NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

15. MART

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AGAPIJA, PLISIJA, TIMOLAJA, ROMILA,
DVA ALEKSANDRA I DVA DIONISIJA

OVI sveti mnogostradalni mučenici postradaše u vreme cara Dioklecijana[1]. Agapije beše iz grada Gaze, Timolaj iz Ponta Evksinskog, dva Dionisija iz Tripola Finikijskog, Romil beše ipođakon diospolske crkve u Palestini, Publije i dva Aleksandra behu iz Egipta. Oni stradaše u Kesariji Palestinskoj od carskog namesnika Urbana, pošto bi svuda objavljena bezbožna zapovest careva da se hrišćani moraju pokloniti idolima poganim i prineti im žrtve. O jednom idolopokloničkom prazniku u gradu Kesariji biše priređene velike svečanosti, za vreme kojih su imali biti mučeni hrišćani. Zato se i iz okolnih sela sleže u grad silan neznabožački svet. Tada prvi bi mučen sveti mučenik Timotej (vidi 19. avgust), i posle mnogih muka u ognju spaljen; zatim sveti mučenici Agapije i Tekla biše bačeni zverovima (vidi 19. avgust). Gledajući ovaj krvavi prizor, šest hrabrih hrišćanskih mladića: Publije, Timolaj, Romil, dva Aleksandra i jedan Dionisije, raspališe se revnošću za Hrista, vezaše sami sebi ruke naopako u znak toga, da neustrašivo žele stradati za Hrista, i da su gotovi da ih za ljubav Hristovu bace u oganj ili pred zverove. I tako vezani izađoše usred gledališta pred Urbana, gromko izjavljujući: I mi smo hrišćani!
Namesnik Urban, videći ih mlade, ne hte da ih odmah pogubi, nego ih dugo laskavo nagovaraše da se poklone idolima i ne pogube sami sebe u cvetu svoje mladosti. Zatim naredi te ih u tamnicu vrgoše.
Posle nekoliko dana ovim sužnjima Hristovim bi pridružen sveti Agapije, čovek ugledan među hrišćanima i slavan zbog svog stradalačkog podviga, jer je i ranije u razna vremena pokazivao veliku hrabrost u ispovedanju imena Hristova i razne muke već podneo. I sada on bi sa slugom svojim Dionisijem Egipćaninom uhvaćen, i bačen u tamnicu među šest svetih mladića, I tako ih postade osam. Dugo su oni u okovima tamnovali, i mnogo puta ispitivani, i na razne muke stavljani, ali oni sve junački pretrpeše i Hrista se ne odrekoše. Najzad biše osuđeni na posečenje mačem. I svi oni u ovaj dan, petnaestog marta 303. godine, položiše glave svoje za glavu Crkve – Gospoda Hrista, kome svete duše svoje u ruke predadoše i pobedničke vence od Njega dobiše u Crkvi na nebu.

STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ALEKSANDRA JEREJA

ZA vreme gonjenja hrišćana pod carem Avrelijanom[2] carski namesnik Pamfilijske oblasti Antonin dođe u pamfilijski grad Sidu. Tu uhapsi prezvitera gradskog Aleksandra. I kad ovog služitelja Hristovog izvede na sud preda se, on ga najpre upita ko je on i šta je. Aleksandar odgovori: Hrišćanin sam, sveštenik po činu, pastir stada Hristovog. A gde je to stado Hristovo? upita namesnik. Svetitelj odgovori: sve ljude u svetu sazdade Hristos Bog; oni od njih koji veruju u Njega jesu ovce njegove, a svi otpali od svog Stvoritelja, koji robuju stvorenjima i napravama ruku ljudskih, mrtvim idolima, kao vi, ti su otuđeni od stada njegova, i na Strašnom Sudu Božjem postaviće se na levo, sa kozama.
Namesnik mu na to reče: Staviću te na muke za dve stvari: prvo, da mi pokažeš one koji veruju u Hrista, i drugo, da bogovima našim prineseš žrtvu.
Zatim namesnik Antonin opet upita svetog Aleksandra: Ko je Hristos? Svetitelj odgovori: Hristos je Spasitelj sveta, svetlost i život onima koji se u Njega uzdaju. Namesnik upita: Kako može biti Spasitelj onaj koji bi raspet na drvetu i gorko umre? Aleksandar odgovori: To i jeste čudesno, što On dobrovoljno telom podnese krst i smrt, a Božanstvom razori ad, i u njemu razdreši sužnje od uza umrtvivši smrt, i vaskrse iz groba. Pa ne samo sam iz mrtvih ustade, nego i druge mrtvace vaskrse: Jer ustaše mnoga tela svetih koji su pomrli; i izišavši iz grobova po vaskrsenju njegovom uđoše u sveti grad Jerusalim (Mt. 27, 52-53); i sav rod ljudski sa sobom ožive i savaskrse.
Namesnik na to reče: Gluposti govoriš, bezumniče! Jer kako je mogao pomoći drugima onaj koji ne pomaže sebi kad su ga Jevreji mučili? Svetitelj odgovori: Ti si bezumnik, jer su ti oči duše oslepljene, pa ne možeš ni da pogledaš ka tajni spasenja našeg, izvršenog Gospodom Hristom.
Tada naredi namesnik da se Aleksandar stavi na muke: najpre ga volovskim žilama biše, pa na točku istezaše, pa u kazan vrele smole i zejtina vrgoše, pa najzad i u peć ognjenu baciše, ali u svim tim mukama on blagodaću Hristovom ostade bez ikakve povrede. A kad od bezbožnika bi bačen u silno užarenu peć, videše se u plamenu dva divna mladića koja sa svetim mučenikom likovahu. A to behu Anđeli Božji, koji plamen rashlađivahu svetitelju. I čuđaše se narod: jedan bi bačen u peć, a vide se trojica.
A namesnik i oni s njim sva ova preslavna čudesa pripisivahu mađijama, jer ne verovahu svemogućoj sili Hrista Boga našeg. Samo jedan od mučiteljevih slugu poverovavši, pade ničice klanjajući se izdaleka svetom mučeniku, i moleći se da bude primljen od Hrista. Namesnik odmah mačem poseče tog slugu. A svetog Aleksandra, koji nepovrećen izađe iz peći, naredi te obesiše i noktima gvozdenim strugaše dotle, dok mu se celo telo ne pretvori u jednu jedinu ranu. Začuđeni gledaoci se u užasu pitahu: Kako ovaj tolike muke trpi? Jer od svetog mučenika samo gole kosti ostadoše. Zatim ga po drugi put baciše u veliki oganj, ali mu opet ništa ne naškodi. Potom mu gvozdenim kukama izvlačahu utrobu. Pa ga usto i zverovima baciše da ga pojedu, ali ga zverovi ne darnuše. Onda na druge ljute muke stavljahu stradalca Hristovog; i u svim tim mukama on ostade nepobediv i nesavladljiv, tako da su svi bili zaprepašćeni gledajući tolika stradanja njegova, i divili se tolikom trpljenju njegovom koje prevazilazi prirodu ljudsku i um. Najzad naredi namesnik te Hristovom sveštenomučeniku Aleksandru odsekoše glavu. No tek što namesnik Antonin izreče presudu, uhvati ga zli duh i on pobesni, mučen od svojih bogova – đavola, kojima služaše. Urličući strašno on bi poveden od slugu njegovih kući njegovoj, ali on uz put izvrže iz sebe svoju zlu dušu.
Sveti Aleksandar nastani se u carstvu nebeskom sa Gospodom Hristom i svetm Anđelima Njegovim, a carski namesnik Antonin bi bačen u muku večnu kod Satane i slugu tame. Pošto sveti Aleksandar bi posečen, ugledni hrišćjanin Evstatije uze mnogostradalno telo mučenikovo i česno ga pogrebe, slaveći Hrista Boga.
Sveti Aleksandar postrada između 270. i 275. godine.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NIKANDRA

U VREME cara Dioklecijana beše u Egiptu sveti Nikandar, čovek bogougodan, po zanimanju lekar. Njegov posao beše ovo: stalno posećivati po tamnicama svete mučenike – sužnje za Hrista, lečiti im rane, davati im potrebnu hranu, i tela svetih sahranjivati.
Jednom on vide tela svetih mučenika, koja behu razbacana po polju da ih pojedu psi i zverinje i ptice, ali im ne smede prići danju da i njega ne bi uhapsili. Jer kao slab čovek, on se bojaše ljutih muka, dok ne bi na to pozvan i ukrepljen od Boga. A kad pade noć, on izađe u polje sam, i tela svetih jedno po jedno nošaše na svojim leđima do jednog zabačenog mesta, tamo ih zavijaše u čiste plaštanice, i u zemlju sahranjivaše. Dok je on to radio, primeti ga jedan idolopoklonik, pa ode i optuži ga knezu. Tada sveti Nikandar bi uhvaćen, i strašno mučen dugo, ali se Hrista ne odreče. I muke, kojih se ranije bojao, sada, okrepljavan odozgo, on junački i radosno trpljaše za Gospoda svog i željaše da bude još strašnije mučen. A mučitelj, videvši ga da je postojan u veri kao nepokolebljiv stub i nepokretna planina, naredi da ga živog oderu, pa mu zatim glavu odseku. I tako sveti mučenik, svukavši starog zemljanog čoveka, obuče se u novog nebeskog. Pošto mu glava bi odsečena, on se kao česni ud pridruži svečesnoj Glavi – Hristu Gospodu svome, sa kojim, posle privremenog stradanja svog, caruje večno, slaveći Svetu Trojicu sa horovima svetih mučenika. Sveti Nikandar česno postrada 302. godine.

STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
MANUILA KRIĆANINA

SVETI mučenik Manuil beše iz Sfakije sa Krita. Još kao mladića Turci ga zarobiše prilikom jedne pobune u Sfakiji. Videći u Manuilu čestitog i vrednog mladića, oni ga nasilu poturčiše i po običaju svom obrezaše. Ali pobožni Manuil nađe načina i pobeže odatle na ostrvo Mikon. Tamo ispovedi pred sveštenikom? svoj greh, bi miropomazan, i tako opet postade hrišćanin. Potom se on oženi, i u braku imađaše petoro dece. Međutim jednom ga neki pakosni čovek prokaza jednom agi kako je on bio musliman pa se ponova vratio hrišćanskoj veri. Aga stade pretiti Manuilu: ili da ponovo primi muslimansku veru ili će ga izbiti na mrtvo. Manuil, okrepljen s neba božanskom silom, ni najmanje se ne uplaši agine pretnje, već mu mirno odgovori; Hrišćanin sam se rodio, hrišćanin sam, i hrišćanin hoću da umrem. – Aga se na to strahovito razjari i stavi Manuila na žestoke muke. I tako ga mučaše mnogo dana. Posle toga aga predade svetog mučenika paši. Paša ga uze na istjazavanje, pa i on zahtevaše od mučenika da se vrati turskoj veri. Blaženi mučenik mu odgovori da je po rođenju hrišćanin, a da su ga Turci još kao malog nasilu poturčili. A sada, nastavi mučenik, sada sam hrišćanin, i hoću da ostanem hrišćanin.
Tada paša naredi da mučeniku otseku glavu. Mučenik podiže i ruke i oči k nebu i uzviknu: Hvala Ti, Bože! – Onda kleče, savi glavu, sa velikom radošću očekujući smrt. Dželat stade udarati po vratu blaženog mučenika, ali mu nikako ne mogaše otseći glavu. Onda dohvati svetog mučenika, obori ga na zemlju, i zakla ga kao ovcu, pravu ovcu Hristovu.
Sutradan, paša čuvši da se hrišćani raduju junačkoj i blaženoj smrti mučenika Manuila, naredi da se o telo mučenikovo veže težak kamen, pa telo baci u more. To bi učinjeno uz radoeno halakanje Turaka. A duša svetog mučenika uziće na nebo, i predstade Gospodu Hristu, i dobi od Njega neuvenljivi venac mučeništva, i sada sa ostalim svetim Mučenicima na nebu neprestano slavi Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome priliči slava, čast i poklonjenje kroza sve vekove. Amin.[3]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKANDRA GORODENSKOG

KRAJEM šesnaestog veka on je osnovao u Novgorodskoj guberniji, u srezu Borovickom, kraj jezera Gorodnog manastir, u kome je i bio prvi nastojatelj, dajući svojim podvižništvom uzvišeni primer bratiji. Prestavio se prepodobni 1603. godine. Svete mošti njegove počivaju u Nikandrovskoj pustinji.


NAPOMENE:
[1]Dioklecijan, rimski car, carovao od 284. do 305. godine i upravljao istočnom polovinom Rimske carevine, a Maksimilijan je upravljao zapadnom polovinom.
[2]Rimski car Avrelijan carovao od 270. do 275. godine.
[3]Sveti Manuil postrada 1792. godine.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *