira na uzrast, on govoraše: „starčiću dobri“, i nazivaše ga po imenu.
Ustav manastirskog života, uveden prepodobnim Makarijem, beše tako strog da ga nisu mogli držati onako kako je to želeo osnivač obitelji. Jedan za drugim bili su smenjeni dva igumana zbog narušavanja ovoga ustava. Bratija najzad umoliše prepodobnog Makarija, da on sam primi sveštenički čin i vlast igumana. Posle dugog odbijanja prepodobni naposletku pristade; i praćen od nekoliko monaha on se uputi u Tver, gde i bi episkopom Mojsijem postavljen za igumana. Bratija behu neiskazano obradovana kada saznadoše da se prepodobni Makarije vraća u manastir u činu igumana, pa mu prirediše svečan radosni doček. I kao iguman, prepodobni Makarije vođaše najprostiji način života, iđaše u bednoj odeći i davaše primer u svima manastirskim trudovima.
Osnovanje Makarijem nove obitelji, iako u pustom mestu i divljoj šumi, ipak ne beše svima prijatno. Vlasnik okolnog zemljišta, neki Ivan Koljaga, od samog početka gledaše na Makarija ne blagonaklono. A kada crkva bi podignuta, i bratstvo se umnoži, i Makarije postade iguman, onda se ta neljubav pretvori u zlobu i otvoreno neprijateljstvo. Koljaga se bojao da njegova zemlja na neki način ne pređe u posed nove obitelji, pa se reši da Makarija ukloni po svaku cenu, makar ubistvom. Ali po promislu Božjem, takva zla namera se ne samo ne ostvari nego posluži na korist obitelji i na slavu prepodobnog Makarija. S početka smrt zadesi Koljaginu porodicu, pa potom i sam Koljaga teško se razbole. U takvoj nesreći on najzad uvide da je to Božje nakazanje za njegov teški greh – zlu zamisao protivu Makarija, raskaja se i naredi da ge nose k prepodobnome. Kraj nogu Makarijevih on sa suzama ispriča o svojoj zamisli i moljaše oproštaj i molitve. Videći iskreno kajanje svoga neprijatelja, prepodobni reče: „Bog neka ti oprosti!“ i pouči ga, dugo mu govoreći o prolaznosti zemaljskih blaga i o taštini sveta. Kratka pouka prepodobnoga tako delova na Koljagu, da on odluči da sam ostavi svet, postriže se kod prepodobnog Makarija, i svu zemlju svoju pokloni manastiru, koji od tada sam prepodobni Makarije, iz smirenosti, stade nazivati Koljazinskim.
Glas o strogom monaškom životu Makarijevom u novoj obitelji stade se širiti ne samo po okolini već i po udaljenim mestima. K Makariju se stadoše sticati iz bližih i daljih mesta razni ljudi, mirjani i monasi, željni spasenja. Jednom dođoše k njemu dva mladića bojarskoga roda, koje on odavno poznavaše. Primivši ih u svojoj keliji kao obične putnike, on ih stade raspitivati kuda i radi čega idu. Putnici odgovoriše da imaju želju ostaviti svet i nastaniti se u nekoj pustinji. „Znajući te od detinjstva, govorahu oni, i sećajući se tvoje pređašnje ljubavi i pouka iz Božanskog Pisma, i slušajući sada o tvom strogom monaškom životu, mi dođosmo k tebi da te molimo da nas primiš kod sebe na poslušanje“.
Prepodobni, želeći da ih stavi na probu, reče: „Ja sam grešan čovek, zato sam se i nastanio u pustinji, da se molim Bogu za oproštaj grehova svojih, a vi se vratite k roditeljima svojim, da ih ne bi ožalostili“. No mladići behu došli sa odlučnom namerom da ostanu u manastiru pod rukovodstvom slavnog, ma da i smirenog podvižnika; i oni ga sa suzama stadoše preklinjati da ih primi u zajednicu. Videći kod mladića iskrenu i nelicemernu želju da sebe posvete monaštvu, prepodobni ih primi u svoj manastir, i posle potrebnog iskušeništva on ih udostoji monaškog postriga.
Mudro upravljajući bratstvom koje se uvećavalo, prepodobni Makarije provođaše vreme u postu, molitvi, trudu i bdenju. On usrdno čitaše Sveto Evanđelje i druge knjige Svetoga Pisma, i neprestano poučavaše spasonosnom putu kako bratiju tako i sve dolaznike.
Očevidac i svedok podvižničkog života Makarijevog i strogosti njegovog manastirskog opštežićnog ustava bio je znameniti podvižnik monaštva toga doba – sveti prepodobni Josif Volokolamski[8]. Imajući nameru da osnuje novi manastir po pravilima strogog opštežića, prepodobni Josif krenu na put iz Pafnutijevog Borovskog manastira[9] da obiđe severne ruske manastire, da vidi monaški život i prouči manastirske poretke i ustave. U tome stranstvovanju on navrati i u Makarijev Koljazinski manastir, vide prepodobnog Makarija, razgovara sa njim i ostavi sledeće kazivanje u svom „Skazaniju o svjatih otcah“:
„Ja videh, – kaže prepodobni Josif – i blaženog starca Makarija, igumana, osnivača Koljazinskog manastira. On mi kazivaše ovo: „Kad ja dođoh na ovo mesto, sa mnom dođoše sedam staraca iz Klobukovskog manastira. Oni behu tako savršeni u vrlinama i u postničkom i monaškom životu, da sva bratija dolažahu k njima radi pouke i duševne koristi: i oni, prosvećujući sve, učahu ih korisnome; one koji su provodili život u vrlinama, oni utvrćivahu; a one koji su skretali u nedoličnost, njih korahu, izobličavahu i ne dopuštahu im da rade po svojoj volji“. Takva beše tada, po rečima Makarija, pobožnost u manastiru i blagoustrojenost; sve se radilo saglasno otačkim i opštežićnim predanjima, tako da se divio veliki starac Mitrofan Bivaljcev. On tada beše doputovao sa Svete Gore Atonske, gde je proveo devet godina. On govoraše bratiji: „Badava sam se mučio i bez uspeha prevalio tako dalek put u Svetu Goru, kada imamo Koljazinski manastir: jer je moguće spasti se i onima što u njemu žive; u njemu se sve radi kao po opštežićima koja se nalaze u Svetoj Gori“.
Iz Koljazinskog manastira, koji se odlikovao tako pobožnim životom, izišlo je, još za života prepodobnog Makarija, nekoliko osnivača novih manastira. To su: Jefrem Perjekomski[10] osnovao Perjekomski Nikolajevski manastir u Novgorodskoj oblasti na jezeru Iljmenu; i prepodobni Paisije Ugljički[11], rođeni sestrić prepodobnog Makarija, osnovao Pokrovski manastir, blizu grada Ugljiča, na levoj obali Volge.
Pobožni život Makarijev beše slavan pred ljudima i po volji Bogu. Molitva njegova bejaše čudotvorna. Po moći ove molitve Bog mnogima darova utehu u nevoljama i isceljenja od neduga i bolesti. U Kašinskom srezu beše, i sada postoji, selo Kesovo, ili Kesova Gora. Tamo življaše neki Zaharija, koji dugo bolovaše i beše uzet. On je mnogo slušao o moći Makarijeve molitve pred Bogom, pa stade moliti svoje bliske da ga odvezu k prepodobnom igumanu Koljazinskom. Kada ga odvezoše, on gorko plakaše pred igumanom i preklinjaše: „Prepodobni oče Makarije, pomozi meni uzetome!“ Prepodobni odgovori: „Brate, tebe su doneli da probaju moju nemoć. Kako moliš pomoć od grešnika, koji je na jedvite jade stekao nešto malo za svoje popravljenje!“ Ali uzeti produži zapomagati: „Znam, slugo Božji, znam da molitva tvoja pred Bogom za mene grešnog i jadnog neće ostati uzaludna!“ Videći iskrenu i duboku veru bolesnikovu, Makarije reče: „Čedo, preblagi Bog ne želi smrti grešnika, nego život i obraćenje ka spasenju, i On zna na koji će ga način privesti spasenju kroz pokajanje. Tebe je Bog posetio, i ako se pokaješ i ostaviš pređašnje navike, Bog će ti poslati isceljenje; a ne pokaješ li se, onda ćeš postradati još više“. – Bolesnik tada sa suzama ispovedi pred prepodobnim Makarijem grehe svoje od mladosti. I prepodobni, pomolivši se, dade mu blagoslov, a sa blagoslovom ujedno mu povrati i zdravlje. Potom on postade sveštenik u svome selu, i celog života nije zaboravljao pouke prepodobnog Makarija.
Kroz izvesno vreme k prepodobnome dovedoše junošu bojarskoga roda, Vasilija Rjasina, koji je patio od ludila. Prepodobni, videći patnje bolesnikove i tutu ljudi koji ga behu doveli, bi tronut i stade služiti moleban za njegovo zdravlje. Kada posle molitve prepodobni oseni bolesnika krsnim znakom, on se tog trenutka isceli; i obradovan milošću Božjom ne hte više da se vraća roditeljskom domu nego odluči da ostane u manastiru i primi monaški postrig od prepodobnog Makarija.
Jednom lopovi uhvatiše manastirske volove koje bratija upotrebljavahu za poljske radove. Taman kradljivci htedoše da poteraju svoj plen, ali iznenada biše poraženi slepilom i dugo lutahu u okolini manastira. Na kraju krajeva oni se opet obretoše sa plenom kod manastira. Prepodobni Makarije, obilazeći manastirsko domaćinstvo, ugleda kradljivce i, kao da ne zna šta je po sredi, upita ih zašto su oni tu i otkuda im volovi. Zločinci priznadoše svoju zlu nameru i, baciše se pred noge prepodobnome, moliše za oproštaj. Prepodobni im oprosti greh, molitvom ih izbavi od slepila i zapreti im da ubuduće ne pomiljšaju na slična zla dela.
Ustrojivši strogo manastirsko opštežiće, i svetošću svoga života i neprekidnim trudom privukavši mnogobrojnu „ bratiju, prepodobni Makarije još za života svog uspe da materijalno osigura izdržavanje bratije. On pokloni svoju očevinu novoosnovanom manastiru. Osim spomenutog zemljepoeednika Ivana Koljage behu i drugi postriženici prepodobnog Makarija, koji svoja imanja prepisivahu manastiru i prilagahu stvari i novac. Slava Makarijevih podviga pobućivala je mnoge bogate ljude te su manastiru poklanjali zemlju.
No prepodobni Makarije se brinuo ne toliko o materijalnom blagu obitelji koliko o svom duševnom spasenju i o ukazivanju drugima puta spasenja primerom i poukom. On je postupao po evanđelskoj reči: Ištite najpre carstva Božijega i pravde njegove, a ostalo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). U takvom življenju prepodobni dostiže duboku starost. Ne obazirući se na to što telesne sile njegove slabljahu, on produži predavati se bdeniju i molitvi: noge njegove, kao čvrsti stubovi, stajahu na molitvi dan i noć. U martu 1483. godine on se teško razbole. On oseti da mu se približuje kraj i stade bezmolstvovati, molitveno tihovati. Potom dozva k sebi bratiju i reče: „Vozljubljeni oci i čeda! ja, kao i svi zemnorodni, odlazim na put otaca mojih, a vas predajem Gospodu Bogu, koji vas može rukovoditi i dati vam večno nasleđe. Na sve moguće načine starajte se o svom spasenju; budite svagda u poslu, bdenju i neprestanoj molitvi; čuvajte čistotu duše i tela; ne vraćajte zlo za zlo ili uvredu za uvredu. Znajte, bratije, ako budem imao slobodu pred Gospodom, onda po odlasku mom obitelj ova neće oskudevati nego će se proširiti“.
Pošto blagoslovi i izgrli bratiju, prepodobni se udostoji pričešća Svetim Tajnama, i rekavši: „Slava Bogu za sve, amin!“ on predade duh svoj Gospodu, u osamdeset prvoj godini svoga života, 17. marta 1438. godine. Oplakan od bratije, prepodobni Makarije bi pogreben blizu drvene crkve, njime podignute. Na njegovom grobu bi načinjena drvena kapela i ukrašena svetim ikonama.
Podvizi prepodobnoga za života stvorili su poštovaoce njime osnovanog manastira i posle njegove blažene končine. Prilozi su stizali neprestano. U 1521. godini trgovac Mihailo Voronkov Dmitrovski izjavi želju da na mestu stare drvene crkve podgne crkvu od kamena. Sa blagoslovom episkopa Tverskog i Kašinskog Nila, a pri igumanu Koljazinskog manastira
Joasafu pristupi se ovome poslu. Pri raskopavanju zemljišta nalažahu kosti ranije pogrebene bratije. No na mestu gde bejaše pogreben prepodobni osnivač manastira, nađoše čitav kovčeg: iz njega se širaše miomir. Ne smejući ga dirati, radnici odmah izvestiše igumana Joasafa, koji sa umilenjem i suzama stade celivati otkopani kovčeg, ni za trenutak ne sumnjajući da je ovaj dragoceni pronalazak – kovčeg prepodobnog Makarija. Po naređenju igumana odmah zazvoniše u zvona, te se sabraše bratija i mnoštvo naroda iz okoline. Odmah napraviše pored stare crkve šator i, pobožno podigavši kovčeg iz zemlje, preneše ga tamo i odslužiše parastos nad njim. Zatim otvoriše kovčeg; iz njega se razli još veći miomir, i telo prepodobnoga, koje je trideset i osam godina ležalo u zemlji, pokaza se netruležno, čak ni rize ne behu natrulele, i sedine starčeve behu svetle. Ovo se dogodi 26. maja 1521. godine. Narod sa umilenjem proslavljaše Gospoda koji divno proslavlja Svoje izbranike. Mnogi bolesni i nemoćni, koji sa verom priticahu k novopronaćenim moštima, dobijahu isceljenje.
Iguman i bratija, obradovani ovakom blagodaću, pohitaše te izvestiše o tome Dmitrovskoga kneza Jurija Ivanoviča. Poslani jeromonah usmeno obavesti kneza o svemu. Obradovan, knez stade čekati pismeni izveštaj od igumana o isceljenjima koja su se čudesno dogodila od moštiju. Iguman Joasaf se postara te biše zapisana najvažnija čudesa od moštiju, sa imenima isceljenih, i te zapisnike posla knezu. Jurij Ivanovič odmah otputova u Moskvu, i o svemu što se zbilo u Koljazinu izvesti svoga brata, velikog kneza Vasilija Ivanoviča, i mitropolita Danila. Veliki knez i mitropolit naložiše knezu Juriju Ivanoviču da lično doću u Moskvu bar nekoliko njih koji su dobili isceljenje od moštiju prepodobnoga. Mnogi onda od isceljenih lično dođoše i posvedočiše istinitost svojih isceljenja. Tada veliki knez i mitropolit poslaše u Koljazinski manastir arhimandrita moskovskog manastira Čudova Jonu da na licu mesta ispita sve što se odnosi na otkriće moštiju. Arhimandrit Jona dođe u Koljazinski manastir, ubedi se u netljenost svetih moštiju prepodobnog Makarija i u njihovu čudotvornu silu, i posvedoči to u Moskvi pred velikim knezom i mitropolitom.
Tada veliki knez i mitropolit sazvaše u Moskvi sabor od episkopa arhimandrita, igumana i drugih duhovnih lica. Na saboru biše izložene sve okolnosti javljenja moštiju prepodobnog Makarija, rasmotren njegov sveti život i čudesa kako za njegova života, tako i posle smrti od njegovih moštiju. Sabor donese odluku da se prepodobni Makarije Koljazinski pribroji liku Svetih i odredi mu kao dan praznovanja: sedamnaesti mart – dan njegove končine, i dvadeset šesti maj – dan otkrića njegovih moštiju.
Netljene mošti prepodobnog Makarija biše ubrzo prenete iz privremenog šatora u staru drvenu crkvu, a zatim stavljene u nov hrastov kivot i svečano izložene na desnoj strani u novoj kamenoj crkvi, podignutoj trgovcem Voronkovim.
Pri otkriću moštiju prepodobnog Makarija zapisano je od strane monaha Koljazinskog manastira četrnaest čuda. Navešćemo neka od njih. U manastirskom sirotištu življaše ubogi čovek, po imenu Jovan: njegove noge behu se sasušile kao drvo, i zgrčile; punih dvanaest godina on je samo puzio, opirući se rukama na malenu štaku. Ugledavši jednom gde sveštenici služe molepstvije kraj kivota prepodobnoga, on s mukom dopuza do njih i zamoli ih da se pomole za njega Gospodu i Njegovom ugodniku. Pošto ga pokropiše svetom vodom i otvoriše kivot sveštenici htedoše da podignu paćenika da celiva svete mošti, no u to isto vreme njegove se noge ispraviše, i on sam ustade i celiva svete mošti na zaprepašćenje svih. Od toga vremena on postade potpuno zdrav.
Bakon Koljazinskog manastira Andrej dugo je patio od strahovitih bolova u kostima. Njega donesoše k moštima prepodobnoga; i kada ih sa verom celiva, tog časa dobi isceljenje.
I druga lica isceliše se od raznih bolesti: dva manastirska momka – od ludila; jednom bogomoljnom skitaču, kome na desnoj ruci tri prsta behu zgrčena i prirasla za dlan, ispraviše se i ozdraviše, kada on sa molitvom dodirnu čudotvorčev kivot; jedna žena beše sva otekla, a druga beše gluva, i obadve se isceliše posle usrdne molitve ugodniku Božjem; neki mladić Grigorije, koji je deset godina nepomično ležao uzet, bi donesen na odru i položen pored kivota prepodobnoga, i malo po malo on stade osećati da mu se noge i ruke počinju kretati, pa napreže snagu i ustade sa odra i pripade k svetim moštima. Oni koji ga doneše, i sam isceljeni, proslaviše Boga i Njegovog ugodnika.
Jednom dođe u manastir neki čovek, po imenu Lavrentije, i ispriča da je dve godine patio od bolesti u nozi, a kada je dao obećanje da će se postrići u Koljazinskom manastiru, onda je dobio isceljenje. Na putu za manastir njega napadnu razbojnici, i on se izranavljen vrati u Moskvu. No tamo ga snađe slepilo. U nedoumici i očajanju on se opomenu svoga obećanja da se postriže u obitelji prepodobnog Makarija i – progleda. Sada on dođe u manastir da ispuni svoje obećanje.
Bojarin Jovan dođe u Koljazinski manastir. Pri povratku doma iguman blagoslovi bogomoljca ikonom prepodobnog Makarija. Bojarin kod kuće mnogo pričaše o čudesima prepodobnoga. Meću njegovim ljudima beše jedan uzet čovek, po imenu Teodor, koji šest godina ležaše u postelji nepomičan. Pobožni gospodar njegov donese k njemu ikonu prepodobnoga i naredi da se otsluži moleban sa vodoosvećenjem. Kada bolesnika pokropiše svetom vodom, on ustade sa postelje zdrav, na udivljenje i utehu svih prisutnih.
Neki Onufrije, besomučan, s mukom dovezen iz Novgoroda, nikako nije hteo da se približi kivotu čudotvorca i izgovarao je hulne reči, tako da su njegovi srodnici pomišljali da ga voze natrag, pa su se neki čak usudili koriti prepodobnog što nije u stanju da isceli bolesnika. Naposletku oni ipak rešiše da ga silom privuku k čudotvornom kivotu. I čim besomučnik dodirnu kivot, on jauknu i pade na zemlju bacajući penu na usta; prisutni pomisliše da on već umire, i pokropiše ga svetom vodom. No stradalnik se iznenada osvesti i stade potpuno svestan raspitivati gde se nalazi. Dobivši odgovor, on pobožno celiva mošti prepodobnoga, uznese plamenu blagodarnu molitvu i, obdarivši manastir, on se zdrav vrnu svome domu.
Predsmrtne reči prepodobnog Makarija opravdaše se: njegova obitelj nije oskudevala već se širila: nju su posećivali moskovski carevi, i bogato je obdarivali. Tako, 1533. godine posetio ju je car Ivan Vasiljevič Grozni, i podario joj mnogo zemlje. U 1599. godini došao je u Koljazinsku obitelj car Boris Godunov sa suprugom i decom, da se pomoli i izmoli blagoslov od utodnika Božjeg za predostojeći brak princeze Ksenije sa danskim princom Jovanom. Posetioci su doneli na dar prepodobnom Makariju velikoljepni srebrni kivot, u koji su u njihovom prisustvu premeštene bogougodnikove mošti.
Kao onda, tako i kasnije, i u najnovije vreme, manastir je napredovao: u njemu se obnavljali, dozidavali stari hramovi i konaci, i zidali novi hramovi i novi konaci. Bogomoljci sa svih strana posećuju manastir; naročito se mnogo naroda stiče u dane svetog Makarija: 17. marta i 26. maja. Ovoga dana, 26. maja, kivot sa svetim moštima prepodobnog Makarija obnosi se oko glavnog manastirskog hrama Presvete Trojice, u kome se one i nalaze svagda počivajući u otvorenom pozlaćenom kivotu od srebra.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOSTIRIKTA ISPOVEDNIKA

PRESTAVIO se u miru.

SPOMEN SVETOG PREPODOBNOG MUČENIKA
PAVLA

ZBOG molitvenog poštovanja svetih ikona sažežen u ognju na Kipru, oko 777. godine.


NAPOMENE:
[1]Laodikija – drevni grad maloazijske oblasti Frigije, osnovan Antiohom II (261-246. god. pre Hrista) u čast njegove supruge Laodike. Crkva Laodikijska spominje se kao znamenita u Apokalipsusu (3, 14-22). U 360. god. održan u Laodikiji Pomesni sabor, čija su pravila (6) ušla u crkveni kanon. U 1255. godini grad bi zauzet od Turaka, a u 1402. godini razoren Tamerlanom. Danas postoje samo ostaci ruševina.
[2]Edesa, današnja Urfa, grad na severu Mesopotamije na reci Eufratu, od 137. godine pre Hrista glavni grad Ozroenske ili Edeske države; u 217. godini posle Hrista pretvoren od strane Rimljana u istočnu koloniju. U Edesi se rano raširilo hrišćanstvo; u četvrtom veku sveti Jefrem Sirin osnovao tu bogoslovsku školu.
[3]Kilikija – maloazijska oblast, sa glavnim gradom Tarsom, u kome se rodio sveti apostol Pavle (D. A. 9, 1-11), gde je i propovedao Evanđelje.
[4]To je bio papa Inokentije I (402-417. god.).
[5]Kašin – sresko mesto Tverske gubernije, na reci Kašinki, s leve strane Volge, 13. kilometara udaljeno od nje.
[6]Knezovao od 1425. do 1462. godine.
[7]U njemu se do današnjeg dana čuva kelija prepodobnog Makarija.
[8]Spomen njegov Crkva praznuje 9. septembra.
[9]Spomen prepodobnog Pafnutija praznuje se 1. maja.
[10]Spomen njegov Crkva praznuje 10. maja.
[11]Spomen njegov praznuje se 6. juna.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *